NE TUGUJ, BRONZANA STRAŽO: Poslednji sati jednog od najvoljenijih pisaca

Rođen je 1915. godine u selu Hašani, nadomak Bosanske Krupe. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, nakon čega upisuje Nižu gimnaziju u Bihaću. Sećajući se vremena provedenog u internatu u Bihaću, napisao je knjigu "Magareće godine", gde pripoveda o najlepšem periodu svog života.

Završio je Filozofski fakultet u Beogradu, a za vreme studiranja objavljivao je priče u "Politici".

Drugi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka u Mariboru u vojsci Kraljevine Jugoslavije, gde doživljava raspad vojske i države, ali je od samog početka rata bio pripadnik partizanskih jedinica.

Inspirisan događajima iz Drugog svetskog rata, Ćopić piše neka od najznačajnih dela. U istoriju srpske književnosti ušle su pripovetke "Doživljaji Nikoletine Bursaća", "Rosa na bajonetima", "Surova škola", romani "Prolom", "Gluvi barut", "Osma ofanziva", "Ne tuguj, bronzana stražo", zbirke pesama "Ognjeno rađanje domovine" i "Ratnikovo proleće". 

Njegovi romani za decu "Orlovi rano lete", "Magareće godine" i druga dela, decenijama su bila obavezna školska lektira.

Mnogi za njega kažu da je najveći dečiji pisac svih vremena, rođen na prostorima bivše Jugoslavije. Dela su mu prevođena i objavljivana na više od 30 jezika širom sveta. Dobitnik je brojnih priznanja, a jedno od njih je NIN-ova nagrada za roman "Ne tuguj, bronzana stražo" 1958. godine.

Uz njegovo "DOBRO JUTRO" osmeh je zagarantovan

Sećanje na naše velikane

Sećanje na naše velikane

Scena 29.11.2023. 02:20

Uz njegovo "DOBRO JUTRO" osmeh je zagarantovan

Čovek koji je PROMENIO Beograd i dao mu DUŠU

Gradonačelnik

Gradonačelnik

Život 01.10.2024. 07:05

Čovek koji je PROMENIO Beograd i dao mu DUŠU

Ćopić je život okončao 1984. godine, skočivši sa Brankovog mosta u Beogradu. Taj čin ostao je misterija. Njegovi poslednji sati prikazani su u dokumentarnom filmu Puriše Đorđevića, “Moja mala iz Bosanske Krupe”, gde o njima svedoči Momčilo Srećković, čovek kojeg su Branko i njegova supruga Bogdanka, kao dečaka izdržavali, školovali i brinuli o njemu.

Do njegovog proširenog svedočenja došao je dnevni list “Novosti”, koje vam prenosimo:

“Branka sam upoznao 14. jula 1964. kada sam primao nagradu Poletarca za najbolju pesmu, a on je bio član žirija. Ni danas ne znam zbog čega sam mu se dopao, tek, Branko i njegova žena Bogdanka došli su u selo i predložili mojim roditeljima da pređem kod njih da me školuju”, kaže Srećković.

“Proveo sam u njihovoj kući skoro pet godina, prihvatili su me kao rođenog sina i naučili su me svemu vrednom u životu. Bio sam plašljiv, smušen, nosio sam kredu u džepu i obeležavao svaki ćošak kad izlazim iz stana, jer nisam poznavao Beograd, i nisam znao da se vratim kući. Branko mi je dosta pričao o sebi, pa i to kako je 1935. prvi put došao u Beograd, kako ga na stanici nije sačekao Miloš Bajić, budući slikar, i pošto nikog drugog nije poznavao, prenoćio je ispod savskog mosta… U tim pričama sećao se svega – govorio mi je o svom detinjstvu, porodici, prvim ljubavima, kako je počeo da piše, svemu važnom što mu se dešavalo u životu. Nije me oslovljavao imenom, nego sa 'jarane moj'".

U ponedeljak 26. marta 1984, kada je definitivno odlučio da okonča život, Ćopić se javio upravo Momčilu.

“Branko me je oko dva po podne pozvao telefonom da hitno dođem, jer ima nešto važno da mi priča. Odmah sam krenuo za Beograd, a kad sam stigao, on već nije bio kod kuće. Cica mi je rekla da je u depresiji i da sedi u parku. Našao sam ga na klupi, nije okretao glavu, samo mi je rekao: Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu.

Onda je predložio da prošetamo. Koračali smo od Terazija ka hotelu Moskva, pa je hteo da sedimo u bašti i popijemo po koktu. Branko je mnogo i brzo pričao, od toga da su mu najdraži 'Doživljaji mačka Toše' i da je proza njegov domen, rudnik, do toga da nikada ni na koji način ne treba da se bavim politikom. Na njegovo insistiranje krenuli smo ka Zelenom vencu, iako je već bilo sedam uveče. Nije prestajao da priča – govorio je da su njegove bajke ukradene, nedosanjane, da su na naivne slike ljudi koje je imao pali studen i magla, a da su sve priče koje je napisao u spomen narodu koji ume da pljucka smrti u brk...”

Kako je svedočio Momčilo, tako su stigli i do savskog mosta – Branko je želeo da mu pokaže kamenu klupu na kojoj je proveo prvu noć u Beogradu, i kako je bio nagnut, naočari su mu pale dole.

“Otrčao sam stepenicama da ih nađem, a kad sam se vratio gore, Branka više nije bilo. Okretao sam se u mraku okolo, kad sam ga konačno primetio, on je već prešao polovinu mosta ka Novom Beogradu. Počeo sam da trčim i da ga dozivam, ali od zvona sa Saborne crkve koja su u tom trenutku zvonila nije mogao da me čuje. Ono što je za mene ostalo najstrašnije je to što sam stigao desetak koraka iza Branka kada sam video kako se naginje ka metalnoj ogradi i nestaje. Bio sam u šoku, odjurio sam dole skoro bez svesti, Branko je ležao u lokvi krvi, a oči su mu bile širom otvorene..."

Stigla je policija i Hitna pomoć, i kako ističe, tada je usledio novi šok – ispitivali su ga zašto nije sprečio Ćopićevo samoubistvo, ili da li ga je on možda gurnuo sa mosta… Ispitivanje je prestalo tek kada je Bogdanka došla u stanicu policije sa oproštajnim pismom koje je Branko ostavio, a koje je pronašla tek te noći.

Njegova smrt prošla je sasvim tiho, a film Puriše Đorđevića donekle ispravlja tu nepravdu i rasvetljava istinu o tome zašto se Branko ubio.