KAKO JE UGAŠENA VOJSKA REPUBLIKE SRPSKE

KAKO JE UGAŠENA VOJSKA REPUBLIKE SRPSKE


Nastanak Vojske Republike Srpske (VRS) i njen ratni put, već je uveliko poznat. Ali njen put ka nestanku malo je poznat i nije uopšte ispričan u srpskoj javnosti. Ono što jeste poznato da se postojanje VRS u posleratnom periodu odvijalo u veoma složenim i teškim unutrašnjim i međunarodnim okolnostima.

To se pre svega odnosi na povratak VRS u kasarne, koje su pratile i kontrolisale prema Sporazumu o regionalnoj kontroli Multinacionalne snage za sprovođenje ili implementaciju mira (IFOR), koje su brojale 60.000 vojnika, sa snažnom i robustnom tehnikom, pod vođstvom NATO, sa veoma širokim ovlašćenjima da preduzimaju sve neophodne korake za sprovođenje i poštovanje odredbi Sporazuma, uključujući i upotrebu sile. Posle godinu dana, 20. decembra 1996. godine snage IFOR su zamenjene Multinacionalnim vojnim snagama za stabilizaciju mira (SFOR), koje su u početku brojale 32.000 vojnika, takođe pod vođstvom NATO i proširenim mandatom.

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Funkcionisanje Vojske Republike Srpske pod pritiscima

Republika Srpska bila je u teškoj ekonomskoj situaciji i jedva da je mogla da finansira golo preživljavanje Vojske i podmirivanje njenih elementarnih potreba.

“Tokom 1996. godine, po nalogu najodogovornijih ljudi u Republici, organizovane su beskrupulozne propagandne akcije na blaćenju čelnih ljudi VRS. Preko državnih sredstava javnog informisanja neprekidno se zahtevalo čišćenje vojničkih redova „gvozdenom metlom“. Glavni štab VRS (GŠ VRS) je, ne čekajući naređenja od januara 1996. godine, shodno Dejtonskom sporazumu, obezbeđivao implementaciju vojnog dela sporazuma uz istovremeno sprovođenje reorganizacije vojske, nastojeći da obezbedi potreban stepen borbene gotovosti i spreči sva iznenađenja. Glavni štab VRS neprekidno je tražio prevazilaženje nesuglasica i jačanje odbrane. Kada je dužnost predsednika RS preuzela Biljana Plavšić, očekivalo se da će se sukob vojnog i državnog rukovodstva moći da prevaziđe. Od državnih organa je tražena podrška kako bi se kadrovi zadržali u VRS kao profesionalci. Sredstva nisu stizala. Mnogi vojni specijalisti su napuštali vojsku. Zatraženo je više brige za borce, ratne vojne invalide i porodice boraca, kaže za Ekspres Danko Borojević, vojni publicista i autor nekoliko knjiga o VRS.

danko 7

Borojević dodaje da su najodgovorniji u Republici Srpskoj zaboravili, ili nisu želeli da znaju, da su se muslimanske i hrvatske snage neprekidno naoružavale i da su ih američki i instruktori drugih zemalja obučavali.

“Vrlo neodgovorno su se posmatrali borbeni pokliči Alije Izetbegovića i njegovih generala za nasilnu reintegraciju Bosne i Hercegovine. Prisustvo međunarodnih snaga i obećanja svetskih moćnika nisu garant mira i slobode srpskog naroda. Vojska Republike Srpske bila je i morala ostati taj garant i njom se niko nije imao pravo poigravati, posebno nakon tolikih žrtava. Takva upozorenja Glavnog štaba nisu nailazila na razumevanje. Krajem 1996. godine, došlo je do eskalacije u nesporazumu između Vrhovne komande i GŠ VRS. Malo je nedostajalo da jedinice MUP RS otvore vatru na jedinice VRS. Civilna vlast, odbijala je da razgovara sa predstavnicima vojske. Unutar Srpske dolazi do podele na istočni i zapadni deo RS. Dok je narod bio uz svoju vojsku, političari i ratni profiteri koji su sada postali legalni „biznismeni“, bili su spremni da upotrebom snaga MUP pucaju i na narod i na VRS. Međutim, bilo je i razumnih ljudi sa obe strane, tako da nije došlo do krvoprolića, koje bi odgovaralo neprijateljima Srpske. Međutim, političko rukovodstvo uz pomoć stranog faktora je dugo izražene nesuglasice sa vojnim vrhom okončalo bez realnog i objektivnog sagledavanja uzroka i što je još važnije, bez iznalaženja najceloshodnijih rešenja koja bi obezbedila kontinuitet vojske i odbranu srpskog naroda, dodaje Borojević.

 Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Ukazom predsednice Republike Srpske Biljane Plavšić, krajem 1996. godine, penzionisani su i prestala im je služba u Vojsci Republike Srpske: general-pukovnik Ratko Mladić, general-potpukovnici Manojlo Milovanović i Milan Gvero, general-majori Zdravko Tolimir, Petar Škrbić, Radivoje Miletić i Zdravko Tomić i pukovnici Petar Salapura, Ljubiša Beara, Savo Sokanović, Milovan Milutinović svi iz Glavnog štaba VRS, general-majori Živomir Ninković i Božo Novak, komandant i načelnik štaba V i PVO, general-majori Radovan Grubač i Miladin Prstojević, komandant i načelnik štaba Hercegovačkog korpusa, general-major Grujo Borić, komandant Školskog centra VRS, general-major Budimir Gavrić, načelnik štaba Istočno-bosanskog korpusa, general-major Vladimir Arsić, komandant Operativne grupe „Doboj“ i još 108 visokih oficira VRS, kako je javila služba informisanja predsednika Republike Srpske.

Na Savindan 27. januara 1997. godine, u Banskom dvoru u Banja Luci upriličena je svečanost, koju je zakazala Biljana Plavšić obeležavajući ispraćaj u penziju 17 generala VRS. Pozvano je 13 generala koji su penzionisani krajem 1996. godine, i četiri ranije penzionisana (krajem 1995.) generala VRS. Na zakazanu svečanost došla su samo dva penzionisana general-majora: Vladimir Arsić i Stanislav Galić. Bio je to realan sled događaja nakon neprimerenog blaćenja starešina vojske, posebno generala Glavnog štaba na republičkim sredstvima javnog informisanja kada su silom i bez reči najureni iz vojske, a u kojoj su, to zna ceo srpski narod, živeli, radili i borili se zajedno sa svojim borcima proteklih pet ratnih godina.

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Ubrzo zatim, na osnovu naredbe predsednika Srpske, pristupa se ustroju VRS i razvoju sada već Generalštaba VRS, za čijeg će prvog načelnika biti postavljen general-major Pero Čolić.

” Još tada su stranci videli u VRS „remetilački faktor“, u njihovoj težnji da sabotiraju sprovođenje Dejtonskog sporazuma. Ali tada još uvek nisu smeli udariti direktno na VRS, već su to pokušali preko potkupljivih srpskih političara, da oni umesto stranaca uruše VRS i na kraju da je i ukinu. Sve manje sredstava je bilo za održavanje borbene tehnike, za nabavku rezervnih delova, za redovno opremanje novih generacija mladih vojnika i za druge potrebe. O nekoj modernizaciji i osavremenjavanju borbenih i, uopšte, materijalno-tehničkih sredstava nije se moglo ni razmišljati. Objekti u kasarnama i tehnika na otvorenom rapidno su propadali. Viškovi naoružanja, borbene tehnike, opreme i municije malim delom su prodavani, a pretežno uništavani, ističe Borojević.

Prema njemu mali budžet za Vojsku, konstantno je bio izložen pritiscima za dodatno smanjivanje, delom zbog opšteg siromaštva, a delom zbog pritisaka inostranog faktora. Tako je svako smanjenje Vojske sa odobravanjem i olakšanjem prihvatano. Evidentno, sve je bilo usmereno ka potpunom slabljenju i obezvređivanju VRS, kako bi se na kraju, i ukinula.

Tokom NATO agresije na SRJ 1999. godine, deo starešina V i PVO VRS, pre svega raketaši sa RS Kub bili su raspoređeni u jedinicama PVO VJ na RS Kub. Oni su sa svojim kolegama proveli 78 dana rata na vatrenim položajima. Po završetku agresije starešine iz VRS su se vratile nazad u svoju jedinicu u Republici Srpskoj.

 Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Posledice koje je NATO agresija ostavila na RV i PVO VJ posredno će se odraziti i na stanje V i PVO VRS. To se posebno odnosilo na održavanje vazduhoplovne tehnike kao i na školovanje stručnog kadra.

” Potrebno je navesti da sama VRS, za razliku od MUP RS, nikada nije bila „u milosti“ civilnog političkog rukovodstva Republike Srpske. Od 2002. godine započinju pripreme za „ukidanje“ VRS. Sama VRS bila je trn u oku delu „međunarodne zajednice“, te su činjeni veliki napori da se VRS ukine. Fabrikovane su afere, smenjivani generali, često su bili zabranjivani letovi srpskih vazduhoplova kako oni školske namene, tako i humanitarne namene, a sve s ciljem da se srpski vojnik natera da bude poslušan „novom svetskom poretku“. VRS je odolevala tom pritisku sve do kraja 2005. godine, kada je izvršena poslednja čistka starešinskog kadra (završena polovinom 2008. godine). Budući da VRS tokom NATO agresije na SRJ, nije bila konstruktivna vojna sila, već vojna sila koju je NATO posmatrao kao protivnika, te je zbog toga morao pristupiti stalnom posmatranju vojnih objekata na prostoru Republike Srpske. Vojni objekti VRS stalno su bili pod prismotrom snaga SFOR. Neretko su na ulazu ispred kasarni bili stacionirani vojnici SFOR sa borbenim vozilima, dok su izdvojeni objekti i skladišta pokrivana stalnim patrolama. To NATO nije mogao nikako da zaboravi Srpskoj, dodaje Borojević koji je detaljno analizirao nestanak VRS u kojoj je i radio.

 Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Uloga Stivena Bučija u nestanku VRS

Po završetku Agresije, pre svega SAD su mogle da pristupe sprovođenju svog projekta – nestanku VRS i stvaranju OS BiH.

” U avgustu 2000. godine u BiH dolazi vojni ataše iz SAD Stiven Buči, koji do tada nije bio prisutan u Sarajevu. U isto vreme on predaje akreditive Stalnom vojnom komitetu BiH, neustavnom organu. Osim toga, on navodi da je razlog njegovog dolaska priznavanje „ustavnih ovlašćenja koje Predsedništvo BiH ima nad Oružanim snagama u BiH“. To je takođe bila još jedna neustavna kategorija, jer je Vrhovni komandant VRS bio predsednik Republike Srpske. Ali to pre svega SAD nije mnogo zanimalo. Namerno ili slučajno, njegov dolazak je prethodio događajima koji će se odigrati 5. oktobra 2000. godine u SRJ. Pobedom DOS u Srbiji, doći će do zahlađenja odnosa između SRJ i Srpske, što će se posebno odraziti na vojnu saradnju između tadašnje VJ i VRS. Srpska će u budućim događajima oko VRS, ostati bez značajne podrške Srbije. Ona će posle pobede DOS-a i disolucije SRJ prvo u SCG, a potom i odvajanjem Crne Gore iz zajedničke države biti zauzeta oko očuvanja svoje državnosti, ne imajući snage da pomogne Srpskoj. Srbija će svoju državnost i suverenitet vratiti tek 5. juna 2006. godine. Do tog vremena, Srpska će izgubiti brojne nadležnosti dobijene Dejtonskim sporazumom uključujući i Vojsku. Da li je to bilo baš slučajno ili ne?, pita se Borojević i ističe da raspuštanjem 30. Kadrovskog centra 2002. veći deo starešina iz VRS vraća se u VJ, što dodatno urušava VRS), samim tim smanjuje se brojno stanje VRS. Iste godine osnovan je Generalni sekretarijat Stalnog komiteta za vojna pitanja BiH.

Tokom 2003. godine obeležen je dan VRS. Formirana je komisija za reformu odbrane u BiH. Izglasan je prvi Zakon o odbrani BiH (neustavan zakon), kojim je formirano Ministarsvo odbrane BiH (neustavan organ). Tokom 2004. godine imenovan je prvi ministar odbrane BiH, Nikola Radovanović (po nacionalnosti Srbin). Imenovana su četiri generala iz VRS u OS BiH. Postavljen lanac komandovanja u OS BiH. Formirana Počasna jedinica OS BiH. Već 2005. godine donesena je Odluka Predsedništva BiH za opredeljenje BiH u članstvo u NATO. Prekinuto je služenje vojnog roka. Komisija za reformu odbrane u BiH završila je sa radom. Donesen je drugi Zakon o odbrani BiH. Donesen je Zakon o službi u OS BiH. Ukinuto je Ministarstvo odbrane Republike Srpske i Vojska Republike Srpske.

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Vojska Republike Srpske koja je izvojevala u ratu Republiku Srpsku i osigurala da Republika Srpska postoji ovakva kakva je danas, zvanično je ukinuta 1. januara 2006. godine i to od strane političara Republike Srpske i to bez referenduma, a koji je morao biti organizovan za tako važno pitanje. Ukidanje Vojske Republike Srpske je izvršeno pod velikim međunarodnim pritiskom zapadnih sila u cilju slamanja vojne sile Republike Srpske, jedine im prepreke, a sve radi toga da bi zapadne sile na čelu sa NATO imale faktičku kontrolu nad ovim prostorom i da bi mogle nesmetano da vrše svoje geopolitičko-ofanzivne zadatke kako u Republici Srpskoj tako i na Balkanu.

” Iako po Dejtonskom mirovnom sporazumu nije bilo predviđeno da se ukine Vojska Republike Srpske, srpski političari iz Srpske su kukavički ustuknuli pred Zapadom, nisu imali hrabrosti ili volje da im se suprostave, i predali su Vojsku Republike Srpske bez odobrenja naroda, pod zajedničku komandu donedavno neprijateljskoj vojsci, te na taj način ukinuli jedini garant očuvanja i odbrane Republike Srpske. Ovo je verovatno i jedini ovakav slučaj u svetu, rezgnirano priča Borojević, a dodaje i to da je udar na Vojsku Republike Srpske, odnosno njeno ukidanje bio je jedan od najvažnijih ciljeva zapadnih zemalja koje su uz pomoć domaćih političara ostvarile svoj cilj. Prvenstveno zbog toga jer je Vojska Republike Srpske u to vreme bila veoma respektabilna vojna sila na ovim prostorima.

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Da bi se vojska ukinula i odbrana Republike Srpske prepustila Sarajevu, Vlada Republike Srpske je pokrenula inicijativu za izmenu Ustava Republike Srpske u skladu sa zaključcima Narodne skupštine, zaključcima Vlade i u vezi s Odlukom Narodne skupštine, a kojima je data saglasnost za prenos nadležnosti u oblasti odbrane s Republike Srpske na Sarajevo.

Poslanici u parlamentu Republike Srpske su usvojili Ustavni zakon za primenu amandmana na ustav Republike Srpske kojim se nadležnosti u području obrane Republike Srpske prenose na Sarajevo, čime je od 1. januara 2006. godine prestao da bude na snazi Zakon o vojsci Republike Srpske, a kojim su se zakonom Ministarstvo odbrane i Vojska Republike Srpske trajno ukinuli, a naoružanje i tehnika u najvećem delu uništili ili prodani pod sumnjivim okolnostima trećim zemljama ili su ih zapadne zemalje prodavale zemljama u sukobu i „opozicijama“ zarad „demokratije“.

Poslanici parlamenta Republike Srpske tada su usvojili Zakon o prestanku važenja zakona o obrani i Vojsci Republike Srpske, a parlament Republike Srpske tada je ovlastio premijera Peru Bukejlovića da potpiše Sporazum o prenosu nadležnosti odbrane sa Republike Srpske na Sarajevo.

Važno je napomenuti da je i Zakon o odbrani BiH, sa članom 84. o aktivnostima za pridruživanje NATO-u, donet u razmaku od mesec dana sa Zakonom o prestanku važenja zakona o Vojsci Republike Srpske (o ukidanju VRS), a koji je potpisao tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić.

” Od svega ovoga i ne bi ni bilo ništa, da ne postoji Zakon o odbrani sa članom 84., a koji se odnosi na NATO. Njega je donela Skupština BiH, a u kojoj je, u ovome slučaju, opet, bilo dosta političara iz Republike Srpske. Zakon je pre nego što je došao u Skupštinu, morao proći dvostruku proceduru. I to, kroz Predstavnički dom u kojem sedi 42 predstavnika, a trećina je iz Republike Srpske. Da bi se Zakon uopšte usvojio kao predlog, morala je da glasa trećina poslanika iz Republike Srpske – što je očigledno i bilo.  Prošao je i Dom naroda u kojem sedi 15 zastupnika od kojih su pet iz Republike Srpske i morala su tri delegata iz Republike Srpske da glasaju da bi uopšte zakon prošao dalje. Važno je napomenuti da su političari iz Republike Srpske iz svih političkih opcija, dodaje On.

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Foto: Lična arhiva/ Danko Borojević

Šta 12 godina posle

Problem sa Oružanim snagama BiH uočeni su od samog njihovog formiranja. To je kulminiralo proslavom Dana Republike Srpske 9. januara 2017. godine, kada je pokušano da se spreči postrojavanje počasne jedinice Trećeg pešadijskog (Republika Srpska) puka, koji bi trebalo da baštinu tradiciju na VRS. Pokušaj je propao, ali je ostavio brojna pitanja.

I sam predsednik Republike Srpske Milorad Dodik je istovremeno izjavio „da je ukidanje VRS nesrećna odluka“.

” Ipak treba biti precizan i reći – Ukidanje VRS je istorijski promašaj, sramna odluka koju su pojedinci doneli, ne shvatajući svu težinu te odluke. Za neke odluke treba znati, da ih političari ne mogu doneti jer nemaju tu nadležnost. Za neke odluke nadležan je sam narod i on te odluke može doneti samo na referendumu. Nije sramota pitati narod, sramota je ne pitati isti, kaže na kraju Borojević i sam pripadnik VRS.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar