IZGUBILI CILJ, A KAO POSTOJE

Samo 14 odsto građana Srbije veruje sindikalnim liderima. „Ekspres“ istražuje zašto je to tako i kome i čemu danas služe sindikati

Jovan je glasan i ubedljiv. Dok drži slovo pred nezadovoljnim radnicima, svi ga slušaju i podržavaju. Ali Jovan nije običan radnik koji se bori za prava kolega. On radi za špijuna i svaki put, po zadatku, odlazi u fabrike da izazove štrajk i uzbuni rukovodioce.

Takvih ljudi, baš kao u filmu „Profesionalac", bilo je mnogo u zlatno doba radničkih prava. Znalo se da su svi sindikalni lideri udbaši jer je iza njih stajala država, i ta javna tajna davala im je kredibilitet. U vreme SFRJ, svaki grad imao je poštu, železničku stanicu, sedište komiteta i sindikat. Ovi poslednji su, po pravilu, dobijali lokacije u samom centru grada. To ne važi samo za

Dom sindikata u Beogradu, već za svaku zabit bivše Juge. Taj sprat ili nekoliko kancelarija država je ciljano ustupala svom, i tada jedinom državnom sindikatu. U njemu su bili svi radnici, iako ih zakon nikada nije obavezivao na to. Paradoksalno, za pitanje „zašto ja moram u taj sindikat" mogao je da se izgubi i posao.

Naknade i privilegije
Tokom devedesetih, samoupravljanje i njegova kolevka su se raspali, ali promenom društvene svojine u privatnu sindikati su zadržali nekretnine. Odatle danas pune kase. Urbana legenda kaže da danas predsednici najvećih sindikata svoje plate, koje nekad premašuju hiljadu i po evra, u zemlji gde je prosečna plata četiri puta manja, taj novac ne dobijaju od članarina, već od izdavanja poslovnog prostora ili naknada iz upravnih, nadzornih odbora i saveta. Tu dolazimo do teme koju voli neoliberalna javnost u Srbiji -koliko su predsednici najvećih sindikata plaćeni, rade li oni svoj posao i zašto, kako pokazuju podaci Cesida, samo 14 odsto građana Srbije ima poverenje u sindikalnu borbu.

Radnička klasa, gde još postoji a da ne radi za stranog investitora, ima na svojoj strani samo Zakon o radu. Taj dokument propisuje da na svakih 1.000 članova postoji sindikalni predstavnik, koji je oslobođen svog posla, zamrznuto mu je radno mesto, a za sindikalne poslove ima istu platu, kancelariju i eventualno automobil. Privilegije se lako dopadnu pojedincima i oni zaborave zašto su tu došli. Ta opijenost funkcijom posebno je izražena na najvišem nivou.

Tako su najveći sindikati u Srbiji u stvari najtešnje povezani s državom iako bi po pravilu ona trebalo da im bude arhineprijatelj. Tu dobijamo savremeni paradoks da najvažniji granski sindikati koji okupljaju desetine hiljada radnika u našoj zemlji najviše služe političarima. I s druge strane, samo kod nas Prvi maj zajedno obeležavaju ministar rada i (njemu omiljeni) sindikati. U državi koja je razjedinila masonske lože nije ni čudo što postoji više od 20.000 sindikalnih organizacija. Ogromna većina ih je nereprezentativna, što znači gotovo nevidljiva.

Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije Ranka Savić kaže da su upravo razjedinjenost, nesloga, ali i bliskost sa političkim strukturama njene najveće zamerke sindikatima.

- Sve to tupi oštricu borbe. Ali zamislite šta bi bilo da sindikata nema. Kakav bi bio položaj sa Zakonom o radu kojim se ukida niz prava radnika. Sigurno je da sindikati dele sudbinu društva i države u kojoj ne postoje nezavisne institucije i da ne rade sve ono zbog čega su osnovani. Ali, evo, naša asocijacija je samo u prošloj godini potpisala 150 kolektivnih ugovora, što automatski znači bolji status za zaposlene. Pored toga, na posao smo vratili 69 ljudi koji su dobili nezakoniti otkaz i sprečili 114 opomena pred dobijanje otkaza. Munjevitom reakcijom, razgovorom s poslodavcem i pretnjama inspekcijom, uspeli smo to da postignemo. Važno je naše učešće u donošenju zakona, radnim grupama - navodi Savićeva, dodajući da zlonamerni, kad žele da omalovaže sindikalni rad, vole da spomenu neverovatnu brojku od više od 20.000 registrovanih sindikata.

- Tačno je da nas ima toliko, ali nas zakon tera da svaku članicu registrujemo u Ministarstvu rada. Asocijacija tako ima oko 2.500 registrovanih sindikata. Oni dobijaju poseban status pravnog lica i pravo na 0,5 odsto od članarine, koja iznosi jedan procenat zarade zaposlenog, a uplaćuje se sindikatu. Situacija u Evropi je drugačija. Tamo sindikat kojem pripadate dobija taj jedan odsto i iz tih sredstava se formiraju štrajkački fondovi. U Asocijaciji nisu velike plate, već su na nivou republičkog proseka. Sindikati se ne finansiraju iz budžeta i mi stoga zavisimo od poverenja radnika - napominje Savićeva.

Produžena ruka vlasti

Predsednik Udruženih sindikata Srbije „Sloga“ Željko Veselinović ističe da su u Srbiji najproblematičnija dva reprezentativna sindikata: Ujedinjeni granski sindikat „Nezavisnost“ i Savez samostalnih sindikata Srbije. Prema njegovim rečima, SSSS je ipak najgori.

- Oni su posle promene petog oktobra uspeli da uđu u dil s vladajućim garniturama i postanu produžena ruka vlasti i poslodavaca. Nisu uspeli da spreče gašenje preduzeća posle petooktobarske revolucije. Bili su uz svaku vlast i za to su dobro plaćeni. Imaju višemilionsku sumu na raspolaganju, koja je određena zakonom o Socijalno-ekonomskom savetu. Pored toga, njihovi čelni ljudi su članovi nadzornih odbora, upravnih odbora Nacionalne službe za zapošljavanje, Saveta za evropske integracije, PIO fonda. To je dovelo do toga da je vrh tih sindikata bolje plaćen nego sindikalci u Nemačkoj i Švedskoj. Oni su kupljeni, ucenjeni i nisu svesni realnosti. Na taj način su sve druge obespravili. Radnici su uplašeni i smatraju da su svi sindikati isti. Postoji mali broj sindikata, među kojima smo i mi, koji se finansira isključivo od članarine - navodi Veselinović.

O plati predsednika SSSS Ljubisava Orbovića naširoko se pisalo u medijima. Iako on više nije u upravnom odboru PIO fonda i Savetu za evropske integracije, 2016. je rekao da mesečno zaradi 143.000 dinara na ime plate i naknade kao člana vladinog Socijalno-ekonomskog saveta. Iako mnogi tvrde da on najlakše kaže „da“ vlastima, sam tvrdi da „razume u kakvom položaju žive radnici“.

- Priče da smo uvezani s političkim strukturama su neistinite. Jedina spona koja je prirodna jeste da mi kao reprezentativni sindikat pregovaramo s Vladom u Savetu. Tu sliku grade oni sindikati koji nemaju ni približnu reprezentativnost. Postoji i priča da reprezentativni sindikati imaju pravo prvenstva u upravnom odboru, nadzornom odboru. Ranije sam bio u PIO fondu, ali trenutno nisam ni u jednom odboru. Zaposlen sam u Savezu, u kojem imamo oko 40 zaposlenih - navodi Orbović za „Ekspres“ dodajući da je sindikalna scena u Srbiji na pristojnom nivou.

- Oko 30 odsto zaposlenih su članovi sindikata. Tačno je da veliki broj ljudi prolazi kroz nesigurnost u poslu, ali se to može pripisati stanju stvari. Sindikati malo šta tu mogu da promene. Kad je reč o radu SSSS, pre godinu dana smo imali jedan veliki štrajk u „Fijatu“. Imali smo i za Prvi maj proteste - navodi Orbović. Na pitanje zašto se sa sindikalcima šetao i ministar rada Zoran Đorđević, Orbović odgovara da je to uobičajena praksa. - I Tadić je svojevremeno šetao s nama. Ministri treba da čuju šta radnici misle. Ne vidim ništa strašno u tome - navodi predsednik SSSS.

Kolege u drugim državama borbenije

Međutim, snaga sindikata u svetu nije nimalo beznačajna. I to ne samo u Grčkoj, koja je bila poznata po levici mnogo pre Ciprasa, već i u daleko uspešnijem delu Evropske unije. U Francuskoj su pre dva meseca organizovani protesti zbog namere njihovog predsednika Emanuela Makrona da promeni radno pravo i zaposlenima u javnom sektoru ukine neke privilegije. Poznati su i slučajevi štrajka pilota „Luf­t­hanze“ koji se završe maltene pre nego što počnu. Menadžment jednostavno izračuna da više gubi otkazivanjem stotina letova i kolapsom na aerodromima nego što traže sindikati. Tako je i u drugim oblastima. Protesti najvećeg sindikata industrijskih radnika u Nemačkoj, „IG metala“, koji su trajali samo po 24 sata, okončani su dogovorom s poslodavcima. U februaru ove godine sindikat „IG metal“ i poslodavci u jugozapadnoj državi BadenVirtemberg, jednom od ključnih industrijskih centara, dogovorili su se o povećanju plata od 4,3 odsto počev od 1. aprila. Važno je naglasiti da se takav sporazum postignut u jednom regionu obično primenjuje u celoj zemlji i važi za svih oko 3,9 miliona industrijskih radnika. Njihov dogovor takođe obuhvata mogućnost fleksibilnog radnog vremena, što znači da će zaposleni dobiti pravo da smanje svoj fond nedeljnih radnih sati na 28 časova u trajanju do dve godine, što je bio jedan od zahteva sindikata, dok će poslodavci moći većem broju radnika nego ranije da uvedu duže .

radno vreme od 40-časovne nedelje. Sporazum će važiti do marta 2020. godine. Do štrajkova u Nemačkoj nije došlo zbog nezadovoljstva radnika, niti ih je obeležila kuknjava bespomoćnih sindikalnih lidera, kako to kod nas obično biva. Naprotiv, tamošnji sindikalci kao argumente za zahteve navodili su najbrži rast nemačke ekonomije u šest godina i rekordno nisku nezaposlenost. O prednostima nemačke sindikalne borbe govori i predsednik UGS „Sloga“ Željko Veselinović, koji ističe da je njegov sindikat po ugledu na zapadne države doneo odluku da se politički aktivira i uključi u rad parlamenata i odbora.

- U Nemačkoj je od 650 poslanika, njih 400 iz različitih sindikata. Kada su na dnevnom redu zakoni koji se tiču radnika, oni glasaju kao jedan. Kod nas ide druga mantra, gde političari govore da sindikati ne bi trebalo da se mešaju u politiku, a sve sa ciljem da oni koji nikada nisu radili donose zakone. Možemo rešiti problem kao Hrvati ili Česi. Oni su ta pitanja ostavili za kraj. Sindikalci moraju da budu nezavisni od države jer se u suprotnom neće boriti za radnike - smatra Veselinović. Sve manje članova S njim se slaže i zamenik urednika portala Radnik.rs Miloš Vučković, koji ističe da reprezentativni sindikati deluju pasivno i tromo, ali i da nije tako lako biti proaktivan.

- I kod nas i na zapadu sindikati imaju sve manje članova, što zbog automatizacije, što zbog fleksibilizacije rada. Ne verujem da će sindikati nestati, ali oni moraju da se prilagode i budu u kontaktu s građanima. Samostalni sindikat, recimo, nema Fejsbuk i Tviter. Sindikati nisu najbolji, ali jesu najefikasniji način borbe za prava radnika. Mi pokušavamo da edukujemo građane da moraju sami da se brinu za sebe, a ne da se oslanjaju samo na sindikalnu borbu - zaključuje Vučković, uz opasku da postoji i veoma veliki broj radnika koji nema ugovore o radu pa samim tim ni mogućnost učlanjenja u sindikate.

Uprkos tmurnoj slici srpske sindikalne scene, postoje i malobrojni svetli primeri. Sindikat radnika EPS-a je u stanju da dobije ispunjenje svih svojih zahteva, ali samo zbog toga što može najviše da uceni državu. U visokoj politici, to bi se zvalo koalicioni potencijal. Nije slučajno da su peti oktobar izveli rudari „Kolubare“. Oni i danas imaju daleko najbolju poziciju u odnosu na ostale sindikalce. Upućeni kažu da spremačica u EPS-u ima veću platu nego nastavnik u osnovnoj školi. Proizvodnja, kao pravo uporište sindikata, više ne postoji, ali i sada kada bi rudari zaustavili rad na pet minuta i napravili sastanak, to bi bila kriza u državi