DNEVNIK ROBIJAŠA: Milorad nema link s Bogom

Jebote, kakva subota u Zabeli... Devet krštenja! Jeste post, ali ako je potrebno, a ovde je i te kako bilo potrebno jer je proradila savest, sveta tajna krštenja može se obaviti i pre i posle podne, i noću ako je frka, i u dane posta i praznika, u crkvi ili na robiji, svejedno. I bi krštenje, devet u jednom danu, tri sveštenika služiše, kumovi robijaši svedočiše, dok se Zabelom miris tamjana širiše. Amin!
Ne prođe par dana, ne zajebavam se, stigoše geometri (ne mislim na onog krojača sudbine gore), došli da premere zemljište, kažu, u Zabeli će se zidati prava pravcata crkva. Ako, mislim se u sebi, možda neko ovde i spase dušu. Mada, poznajući psihologiju robijaša, onaj ko je ovde nekom grubom greškom ili ironijom sudbine zaglavio, taj i ne traži pokajanje. S njim se samo život malo poigrao. Najveći krvnici ovde su najveći vernici. Što teži zločin, to veći vernik, ubica, pedofil, manijak... Jbt., stanu pred kapelu, pognu glavu i, kao, to je to. Evo, na primer, ovi „zemunci", braća Simović, ovi, oni, pa oni nisu ubili samo koga nisu hteli, a vernici, brale moj, svaki post na lebu i vodi žive. E jedino je onaj njihov Sretko Kalinić, onaj što se hvali kako je bio vispren egzekutor, odlučio da ostane đubre do kraja. Kakav post, kakva molitva, sam đavo njemu do kolena nije, može samo šegrt da mu bude.
E sad, ima ovde ljudi - o, kako to gordo zvuči - koji jednostavno neće da budu dupljaci. Jbg., kažu, ceo život smo u savezu sa đavolom, radimo sve što je u suprotnosti sa deset božijih zapovesti, i sad na robiji, kao, mi smo dobri, mi smo fini, skromni, kajemo se, bla, bla, bla... Ako, i to je pošteno.

E sad, zaintrigiralo me da li i ovi u Alkatrazu, Legija i ekipa, poste, da li se pričešćuju itd. I saznam da se njima sprema posebna hrana, i to malo kvalitetnija, jača, ali nisam došao do podatka da imaju pravo na poseban meni u vreme posta

Jedan krimos ovde, prve godine kad je došao, slavio slavu. Pozvao goste iz ovog i onog paviljona, spremio panaiju, sveću, kolač, ikonu, sve u fulu. Stigoše zvanice, svi se uparadili, začešljali, mirišu. Domaćin na čelu stola čita molitvu, gosti se svaki čas krste. Bi večera, posna. Sutradan, jebote, prilazi mi taj krimos i kaže: „Prijatelju, ovo sad i nikad više." „Što, bre, pa slava ti je", ja ću njemu, a čovek, vidim usplahiren, objasni:
„Imao sam trideset i kusur gostiju koji zbirno imaju više od osamdeset ubistava. Eto što."
Još je ovde, ali od tada ne slavi.
E sad, zaintrigiralo me da li i ovi u Alkatrazu, Legija i ekipa, poste, da li se pričešćuju itd. I saznam da se njima sprema posebna hrana, i to malo kvalitetnija, jača, ali nisam došao do podatka da imaju pravo na poseban meni u vreme posta. Međutim, saznam da nemaju pravo ni na sveštenika. To me iznenadilo. Nemaju pravo na bliski kontakt s porodicom, nemaju pravo na ljubavnu sobu, ali da nemaju pravo na sveštenika, to je već pitanje ljudskih prava. Pa, ja kad sam robijao na Zapadu, i to kad sam kao i Milorad bio pod posebnim režimom, imao sam pravo na sveštenika. Doduše, tamo gde sam ja gulio robiju nema pravoslavnih popova, pa sam tražio da mi dođe protestant. Nisam hteo katoličkog, jer sam čuo da je gej. I dođe meni taj protestantski pop, mi se lepo ispričamo, o smislu života, o ulozi moje babe u francuskoj buržoaskoj revoluciji, o uticaju ozonske rupe na ten, i to sve strogo pov. Znači, na Zapadu, bez obzira na to što si pod posebnim tretmanom, u zatvoru imaš pravo na poverljiv razgovor, a to je onaj koji se ne snima, sa advokatom, psihologom i sveštenikom. Kod nas, jebote, ni popa ne dadu.
Nedavno odem malo da popričam sa sveštenikom, dobar tip, tu iz Šumadije, i povedem jednog mog drugara odavde Duleta da mi pravi društvo. Dođemo nas dvojica u kapelu i ja sad upoznajem oca tog i tog s Duletom. Kažem, „oče, on vam je taj i taj, bavio se tim i tim", otac me gleda, ja nastavim „ali, oče, najpoznatiji je po tome što mu nijedna starleta nije oprostila", a otac će na to „daće Bog da ni nama ne oproste..." Ja se vratim u „keliju" i pitam se da li su i bogovi pali na teme.
Kad smo već kod religije, setim se kad sam svojevremeno živeo u Dubaiju i pokušavao da shvatim islam i muslimane. I shvatim iznenada, na bizarnom slučaju. Odem jednog jutra u berbernicu da se obrijem, preporučili mi neki prijatelji jednog Pakistanca. Uđem u radnju, predstavim se, kažem ja sam Jusuf, dolazim iz Sarajeva, tako mi je pisalo u pasošu, jbg. On u ruci drži britvu, sedi mirno, gleda kroz mene. Baš u to vreme, Osama bin Laden je harao, pomislih, ovaj nije u vinklu, možda mu je šejtan šapnuo da treba da mi prereže vrat. Saberem se i upitam ga: „Brother, are you sleeping?", a on odgovori osmehujući se: „No, I just praying."