INTERVJU MILOVAN VITEZOVIĆ

Vuk Karadžić je začetnik i utemeljitelj srpske duhovne obnove zasnovane na narodnom jeziku, priređenim Srpskim rječnikom na preuređenom pismu, koje među svim ćiriličnim pismima zovemo srpskom ćirilicom, kojom se zvaničnom opismenjavamo više od vek i po. Ja sam samo srpski pisac na Vukovom tragu koji se, priznajem, i dobro orijentiše u srpskoj istoriji, otkrivajući obilje tema

Ako bismo objavljivali dajdžestiranu bibliografiju srpskog pisca Milovana Vitezovića, bila bi nam potrebna polovina ovog nedeljnika. Objavio je četrdesetak knjiga u više od dvesta izdanja. Autor je dvanaest bestseler romana: „Šešir profesora Koste Vujića", „Lajanje na zvezde", „Simfonija Vinaver", „Čarape kralja Petra", „Hajduk Veljko Petrović", „Milena iz Knez Mihailove", „Sveta ljubav", „Sinđelić se sa suncem smirio", „Princ Rastko", „Burleska u Parizu", „Kad je neven bio sunce", „Gospođica Desanka". Među brojnim nagradama, uglavnom za životno delo, od Vukove do Kočićeve, izdvaja se Evropska nagrada za seriju „Vuk Karadžić", koja je tu seriju 1988. uvela na listu filmske i televizijske baštine Evrope, i Imperskaja nagrada Saveza pisaca Ruske Federacije za roman „Čarape kralja Petra".

Direktan povod za razgovor s gospodinom Vitezovićem su njegova nova drama „Srbijo, zemljo roda moga - Sterijin put u Srbe", koja je nedavno premijerno prikazana u Narodnom pozorištu u Užicu, zatim nova knjiga pesama posvećena najvećem srpskom helenisti Milošu N. Đuriću, kao i ekranizacija romana „Čarape kralja Petra".

Ta Vaša pobuna, po našem sudu, u suptilnijim varijacijama prepoznaje se i u Vašoj najnovijoj drami „Srbijo, zemljo roda moga - Sterijin put u Srbe".
- To jeste drama o nastanku nacionalnih institucija Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta, Društva srpske slovesnosti (Akademije nauka), Liceja sa uzakonjenjem prosvete, koje u Srbiji stvara mladi Jovan Sterija Popović s velikim znanjem i još većom upornošću. Sterija nailazi na velike otpore ljudi koji vode poluoslobođenu kneževinu Srbiju, koji bi hteli u Evropu a da se u Srbiji ništa ne menja. To su uglavnom nepismeni i polupismeni ustavobranitelji, predvođeni Tomom Vučićem Perišićem. Oni sve pismene ljude, Srbe koji uglavnom dolaze „iz preka", iz Austrijskog carstva, smatraju glavnim neprijateljima, svojim i državnim, poistovećujući se s državom. Ovo je drama za odbranu pameti. U Narodnom pozorištu u Užicu režirao ju je na Brehtov način Bogdan Janković, s poletnim ansamblom glumaca.

Skoro u isto vreme kad je ova drama imala premijeru u Užicu, pred oduševljenim gledaocima u Zavodu za udžbenike pojavljuje se knjiga pesama „Ispit kod profesora Miloša N. Đurića", univerzitetskog profesora, poznatog heleniste, uz koga je stasalo toliko generacija srpske omladine.

- Zavod kao izdavač dela profesora Đurića ovu knjigu posvećuje: „U slavu profesora Miloša N. Đurića za sto dvadeset petu godišnjicu rođenja i pedesetu godišnjicu njegovog odlaska u večnost (1892-1967)."

Šta za Vas predstavlja ova knjiga?

- Knjiga je nastajala pola veka. Njene se pesme prvi put objavljuju i ona predstavlja osnove mojih filozofskih i etičkih poimanja na kojima se posredno zasniva i moja poetika. Dakle, knjiga je o mom neprekidnom viđenju antike, koju ceo stvaralački život spoznajem, počev od predavanja i prevoda profesora Miloša N. Đurića, onako kako sam već spominjući Aristotela na početku ovog razgovora učinio. Na putu sam da zatvorim svoj pesnički krug, počet zbirkom „Slobodnije od slobode", pa se ova zbirka, uz sve ostalo, može smatrati mojim intelektualnim zaveštanjem. Knjiga je opremljena da bude dostojna epohe i naslova pesama. U knjizi se nalaze i prvi put kod nas objavljeni londonski bakropisi antičkih figura iz 1795. godine. Pošto je knjiga dugo pisana i na posebnu temu, da bih otklonio lična kolebanja, potražio sam mišljenja o rukopisu od znalaca antike i poetike uopšte. Neka mišljenja su mi kazana usmeno, a neka su stigla zapisana. Po želji izdavača, ali i uz moje slaganje, mišljenja su pridodata kao drugi deo knjige. Tako je u tom delu sačinjen priličan simpozijum o antičkoj poetici, o profesoru Milošu N. Đuriću i o pesničkom poduhvatu moje malenkosti.

Posle Vuka Karadžića, Vi ste među srpskim piscima najpouzdaniji istraživač srpskog istorijskog, etičkog i nacionalnog bića. Da li ste od svojih početaka svesno odabrali taj put ili Vas je stvaralačka radoznalost odvela na tu stranu?

- To što me stavljate uz Vuka Karadžića jeste velika čast, koju smatram vašim ličnim stavom i kao takvog vas ne mogu sporiti. Vuk je, međutim, svedok i istoričar srpske državne obnove - Srpske revolucije, kako ju je imenovao prvi istoričar nove Evrope, Leopold fon Ranke. I tu mu niko ne može stati uz rame. Vuk je začetnik i utemeljitelj srpske duhovne obnove zasnovane na narodnom jeziku, priređenim Srpskim rječnikom na preuređenom pismu, koje među svim ćiriličnim pismima zovemo srpskom ćirilicom, kojom se zvaničnom opismenjavamo više od vek i po. Ja sam samo srpski pisac na Vukovom tragu, koji se, priznajem, i dobro orijentiše u srpskoj istoriji, otkrivajući obilje tema. Da li sam svesno, od samih početaka, odabrao ovaj put? Možda, ne toliko svesno, ali jesam. Uputilo me je na to porodično i narodno nasleđe. Prohodao sam i progovorio u epskom miljeu i u kraju koji se naslanja na Vukov rodni kraj. Pre polaska u osnovnu školu (koju je, uzgred budi rečeno, zidao moj đed), znao sam, čini mi se, napamet narodne pesme iz sve tri zbirke Vukovih junačkih pjesama. Ono što Vuk kaže da mu je sve srpsko bilo prirođeno, ja samo mogu da ponovim. Prirođen mi je i Vuk. Nisam išao „na stranu?", već pravo.

Na tu temu, u varijacijama literarnih rodova napisali ste četrdeset knjiga. Da li ste time zaokružili sve srpske tajne ili možda ličite na ogog Čehovljevog junaka koji kaže: „Četrdeset godina gledam Volgu i još se je nisam nagledao"?

- Pre, možda dvadeset godina, želeći da sažmem belešku o piscu. Umesto da pobrojavam sve napisano, zapisao sam da sam autor četrdesetak knjiga koje su imale više od sto osamdeset izdanja. Danas je to sigurno više od šezdesetak knjiga objavljenih u više od dvesta pedeset izdanja. Kako sam se ogledao u većini književnih žanrova, često me pitaju šta je kod mene prevashodno, da li sam romanopisac, dramski pisac, scenarista, pesnik, pesnik za decu, esejista, aforističar... Jedini odgovor kod mene jeste da sam pesnik u onom aristotelovskom smislu, koji je ukupnu književnost nazvao pesništvom i delio ga na lirsko, dramsko i epsko. Što se tiče moje zagledanosti, ja sam zagledan u nepreglednost starih dokumenata i knjiga, pa i sopstvenih rukopisa. Živim i pišem. Pišem da bih živeo. Živim da bih pisao. Po uzoru na jedan stari zapis, ispisao sam ovaj epigram:
„Ne rasipaj Božje dane
Piši, grešni Milovane!"

U kojoj meri je bila u pravu Desanka Maksimović, koja je pevala o „Srbiji, velikoj tajni", i jeste li Vi najautentičniji literarni svedok srpskog „zaticanja u neznanju i našem pregrejanom odnosu proizvedenom neznanjem i uspravljanjem", odnosno prečestog istorijskog stradanja zbog pogrešnog izbora?

- Desanka je u svim svojim pevanjima, opomenama i strepnjama bila stalno u pravu, naročito u pevanjima o Srbiji, o ustancima i bojevima kao velikoj tajni. Njene knjige su ne samo nacionalni dragulji već i dragulji slovenskog pesništva, naročito pesnikinja, počev od Ane Ahmatove. Desanka je zbog pesništva imala i dosta ideoloških okapanja iako je ideologija nikad nije zanimala. Setimo se, kome je do sećanja, kako je prošla zbog knjige „Tražim pomilovanje", koja je na kraju dvadesetog veka od kritičara izabrana za pesničku knjigu veka. Ja sam joj iz velikog poštovanja ispisao roman „Gospođica Desanka", o njenom detinjstvu, gde se oličavaju sva naša detinjstva. Branko Ćopić joj je posvetio distih:
„Nigde stanka, nigde sanka,
Cveće, srce i Desanka."
Ja jesam literarni svedok srpskog poznavanja i nepoznavanja sopstvene istorije, koja je često malo i pogrešno učena, bilo iz nacionalne traljavosti ili ideološke sračunatosti na zatiranje istorije radi ravnopravnosti sa ostalim učenim istorijama koje nisu bile tog dometa. I za jedno i za drugo mogu reći da se ne zna šta je pogubnije. Kad su popustile ideološke stege, javila se kod Srba nacionalna glad za spoznajom sopstvene istorije, koja je svakojakim štivima i domišljanjima sve manje bivala verodostojna. Bilo je to utoljavanje gladi za istorijom na prazan stomak. Činio sam i više nego što se očekivalo i što se moglo. Ni istorija kao učiteljica života ne zna koliko smo puta pali na ispitu iz sopstvene prošlosti.

Povodom objavljivanja knjige eseja „Misli srpski, govorili ste o vraćanju dugova ne samo ličnih, ne samo Vaše generaciji... Koliko je svako od nas dužan Srbiji, da li dug leži u tome što nismo činili ništa ili malo, da li je to odgovor koji objašnjava sva bivša pa i ovovremena posrtanja Srba i Srbije?

- „Misli srpski" je iscrpno svedočenje o mom putu kroz srpsku istoriju i kroz njene teme. Može se reći da je ova knjiga tako i nastajala. Ne volim da objašnjavam šta sam želeo, jer mi to uvek liči na pravdanje i izvinjavanje. Ova knjiga nas dokazuje prvo pred nama samima, a potom i pred istorijom. To je moja moralna istorija, ni po babu ni po stričevima. Posebno sam ponosan da je ona u isti mah i otkrivanje i istorija srpske kulture. Što se tiče dugova, ne mogu ja sam razdužiti sve što su nas prethodnici zadužili. Ova knjiga je mogla i da ima moto prvih stihova iz moje pesme „Pomenik":
„Misli moja, moj u glavi crve
Zar počinje sve od četr'es prve
I zar do nje ništa bilo nije
Ni nas samih, a ni istorije?"

Na tragu već pominjanog bunta je i zbirka pesama „Slobodnije od slobode", kao i roman „Lajanje na zvezde", koji je zapravo priča o svojevrsnoj revoluciji jedne mladosti koja hoće da proizvede liberalniju budućnost?

- „Slobodnije od slobode", iako objavljena 1971. godine, jeste kruna moje pesničke pobune. Ona je od izlaska bila bestseler, i tiraž joj je razgrabljen za sedam dana pre nego što je tužilaštvo reagovalo. Zato je na novo izdanje čekala skoro dve decenije. „Lajanje na zvezde" me je učinilo romanopiscem. Možda se ne bih odvažio da me prijatelj i tada urednik „Mladosti" Milo Gligorijević nije podstakao da taj roman pišem i objavljujem u nastavcima. To je prvi roman o mladima u koji nisu pušteni roditelji. Roman u kojem je svako radio šta hoće. Ti i takvi održavaju slavu ovog romana, o čemu govori i podatak da je već imao trideset šest izdanja, uz svu slavu istoimenog filma.

U kultnoj TV seriji „Vuk Stefanović Karadžić", Vuka ste smestili među velikane evropske kulture, pored Getea i Grima. Međutim, u Srbiji nije baš mali broj onih učenih koji ga osporavaju, onih koji tvrde da je „on za književni jezik proglasio jezik govedara, svinjara, orača i kopača".

- Gete, Grim, Ranke i Tereza fon Jakobson, prenosno rečeno, doneli su ovoj seriji prvo mesto na listi evropske televizijske baštine. To čini čast Vukovom delu, nama autorima i protagonistima serije najveće životno priznanje, a Televiziji Beograd još uvek neprevaziđeno dostignuće. Ne bih se osvrtao na današnje sporitelje Vuka i dela jer su oni sasvim beznačajni u odnosu na Vukove životne sporitelje, koje je predvodio Jovan Hadžić. Njima je još 1848. Branko Radičević poručio: „Ne može se sunce dlanom zakloniti!" Međutim, ti današnji Vukovi sporitelji ne znaju da je taj Vukov govedarski jezik pre osam vekova bio jezik Svetog Save i potonjih Nemanjića, samo pisan tadašnjom ortografijom. Jednom od tih sporitelja koji je hteo da napadne moju monografiju „Vuk naš nasušni" poručio sam da mi to napiše na slavenoserbskom da bih mu odgovorio.

Pisali ste o Obrenovićima, manje o Karađorđevićima. U Srbiji ni danas nema mira, ali ima podela na temu koja dinastija je valjanija?

- Nemojte mene u te podele! Pogotovo s takvim merama. U više pesama imam Karađorđa negoli Miloša. U „Misli srpski" mislim da imaju isti prostor. Pisao sam dve monodrame „Ja, Karađorđe" i „Ja, Miloš". Obe monodrame su igrane u istoj celovečernjoj predstavi. Karađorđe je bio Danilo Lazović, a Miloš Mihailo Janketić. Premijera je bila u atrijumu Narodnog pozorišta 1995. U seriji „Vuk Karadžić", Karađorđe je bio jedan od glavnih junaka u prvih sedam epizoda. U osmoj su se preklopili, a u preostalih osam epizoda među glavnim junacima našao se knez Miloš. Karađorđa nisam sporio, a kneza Miloša sam rehabilitovao. Karađorđe nije bio dinast, mada je to želeo. Kad je Miloš zvanično dobio titulu kneza, bio je prognan iz Srbije. Knez Mihailo je isto bio prognan iz Srbije da bi se na kneževski tron popeo knez Aleksandar Karađorđević. U romanima „Hajduk Veljko Petrović" i „Sinđelić se sa suncem smirio", uz naslovne junake, dominira lik Karađorđev, dok se Miloš u romanu o Veljku epizodno spominje. U celovečernjem dokumentarnom filmu „Kneževina Srbija", prema istorijskoj epohi, dominiraju knez Miloš i knez Mihailo. Srpski 19. vek je počeo Srpskom revolucijom - vremenom Prvog (Karađorđevog) i Drugog (Miloševog) ustanka, na kojoj su Srbi utemeljili nacionalnu obnovu, državnu i duhovnu. I da se citiram iz „Misli srpski" (što rade i drugi, ne pominjući moje ime): „Karađorđe je bio sloboda. Miloš je bio država. U borbi za slobodu, dovoljno je bilo biti protiv Turaka i u tome istrajavati. U borbi za srpsku državu, moralo se biti i protiv Turaka i protiv Srba. I u tome se moralo istrajavati. I spram jednih i spram drugih. Sloboda kad je preka, ona je volja Božja. Država, kad je preka, ona je tiranija. Karađorđe je bio prek, Miloš je postao despot. Karađorđe je svim Srbima bio gospodar po njihovoj volji. Miloš ih je naterao da im to bude. Karađorđe je bio etika, Miloš je bio politika." U istoriji možemo samo sa obojicom. Na podelama koje pominjete začeo se višepartijski sistem kod Srba. Na koban način.

U Srbiji danas nije samo Vuk sporan, sporni su Vizantija, pravoslavlje, srpstvo uopšte, pa je čak prihvatljiva podela na Srbe i Srbijance, Prvu i Drugu Srbija. Gde je tome kraj, gde to idemo?

- Vuk nikada ne može biti sporan. Može biti samo sporen, ali to je ono narodno: „Dokon pop i jariće krsti!" Ako hoćemo istorijsku istinu, možemo po istorijskim izvorima tvrditi da Vizantija nije postojala. Dok je bila, bila je Istočno carstvo Romeja. Nipodaštavajući termin „Vizantija" došao je u vekovima posle pada Carigrada, odnosno Konstantinopolja, u želji da se ova hiljadugodišnja prestonica ponovo svede na ribarsko selo Vizant. Što se tiče pravoslavlja, ono se, kao ni rimokatoličanstvo, ne može sporiti dok je hrišćanstva u kojem su dve konfesije. Hajde da ostatak odgovora prevedemo na pošalicu - Srbi i Srbijanci. Srbi su Srbi, a Srbijanci su svi građani Srbije. Što se tiče prve i druge Srbije, meni to liči na „parove razbrojs".

Svojevremeno ste napisali antologijski aforizam „Stara Jugoslavija je bila trula. Nova je zrela." Može li se u tom aforizmu danas prepoznati Srbija, sa omalovaženom kulturom, sa osrednjom i neambicioznom literaturom, s važnim kulturnim ustanovama pod katancem, bez uvažavanja prošlosti i samohvalisave ovovremenosti?

- Sve što ste rekli dovoljno je da nemam potrebe da išta dodam. Potvrđujem.

U biografiju su Vam upisali i sramotno otpuštanje s Radio-televizije Srbije. Kako danas gledate na tu politizovanu epizodu?

- Nisu me otpustili s RTS-a, samo su me suspendovali. Iz suspenzije sam sebe unapredio u profesora univerziteta. Izveo sam desetak generacija dramaturga (scenarista), reditelja, glumaca, producenata, kamermana i montažera. Ponosan sam na sve i zahvalan sam im što sam stario sa onima koji dolaze.

Kako biste opisali danas Srbiju u skladu s već pominjanim posrtanjem i dizanjem Srba i Srbije, da li je zapravo precizno definišete u Vašoj „Optimističkoj pesmi", koja počinje stihovima: „Moja zemlja više ne zna gde je, gde je ima iluzija sve je, ima li je ili nam se čini, ili sviće jutro u tuđini..."

Umesto pesme koju citirate, predlažem pesmu „Pomenik":
„Misli moja, moj u glavi crve
Zar počinje sve od četr'es prve
I zar do nje ničeg bilo nije
Ni nas samih, a ni istorije
Grlo moje, zagrcni se, reci
Zar su ništa bili naši preci
Slutnjo moja, šta li nam se sprema
Ima li nas kad Nemanje nema
Kobi večna, gde je srpsko lice
Ako nije oltar Studenice
Zebnjo tajna, postala si strava
Šta je sveto ako nije Sava
Istorijo i bliža i dalja,
Zar za ništa daješ Svetog Kralja
Svete loze zar su ladoleži
Što Milutin u Sofiji leži
Nisu l' dokaz da mi nismo lanjski
Ni Dečani, ni Stefan Dečanski
Zadnja nado, šta se iza krije
Šta je silno ako Dušan nije
Kome li nas dokazuješ, fresko,
Put Lazara kroz carstvo nebesko
Manasijo, svedoči lepotom
Zar smo mali Visokim Despotom
Grudvo zemlje, u šaci se zdrobi
Ko rasuti Srbi u Seobi
Prospi dušo, makar zadnjim dahom
Kud odosmo svi za Patrijarhom
Davna rano, povređenost boli
Koga diže Đorđe u Topoli
Rano jutro, posle započeti
Sa kim Miloš ustade na Cveti
Zar ne behu carstva za promene
Kad stadoše Srbi pod Jedrene
Vero naša, pamet nam dozovi
Kud odoše hici Principovi
Ne pone li reka Kolubara
Obe krune dva nemačka cara
Misli moja, moj u glavi crve
Zar počinje sve od četr'es prve

„Čarape kralja Petra"

U toku su pripreme filmske ekranizacije Vašeg romana „Čarape kralja Petra", a u planu je i snimanje TV serijala?
- Najzad, na ovaj tas o kojem sam pričao u odgovoru na prethodno pitanje pridodajmo i roman „Čarape kralja Petra". To je priča o kralju koji je vladao republikanski, koji je preveden na osam (savezničkih) jezika, koji je imao 29 izdanja i koji mi je doneo međunarodnu nagradu „Imperskaja kultura" Federacije ruskih pisaca. Od ovog projekta očekujem mnogo, više nego što ću reći. O uspehu unapred ne treba govoriti. Očekujem da kralj Petar kruniše filmsku karijeru Lazara Ristovskog.

Spaljivanje knjige „Srce me je otkucalo"

Vi ste počeli kao buntovnik u srpskoj, odnosno ondašnjoj jugoslovenskoj literaturi. S neverovatnom hrabrošću sukobili ste se sa spisateljskom ikonom Brozove Jugoslavije, a verovatno ste jedini pisac kome je u to vreme zabranjena pa spaljena knjiga. Reč je o knjizi „Srce me je otkucalo" 1969, za koju je predgovor napisao Branko Ćopić, u kojem je citiran distih: „Živeo kongres mercedesa na Trgu Marksa i Engelsa"?

- Počeo sam mišlju „Moja je glava najslobodnija država", to je moje književno i ljudsko „vjeruju". I nisam ostajao obezglavljen. Glavu sam proneo kroz jednopartijsku epohu, ali je ostajala samo moja i u višepartijskom sistemu. Nisam preumljavao. Prvi sam se usudio da zinem: „Jedni su mi rukovodioci na čelu, a drugi na temenu!" A onda nisam zatvarao usta: „Ne vezujmo volove za rukovodeće stolove!" Što se tiče Oskara Daviča, to je za mene danas više neprijatna nego vesela epizoda. Davičo je veliki pesnik, ali njegovoj veličini i danas smeta to što je bio partijski ostrvljen. Spaljivanje knjige „Srce me je otkucalo" više je bilo u slavu mene nego u slavu vlasti i tužilaštva. To me je učinilo bestseler piscem. I s tim ugledom su sve moje knjige posle te dočekivane. Još od Adama i Eve ljudi vole zabranjeno voće...