KAKO SMO PRAVILI ATOMSKU BOMBU

KAKO SMO PRAVILI ATOMSKU BOMBU


Da Leka Ranković nije smenjen, Jugoslavija bi mo­žda napravila atomsku bombu! Ili makar nešto što bi ličilo na nju. I ko zna kakva bi bila sudbina Jugoslavije.

Misterija rudnika Gabrovnica pored Kalne, koji je šezdesetih godina označen kao jedino okno iz kojeg se može iskopati dovoljno uranijuma za bombu, ni nakon više od pedeset godina nije razrešena. Svi znaju da tamo nečeg ima, ali niko ne zna šta se tamo zapravo događalo između 1963. i 1966. godine.

Rudnik je radio samo tri godine, na iskopavanju je anga­ žovano 800 rudara koji nikada nisu saznali šta su kopali, a samo troje ljudi je znalo šta se tamo traži. Svi rudari koji su bili angažovani morali su da imaju manje od trideset godina i posebne preporuke da su poverljive osobe, a objašnjeno im je da će kopati rudu iz koje će se dobiti bakar i pokoji gram zlata. Sve je kontrolisala Udba, a reč „uran“ nije smela da se izgovori. Kopalo se ru­čno, pijucima, krampovima, ćuskijama, i bilo je strogo zabranjeno da se stene miniraju.

Niko od rudara nije ni posumnjao da je „žuti kolač“ koji su iskopavali zapravo ruda iz koje se separacijom izdvajao najveći procenat urana, niti se iko pitao zašto se ono što iskopavaju skladišti u burad, koja se odlažu u specijalno izgrađene betonske bunkere.

Potrošeno 285 miliona dolara

Rudnik Gabrovnica otvoren je u okviru nuklearnog programa SFRJ i prema prvim nezvaničnim istraživanjima imao je dovoljne zaliha urana da se napravi atomska bomba. Istraživanja su rađena na nekoliko lokacija na Staroj planini, koja je označena kao mesto gde ga sigurno ima. Mnogi tvrde da je upravo zbog toga varošica Kalna posle Drugog svetskog rata među prvima dobila električnu energiju i da se još tada znalo da će se tamo nešto važno kopati.

Probna kopanja na Staroj planini rađena su u Aldinoj reci 1955. godine, potom u Mezeriji i u Gabrovnici kod Kalne, gde je lično Leka Ranković 1963. otvorio radove. I to nije bila samo stvar političkog protokola. Ranković je bio na čelu Savezne komisije za nuklearna pitanja, u okviru koje je bio i nuklearni program. Članovi te komisije bili su profesor Pavle Savić, koji je svojevremeno bio asistent Marije i Pjera Kirija, profesor Ivan Supek, Avdo Humo i Ivan Gošnjak.

Iako se nigde u Titovim prepiskama ne pojavljuju informacije o rudniku kod Kalne, veruje se da je Broz bio upoznat sa svim detaljima, jer da nije tako, ne bi se general Ivan Gošnjak usudio da tadašnjoj JNA izda nalog o izradi projekta isplativosti izrade atomske bombe od urana s Kalne, niti bi Edvard Kardelj na jednom od zatvorenih sastanaka 1950. godine obra­ ćajući se Stevanu Dedijeru, novopostavljenom direktoru Nuklearnog instituta „Vin­ča“, smeo da izjavi: „Moramo je napraviti makar gladovali i makar nas koštala polovinu budžeta“.

Zbog izrade atomske bombe u tadašnjoj državi se ipak nije gladovalo, ali prema izveštaju „Nuklearna energija u Jugoslaviji između 1948. i 1953. godine“ za rad na nuklearnom programu, koji nije odmakao od početne faze, utrošeno je 1,75 milijardi tada­šnjih dinara, odnosno 285 miliona dolara, a u tu sumu nisu ušla dodatna sredstva za istraživanje nalazišta urana.

Osim na Staroj planini, probna kopanja rađena su i u BiH, Makedoniji, Sloveniji, ali je eksploatacija počela jedino u rudniku nadomak Kalne.

Međutim, i pored velikih ambicija, rudnik pored Kalne zatvoren je preko noći. U političkim krugovima se tvrdilo da je odlaskom Leke Rankovića napušten ceo projekat nuklearnih istraživanja, ali mnogi su pre verovali da su za sve bili krivi Slovenci, jer su, kao se sumnjalo, njihovi stručnjaci uspeli da lažiraju istraživanja o isplativosti rudnika i tako dokažu da je isplativije uran vaditi iz rudnika u Žirovskom vrhu. Prema zvaničnim informacijama, za tri godine, koliko je okno u Gabrovnici eksploatisano, sve što je izvađeno poslato je u Vinču, a prema nezvaničnim informacijama – u inostranstvo, dok su kao moguća odredišta pominjane Engleska, Francuska i Rusija. Ništa od toga nikada nije zvanično potvrđeno, baš kao ni informacija da je deo kontingenta poslat u inostrane fabrike za izradu porcelana, koje su komponente iz rude koristile za izradu boje. U centru projekta za dobijanje ruda uranijuma na prostoru nekadašnje Jugoslavije zaista su bila dva rudnika: Kalna i Žirovski vrh. Nakon što je okno u Kalni zatvoreno, stručnjaci su se okrenuli Žirovskom vrhu. Ni u tom rudniku se odavno ne kopa uranijumska ruda, ali je u vreme rada rudnika iskopano oko 633.000 tona.

Barem jedna malena

Veliku želju Rankovića da projekat atomske bombe zaživi, potvrđuju i nezvanični razgovori koji se i danas prepričavaju. Tako je na jednom skupu u institutu u Ljubljani Leka izrazio neverovatan zahtev. Impresioniran preciznošću i entuzijazmom slovenačkih naučnika na izradi elektrostatičnog generatora, obratio se jednom od njih: „Da li bi se tu mogla napraviti jedna atomska bomba?“. Nakon što je dobio kulturan, ali negativan odgovor: „Ma kakvi, to je sasvim nemoguće“, pružio je ruke pokazujući oko pola metra: „Pa barem jedna malena?“

Pola veka posle velikih želja i propalih planova rudnik kod Kalne je i dalje misterija. Na ulazu još stoji upozorenje „Kontaminacija“, ali ne samo da se ne zna šta je, koliko i za koga izvađeno tu već ni čemu je taj rudnik služio kada je zvanično zatvoren. U javnosti je nekoliko puta upozoreno da se u napuštenom oknu skladišti opasan otpad, ali ni to nikada nije potvrđeno. Meštani su čak tvrdili da u večernjim satima vide neobičan blesak i ljude u skafanderima. Kasnije je ustanovljeno da su ljudi u skafanderima zaista dolazili u rudnik jer su tamo bila smeštena burad sa sonom kiselinom. U krug rudnika stizali su sedamdesetih godina teretni kamioni kojima je iz Splita odvožena u Kragujevac sona kiselina da bi se koristila za izradu smese za pranje hladnjaka u vozilima. Tovar se ovde pretakao u burad, a radnici su imali specijalnu opremu. Nikada se nije saznalo ni da li su sva burad s kiselinom uklonjena iz rudnika. Niko ne može da objasni ni šta se dogodilo sa Uredbom o sanaciji rudnika, koja je doneta 2014. godine, a nikad nije realizovana. U Kalnu se izgleda nikome ne ide, a oni koji su na svoju ruku merili radijaciju kraj napuštenog okna, tvrde da je ona i do pet puta veća od dozvoljene.

Krađa ograde potvrdila sumnje

Meštani Kalne, Knjaževca i ostalih sela u blizini rudnika decenijama žive između straha i zaborava. Trude se da zaborave upozorenja da „tamo nešto ipak zrači“, ali im nije prijatno saznanje da čak ni rudari koji su kopali šezdesetih godina nisu znali šta rade. Starosedeoci tvrde da je pored prostora za preradu rude postojala i brana koja je sakupljala otpadni radioaktivni mulj i pesak iz preradnih voda. Priliv velikih voda iz obližnjih brda s vremenom je urušio branu pa se sav mulj i pesak pre tridesetak godina izlio u korito Trgoviškog Timoka, a s njim i u Timok, koji protiče centrom Knjaževca. Nakon što su u javnosti procurile informacije o tome šta se zapravo tražilo i kopalo u ovom rudniku, meštani su saznali da su mnogi od njih iskoristili ovaj besplatan pesak za gradnju kuća! Iako više nije tajna šta smo pre više od pola veka tražili u rudniku Gabrovnica, šta se sada tamo nalazi i dalje je nepoznanica. Rudnik je, istina, odavno opljačkan, ali stanovnike okolnih mesta brine šta je sa onim što je verovatno ostalo u rudniku, s povišenom radijacijom.

Međutim, s obzirom na to da sanacija rudnika kasni skoro četiri godine i da niko ne može da potvrdi da je ikada poštovana preporuka Međunarodne agencije sa sedištem u Beču o redovnim kontrolama objekata u kojima se može naći radioaktivni otpad, teško je precizno odgovoriti da li je i koliko u okolini napuštenog rudnika radijacija povećana. Selo Gabrovnica, gde se nalazi rudnik, odavno je opustelo, mada se još mogu videti voćnjaci i bašte. Pojedini pčelari čak drže košnice u blizini zatvorenog okna, jagnjetina sa obližnih pašnjaka se smatra izuzetno kvalitetnom, a izgradnja velikog sportskog centra je još jedan razlog što se nivo radijacije na Staroj planini nevoljno pominje u javnosti.

Makedonci potvrdili da zrači

Međutim, 2007. je krađa metalne ograde bila povod da se opet posumnja u povišenu radijaciju. Naime, policija je u januaru te godine podnela krivične prijave protiv S. M., odgovorne osobe u Institutu za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina iz Beograda, zbog sumnje da je počinio krivično delo nepreduzimanja mera zaštite životne sredine, a protiv M. B., pomoćnika direktora ovog instituta, i V. Đ., šefa održavanja, zbog osnovane sumnje da su zloupotrebili ovlašćenja u privredi. Krivične prijave su podnete nakon što je utvrđeno da je nestala metalna ograda iz okna objekta za filtraciju. Taj slučaj ne bi izazvao veće interesovanje javnosti da metalna konstrukcija nije vraćena s makedonske granice zbog visoke koncentracije radioaktivnosti. Isečena konstrukcija, koja je je trebalo da završi na makedonskom tržištu, vraćena je u Knjaževac i prema nezvaničnim informacija poslata je u Aleksinac. Nema podataka šta se dalje događalo sa ogradom, ali su zbog te situacije reagovali republički inspektori za zaštitu životne sredine odseka u Nišu i, nakon dodatnih merenja u rudniku i oko njega, utvrdili da je nivo radioaktivne kontaminacije povišen. Zabranjen je rad firmi koja je radila radiološku analizu konstrukcije, a ceo slučaj se više nije pominjao.

Ma koliko Knjaževčani strepeli da u tom rudniku nisu čista posla, nijedna lokalna vlast nije rada da se previše priča o bilo kakvoj povećanoj radioaktivnosti. Odavno su zatvorene fabrike koje su obezbeđivale posao za hiljade ljudi i sve oči su uprte u turizam i proizvodnju zdrave hrane na Staroj planini. Uranijum i jagnjetina se ne slažu baš najbolje, a od nečega mora da se živi.

Rezerve i ležišta

Prema zvaničnim informacijama, u Srbiji danas nema aktivnih rudnika urana niti instalisanih prerađivačkih kapaciteta. Na osnovu rezultata dugogodišnjih geoloških istraživanja urana posle Drugog svetskog rata, u Srbiji je izdvojeno nekoliko rudnih rejona s pojavama i istraženim ležištima urana. To su: rejon Stare planine (Istočna Srbija), rejon Bukulje (Šumadija) i uranonosni rejon Cer-Iverak (Zapadna Srbija). U Kalni je šezdesetih godina prošlog veka bilo izgrađeno postrojenje za dobijanje takozvanog žutog kolača – uranovog oksida (U 3 O 8). Probna podzemna eksploatacija rude urana rađena je u ležištima Gabrovnica i Mezdeja (Kalna – Stara planina) i tom prilikom iskopano je 95.000 tona rude. U okviru rudonosnog rejona Stare planine (rudno polje Janje) utvrđeno je postojanje nekoliko manjih ležišta urana. Reč je o Mezdeji, Gabrovnici, Srnećem Dou i Dojkinci. I pored toga što su pojedina ležišta istraživana više desetina godina, njihove rezerve nikada nije verifikovala nadležna Državna komisija, pa treba napomenuti da podatke o rezervama urana koji se pojavljuju u raznim studijama ili drugim člancima i natpisima treba prihvatiti s rezervom.

Navedene geološke rezerve urana (za rudnik Kalna – ležište Grabovnica i ležište Mezdeja) potiču iz monografije „Mineralno sirovinski kompleks Srbije i Crne Gore“ editora prof. dr S. Vujića. Beograd 2003. (autor prof. dr R. Jelenković). Prema navedenoj monografiji, utvrđene geološke rezerve u ovim ležištima iznose: 1. Ležište Mezdeja: rezerve rude (B+C 1) = 235.000+520.000 tona ukupno 755.000 tona sa srednjim sadržajem od oko 346 ppm., odnosno rezerve metala uran-oksida U 3 O 8 =262 (t). 2. Ležište Gabrovnica: rezerve rude (B+C 1) = 69.000+54.000 (t). ukupno 123.000 (t). sa srednjim sadržajem od oko 322 ppm., odnosno rezerve metala uran-oksida U 3 O 8 =40 (t). Nadzor nad objektima je preuzelo JP „Nuklearni objekti Srbije.

Ne treba dirati opremu

U objašnjenju koje smo dobili od Ivane Maksimović, rukovodioca Sektora za razvoj i primenu nuklearnih tehnologija u Institutu „Vinča“, detaljno je objašnjen postupak kontrole.

„Osnivačkim aktom Javno preduzeće ‘Nuklearni objekti Srbije’ dobija u nadležnost lokaciju hidrometalurškog postrojenja Gabrovnica kod Kalne.

Iz rudnika Gabrovnica je od 1964. i 1966. godine ekstrahovana i proizvedena mala količina uranijuma, oko 900 kilograma UO 2 i 400 kilograma metalnog uranijuma.

Zbog ekonomske neisplativosti, rudnik je ubrzo zatvoren (1966. godine). Od prelaska u nadležnost JP ‘Nuklearni objekti Srbije’, na lokaciji se nalaze jedino ostaci zgrada nekadašnjeg postrojenja i dva obezbeđena magacina, gde se čuvaju ostaci kontaminirane opreme. Podzemna rudarska instalacija je zatrpana, svi ostaci objekta i jalovišta se nalaze na lokaciji. Tokom 2012. godine je urađena preliminarna radiološka karakterizacija celog kompleksa i nadzor na lokaciji se kontinuirano nastavlja. Planira se sanacija lokacije prema Uredbi o utvrđivanju programa nuklearne sigurnosti i bezbednosti (Službeni glasnik RS 39/14, od 9. aprila 2014. godine). Nakon odluke nadležnih institucija o daljoj upotrebi, saniranje stanja lokacije bi moglo da otpočne.“

Maksimovićeva navodi i da se stalno radi monitoring radioaktivnosti na lokaciji postrojenja Gabrovnica kod Kalne i u njegovoj okolini. JP „Nuklearni objekti“ radi monitoring na samoj lokaciji postrojenja (merenje aktivnosti radionuklida u uzorcima šljake uzetim s jalovišta, u uzorcima rude iz kontaminirane opreme smeštene u magacinima, u uzorcima zemlje uzetim u krugu postrojenja i s površine isušenog jezera i u uzorcima jamske vode), a nezavisni monitoring u okolini postrojenja (merenje aktivnosti radionuklida u uzorcima zemlje, vode i vazduha) radi Institut za nuklearne nauke u Vinči. Ova merenja se obavljaju najmanje jednom godišnje. Rezultati merenja aktivnosti radionuklida koji su dobijeni u obema ustanovama (JP „Nuklearni objekti Srbije“ i Institut za nuklearne nauke „Vinča“) pokazali su da se na samoj lokaciji i u njenoj okolini ne nalaze veštački radionuklidi, već samo radionuklidi prirodnog porekla (238 U, 235 U i 40 K, kao i potomci raspada 238 U, kao što je 226 Ra). Osim u uzorcima materijala koji je zaostao u korišćenoj opremi (uglavnom su to cevi i manje metalne posude smeštene u zatvorenim magacinima), nigde se više na lokaciji postrojenja Gabrovnica kod Kalne ne nalazi uranijum aktivnosti veće od granične vrednosti (koja za 238 U iznosi 1 Bq/g). Materijal sa aktivnošću uranijuma većom od granične vrednosti se nalazi samo u zatvorenim magacinima na lokaciji postrojenja, i njegova količina nije veća od 10 kilograma. Najveća aktivnost uranijuma u uzorcima uzetim sa četiri jalovišta na lokaciji postrojenja je oko tri puta manja od granične vrednosti, što ne iznenađuje budući da je ruda iz rudnika Gabrovnica bila siromašna uranijumom. Tome treba da se doda da su sva četiri jalovišta prekrivena slojem zeolita i da se s vremenom iznad njih formirao sloj zemlje gde raste trava koja sprečava da vetar eventualno raznosi prašinu sa uranijumom. Nezavisna kontrola Instituta za nuklearne nauke u Vinči pokazuje da su aktivnosti prirodnih radionuklida 238 U, 235 U, 226 Ra i 40 K u uzorcima zemlje iz šire okoline lokacije rudnika Gabrovnica kod Kalne na nivou vrednosti ispitivanih uzoraka iz životne sredine u Republici Srbiji. Opasnost po stanovništvo je identifikovana jedino u slučaju direktnog unošenja materijala u organizam (na prmer, ukoliko bi se dete igralo na jalovištima i nepažnjom progutalo materijal). Radi toga je pristup u krug postrojenja Gabrovnica kod Kalne zabranjen, a stalni nadzor nad lokacijom obavlja osoba zaposlena u JP „Nuklearni objekti Srbije“. Merenja uzoraka vode iz rudarskog okna su pokazala da se u jamskoj vodi nalazi 226 Ra aktivnosti, koja je približno jednaka srednjim vrednostima njegove aktivnosti u jamskim vodama rudnika uglja u Evropi, i prelazi graničnu vrednost (od 1 Bq/g za 226 Ra). Provere tokom nekoliko godina pokazale su da se u letnjim mesecima, kada rečica Gabrovnica presušuje, jamska voda iz zatrpanog okna rudnika Gabrovnica ne pojavljuje u suvom koritu reke (nestaje u zemlji na rastojanju od okna do korita rečice, koje iznosi oko 100 metara). Merenja aktivnosti uzoraka vode iz korita rečice Gabrovnica koji su uzimaju uzvodno i nizvodno od rudnika Gabrovnica i u kojima nije nađena povećana aktivnost 226 Ra (u odnosu na vrednosti dobijene u ispitivanim uzorcima iz životne sredine u Republici Srbiji). Budući da se na lokaciji rudnika Gabrovnica kod Kalne ne obavljaju nikakve radnje koje bi mogle da izazovu promene u prikazanoj radijacijskoj situaciji, može se zaključiti da rudnik uranijuma i ostaci postrojenja za njegovu preradu ne predstavljaju opasnost po stanovništvo i životnu sredinu u njegovoj okolini.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar