Društvo
01.01.2018. 11:14
Đoko Kesić

NAJVEĆI PRAZNIK NIČIM IZAZVAN

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

Srbi nisu slavili Novu godinu, u nas je to bio Mali Božić i prvi ga je počeo obeležavati nepismeni Miloš Obrenović, kome su u to vreme strani vladari slali čestitke pa je verovatno mislio da je u pitanju neki bitan praznik

 

„Za zapadnu zemljinu poluloptu Nova godina je, gledano očima Marka Tvena, bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje i izgovaramo neke nepristojne želje. Na ove prostore Nova godina je došla nezvana, zbunjujuća, naoružana protokolom svojih tvoraca i nama nepoznatih manira.

Preciznije govoreći, Nova godina na ove srpske prostore stigla je tek pre sedamdeset godina. Bio je to planetarni sudar kulturoloških, a bogami i ideoloških civilizacija. Da bi Srbi ovaj praznik prigrlili kako svoj najrođeniji ceremonijal, postarao se Josip Broz i njegov Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. Dekretom su odlučili „da je Deda Mraz politički korektan, a Božić Bata (božje dete po viđenju J. J. Zmaja) ideološki dekadentan neprijatelj naroda". Bila je godina 1965. kad je usvojen zakon da je Nova godina državni praznik. Ali među Srbima to se u početku sporo primalo...

No, vratimo se priči kako se pre Brozovog dekreta slavila Nova godina u Srbiji, uz važnu napomenu da proslava tog praznika nije bio naš narodni običaj. U vreme Karađorđevo, pa i u doba kneza Miloša, 1. januara po starom kalendaru završavale su se božićne svetkovine i taj dan se zvao Mali Božić. U svojoj knjizi „Siluete starog Beograda", novinar i pisac Milan Jovanović Stojimirović beleži da je za taj dan teranje Božića bio važan običaj. Posle bogatog ručka, mladi momci bi pojahali konje atarom svoga sela i, goneći Božić koji je prošao, simbolično su gonili staru godinu sa svim lošim događajima koji su se zbili u njeno vreme. Posle jahanja vraćali su se kući, opet za trpezu gde su se služile vasilice premazane medom jer je toga dana padao Sveti Vasilije, a pred domaćina kuće stavljali su svinjsku ili jagnjeću glavu koja je ostala od veselice. Ispraćanje Malog Božića se u narodu slavilo uz veselje i bogatu trpezu.

Milan Jovanović Stojimirović podseća na daleko važniji običaj vezan za Mali Božić u Karađorđevo vreme. Toga dana u Beograd su dolazile narodne starešine da pred Voždom polože račune za svoj jednogodišnji rad. „Mali Božić bio je dan kada se sastajala Narodna skupština da rešava budžet za narednu godinu. Jedni su taj dan čekali s nestrpljenjem da iznesu svoj sud i kritike na rad centralne vlasti, a drugi su teška srca  dolazili u Beograd jer su imali da pravdaju svoje lokalne izdatke i da čuju Voždove oštre prekore." Pisac ovog kapitalnog dela podseća da u to doba nije postojao neki naročiti način čestitanja Nove godine, tim pre što nova godina Srpske pravoslavne crkve ne počinje 1. januara, nego 1. septembra.

Međutim, neuki i nepismeni knez Miloš je prvi među Srbe na mala vrata uveo prva saznanja o Novoj godini. „Zavodeći svoj državni dvorski ceremonijal, uglavnom po zapadnom tipu, kad je kao šef države počeo da prima novogodišnje čestitke drugih vladara, on im je uzvraćao. A počeo je da prima čestitke i od svojih podanika...", piše Stojimirović, dodajući da je dvor docnije ustanovio svoj novogodišnji bal, imitaciju novogodišnjih balova u Beču i Parizu. „Ima se utisak da je te balove kod nas prvi uveo knez Mihailo Obrenović sa suprugom Julijom Hunjadi, a zna se koliko su posle dvadesetak godina na njih polagali kralj Milan i kraljica Natalija, koja je na njima briljirala u svoj pompi svoje gorde lepote. Posle ratova 1867-79, Srbiju je obuzeo huk balova i igranki. Novogodišnji balovi nisu bili usiljeni. Oni su nosili čak vrlo veseo karakter. Igralo se bez prestanka do ponoći, igralo se i Baba-Mundrino kolo pod suncobranima, da bi u ponoć jedan aranžer uzviknuo: „Gospođe i gospodo, imam da vam javim jednu tužnu vest: stara godina je umrla i sad ćemo je sahraniti..." U tom trenutku bi se utulile lampe i kroz salu bi bio pronesen čamov mrtvački sanduk, uz pesmu „Svjati Bože". Posle ove komendije, odžačar bi uzviknuo: „Srećna Nova godina!"

„...Međutim, još za vreme one pomrčine aranžer bi u salu pustio neko prase, koje bi groktalo i ciktalo, i ne umejući da se snađe, proletalo između nogu kavaljera i dama (koje su takođe ciktale), te bi i to doprinelo opštem veselju. Mladi momci bi jurili za prasetom da ga uhvate jer prase simbolizuje sreću (Nemci i sad reč 'schwein' smatraju za sinonim pojma sreće)", slikovito piše hroničar Milan Jovanović Stojimirović. On dalje podseća da su opisane zabave, balovi i igranke bili namenjeni bogatoj eliti sa dvora, trgovcima i političarima, ali da se pomenuti običaji nisu primili kod običnih varošana, a tek nisu među seoskim življem, koji je činio 90 odsto stanovništva u Srbiji.

Neki istraživači su beležili da se u malobrojnim beogradskim domovima slavila Nova godina skromno, uz šalu i bez preterivanja u piću. To se događalo i posle 1945. Običan svet u seoskim sredinama nije menjao običaje, uz napomenu da su krišom obeležavali krsnu slavu. Zanimljivo je, međutim, da se proslava Nove godine nije masovno primila ni posle Brozovog dekreta 1955. Dolazak novog leta obeležavan je dosta uzdržano sve do 1960, kad su priređivana novogodišnja slavlja isključivo u velikim salama domova JNA ili domove kulture, ponegde i u hotelima. Uz orkestar su se pevale starogradske pesme, šlageri, a pod kraj šezdesetih i rokenrol, sve uz živu muziku.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Nova godina u Beogradu i među Srbima uopšte masovno je počela da se slavi tek pre sedamdeset godina naredbom Josipa Broza, pošto je ocenjeno da je „Deda Mraz politički podoban"

U tim vremenima televizija je počela da prenosi događaje, ceremonijal, kulturni program i protokolisano veselje sa centralne proslave Nove godine kojoj je prisustvovao Josip Broz sa suprugom Jovankom, uz sasluženje najviših partijskih i državnih funkcionera. Na toj svečanosti, gde je Broz obavezno držao novogodišnju zdravicu, nastupali su odabrani muzičari, pevači, glumci, pop i rok grupe. U tim vremenima već je stvoren Brozov kult ličnosti pa je bilo čije prisustvo na tim svečanostima imalo etiketu visokog poverenja, ali u nekim političkim, a prvenstveno umetničkim i slobodoumnim krugovima, sve pomenuto imalo je drugi predznak. Televizijski prenosi Brozovih žurki, ali i komunistički diktat uselili su proslavu Nove godine u beogradske domove, ali ne i u seoske kuće u okolini Beograda. Još dugo vremena je trebalo Tvenovom „bezazlenom prazniku" da osvoji Beograd i Srbiju.
Posebno burno slavlje Nove godine bilo je u Studentskom gradu i drugim beogradskim studentskim domovima. U Studentskom gradu se sa ozbiljnom žestinom slavila i Srpska nova godina, posebno posle studentskih demonstracija 1968, kada je policiji bilo zabranjeno da dolazi u to akademsko naselje. To slavlje bilo je potvrda dva trijumfa: uspeh tihe pobune protiv vlasti uzrokovane krvavim sukobima s policijom tokom demonstracija značio je i priliku za proslavu srpskog praznika koji se krišom obeležavao na selu.
Kasnije se sve to preselilo i na ulicu. Multimilijarderi sa zapada jasno su prepoznali suštinu pobune studenata širom planete. Bunt dece cveća pretvorili su u ozbiljan profit, rokenrol su izveli na velike bine za publiku od više stotina hiljada, štampali su ploče, prodavali hipi odeću, naočare, šešire, gramofone i drugu tehniku... Na kraju, i Novu godinu su iselili na ulice i trgove velikih gradova. Pivo, droga, alkohol, promiskuitet postali su zaštitni znakovi Tvenovog „bezazlenog praznika". Tako je i danas. Sve se pretvorilo u novac i otišlo dođavola onog trenutka kad je beli svet dozvolio da novogodišnji praznik pobedi onaj najsvetiji - crveni praznik Prvi maj.

I u tim sitnicama čita se pobeda kapitala. Prvi maj nije njihov milje, ali je Nova godina prava prilika da se promoviše nova modna linija, redak automobil ručne izrade uz cenu od više stotina hiljada evra, sajber-tehnologija, moćni kompjuter, video-igrica ili novi „Ratovi zvezda".
Nova godina je najveći svetski praznik, iako u prirodi, u kosmosu, vaseljeni... ne postoji niti jedan razlog da se ovaj datum slavi kao veliki praznik. Pre će biti da je u celoj priči najsimpatičnije ono Stojimirovićevo „nadžak prase". Zamislite, to je veći praznik od onog slavnog trenutka iz moderne istorije - pobede nad fašizmom.

U Bosnu i Hercegovinu Nova godina je stigla početkom dvadesetog veka. Do tada su se slavili Božić među hrišćanima i Bajram među muslimanima. Kako beleži istoričar Đorđe Mikić, kićenje jelke i slavljenje Nove godine doneli su austrougarski činovnici posle Aneksije Bosne i Hercegovine 1908. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca tek je 1919. usvojila novi kalendar, a deset godina kasnije u Banjaluci, u sedištu novouspostavljene banovine, Nova godina počela je da se slavi masovno.

Novogodišnja slavlja su imala klasnu etiketu: oficiri su slavili Novu godinu u oficirskim domovima, radnici u radničkim, dok su hoteli „Palas" i „Bosna", uz električno osvetljenje, bili rezervisani za fabrikante, bogate trgovce, činovnike i političare. Istina, u to doba Banjaluku su zvali Mali Pariz jer su u tom otmenom gradu pratili modu velikih evropskih prestonica i trudili se da ne zaostaju.

 

Za sve je kriv Vavilon

Na glinenim pločicama s klinastim pismom postoje zapisi da je Nova godina slavljena ili bolje reći obeležavana u Vavilonu četiri hiljade godina pre Hrista. Stari Sumerani, najznačajniji i najbrojniji narod starog Vavilona, stvorili su civilizaciju pet ili čak šest hiljada godina pre nove ere, a ona je imala svoje pismo, škole, znali su i koristili točak, navodnjavali oranice, imali su kanalizaciju.

Za priču o Novoj godini važno je imati na umu da su Sumerani znali matematiku, posmatrali su planete, njihovo kretanje, vremenske mene i tako došli do preciznih mera koje čine civilizacijski znamen: ustanovili su mernu jedinicu 60, što je postalo šezdeset minuta, 60 sekundi. Ustanovili su četiri godišnja doba i tako došli do mene koja je određivala meru, odnosno granicu njihovog učestalog ponavljanja. Došli su do početka novog ciklusa i na taj način obeležili početak Nove godine, koja je padala sredinom marta.
Oni su bili pagani, Nova godina nije im bila svetkovina, tek dan novog početka, jer ni oni niti poznije civilizacije nisu otkrili nikakvo kosmičko niti ovozemaljsko znamenje koje bi Novu godinu činilo važnom ili svetom.
I u drugim civilizacijama, poput kineske, japanske i indijske, početak nove godine padao je u martu ili u jesen. U Starom Egiptu početak nove godine bio je 20. jul, obeležavao se svečanostima u čast boginje Izide. Stari Heleni su početak nove godine određivali na osnovu sunčevog kretanja i slavili su ga uz bahanalije. Jevreji početak nove godine obeležavaju 6. septembra...
Stari Rim je od Helena nasledio i praznovanje Nove godine. I oni su obeležavali dolazak nove godine 1. marta, oko prolećne ravnodnevnice, da bi 1953. godine stare ere doneli neku vrstu zakona da se Nova godina slavi 1. januara u čast boga Janusa (božanstvo s dva lica, inače zaštitnik svih vrata i ulaza, računajući vaginalni i analni), uz već mitske bahanalije s mnogo vina i bluda.
To rimsko moranje slabo se primalo u čvrstim kanonima verskih zajednica, i to ne samo hrišćanskih. Tek u 18. veku je Rimokatolička crkva popustila i dozvolila vernicima da obeležavaju Novu godinu 1. januara, ali skromno i uzdržano. Srpska pravoslavna crkva je obeležavanje Nove godine uslovno prihvatila. Zapravo, kao praznik ga nikada do kraja nije prigrlila, ali je koristila taj početak nove godine iz praktičnih razloga.

Jelka
Ne zna se pouzdano ko je prvi uveo okićenu jelku u novogodišnje obredne svetkovine. Postoje dosta uverljive tvrdnje da je to prvi uradio Martin Luter, utemeljivač Protestantske crkve. Kićenje jelke su najverovatnije prvi počeli mladi Nemci, a Martin Luter je to prvi uradio u 16. veku.
U Evropi i Americi kićenje jelke je postalo popularno tek u 18. veku. Svi ti obredi postali su veoma popularni kad se Nova godina iselila iz kuća i preselila na gradske ulice i trgove.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
34°C
28.06.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve