DECA MIGRANTI: Škola nasred puta

Među decom izbeglicama najviše je mladih Avganistanaca koji nisu želeli da se priključe Talibanima. Čekajući da nastave put ka Zapadu, idu u školu i igraju kriket

Kroz Srbiju su u proteklih godinu i po dana prošle stotine hiljada migranata. Često u tim slikama od kolona ne vidimo ljude, a među njima su i oni koji tek treba to da postanu - deca. Neki od njih ovde nisu sa svojim roditeljima, već sami grabe kroz neizvesnost.
U toku 2016. godine, u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu registrovana su 324 maloletna migranta, kojima su pruženi starateljska zaštita i smeštaj. Među njima je samo 20 onih koji su ponovo spojeni sa svojim porodicama. Trenutno je u Centru za azil u Krnjači zbrinuto 65 maloletnih migranata koji su pod neposrednom starateljskom zaštitom. Neki od njih uče srpski jezik, idu u školu i počinju neki novi život, život daleko od svoje familije. Velikom većinom, 99 odsto, to su maloletnici iz Avganistana. Njihov staratelj, socijalni radnik i jedan od 13 stručnih radnika koje je za zaštitu maloletnih migranata uz podršku Unicefa angažovao Gradski centar za socijalni rad u Beogradu - Miroslav Budimir za „Ekspres" objašnjava okolnosti pod kojima su oni stigli u Srbiju. Okolnosti koje često ne razumemo i pitamo se kako su roditelji mogli da svoju decu puste samu na tako dalek put, da ih puste ne znajući da li će ih ponovo videti.
„Standardna priča je da su to uglavnom najstarija muška deca u svojim porodicama koje su Talibani pokušali da vrbuju da im se priključe, a pošto su to odbili, Talibani su im zapretili da će ih ubiti. Talibani neće da diraju stare, žene i mlađu decu, već najstarijeg sina. Roditelji im tada kažu: bežite, idite. I pomognu im čak u tome", oslikava ove teške životne odluke Miroslav, koji kao staratelj s mladim migrantima radi već godinu i po.
Posao organa starateljstva je da brinu o bezbednosti dece migranata, o njihovom zdravlju, kao i da im pomažu u proceduralnim stvarima. Ipak, većina maloletnih migranata ne želi da ostane u Srbiji. I oni, poput starijih sunarodnika, razmišljaju da idu ka životu u Evropskoj uniji.
„Za sada niko nije dobio azil jer su svi oni koji su započeli taj proces i približili se zvaničnoj odluci u međuvremenu napustili centar u Krnjači i otišli u Mađarsku, a čim napuste centar, kancelarija za azil obustavlja postupak. Čak i ako se vrate u Srbiju, ponovna procedura za azil ide jako teško", objašnjava Miroslav, koji je neretko dočekivao svoje štićenike sa bezuspešnih pokušaja prelaska granice.
Dok se nadaju odlasku, Srbija im je čekaonica, a i u čekaonici mora da se osmisli vreme.
„Kriket je nacionalni sport u Avganistanu. Igrali bi kriket svaki dan, po ceo dan. Organizujemo im i razne izlete, odlazimo s njima na Avalu, u zoološki vrt, vodimo ih na utakmice", priča Miroslav, koji zbog posla koji obavlja snosi i veliku odgovornost.
U međuvremenu, staratelj se i zbližava s njima, ali zadržava i profesionalni odnos.
„Kad je vreme za druženje, tada smo drugari, ali kada se radi proces preseljenja, proces azila ili spajanja s porodicama, onda je to posao i onda smo krajnje ozbiljni", objašnjava Miroslav.
Ima i onih malobrojnih ali ipak lepih priča sa srećnim krajem kada neki od njih uz podršku UNHCR-a odlaze u razvijenije zemlje poput Švedske, gde im se pruža sva potrebna briga i zaštita.
„Retko, jednom u 10.000 slučajeva, oni odu u uslove koje priželjkuju. Tada je lepo videti te slike ili komunicirati s njima preko Skajpa", kaže Miroslav.
Îni koji žele da idu u školu u Srbiji, za to imaju dobre uslove i, kako tvrdi Miroslav, jako lepo ih prihvataju i nastavnici i vršnjaci. „Dočekuju ih priredbama, i to su zaista fantastični momenti", zadovoljan je.
Isto svedoči i nastavnica srpskog jezika u Osnovnoj školi „Branko Pešić" u Zemunu Ljiljana Panjković. Ova škola bavi se, između ostalog, obrazovanjem dece koja su kasnije od uobičajenog doba počela svoje školovanje.
„Kroz našu školu je do sada prošlo oko 40 dece migranata. Sjajno se uklapaju. Za razliku od naše dece, koja su navikla na lagodan život, ova deca su zahvalna za sve što im se pruža, daju sve od sebe. Tako da je pravo zadovoljstvo raditi s njima. Nije bilo nastavnika koji nije bio oduševljen reakcijom dece i njihovom željom da uče ", priča Panjkovićeva.
Tvrdi da nema nikakvih problema ni u prihvatanju vršnjaka.
„Mi ih učimo da su deca - deca... Evo, upravo smo bili i na proslavi Osmog marta, sjajno su se proveli", smeška se Ljiljana.
„Ćao, kako si", na srpskom nas pozdravlja četrnaestogodišnji Ali, učenik škole u Zemunu. U Srbiju je iz Avganistana stigao pre osam meseci. Kaže da mu se ovde sviđa baš sve. Zna i pojedine pesme naših izvođača pa smo od njega čuli i čuveni refren „Ti si moja čokolada, ja sam tvoja čokolada i da nema onog gada, ja bih te ljubio"...
„Idem u školu, učim srpski, učim i engleski", uz stidljiv osmeh dodaje da nema nekih naročitih planova, tu je u Srbiji pa kako bude. I njegov drug, šesnaestogodišnji Sadik pokazuje svoje znanje srpskog „Budi moja drugarica, ti si moje zlato"... Na pitanje kako mu je u Srbiji, odgovara poljupcem.

AZILANTI ŠKOLARCI
Iz Republičkog komesarijata za izbeglice i migracije podsećaju da je školovanje dece koja su u azilnoj proceduri predviđeno Zakonom o azilu.
Prema podacima te institucije, trenutno 36 dece iz centara za smeštaj azilanata pohađa osnovne škole u nekoliko beogradskih opština. Petoro ide u Srednju poljoprivrednu školu PKB-a. Uporedo sa ovakvim obrazovanjem, u većem broju centara za smeštaj migranata, u saradnji s nevladinim sektorom, sprovodi se takozvano neformalno obrazovanje za decu za koju se proceni da se neće duže zadržavati. Ta deca uče engleski, srpski, nemački, matematiku.. Planirano je da u narednom periodu u svim centrima za azil i svim prihvatnim centrima zaživi neformalno obrazovanje za decu uzrasta do 18 godina.

IZLEČITI TRAUME

Povereniku za zaštitu ravnopravnosti do sada nisu stizale pritužbe zbog diskriminacije dece migranata, kazali su za „Ekspres" u toj instituciji. Poverenica Brankica Janković je u više navrata posećivala centre za prihvat izbeglica i uverila se da se prema toj deci postupa s pažnjom, da su im obezbeđeni solidni uslovi da premoste težak životni period: od zdravstvenih usluga, preko higijene, do obrazovanja. „Uvek naglašavamo da su deca najranjivija grupa kada govorimo o položaju migranata i izbeglica. Ova deca su se uglavnom susrela sa svim užasima rata, gubitkom doma i bližnjih, razdvajanjem od porodica, progonom i od njih se zahteva višestruko prilagođavanje novim sredinama i kulturama te treba im dati punu podršku da prevaziđu sve traume koje su preživeli, ali i izazove koje ih čekaju", istakli su u instituciji Poverenika.