NE, NE VERUJ U IDOLE

Veliko istraživanje ko su sve bili idoli mladih u poslednje tri decenije. Od političara, sportista, glumaca, pop zvezda nekada, do kriminalaca i rijaliti zvezda danas

Od Piksija, Slobe i Tita, preko Tesle, Sindi Kraford i Madone, pa Anđeline Žoli, Cece i Ane Ivanović, do Đokovića, Ronalda i Mesija... Tako bi ukratko glasila retrospektiva idola mladih u Srbiji u poslednjih 30 godina, rađena na osnovu istraživanja Instituta za psihologiju beogradskog Filozofskog fakulteta objavljenih tokom poslednje tri decenije.

Istraživanja su uglavnom obuhvatala populaciju od 14 do 18 godina starosti, dakle, od poslednje godine osnovne škole pa do poslednje godine srednjoškolskog obrazovanja.

Red sporta, red zabave, pa malo politike, pa opet sport, zabava, estrada i tek poneka ličnost iz sveta nauke i umetnosti, model je koji se manje-više konstantno ponavlja.

Osobe iz šou-biznisa uvek su, bez ikakvog sporenja, bile popularne, bilo da je reč o glumcima, pevačima ili televizijskim zvezdama, i u poslednje vreme o jutjuberima i blogerima. Taj trend je i po­čeo baš negde sredinom devedesetih godina prošlog veka, čemu je, pre svega, doprineo medijski bum. Estrada u tom periodu definitivno preuzima primat od dotad među idolima vrlo prisutnih političara.

Primera radi, dok je 1995. godine idole na estradi, odnosno u šou-biznisu imalo 32 odsto ispitanih, a među političarima 16 odsto, desetak godina kasnije taj je odnos još drastičniji. Selebriti lič­nosti postaju idoli za više od 52 odsto mladih, dok ih među političarima pronalazi svega 5,5 odsto. Danas je taj procenat pao još niže, na svega tri odsto.

Jedan drugi pad, međutim, mnogo je značajniji, a to je onaj koji se odnosi na ranking osoba iz sveta nauke i umetnosti kao idola mladih. Sredinom devedesetih i početkom dvehiljaditih, da imaju uzore među umnim ljudima i umetničkim dušama, izja­ šnjavala se gotovo četvrtina ispitanika. Danas je njihov broj pao na svega tri odsto!

Kako smo, dakle, uspeli da proteramo naučnike i umetnike iz vidokruga omladine u Srbiji i da na njihovo mesto usadimo raznorazne „zvezde“ i „zvezdice“, budući da na njih otpada gotovo polovina onih iz sveta šou-biznisa koje mladi navode kao idole?

Ivana Stepanović-Ilić, direktorka Instituta za psihologiju i jedan od autora istra­živanja iz 2007. i 2015. godine, ističe da popularnost ljudi iz sveta šou-biznisa među mladima nije neka novost, ali dodaje da trendovi koji se beleže u istraživanjima poslednjih decenija ukazuju na promenu sistema vrednosti kod mladih.

- O tome zaključujemo posredno, na osnovu promena u preferencijama određenih kategorija idola. Politi­čari su, na primer, devedesetih bili popularniji nego danas, što možda i nije tako lo­še. Došlo je verovatno do prezasićenja jer se devedesetih tek otvorilo to tržište, politi­čke debate bile su nešto novo, političari su se mnogo pojavljivali u medijima... I sada se mnogo pojavljuju, ali nisu mnogo uradili pa mladi ne vide po čemu mogu da se poistovećuju s njima. Ali pad popularnosti naučnika i umetnika mnogo je veći, što s rastom popularnosti ljudi iz sveta šou-biznisa i sporta ukazuje na promenu sistema vrednosti - kaže Stepanović Ilić za „Ekspres“.

Faktora koji utiču na ove trendove je više, a pored nedovoljnog posvećivanja pa­ žnje piscima, umetnicima i naučnicima tokom školovanja, prema oceni sagovornice „Ekspresa“, ogromna je i uloga medija.

- Tu nema dileme. Porast popularnosti ljudi iz šoubiznis kategorije je posledica pojavljivanja tih ljudi u medijima. Prvi put smo pre deset godina tu registrovali novu potkategoriju, pored muzi­čara i glumaca, a to su TV lica. Dakle, to su voditelji, modeli, rijaliti zvezde, osobe koje možda i imaju neku svoju profesiju, ali su prepoznatljive kao neko ko se pojavljuje na televiziji - dodaje Stepanović-Ilić.

S druge strane, kako primećuje, obrazovni program gotovo da i ne postoji, emisije tog tipa koje su nekada emitovane roditelji sada deci puštaju preko „Jutjuba“ ili traže nešto na RTS 3...

O tome koliko su mediji doprineli kreiranju idola kod mladih, još pre petnaestak godina pisao je i Dragan Popadić u radu „Uzori mladih uzrasne i generacijske razlike“ iz 1995. godine. Tada je, naime, prvi put registrovana mala zainteresovanost mladih za aktuelna društvenopolitička zbivanja, ali i povećana zaokupljenost sportskim i estradnim zvezdama.

„Posmatrani u kontekstu društvenih zbivanja, dobijeni rezultati su u stvari iznenađujući, jer ne prate korenite dru­štvene promene i lomove koji su se u periodu 1988-1994. de­šavali. S porastom društvenih problema (počevši od ekonomskog osiromašenja pa do rata) došlo je do smanjenog interesovanja za društvena i politička zbivanja, a do porasta interesa za zabavu. Paradoksalno, kult zabave i nemarenje za društvena zbivanja ne javljaju se kao posledica potrošačke bezbrižnosti iznikle na opštem prosperitetu, već ih ispoljavaju deca koja žive tik uz neugašena ratna žari­šta, pod sankcijama međunarodne zajednice, usred ekonomskih nedaća i političkih konflikata. Radi se, rekli bismo, ne samo o povlačenju iz kolektiviteta nego i o drastičnijem odbrambenom mehanizmu zatvaranju očiju pred realno­šću koja ih okružuje. Usred mračne svakodnevice i pred neizvesnom budućnošću, deca kao da sebe ubeđuju da je vreme u kojem žive za njih ‘vreme sporta i razonode’“, pi­še Popadić.

Prebacuje se potom na ulogu medija u kreiranju takve slike.

„Pogrešno bi bilo, međutim, ovo nasilno konstruisanje ‘vremena sporta i razonode’ smatrati dečijim izumom. Nakon buđenja naroda karakterističnog za period prvog ispitivanja (1988. prim. nov.) i neko vreme nakon njega, antiklimaks, zamor i razočaranje ljudi nastupili su a da rat i društveni konflikti još nisu pokazivali znake smirivanja. Produženje rata, pat-pozicija u konfliktu, dolazak izbeglica i invalida učinili su da građani (pa i roditelji i njihova deca) prestanu da stvarnost vide kao uzbudljivi ratni spektakl sa Slobom, Arkanom, Šešeljem, Kapetanom Draganom i sličnima u glavnoj ulozi i sa skorim hepiendom. Svi kulturni modeli, a najpre novokomponovana ratna kultura, na isti način su odgovorili na zahtev svih dru­ štvenih grupa za zaboravom i bekstvom od stvarnosti (Dragičević - Šešić, 1994). Indikativno je da su se državni mediji, koji su svojski učestvovali u buđenju nacionalne svesti i ratničkog raspoloženja dok je rat još trajao, sami uključili u odvraćanje pažnje od rata i razmišljanja o aktuelnoj situaciji: izveštaji s ratišta i okrugli stolovi o istorijskim temama potisnuti su zabavno-muzič­kim programima, a novoformirani TV kanali specijalizovali su se za prikazivanje isklju­čivo muzičkih spotova, zabavnih emisija i filmova“, navodi Popadić.

Vodeći se tom logikom, izlaz iz ove situacije, odnosno put ka vraćanju naučnika i umetnika među idole mladih vodio bi preko medija, u čemu bi, prema mišljenju Ivane Stepanović-Ilić, bilo mesta i za komercijalne televizije, a ne samo za Javni servis.

- Zašto oni ne bi uradili i nešto komercijalno što bi imalo obrazovnu svrhu? Ne verujem da to mladi ne bi gledali, nema razloga da ne gledaju. Mislim da je kreiranje emisija poput „Muzičkog tobogana“ i danas moguće, samo što ljudi odgovorni za tako nešto ne pokazuju interes - kaže sagovornica „Ekspresa“, uz ocenu da bi ova istraživanja mogla da budu zanimljiva i političarima kako bi videli zbog čega ih mladi ne podržavaju.

- To su, ipak, budući glasa­či ili budući apstinenti - dodaje Stepanović-Ilić.

Nadu da ipak nije sve izgubljeno donekle daju razlozi na osnovu kojih se mladi opredeljuju za svoje idole. Najprisutniji je profesionalni uspeh i on se uglavnom vezuje za idole među sportistima. Pritom, mladi profesionalni uspeh, prema rečima Ivane Stepanović-Ilić, ne mere ostvarenim prihodima.

- Uglavnom navode da je neko dobar sportista, da je osvojio mnoga priznanja, da ima vrhunske rezultate ili da je neko dobar glumac. Profesionalni uspeh ne vezuju toliko često za bogatstvo, koje smo odvojili kao kategoriju kaže sagovornica „Ekspresa“ i dodaje da mladi dosta cene i humanitarni rad.

Na drugom mestu među razlozima je, ipak, fizički izgled idola i uglavnom se vezuje za estradu.

- To kao razlog najviše navode devojčice koje se dive fizi­ čkom izgledu, na primer, odre­ đene pevačice. One, dodu­ še, smatraju i da te osobe dobro pevaju, ali to je već druga stvar. To je, doduše, i doba kada se mladi najviše bave svojim fizičkim izgledom, to im je važno, naročito devojčicama dodaje Stepanović-Ilić.

Preduzetnik, starleta, kockar

Prvi put su se u istraživanju iz 2015. godine kao kategorija idola pojavili i, kako su ih u istraživanju krstili - „preduzetnici“. Nisu, međutim, u pitanju nikakvi mali privrednici, trgovci ili autoprevoznici. Neki mladi u Srbiji, naime, kao idole vide neke od najbogatijih ljudi sveta, poput Bila Gejtsa, Marka Zakerberga ili pak preminulog Stiva Džobsa. Od domaćih preduzetnika, tu su, recimo, Miroslav Mišković, Milan Beko ili Dragan Đilas.

- Od domaćih biznismena, koje ovde često zovu tajkunima, mladi ne prepoznaju nikoga kao idola. Tajkuna nije bilo, ali je u ranijim istraživanjima, devedesetih, bilo kriminalaca, ljudi s kriminalnim dosijeima - dodaje Ivana Stepanović-Ilić.

U poslednjem istraživanju među idolima su se, međutim, našli i starleta Kim Kardašijan, Ceca Ražnatović, kao i Dan Bilzerijan, Amerikanac jermenskog porekla koga predstavljaju kao „internet selebriti ličnost“, a u suštini je profesionalni pokeraš čije se bogatstvo procenjuje na oko 110 miliona dolara.