MIRA ODNELA TITOVO BLAGO U MOSKVU

MIRA ODNELA TITOVO BLAGO U MOSKVU


Prvi čin hapšenja Slobodana Miloševića bio je samo farsa. Dok su gledaoci CNN uz naslov „brejking njuz” gledali snimak na kojem se vidi kako ispred Palate pravde u crnim džipovima dovoze sveže uhapšenog bivšeg predsednika SR Jugoslavije, srpski mediji saznali su pravu istinu. Kao u paralelnoj stvarnosti Milošević je zajedno sa suprugom Mirjanom Marković i nekolicinom prijatelja u vili „Mir” ispijao kafu. Jaku, crnu kao i obično pili su u dnevnom boravku, sedeći na crnom kožnom nameštaju, okruženi veštačkim cvećem i izloženim dragocenostima prethodnog stanara ove vile na Dedinju -Josipa Broza Tita. I to sa sve eksponatskim pločicama.

U drugom činu, nakon nekoliko ispaljenih metaka ljudi s kapuljačama, Milošević je zaista uhapšen 1. aprila 2001. godine. Sa Dedinja je odmah sproveden u CZ, odakle je kasnije izručen Hagu. Odmah nakon hapšenja Mira Marković se vratila u porodičnu kuću u Tolstojevoj 33, odakle je dve godine kasnije otišla i nastanila se u Moskvi. U takvoj filmskoj priči svako normalan bi pomislio da su jedino Titovi eksponati ostali na svom mestu. Ipak nisu, a ni do danas se ne zna gde se nalaze čuvena dela slikarskih majstora, koja su bila pohranjena u Titov trezor, u vili „Mir”.

Misteriozna priča o nestanku brojnih dragocenosti Josipa Broza počinje davne 1980. kada je umro sin svih naroda i narodnosti. Vila „Mir”, koja je građena za njega u Užičkoj ulici broj 11, postala je deo Memorijalnog centra „Josip Broz Tito”. Iako su se u centru čuvale i izlagale zbirke izuzetne umetničke i istorijske vrednosti, muzejski fond nikada nije dobio pravnu zaštitu kao kulturno dobro.

Ubrzo nakon izbora za predsednika Jugoslavije, Milošević se sa porodicom preselio u Užičku 15, nekadašnju rezidenciju Brozovih. U temeljnom renoviranju posred nekadašnjeg Memorijalnog centra podignut je zid, čime su rezidencija i vila „Mir” odvojene od muzejskog kompleksa. U to vreme, tačnije 1996. urađen je i ponovni popis svih muzejskih eksponata, zaposlenima u Muzeju je prilaz bio onemogućen, a za sve su morali da se obraćaju direktno Miloševićevom kabinetu. Međutim, nakon što je NATO bombardovao vilu u Užičkoj 15, Milošević se seli u Užičku 11 -u vilu „Mir”. Najvrednije Titove stvari tada su zaključane u trezoru, a imovina je ubeležena u 21 inventarnu knjigu.

Neki od predmeta koji su tada popisani su: statua boga Ozirisa iz VI veka p.n.e. od bronze sa tragovima pozlate (dar Anvara el Sadata, predsednika Egipta), zlatna komandantska sablja sa dragim kamenjem (poklon Staljina), maršalski znak koji je kreirao Antun Augustinčić, mandala (poklon vlade Nepala), fragmenti Mesečevog tla, koje je na Zemlju donela posada „Apola 11″, čiji gram vredi 50.800 dolara (poklon Ričarda Niksona), kolekcije maraka, zlatnici i dukati, ukrasne igle sa dragim kamenjem, tabakere, skulpture, slike među kojima Stjepana Fjodoroviča Kolesnikova, Nadežde Petrović, Petra Lubarde, Moše Pijade, Janoša Mesaroša, Oskara Kokoške, Franciska Goje, vaze, tepisi, 6.000 knjiga, automobili, 2.225 albuma sa fotografijama i 167 Titovih lovačkih pušaka. Tu je bila i sablja iz 17. veka optočena dragim kamenjem, koju mu je poklonio Moamer el Gadafi, kod kojeg je kasnije i završila jedna od čuvenih Titovih maršalskih uniformi.

Šumanović, Lubarda, Meštrović…
U turbulentnim godinama koje su usledile javnost nije imala uvid u to šta se desilo sa Titovim blagom iz trezora. Verovatno se to nije ni činilo dovoljno bitnim u odnosu na političko stanje u državi. Međutim, uskoro postaje jasno da je Titova imovina razvučena i pokradena, kako pre, tako i za vreme Slobodana Miloševića. Baš u tu „čast” 2001. Muzej Jugoslavije organizovao je izložbu „Po(ne)stajanje” ne bi li podsetili javnost na najznačajnija dela srpskih i stranih slikara koja nedostaju, a koja su uzeta iz trezora „radi opremanja reprezentativnih objekata”?!

Tako ni do danas nije poznata sudbina dva ulja Paje Jovanovića („Igra”, „Poselo”), sedam skulptura Frane Kršinića, dva Meštrovića („Njegoš” i „Melodija”), tri ulja na platnu Milana Konjovića, četiri pejzaža Petra Lubarde, „Lepoglava” Moše Pijade. Nedostaju i „Predeo sa borovom šumom” Nadežde Petrović, „Odmor” Ljube Ivanovića, „Sunčani predeo” Mila Milunovića, kao i skulptura Petra Palavačinija, Frane Kršinića, Ota Loga, ali i brojna dela stranih autora: „Povratak sa tržnice” nepoznatog flamanskog umetnika, dvadesetak slika holandskog, francuskog, ruskog, rimskog i bečkog porekla koje potiču iz XVII, XVIII i XIX veka.

Istovremeno, neka od nedostajućih dela kasnije su se pojavila na tržištu umetnina. Tako je, recimo, prema nezvaničnim saznanjima, slika Save Šumanovića „Most na Šidini”, koja nedostaje, prodata nepoznatom kolekcionaru za više od 600.000 evra, dok je vredno platno Paje Jovanovića „Ranjeni Crnogorac” Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala pronašla  2004. u Aranđelovcu sa još 14 umetničkih slika istog autora! Slika „Dubrovnik” Peđe Milosavljevića iz 1964. pre tačno tri godine ponuđena je na aukciji kuće „Arte medija”, sa početnom cenom od čak 16.500 evra. Dok se slika „Dijana i Akteon u lovu” Andrije Madulića, kako tvrdi fond britanske kraljice za brigu o umetničkim kolekcijama, nalazi u rukama privatnog kolekcionara. Neke od slika kasnije su, srećom, osvanule u drugim kulturnim institucijama širom zemlje. Tako je, recimo, „Devojka sa lautom” Đure Jakšića, koju je Tito još za života pozajmljivao kao eksponat, predstavljena na izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu 2012. Iste godine na izložbi Muzeja Jugoslavije predstavljena je „Atinjanka kod toalete” Vlahe Bukovca iz 1899. godine. Od vrednih slika, u posedu MJ su „Ibarska kotlina sa tvrđavom Maglič” Bete Vukanović i „Sunce nad Bokom” Petra Lubarde, dok se „Dvoboj” Paje Jovanovića i „Vesela braća, žalosna im majka” Uroša Predića nalaze u Narodnom muzeju.

Činjenica je da su, posebno u Miloševićevo vreme, desetine slika ogromne vrednosti iznošene iz trezora i to najčešće bez ikakve propratne dokumentacije. Da stvar bude još gora, volšebno je nestala čak i detaljna dokumentacija o svakom umetničkom delu koje je „izdavano” institucijama. O tome je svojevremeno govorila i bivša direktorka Muzeja Ljiljana Cetinić. -Specifičan problem ovog muzeja su posledice useljenja Miloševića i podizanje zida usred muzejskog kompleksa, što je istorijski presedan. Mnoge eksponate ne možemo vratiti jer to odbijaju institucije koje su ih „pozajmljivale” u ranijim periodima, pa smo neke planirane izložbe iz naših fondova morali otkazati -izjavila je 2008. Cetinićeva koja je svega dva meseca kasnije smenjena, a sada je odbila da govori na ovu temu. Ipak, ovom izjavom potvrdila je spekulacije da su za vreme Miloševićeve vlasti eksponati iz tadašnjeg memorijalnog centra viđani u kancelarijama nekih važnijih državnika. Pitanje je samo šta li se sve nalazilo po privatnim stanovima? Titov unuk Joška Broz u izjavi za „Ekspres” tvrdi da je

Titov unuk Joška Broz u izjavi za „Ekspres” tvrdi da je prilikom svake izložbe u čast Titu nedostajalo sve više stvari.
-Sve je to od 1987. raznošeno, a u krađi su učestvovale sve vlasti. Kad je Memorijalni centar reorganizovan u Muzej, to je bilo 1996, već je falilo 1.030 eksponata. Išli su tada kod direktora i rekli mu: Biraj, ili ćeš da izgubiš glavu ili ćeš potpisati da je sve na broju. I on je naravno potpisao. Godinama posle toga, Ljiljana Cetinić je pravila izložbu na kojoj je htela da prikaže šta je sve bilo od imovine. Ona je trpela strašan pritisak i pretnje, ali je nešto uspela da vrati. Posle meni sudija u ostavinskom postupku otvoreno kaže: „Moram ovako da presudim. Znate šta, to nismo uzeli ni vi ni ja, već neko iz vlasti. A ja da se zameram vlasti ne mogu. Terajte dalje”. I tako stojimo već pet, šest godina. Sada bi trebalo da idemo u Strazbur. Ali šta vredi kad tu fali mnogo toga. Sudija ne može da presudi da ovo pripada ovome ili onome ako toga nema. Čak je sud kaznio i Muzej jer nije dostavio tražene podatke -napominje Broz.

Da je i porodica Milošević raspolagala Titovom imovinom kako joj se prohtelo pokazuje tvrdnja Joške Broza da je svojevremeno kod Slobinog i Mirinog sina Marka Miloševića video dve Titove puške.
-Ne znam šta je sve odneto iz vile „Mir” i šta se danas tamo nalazi, ali trezor u toj kući je ojađen! Jednom prilikom sam u lovištu sreo Marka Miloševića koji je nosio dve Titove puške! To je bilo strašno bahato. Kada nas je ugledao i prepoznao, bezobrazno je zatražio od obezbeđenja da nas otera. Tada sam mu rekao da dobro pazi šta radi. Samo se pokupio i otišao. Sa puškama naravno. Ni u vili u Užičkoj 15 nije ostalo ništa, pa čak ni „parkerica” koju sam poklonio dedi. Sve je pokupljeno i sklonjeno. To Oliver Antić zna, a neće da kaže -kaže Broz.

Još kao poslanik u Skupštini, Dragoljub Mićunović, osnivač DS, u nekoliko navrata je od 1996. zahtevao od tadašnje vlade Radoja Kontića da dostavi tačan spisak slika koje su pronađene u rezidencijalnom kompleksu. Odgovor nikada nije dobio…
-Dolazili su razni izveštaji o brojčanom stanju slika, prvi je imao 3.000 dela, drugi 2.000, pa sledeći manje od hiljadu. Zato sam tražio da se sve istraži. Titovi politički naslednici i članovi CK su to razgrabili. Znamo da se ulazilo u Titove rezidencije i da su iz njih kamionima iznosili tepihe. Čak ni kao predsednik parlamenta nisam uspeo da dobijem izveštaj o tome od državnih organa. Kada je Kontić bio premijer, rekao mi je: „Ma, nema tu više ništa, to je razgrabljeno”. Tako su radili i sa muzejom Save Šumanovića u kojem se nalazilo 400 slika, a koje su vojvođanski rukovodioci uzimali za svoje kabinete. To su bile čitave pljačkaške šeme -podvlači Mićunović, dodajući da se pričalo i da je pronađeno šest kilograma zlata u frižideru koji je uzeo Titov ađutant.

On dodaje da se stanje nije popravilo ni u vreme vlasti Miloševića.
-Šta se dešavalo posle bombardovanja ne znam, ali znam da je i Mira Marković ponela neke slike kada se iseljavala iz vile „Mir”. Ono što se zateklo kod nje, ona je to jednostavno odnela! Koje su to slike, niko nije zabeležio. To će ostati jedna od najvećih pljački našeg vremena -podvlači Mićunović. Da priča o tome kako je Mira Marković vredna dela i novac ponela sa sobom u Moskvu deluje sasvim logično kada se uzme u obzir da se u izgnanstvu nastanila u luksuznom moskovskom predgrađu Barvihi, a da, po priči njenih prijatelja, živi samo od 58.000 dinara profesorske penzije.

Ostali samo dugmići
Dodatnu sumnju na porodicu Milošević baca i zanimljiv događaj neposredno nakon hapšenja Miloševića. Tada u vilu „Mir” dolazi delegacija iz vrha vlasti (Dragan Karleuša iz republičkog MUP i istražni sudija Nebojša Živković), a koja je ustanovila da metalna vrata skrivena iza ogledala, u jednom od hodnika, nisu zapečaćena. Nedostajao je jamstvenik (crveno-beli kanap), dok su od prvobitnog pečata nađeni samo tragovi. Ne ulazeći u trezor, članovi delegacije ponovo su zapečatili vrata. Osam meseci kasnije, 24. januara 2002. ustanovljeno je da je i taj pečat skinut. Uviđajem je otkriveno da su samo dva dana posle prve inspekcije u trezor ušli ljudi koji su se predstavili kao pripadnici Državne bezbednosti i da traže skriveno oružje i eksploziv.
U izjavi za „Ekspres” Dragan Karleuša potvrđuje da su on i drugi predstavnici vlasti zatekli otpečaćena vrata trezora, ali ističe da je druga komisija utvrdila da iz sefa ništa ne nedostaje.
-Mi smo našli skinute pečate sa trezora. Nismo ulazili unutra, jer je za pristup trezoru neophodno bilo posedovati dva ključa. Ti ključevi nisu bili kod nas, već na druga dva mesta. Osim toga, imovina je bila pod ingerencijom saveznih institucija, pa je stav da mi kao republička institucija ne ulazimo unutra kako ne bi bilo neke zle krvi. Zato se sačekalo da se napravi druga komisija stručnjaka. Oni su konstatovali da u trezoru ništa ne fali. Nije utvrđeno ko je skinuo pečate, ali je to mogao da uradi bilo ko. U tom trenutku ništa nije nedostajalo, a posle, stvarno ne znam. Muzej Jugoslavije je bio zadužen za to -kaže Karleuša.

On ipak indirektno odaje ko je do tada imao neograničen pristup trezoru…
-Znam samo da su ključevi pre svega ovoga bili kod Slobe i Mire -posvedočio je Kareluša.

U tom kontekstu posebno je zanimljivo da se Mirjana Marković pravdala da o trezoru ne zna ništa?! I sudija Živković je svojevremeno izjavio da se Markovićeva navodno iznenadila kada joj je rečeno da u kući postoji trezor, dodavši da bi bilo vrlo čudno da za tako ne što nije znala. Optužujući prst u bračni par Milošević-Marković svojevremeno je uperio i istoričar umetnosti Živko Brković, koji je u svojoj knjizi „Dedinje, brdo čarobno” napisao da je ova porodica uzurpirala zaštićene prostore, a da su „legalizovali haos i grabež”. Bivši kustos MIJ izjavio je da su nakon Miloševićevog useljenja sva dela i dragocenosti iz vile „Mir” ostali van kontrole stručnih službi i da su lako mogli da budu prodati.

-Do danas vlada ćutanje o ovom pitanju -rekao je Brković za „Kurir” -zato je i dalje nepoznato da li je državno blago izmešteno i negde sačuvano. Neke od tih stvari nemaju cenu. Koristim igru reči, pa kažem da sve to vredi 100 milijardi dolara. Činjenica je da se najvećem broju toga gubi trag nakon što se tamo uselio Milošević. A među imovinom je bio, recimo, korintski šlem iz 7. veka pre nove ere, koji je Tito dobio od grčkog kralja Pavla. Njegova vrednost je neprocenjiva. Mnogo je vredna i sfinga dobijena od egipatskog predsednika Nasera.
Brković je davne 1999. uputio otvoreno pismo Mirjani Marković u kojem pita šta se dogodilo sa umetničkim i drugim blagom iz ovog muzeja.
„Da li je sve uspešno izmešteno, da li je sve sačuvano i gde se, u čijem trezoru, u čijim stručnim rukama sada nalazi? U čijim rukama i u kakvom stanju se nalaze dela (neka su već bila oštećena) Đure Jakšića, Paje Jovanovića, Meštrovića, Hegedušića, Šumanovića, Stijovića… Pitam Vas kao profesora i pisca, ali i kao gazdaricu zaposednutih dobara, da li ste se ikada u osami pisanja i razmišljanja zapitali o demokratičnosti useljenja u muzej?” Odgovor, naravno, nije dobio…

Pokradena Brozova i Jovankina imovina često je završavala na aukcijama van granica Srbije ili je prodavana na crno. Tako je prestižni sat marke „filip patek” prodat na aukciji u Švajcarskoj za 3.350.000 švajcarskih franaka. Nepoznato je i gde se nalazi 30 satova koji su pokradeni iz Muzeja Jugoslavije 2004. i šta se desilo sa skupocenim Jovankinim nakitom, Titovim puškama…

Tako se i Titov unuk nekoliko puta našao u paradoksalnoj situaciji kada su mu neznanci nudili stvari njegovog dede.
-Ponudili su mi, recimo, jedan porcelanski set za kafu sa Titovim likom. Kupio sam ga za 700 evra. Znao sam da je originalan jer je bilo samo pet šoljica, budući da sam lično ja jednu razbio još 25. maja 1979. na Belom dvoru. Ispostavilo se da je čovek koji mi prodaje komplet rođak jednog ađutanta koji je radio na dvoru. Nudili su mi i čaše sa grbom, a ja sam kupovao sve što sam mogao -priznaje Broz.

Odgovore na pitanja šta se u Titovom trezoru nalazilo pre useljenja Miloševića, šta je pronađeno kasnije, a šta od dragocenosti poseduju danas, do zaključenja ovog broja „Ekspresa” nismo dobili od Muzeja Jugoslavije. Što inače prerasta u svojevrsnu praksu, da ne kažemo, zavet ćutanja.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar