KOMENTAR BROJA, MILJUŠ: Uloga kola u srpskoj olimpijskoj revoluciji

Ritam tog srpskog kola, koji nam je genetski usađen, bar tako Miki kaže, zapravo, nastavio bi on, omogućava da naši igrači onako na prstima skakuću čak i onda kada nisu u akciji, omogućava da cele naše petorke i šestorke skakuću u istom ritmu, ritmu koji gazi onog ko je preko puta nas

Kod nas u redakciji znamo se svi već malo duže. Delimo ne samo radni prostor, vrednosne stavove, već i neke uspomene. I tako dok su svi slavili osmu medalju nekoliko nas je pričalo o treneru Mikiju sa Čubure. On je jednog Marka i jednog Luku naučio prve stvari o košarci. Broj klinaca koje Miki poznaje i broj klinaca koji poznaju i svraćaju na Mikijeve treninge nije moguće sa sigurnošću definisati. Ali svaki razgovor sa njim uvek je bio okrenut svim tim klincima i njegovom radu da od njih stvori ljude na koje se mogu osloniti porodica, prijatelji, društvo...

Kada bi reprezentacija igrala neku utakmicu, treninga kod Mikija nije bilo. A nakon pobeda Miki je imao jednostavno objašnjenje za uspehe košarkaša, objašnjenje koje je primenljivo na sve sportove sa loptom. On te uspehe objašnjava srpskim kolom. Ritam tog srpskog kola, koji nam je genetski usađen, bar tako Miki kaže, zapravo, nastavio bi on, omogućava da naši igrači onako na prstima skakuću čak i onda kada nisu u akciji, omogućava da cele naše petorke i šestorke skakuću u istom ritmu, ritmu koji gazi onog ko je preko puta nas.

I onda su deca na treninzima "cupkala" kolo...Onako "na suvo". I nije to izgledalo tako rđavo, čak ni zbog početne rezerve tinejdžera i salvi smeha nakon konstantnog ispadanja iz ritma nekog iz ekipe.

Kada smo osvojili četvrtu olimpijsku medalju u ekipnim sportovima, pričali smo o Mikiju i njegovoj teoriji. Nekada nam se činila kao dobra priča, danas nam je logično objašnjenje.

Bez tih Mikija ne bi bilo ni Milice, ni Tijane, ni Davora, ni Tea, ni Bogdana, ni Živka, ni Filipa, ni Maje, ni Brankice. Ne bi bilo ni Marine, ni Zorana, ni Dejana, ni Saleta. Ne bi uostalom bilo ni onog slavlja od pre neki dan

Ali šta je sa Mikijevom teorijom manje je bitno od toga da se u trenucima velikog sportskog slavlja setimo svih Mikija u Srbiji. Svih onih zaljubljenika koji se po ne baš uvek uslovnim salama bave našom decom učeći ih kako da dodaju, kako da šutnu, kako da trče, kako da se bore, kako da poštuju jedan drugog, kako da budu ekipa... Svih tih velikih trenera koji se nikada ili gotovo nikada ne pojave u medijima, ali zato ih vidite vikendima kako promrzli utrčavaju u školske sale sa osmehom na licu jer znaju da stvaraju buduće šampione. One životne u rekordnim procentima, a i one sportske, u procentima koji su više nego OK.

Ne jednom oni svojim kolima voze našu dece na turnire koji su organizovani u drugoj sali, u drugom kraju grada. Gledao sam ih i kako deci vežu pertle na patikama da se ne ozlede, ali i kako nalaze način da onima koji to ne mogu kupe patike.

Neretko oni su u periodu odrastanja autoriteti čak veći i od nas roditelja. Marko je o našem Mikiju pisao i pismeni rad. Nastavnica ga baš nije razumela. Ali ne mari. Bitno je da svi shvatimo da bez tih Mikija ne bi bilo ni Milice, ni Tijane, ni Davora, ni Tea, ni Bogdana, ni Živka, ni Filipa, ni Maje, ni Brankice. Ne bi bilo ni Marine, ni Zorana, ni Dejana, ni Saleta. Ne bi uostalom bilo ni onog slavlja od pre neki dan.

I Luka i Miloš i dalje treniraju košarku. Ne sa Mikijem, on je preuzeo neke nove klince. Kažu mi ovi što žive kod sale na Čuburi da i dalje šibaju kolo.

A takvo kolo nema ko ne bi vol'o.

Bar da vidi.}