I NEMCI SU SE STIDELI USTAŠA

Istinu je govorio pesnik Jovan Dučić kad je tvrdio:
„Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se nikoga ne boje, nego zato što se ničega ne stide!" To potvrđuje i Glez fon Horstenau, Hitlerov oficir koji je od 1941. do 1944. obavljao dužnost nemačkog opunomoćenog generala u NDH, sa zadatkom da zastupa interese Vermahta i da pomogne u formiranju Pavelićeve vojske. General Horstenau je svakodnevno vodio dnevnik i sve objavio u svojim memoarima „Između Hitlera i Pavelića", čime je ostavio krajnje zanimljivo istorijsko svedočanstvo „treće strane" o besprizornim ustaškim zločinima u pavelićevskoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj kojih su se stideli svi Nemci.

Jedan od retkih izuzetaka bio je Adolf Hitler. Firer je u svojoj jazbini 1942, kako svedoči Horstenau (str. 133), na njegovu primedbu da ustaše u Hrvatskoj čine strašne zločine nad Srbima, u prisustvu Pavelića rekao: „Nemačka nema previše dobrih prijatelja. Dobri Hrvati neka se slobodno ižive."

Pišući o opštoj slici nacionalnih odnosa u NDH, Glez fon Horstenau navodi: „Muslimani u Bosni proglašeni su čistim Hrvatima, Pavelić se posebno trudio da ih približi ustašama... Srbi su u novoj državi (koja se prostirala od Jadrana do Drine i Zemuna) bili primorani da beže jer su im oduzeta sva građanska prava i otimana im je imovina. Bežali su uglavnom u Srbiju. Masakr nad Srbima desetkovao je njihov broj. Već koncem aprila 1941, ustaše su formirale prvi konc-logor u Dornju kod Koprivnice. Kasnije je osnovano još nekoliko njih, među kojima i ozloglašeni Jasenovac. Na osnovu nemačkih procena, do jeseni 1941. ubijeno je prilikom pogroma i u logorima 200.000 Srba. Do kraja 1943. poslanik dr Nojbaher procenjuje broj ubijenih Srba na oko 750 000."

Zbog loše organizacije, samovolje i neviđenih pokolja nad srpskim stanovništvom, sukoba domobrana i ustaša, Nemci su imali ozbiljnu nameru da preuzmu komandu nad hrvatskom vojskom. „To se najozbiljnije razmatralo u julu 1942, posle akcije hrvatske vojske na Kozari prilikom Treće ofanzive, kada su hrvatske vlasti nameravale da celokupno srpsko stanovništvo proteraju s tog područja... Veći deo stanovništva prebačen je u logore, deo je transportovan u Nemačku na prisilan rad, drugi deo je ubijen, a ostali su prosto umrli od gladi jer im uprava logora nije davala dovoljno hrane..."

Glez fon Horstenau piše da je pre puta u Rusiju, gde bio je u sastavu jedne vojne ekspedicije koja je išla u posetu Istočnom frontu, početkom septembra 1942. čuo za ozbiljne ustaške zločine počinjene nad Srbima u Bjelovaru. „Kad smo se vratili iz Rusije, ja sam prirodno odmah saznao za neizmerne i strašne svinjarije koje je uradila ova rulja zločinaca. Ponovo sam se obratio Paveliću. On mi je preko Ive Perčevića pismeno odgovorio da su u Bjelovaru, nažalost, bili prinuđeni da uhapse četvoricu komunista. U tom času, a to je istina, bilo je uhapšeno najmanje šest hiljada i pet stotina nesrećnih ljudi, oba pola i svih uzrasta, ili su odvedeni u strašni logor ili ubijeni... Posle sam zatražio da se u Bjelovar uputi jedna mešovita nemačko-hrvatska komisija.

Slika s kojom se ta komisija suočila bila je, najblaže rečeno, jeziva. U samom Bjelovaru najmanje je šest hiljada ljudi palo u kandže zločinaca, a da ne govorimo o Grubišinom Polju, rodnom mestu pesnika Petra Preradovića. I druga mesta su svedočila o strahotama. Svuda su žrtve bile isključivo Srbi, obeleženi svojom religijom i nacionalnom pripadnošću, a njihovi dedovi i očevi borili su se generacijama pod austrijskom zastavom. Tomić (komandant tih ustaških jedinica) zbog toga je smenjen i Pavelić je obećao da će ga likvidirati. Posle nekoliko dana mogao sam da vidim na glavnoj železničkoj stanici u Sisku kako se kreću, bez nekog vidnog reda, teretni vagoni kroz čije su okovane prozore provirivale žene s decom koja danima nisu jela. Sve žrtve ustaškog režima.

Drugi događaj! Još moj bes nije nestao zbog Bjelovara kad sam doznao da su ustaški zločinci iz logora Jasenovac (mesto strave) upali u tri sela na reci Savi koja su pred kraj 1941. prešla u rimokatoličku veru. Na moju telefonsku intervenciju Pavelić je obećao da će preduzeti odgovarajuće mere. Samo dva dana kasnije jedan moj hrvatski prijatelj mi je javio da je došlo do novog napada na ta nesrećna sela. Rešen na sve, požurio sam kod šefa države i izjavio da ću lično posetiti taj strašni logor i sela na Savi. Zahtevao sam da sa mnom pođu i ustaški funkcioneri. Pavelić mi je dodelio jednog državnog sekretara, kao i svog ađutanta, ustašu. U Sisku na železničkoj stanici doživeo sam scenu o kojoj sam već govorio. Poslao sam lekara (Mecger, garnizonski lekar, član moje delegacije) da pobliže pogleda i pregleda te ljude.

Posle toga krenuli smo u konc-logor koji je bio smešten u jednoj fabrici. Bilo je malo muškaraca, mnogo žena i dece slabo odevene, kojima je krevet bio hladan kamen. Goli kosturi. Zatvorenici su plakali i zapomagali. Komandant logora dripac, bilmez. Kada sam se kasnije video s Pavelićem, o komandantu logora govorio je veoma dobro. Nisam ga ni pogledao. Ustaškoj pratnji sam kazao: 'kad čovek ovo vidi, on može samo da pljune, moja gospodo!' I najstrašnije: u jednoj prostoriji duž zida, na retko nabacanoj slami, svakako tek odskora zbog moje inspekcije, ležalo je oko pedesetoro gole dece, delom već mrtve, delom na izdisaju.

Posle kraće vožnje izašli smo iz voza i ušli u nemački automobil koji nas je čekao. Hteli smo da razgledamo lepu šumu pored Save. Rečeno nam je da je to partizanski kraj. Mi nismo videli nijednoga. U Crkvenom Boku, selu pored Save, javio mi se komandant tenkovskog odeljenja zajedno sa svojim oficirima. Dan ranije poslao sam ga ovde. Kapetan je Švaba iz Štutgarta. On i njegovi oficiri gnušaju se onoga što su videli. U nesrećno selo upalo je dva puta po pet stotina fukara i zlikovaca, starih između 15 i 20 godina, pod komandom dvojice ustaških poručnika. Pobili su sve što su stigli, žene silovali, a zatim mučili sve do smrti. I decu su ubijali. U Savi sam video jedan ženski leš iskopanih očiju i s komadom drveta u polnom organu. Sirotica nije imala ni 20 godina. Na uglu jedne ulice gladne svinje trgale su leš nekog muškarca...", piše Hitlerov general Glez fon Horstenau u svojim memoarima „Između Hitlera i Pavelića"