DOŽIVOTNI ZATVOR SPREČAVA RECIDIV: Šta je prava kazna za najmonstruoznije zločince?

DOŽIVOTNI ZATVOR SPREČAVA RECIDIV: Šta je prava kazna za najmonstruoznije zločince?


Dok stručnjaci ukazuju na to da čitav svet teži što strožem kažnjavanju monstruma, pravnici tvrde da je reč o bolesnim ljudima koji bi trebalo da se leče   

Tamara Ivković, Marija Jovanović, Katarina Janković, Tijana Jurić, Anđelina Stefanović devojčice su koje su u poslednjih 15 godina zlostavljane i ubijene na svirep način. Zajedničko za sve njih, osim užasnog saznanja da su umrle u mukama, jeste to da su bile žrtve daleko starijih muškaraca. Za počinioce ovakvih zločina maksimalna kazna zatvora koju propisuje Krivični zakon Srbije iznosi 40 godina i tako je od 2002. kada je u našoj zemlji ukinuta smrtna kazna.

Na insistiranje radne grupe pri Ministarstvu pravde od 2015. za ovakva zlodela protiv dece, maloletnika, trudnica i nemoćnih razmatra se mogućnost uvođenja doživotne kazne zatvora bez uslovnog otpusta. Konačna odluka nije doneta zbog različitih stavova stručnjaka, ali je ista tema aktuelizovana 2017. na inicijativu Fondacije “Tijana Jurić”, koju je potpisima podržalo 160.000 građana iz 40 gradova širom Srbije. Međutim, od tada je prošlo skoro godinu dana, a predlog zakona se nije našao pred poslanicima Skupštine Srbije. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović izjavila je da radna grupa ministarstva “razmatra inicijativu”, ali se ne zna ima li ikakvih pomaka u razmatranju.

“Niko ne može da nam odgovori na to šta je dosad učinjeno, pa ni da li se radna grupa ikad okupila. Mislim da ona postoji samo na papiru, da se nisu ni bavili ovom temom. Naša strana ne vidi problem oko izmene zakona, dok ljudi iz ministarstva ne iznose zvaničan stav, već se u javnosti provlači teza da je naš predlog u suprotnosti sa Konvencijom o ljudskim pravima, što apsolutno nije tačno. Takav zakon postoji u više od 30 zemalja Evrope! Zato mislim da se radi o apsolutnom ignorisanju naših zahteva i molbi. To nije ignorisanje mene kao predsednika fondacije, već ignorisanje 160.000 građana ove zemlje”, kaže za “Ekspres” Igor Jurić.

STAV EVROPSKOG SUDA

S druge strane, iz Ministarstva pravde uveravaju da radna grupa aktivno radi na razmatranju ovog predloga.

“Ministarstvo pravde se nada da će članovi radne grupe uskoro izaći sa konkretnim predlogom koje će ministarstvo uputiti u dalju proceduru. Međutim, potrebno je imati u vidu da ukoliko radna grupa zauzme stav da treba da se uvede kazna doživotnog zatvora u krivično-pravni sistem, to podrazumeva i niz drugih zakonskih izmena, jer kazna doživotnog zatvora u tom slučaju treba u potpunosti da zameni postojeću najtežu kaznu zatvora u trajanju od 30 do 40 godina, budući da nema razloga da obe kazne postoje istovremeno. To znači da predlog Fondacije “Tijana Jurić” treba proširiti i na sva druga najteža krivična dela za koje je propisan zatvor od 30 do 40 godina. S druge strane, stručna javnost je do sada više puta ukazivala na to da se mora uzeti u obzir težina kazne doživotnog zatvora i njen izuzetan karakter, te da je potrebno predvideti određena ograničenja u njenom propisivanju i izricanju. Odnosno, nije moguće predvideti apsolutnu zabranu uslovnog otpusta licima koja su osuđena na kaznu doživotnog zatvora. Stav Evropskog suda za ljudska prava je da se kazna doživotnog zatvora ne može propisati i izreći bez prava osuđenog da po određenom osnovu zahteva njeno kraće trajanje, tj. da se transformiše u kaznu zatvora na određeni vremenski period (uslovni otpust, pomilovanje, amnestija), kao i da vreme posle kojeg osuđeni stiče to pravo ne može biti duže od 25 godina. Budući da je Republika Srbija članica Saveta Evrope, dužna je da poštuje stavove Evropskog suda za ljudska prava kao svoju međunarodnu obavezu”, poručuju iz Ministarstva pravde.

Ukoliko se uvedu zakonske izmene, takva odluka bi imala i direktne i indirektne posledice na širok krug ljudi i ljudskih prava. Ne radi se samo o žrtvama i počiniocima, već bi posledice osetile i porodice i jednih i drugih, a Krivični zakon Srbije bi pretrpeo brojne promene. Tu su i neslaganja u mišljenju da li bi se pozitivno donošenje odluke kosilo sa Konvencijom o ljudskim pravima. Svi ti elementi i nejasnoće za sada su nerešiva zagonetka, pa deluje kao da se konačno donošenje odluke odlaže što je duže moguće.

Najveći problem se, zapravo, nameće oko dva pitanja. Prvog – da li je kazna zatvora od 40 godina dovoljna za tako strašne zločine, i drugog – da li je doživotna kazna bez mogućnosti uslovnog otpusta surovija i od smrtne kazne.

Jedan od stručnjaka koji podržava uvođenje ovakvog zakona jeste kriminolog Dobrivoje Radovanović.

“U celom svetu se teži uvođenju doživotne kazne zatvora umesto maksimalne od 40 godina. Za silovatelje dece je najbolje da što duže budu u zatvoru jer se na taj način sprečava recidivizam. Kod tih ljudi se radi o dubokom poremećaju koji je jači od njih i koji ih tera da isto delo ponavljaju. Ista situacija je i sa pedofilima. Svako silovanje deteta ne zaslužuje ništa drugo osim doživotne robije. Ne znam da li je humanije da počiniocu oduzmete život ili da ga ostavite u životu zatvorenog, bez nade da će izaći. I jedno i drugo je užasno. Međutim, protivnik sam smrtne kazne zbog toga što u literaturi imamo slučajeve u kojima je sprovedena smrtna kazna, a posle 20 godina se otkrilo da je čovek bio nevin”, kaže za naš list Radovanović i dodaje da je veoma važan i postinstitucionalni prihvat tih ljudi, a da je on kod nas na izuzetno niskom nivou:

“Šta se dešava s tim ljudima kada izađu iz zatvora? Ima li stručnjaka koji rade sa njima ? Nema.”

STRAH OD POVRATNIKA

U razgovoru za “Ekspres” Igor Jurić ističe da je osnovni argument na koji se njegova fondacija poziva ogroman procenat povratnika kod silovatelja, ubica dece i žena, koji iznosi 92 odsto:
“Imamo primer ‘Malčanskog berberina’ Ninoslava Jovanovića, koji je trostruki povratnik. Kad god bi izašao iz zatvora, činio bi isto delo. Želimo da radimo na prevenciji. Čovek koji je ubio malu Anđelinu imao je 26 godina, ne želim da ima priliku da posle 26 godina učini isto. Kažem 26 godina jer sudsko veće posle odslužene jedne trećine kazne zatvora raspravlja o tome da li počinilac treba da izađe iz zatvora ili ne. Dakle, ne 40, već 26. Odnosno, postoji mogućnost da ubica male Anđeline izađe sa 52 godine, a ja ne želim da mu dam priliku da ubije novu devojčicu”.
Advokat Vilijan Paspolovski čvrsto stoji iza toga da je propisana maksimalna kazna zatvora dovoljna i da problem predstavljaju sudovi i pogrešno tretiranje silovatelja.

“Kao advokat tvrdim da sudovi ne rade svoj posao i da je kaznena politika koju oni sprovode neadekvatna. Naši zakoni su strogi, ali sudovi te zakone selektivno primenjuju. Ukoliko je, na primer, maksimalna kazna 10 godina, retko ko je dobio osam ili devet godina. To je kod nas problem. Vode se time da je počiniocu to prvi put, da se pokajao… Koga to interesuje? Zašto niko ne krene od toga da su ljudi koji siluju bolesni. Ako je bolestan, on treba da se leči, a ne da ide u zatvor. Potrebno ih je tretirati kao bolesne ljude, a ne kriminalce. Ti ljudi koliku god kaznu da dobiju i koliko god vremena da provedu u zatvoru, oni će ponoviti zločin jer to je jače od njih. Neophodno ih je lečiti po psihijatrijskim ustanovama. Na taj način ste rešili problem. S druge strane, zašto praviti razliku? Život je život, bilo da se radi o deci, ženama ili punoletnim muškarcima. Gde to ima da je uzrast merilo vrednosti života. Ubistvo je ubistvo bez obzira na to o kome se radi. Po mom mišljenju, do uvođenja doživotne kazne bez uslovnog otpusta neće doći jer bi to bio prst u oko Evropi i nešto što se njoj ne bi svidelo. Kako je rešeno u većini evropskih zemalja, tako će biti i kod nas”, kaže Paspolovski za “Ekspres”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar