KOLIKO NAS KOŠTA NATO: Cena strateške odluke

Kao članica NATO-a, Srbija bi morala da poveća vojni budžet za 200 miliona evra, ali ni to joj ne bi bilo dovoljno da osavremeni vojsku

Već od naredne godine, lanac NATO zemalja oko Srbije, po svemu sudeći, dobiće još jednu kariku - Crnu Goru. Imajući u vidu gotovo tradicionalno i veoma rašireno anti-NATO raspoloženje građana Srbije (gotovo dve trećine građana je protiv članstva u ovoj organizaciji), samo bi politički samoubica ili krajnji egzibicionista u ovom trenutku mogao pitanje ulaska u Severnoatlantski savez da postavi u žižu javnosti.

Upravo je to jedan od razloga zbog kojeg niko ni ne pokušava da priču o NATO-u sa vojno-političkog polja prebaci na polje ekonomije. A svaka ozbiljna rasprava o ulasku u Alijansu mora u obzir da uzme i ekonomsku stranu tog partnerstva.
Uprošćeno pitanje je, dakle, koliko bi nas koštao ulazak u NATO i šta bismo mi time dobili? Na jednostavno pitanje, međutim, odgovor nije lak. Iako bi u konačnom zbiru, kada se sve sabere i oduzme, na prvi pogled moglo da se zaključi da je pluseva više nego minusa.

Krenimo od troškova. Ulazak u NATO zahtevao bi plaćanje godišnje članarine. Ona se obračunava na osnovu BDP-a zemlje i njenog ukupnog razvoja i, relativno, ne predstavlja preveliki trošak. Za Crnu Goru će, na primer, to biti oko 450.000 evra, dok Slovenija plaća manje od šest miliona evra. To je, inače, oko 0,2 odsto celokupnog NATO budžeta, teškog oko 2,8 milijardi dolara, od čega gotovo četvrtinu plaćaju SAD.

Generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg (AP Photo/Virginia Mayo)

U godini kada je Rumunija pristupila NATO-u (2004), direktne strane investicije porasle su 166 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a u Bugarskoj 47,5 odsto

Znatno veća stavka bio bi vojni budžet. NATO standard podrazumeva da godišnja izdvajanja za odbranu budu na nivou od dva odsto BDP-a. U srpskom slučaju to bi bilo oko 660 miliona evra. To je oko 200 miliona evra više u odnosu na ono što država danas izdvaja za vojsku. I to je, međutim, samo teorija, s obzirom na to da u praksi svega pet država članica NATO-a poštuje ovaj standard - SAD (3,6 odsto), Grčka (2,4), Poljska (2,2), Velika Britanija (2,1) i Estonija (dva).

Logično se nameće pitanje šta Srbija može da uradi za svoju vojsku sa 200 miliona evra više godišnje, kada joj je i sadašnjih 465 miliona jedva dovoljno za puko preživljavanje - čak 280 miliona ode na plate zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, a svega 15,7 miliona za naoružanje i vojnu opremu. Odgovor je - malo.
I upravo u tome će zagovornici pristupanja NATO-u pronaći argumente za ulazak u Alijansu jer, kako ističu, malo koja država može samostalno finansijski da zaokruži sistem odbrane.

Objašnjavajući to na primeru Srbije, vojni analitičar Aleksandar Radić ocenjuje da je priča o vojnoj neutralnosti Srbije "apsurdna" jer ona podrazumeva visok nivo razvijenosti oružanih snaga, što zahteva novac.

- U našem slučaju to je apsurd jer smo među zemljama u Evropi koje izdvajaju najmanje za odbranu. Ulazak u NATO bio bi prilika da se možda, ako se pažljivo napravi analiza, neka pitanja rešavaju kroz regionalnu saradnju - kaže Radić za Ekspres.

Crnogorski slučaj

Ekonomijom su se pre svega vodili i u Crnoj Gori kada su odlučivali da krenu ka punopravnom članstvu u Severnoatlantski savez. A kako za Ekspres kaže Vesko Garčević, nekadašnji crnogorski nacionalni koordinator za NATO, svaka druga kalkulacija je u njihovom slučaju značila mnogo višu potrošnju.

- Naš vojni budžet sada je oko 47 miliona evra. Posle 10 godina članstva u NATO-u treba da dođe na oko 60 miliona evra. Svaka druga kombinacija, dakle da ne ulazimo u NATO, ako bismo želeli da budemo iole opremljeni, podrazumevala bi ulaganje od oko 100 do 150 miliona evra godišnje u narednoj deceniji. A to znači da ni tada ne bismo bili potpuno opremljeni. Samo jedan avion, koji ne znači ništa, košta više od 100 miliona evra. Trebaju vam bar dva aviona, piloti, servis, pa mornarica, patrolni čamci, pa povećanje vojske sa 2.300 na 7.000 vojnika... To nije realno - kaže Garčević.

Sa istim problemom suočavaju se i u bivšim jugoslovenskim republikama, pa je čak i zamenik načelnika Generalštaba slovenačke vojske u jednom intervjuu početkom godine naglasio kako oni nemaju novca ni za municiju.

Katarina Đokić, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP), objašnjava da ni Slovenija, ni Hrvatska, ni mnoge druge manje članice NATO-a ne mogu da priušte da same izgrade sve svoje odbrambene sposobnosti - dakle, nabave sve što treba kopnenoj vojsci, avijaciji, jedinicama PVO-a, mornarici, da ulažu u zaštitu i spasavanje u vanrednim situacijama, vojno obrazovanje, zdravstvo, itd.

- Naoružanje i vojna oprema su sve skuplji, tako da čak i bogatije zemlje prepoznaju da je racionalnije sprovoditi zajedničke nabavke. Tu, naravno, ostaje pitanje poverenja među saveznicima - kaže Katarina Đokić za Ekspres.

NATO standard podrazumeva da 20 odsto vojnog budžeta odlazi na osavremenjivanje vojske. U Srbiji, međutim, za naoružanje i vojnu opremu u 2016. godini bilo je opredeljeno svega 3,4 procenta budžeta namenjenog vojsci. To je, naravno, nedovoljno. Ulazak u NATO, međutim, otvara mogućnost da država pregovara sa proizvođačima i da dobije ono što želi pod povoljnijim uslovima. Podrazumeva se, naravno, da uzima opremu iz NATO zemalja koja odgovara standardima Alijanse.

Na to ukazuje i Aleksandar Radić, ističući da je modernizacija VS važno pitanje, bez obzira na to hoće li Srbija ulaziti u NATO ili će ostati vojno neutralna.

- Kakvo god da nam bude strategijsko opredeljenje, nama je otvorena tema modernizacija. Kao članica NATO-a, možda bismo mogli da pronađemo načine da neke troškove smanjimo kroz udruživanje. Kad ste vojno neutralni, morate biti mnogo odgovorniji i kupovati savremena sredstva. Tu nailazimo na problem ogromnih potreba u odnosu na novac koji imamo jer nijedan složeni borbeni sistem nije obnavljan još od osamdesetih godina - dodaje Radić.

To su, svakako, sredstva koja nadilaze budžet i, kako kaže, bilo kakva ozbiljnija nabavka trebalo bi da bude vezana za strateško opredeljenje i posmatrana kroz više nacionalne i ekonomske ciljeve.

Poljska je kupovinu američkih F-16 uslovila ulaganjem u njenu industriju i kupovinom njihovih proizvoda. Na taj način spasli su brodogradilišta i velike firme. Istovremeno se nisu odrekli ruske tehnike, zadržali su lovce MiG-29 i Su-22, helikoptere Mi-8 i Mi-24, a istovremeno sklapaju američki helikopter S-70 "blek hok"

Dobar primer može da bude upravo priča oko nabavke modernih lovačkih aviona za srpsku vojsku. Oficirima RV i PVO predstavljeni su prethodnih godina avioni francuskih, švedskih, ruskih, američkih i kineskih proizvođača, i svi zadovoljavaju taktičko-tehničke zahteve VS.

- Pitanje je, međutim, kako to platiti? Da li ste običan kupac ili ćete se postaviti kao Poljska, koja je kupovinu američkih F-16 uslovila ulaganjem u njenu industriju i kupovinom njihovih proizvoda. Na taj način spasli su brodogradilišta i druge velike firme. Kroz vojne teme napravili su industrijski bum. Održali su radna mesta i obezbedili plate. Istovremeno se nisu odrekli ruske tehnike, koja im je ostala u upotrebi. Zadržali su lovce MiG-29 i Su-22, helikoptere Mi-8 i Mi-24, a istovremeno sklapaju američki helikopter S-70 "blek hok". Našli su način kako da zaštite svoj interes. Ali to je pametno vođena nacionalna politika - kaže Radić.

Podstrek za ekonomiju

I tu se dolazi do priče o izvedenim ekonomskim dobitima ulaska u NATO. Zemlje članice doživljavaju se kao države koje uživaju dugoročnu stabilnost, što je važno za investitore.

Primera radi, u godini kada je Rumunija pristupila NATO-u (2004), direktne strane investicije porasle su 166 odsto u odnosu na prethodnu godinu, a u Bugarskoj 47,5 odsto.

Katarina Đokić dodaje i da, s obzirom na to da ulazak u NATO trenutno ne deluje kao realističan, možda treba obratiti pažnju konkretne "dobitke" za srpski sistem odbrane kroz partnersku saradnju sa Alijansom.

- Poverilački fond NATO-a omogućio je uništenje viškova municije u Tehničko-remontnom zavodu Kragujevac. Osim toga, TRZ Kragujevac unapredio je kapacitete koje će moći da koristi za preuzimanje daljih poslova, što je ekonomski gledano dobro - kaže Katarina Đokić.

Članice NATO-a mogu da koriste i sredstva iz drugih fondova, a koji se pune novcem od članarine. Reč je o projektima koji su namenjeni za mirnodopske svrhe, ali same informacije do kojih se u njima dođe mogu da budu korisne sa bezbednosnog aspekta. Jedan od njih jeste i projekat "NATO nauka za mir i bezbednost".

- U okviru tog projekta, na primer, Crna Gora je dobila šansu da bude deo mreže zemalja koje rade na mapiranju seizmološke karte Balkana. Mi smo u seizmološki aktivnom prostoru, a sami nemamo kapaciteta za to, pa nam to odgovara - kaže Vesko Garčević.

Članstvo u Alijansi može pozitivno da utiče i na vojnu industriju, naravno, ako se ona prilagodi traženim standardima. Od 2014. godine, na primer, Srbija primenjuje NATO sistem kodifikacije naoružanja i vojne opreme. To, kako kaže Katarina Đokić iz BCBP-a, znači da se svaki deo naoružanja i vojne opreme jednoobrazno označava i dodeljuje mu se određeni broj - šifra.

- Ovo je dobro i za našu namensku industriju jer može da unese svoje proizvode u zajedničku NATO bazu i poveća vidljivost na svetskom tržištu - kaže ona.

Ne treba, međutim, zanemariti ni potencijalno negativne efekte po vojnu privredu. Modernizacija vojske u novim članicama NATO-a obavlja se opremom koju ne proizvode domaća preduzeća već se ona uglavnom uvozi. Tako su vojne industrije Rumunije i Bugarske, neposredno po ulasku zemalja u savez, zapale u krizu jer nisu imale narudžbine, a Rumunija je morala dodatno da se zaduži kod komercijalnih banaka da bi ispunila obaveze prema tom NATO-u i modernizovala svoje oružane snage. Rumunija je pre ulaska u NATO iz domaće vojne industrije obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a 2009. godine stranim kompanijama plaćeno je za vojnu opremu 292 miliona evra, a domaćim firmama 194 miliona.

Uz to svakako treba dodati i političko-bezbednosne rizike koje članstvo u NATO-u sa sobom nosi, od većih mogućnosti da se država nađe na meti terorista, pa do, u slučaju Srbije, pogoršavanja odnosa sa Rusijom, na koju se i dalje najviše oslanja kada je reč o nabavci naoružanja i vojne opreme.

Posebno je osetljivo i pitanje učešća srpskih vojnika u NATO operacijama, ali kako kaže Vesko Garčević, "zašto niko ne kaže ljudima da i Evropska unija, kojoj i Srbija teži, ima svoje vojne misije". Ruku na srce, pripadnici VS već učestvuju u misijama EU u Somaliji, Maliju i Centralnoafričkoj Republici, od kojih je jedna i borbena.

- U NATO-u vlada koncept solidarnosti. Imate obaveze prema drugima, ali i drugi imaju obaveze prema vama, ne samo u ratnim okolnostima, već i u miru. Civilna dimenzija izuzetno je razvijena i reaguje se brže nego u EU, što smo mi u Crnoj Gori osetili pre nekoliko godina kada je bio veliki sneg, pa smo zatražili pomoć u prevozu zavejanih ljudi i doturanje hrane na zabačena mesta - kaže Vesko Garčević.

A kada je reč o slanju vojnika u borbene misije, kako kaže, niko ne može da natera neku državu da šalje svoje ljude na mesta na koja ne želi.

- Svaka zemlja odlučuje na koji će način svoje ljude da organizuje. Imate pravo da odredite ko može i na koji način da učestvuje u misiji i da postavite granice učešća. Mi smo, na primer, u početku imali ograničenje da naši vojnici u tim misijama nisu smeli da napuštaju kasarnu. I to je poštovano - kaže Garčević.

Može da se desi da država, iz nekog interesa, ne želi da pošalje vojsku u konkretnu zemlju, ali u tom slučaju može da pomogne na neki drugi način - tehnički ili kroz medicinsku pomoć.

- Ali ne možete svaki put da se izvlačite na taj način - dodaje on.

SPECIJALIZOVANA VOJSKA

Članstvo u NATO-u omogućava državi da "specijalizuje" svoje oružane snage za određene oblasti, dok bi se za druge stvari oslanjala na partnere iz Alijanse. Crna Gora će, kako kaže Vesko Garčević, verovatno da razvija helikopterske jedinice, s obzirom na to da je i u Jugoslaviji centar za obuku pilota helikoptera bio u Golubovcima kod Podgorice.

Srbija bi, pak, prema rečima Aleksandra Radića, kao članica NATO-a mogla da postane oslonac za regionalnu kontrolu vazdušnog prostora.

- Hajde da formiramo regionalnu eskadrilu na Batajnici, da zajedno uložimo pare, a Srbija će da bude organizator posla. Imamo najkompletnije razvijen sistem, razvijeno školovanje... Hrvatska sada sa mnogo manje sredstava preuzima tu ulogu jer je u okviru razmene radarske slike ponudila svoje usluge BiH i Crnoj Gori - kaže Radić.

Time bi, kako kaže, bio dat stvarni značaj frazi "regionalna sila" jer smo inače odsečeni od glavnih tokova.

- Van NATO-a tako nešto nije moguće. A u kontekstu aktuelnih tema sa sindikatom i protestom vojnika, članstvo u NATO-u delimično bi štitilo interes Vojske od političara, koji su spremni da od Vojske uzmu sve do krajnjih granica. Ulazak u NATO značio bi preuzimanje nekih obaveza i pritisak na vladu da obezbedi nivo modernizacije i standarda osposobljavanja i troškova za vojsku koji bi bio primeren situaciji - dodaje Radić.

HRONOLOGIJA ODNOSA NATO i SRBIJE

Februar 2001. Ministar spoljnih poslova SRJ Goran Svilanović i šef Koordinacionog tima za jug Nebojša Čović u Briselu se sastali s generalnim sekretarom NATO-a Džordžom Robertsonom i predstavili planove Beograda za kopnenu zonu bezbednosti.
Mart 2002. Vrhovni savet odbrane podržao inicijativu Vlade SRJ o pristupanju programu Partnerstvo za mir.
Maj 2002. SRJ dobija status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini Alijanse.
Decembar 2002. SRJ i NATO dogovorili korišćenje vazdušnog prostora Jugoslavije za misije alijanse u BiH i na KiM
Jun 2003. Severnoatlantski savet ozvaničio Program saradnje NATO-SCG, a u novembru Džordž Robertson posetio Beograd.
Mart 2004. Premijer Srbije Vojislav Koštunica u Briselu se susreo s novim generalnim sekretarom NATO-a Japom de Hop Sheferom, koji je potom u julu posetio Beograd.
Maj 2004. Zajedničke vežbe sa članicama NATO-a - Rumunijom i Italijom.
Jul 2005. Jap de Hop Shefer ponovo posetio Beograd i potpisao Sporazum između SCG i NATO-a o otvaranju kopnenih linija komunikacije.
Novembar 2006. Na Samitu NATO-a u Rigi doneta odluka da se Srbija priključi programu Partnerstvo za mir, a u decembru u Beogradu otvorena kancelarija NATO-a za vezu.
Maj 2007. U sedištu NATO-a održan sastanak Vojnog komiteta evroatlantskog partnerstva, u kojem je prvi put učestvovao načelnik Generalštaba VS, u to vreme Zdravko Ponoš.
Oktobar 2008. Ministar odbrane Dragan Šutanovac i Jap de Hop Shefer potpisali Sporazum o bezbednosti informacija između Srbije i NATO-a.
Avgust 2009. Specijalni izaslanik Srbije u NATO-u Branislav Milinković imenovan za ambasadora Srbije pri Alijansi.
Septembar 2010. Prvi put akreditovani oficiri Vojske Srbije kojima je omogućen pristup podacima NATO-a i sastancima Alijanse.
Februar 2011. Vlada Srbije usvojila Zaključak o pokretanju izrade individualnog akcionog plana partnerstva - IPAP.
Jul 2011. Vlada donela Prezentacioni dokument za IPAP, koji je u novembru predstavljen u sedištu NATO-a.
Jun 2013. NATO pokrenuo Poverenički fond PZM namenjen uništavanju viškova ubojnih sredstava i unapređenju kapaciteta TRZ Kragujevac.
Januar 2014. Ministar odbrane Nebojša Rodić u SAD potpisao Sporazum o statusu snaga (PZM/SOFA), a Skupština Srbije ratifikovala dokument jula 2015.
Maj 2014. Ministarstvo odbrane Srbije i Agencije NATO-a za podršku potpisali sertifikat (Tier 2) o punoj osposobljenosti Srbije u NATO kodifikacionom sistemu.
Januar 2015. Okončana procedura usvajanja IPAP sporazuma Srbije i NATO-a, po kojem su vojnicima Alijanse omogućen slobodan tranzit kroz Srbiju i korišćenje vojne infrastrukture.
Novembar 2015. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg posetio Srbiju i objavio odluku o punoj relaksaciji vazdušne zone bezbednosti duž administrativne linije sa KiM.
Februar 2016. Skupština Srbije ratifikovala sporazum Vlade i Organizacije NATO-a za podršku i nabavku (NSPO) po kojem se pripadnicima Alijanse u našoj zemlji dodeljuju sloboda kretanja, diplomatski imunitet, oslobađanje poreza na plate...

VOJSKA I NOVAC

-33 milijarde evra iznosio je BDP Srbije u 2015. godini
-9,325 milijardi evra bio je budžet Srbije za 2016. godinu
-465 miliona evra bio je vojni budžet Srbije u 2016. godini (1,4 % BDP - NATO standard dva odsto)
-15,7 miliona evra namenjeno je za naoružanje i vojnu opremu (3,4 odsto od vojnog budžeta - NATO standard 20%)