NEMA LEKA APOTEKA

Seks, bolest i smrt uvek su bili i biće najsigurniji poslovi. Upravo zato su na sam pomen reči „farmacija" prve asocijacije lek i novac. Mnogo novca! Zato i ne čudi što su pojedini svetski farmaceutski giganti danas neretko ekonomski i lobistički moćniji i od mnogih država. Samo je u Srbiji farmacija na gubitku. Makar ona državna. Tako smo u svega nekoliko decenija, od nekada široko prepoznatljivih domaćih farmaceutskih brendova, spali na devizu „spasavaj šta se spasti može". Samo u Srbiji i sličnim tranzicionim društvima apoteke mogu da propadnu, udave se u dugovima. Pa šta onda može da radi kako valja?! Rešenje za farmaceutske ustanove koje se guše u dugovima, a čiji su osnivači lokalne samouprave, tražilo se godinama. Zauzvrat brojnim zakonskim promenama u apotekarskoj delatnosti nije unapređeno poslovanje, položaj zaposlenih, pa čak ni poboljšanje usluge i dostupnost lekova.

Problemi državnih apotekarskih ustanova potiču još od 2001, kada im se oduzima status direktnog korisnika republičkog budžeta, a država propisuje linearnu maržu od samo 12 odsto. Tako su zarade, troškovi i režije, sa državnih jasli, prebačeni na teret apotekarskih pleća, budući da prihodi od marže direktno zavise od cene lekova i količine prodaje. Međutim, ogromni troškovi koji se moraju pokriti od skromne marže brzo su se odrazili na pad zarada zaposlenih, što je opet direktno uticalo na kvalitet stručne usluge. Osim toga, kako bi sprečili pad zarada apoteke su bile primorane da u asortiman uvode i kozmetiku, deterdžente, anatomsku obuću...

Dodatni problemi nastaju 2002, kada primarna zdravstvena zaštita prelazi u nadležnost lokalnih samouprava, čime apoteke postaju plen lokalnih partijskih moćnika. Iako 2003. na snagu stupa Zakon o javnim nabavkama, koji je obavezivao i državne apoteke da vrše nabavke putem centralizovanih tendera, one su do 2012. dobijale od Uprave za javne nabavke i Ministarstva finansija izuzeće od primene zakona u slučaju nabavke lekova na recept radi dalje prodaje. Međutim, to se menja 2012, od kada su apoteke primorane da primenjuju ZJN. Državne apoteke i pored male marže i javnih nabavki preživljavale su jer su imale isključivo pravo izdavanja lekova na recept i popust na plaćanje krajnjeg roka (ukoliko se plaćanje RFZO, preko apoteka do veledrogerija, obavi u roku od 30 dana) koji su ostvarivali kod dobavljača lekova (tzv. cassa sconto). Sve do 2013, kada pravo izdavanja lekova na recept dobijaju i privatne apoteke.

Istovremeno, RFZO nabavke sprovodi na osnovu najniže ponuđene cene, a ne ekonomski najpovoljnije ponude, gde je moguće ostvariti pomenute popuste. Na taj način profitira samo RFZO, dok apotekama ne ostaje ništa. Na sve to smanjuje se i cena lekova s pozitivne liste za čak 50 odsto, što suma sumarum dovodi do znatnog smanjenja prihoda državnih apoteka.

Privatnici se bore lakše, racionalizuju troškove i plate i broj zaposlenih, dok državne apoteke nemaju taj luksuz i moraju da poštuju zahtev Ministarstva zdravlja o broju zaposlenih, propisanoj visini plata i potrebnom broju apoteka. Upravo u tom periodu, prema pisanju medija, od 2014. do 2016. godine, dug državnih apoteka prema dobavljačima lekova popeo se na čak 45,6 miliona evra?! Za to vreme privatne apoteke i veledrogerije jačaju i vladaju tržištem, i to posebno one veledrogerije, naravno pretežno u stranom vlasništvu, koje su u međuvremenu napravile svoje lance apoteka. Na taj način one faktički preko ugovora sa RFZO same sebi, odnosno svojim apotekama, prodaju lekove po jeftinijoj ceni nego ostalima. Apotekari godinama alarmiraju, a vlasti poručuju lokalnim samoupravama da se dugovi ne mogu vraćati iz lokalne državne kase, već predlažu javno-privatna partnerstva ili izdavanje državnih apoteka u zakup privatnicima.

-Privatizacija je otvorena opcija na stolu, mada je reč o komplikovanom političkom pitanju -izjavila je 2016. Ana Brnabić.

Kako je namereno, tako je napravljeno... Tako su, recimo, u protekle dve godine, uz saglasnost i savetovanje Ministarstva zdravlja, u zakup privatnim apotekama otišle apotekarske ustanove Šabac, Kikinda, Gornji Milanovac, Apatin, Sombor, Sremska Mitrovica. Tender za zakupce pre svega nekoliko dana raspisale su i apoteke u Odžacima i Novom Knjaževcu, dok je Apoteka Pančevo čak učestvovala u procesu reorganizacije Apoteke Šabac da bi i sama shvatila kako treba da reši sopstvenu nimalo zavidnu situaciju.

Međutim, zanimljivo je da je svaki zakup ugovoren na različit vremenski period. Tako je, primera radi, Apoteka Šabac na javnom tenderu privatnicima izdala u zakup poslovne prostorije u Šapcu i opštinama Vladimirci, Koceljeva i Bogatić na period od 10 godina. Na isti period izdata je i Apoteka Apatin, koju je u zakup uzela beogradska „Galenfarm", ali apoteke koje su bile deo Doma zdravlja u opštini Ćuprija zakupila je ustanova „Gudvil" iz Subotice.

S druge strane, Apoteke Kikinda na javnom tenderu date su u zakup privatnoj zdravstvenoj ustanovi „Cvejić" iz Novog Sada na rok od čak 15 godina, kao i Apoteke Sombor, koje su kao i apatinske, izdate „Galenfarmu", i to za mesečnu nadoknadu od čak 1.440.000 dinara (u cenu nisu uračunati troškovi korišćenja poslovnog prostora, odnosno režije...).

Upravo ta razlika u trajanju ugovora o zakupu implicira da za rešavanje problema apoteka nije ni pronađeno, a samim tim ni primenjeno sistemsko i ujednačeno rešenje. Osim toga, nameće se i logično pitanje da li privatizacija, koja je od aktuelne premijerke označena kao „političko pitanje", neće biti sprovedena u narednih 10 do 15 godina, s obzirom na trajanje zakupa. Ili će možda neko od postojećih zakupaca, zbog posedovanja ugovora, imati neku vrstu prednosti. Upućeni smatraju da je sve to samo uvođenje privatizacije apoteka na mala vrata i nova podela karata na unosnom tržištu lekova, sa čim se slaže i Borko Josifovski iz Udruženja „uoktori protiv korupcije".

-Ne znam pod kakvim su uslovima i okolnostima apoteke i zakupci sklopili ugovore, ali bi svi ti uslovi svakako trebalo da budu ujednačeni. Samim tim i sam rok zakupa apoteka. Neuobičajeno je što su neke apoteke date na 15 godina. To samo ukazuje na to da nema sistemskog rešenja. Osim toga, uvek postoji sumnja da neko može imati neku vrstu prednosti prilikom privatizacije apoteka. To se do sada mnogo puta i pokazalo u praksi, ne govorim samo konkretno u slučaju apoteka. U Srbiji su u raznim privatizacijama tenderi mnogo puta bili samo paravani za razne malverzacije. Svaka takva neobičnost može da pobudi sumnju, a upravo bi sistemsko rešenje tu sumnju otklonilo. Svaki dalji plan razvoja ili privatizacije, ili možda čak gašenja službe, morao bi da bude ujednačen. I što se tiče cene i roka zakupa, jer sve je to na kraju jedinstven prostor -smatra Josifovski i dodaje da je moguće diskutovati na temu da li su nam državne apoteke potrebne ili ih treba privatizovati.

-Verovatno uvozni lobi dobro profitira, i zbog toga nema privatizacije. Građanima se isplati da se apoteke privatizuju jer sve apoteke mogu da izdaju lekove na recept. Tako će se otvoriti veliko tržište.

Sličnog mišljenja je i predsednica udruženja „Farmaceutsko jezgro" Vukica Stevanović.

-Državne apoteka su u zakup uzeli vlasnici lanaca na teritoriji Srbije, što je ne samo jedan od oblika privatizacije već i ograničavanje profesionalnih sloboda farmaceuta, ali i drugih nepovoljnosti po pacijente, na šta upućuju iskustva liberalizacije tržišta lekova u Evropi. Mi smo kao udruženje reagovali na prve promene zakonske regulative (zakonom je regulisano formiranje lanaca apoteka, pravo na otvaranje apoteka licima koja nemaju adekvatno obrazovanje, Farmaceutski fakultet, nekontrolisano otvaranje apoteka...). Zakonskom regulativom je omogućeno da na promet lekova i interes pacijenata veći uticaj, direktni ili indirektni, ima farmaceutska industrija nego strukovna udruženja i udruženja pacijenata. Nikako ne treba zanemariti ni mogućnost koruptivnih aktivnosti preko pojedinaca kojima su zakonskim rešenjima obezbeđena veoma široka ovlašćenja koja se mogu zloupotrebiti -ističe Stevanovićeva.

Sve u zakup
Dok državne apoteke kompletan inventar i zaposlene daju u zakup privatnicima, isti ti privatni vlasnici, među kojima su čak strane veledrogerije koje u Srbiji imaju sopstvene lance, uspešno odgovaraju zahtevima rentabilnosti i profita. „Lečenje je stvar vremena, a u nekim slučajevima stvar prilike", davno je rekao Hipokrat.

Američki, a ne evropski
Na pitanje da li je model davanja u zakup državnih apoteka zadovoljavajuće rešenje, Stevanovićeva kaže da se očigledno sve kreće u pravcu formiranja i ostvarivanja američkog modela organizacije apoteka, koji se bitno razlikuje od evropskog. Osnovna razlika je, kako kaže, kvalifikacija vlasnika i organizaciona struktura mreže apoteka.

-Za SAD su karakteristični lanci apoteka čiji vlasnici gotovo po pravilu nisu apotekari. Lanci apoteka su delovi velikih kompanija koje se bave različitim poslovima. S druge strane, u većini država EU vlasnici apoteka su apotekari (Nemačka, Francuska, Španija, Italija...). Nemačka je čak vodila i dobila spor s Briselom, koji je pokušao da joj nametne lance kao organizacionu strukturu apoteka i isključi apotekare kao jedine vlasnike apoteka. Osim toga, Evropsko udruženje farmaceuta poručilo je od nezavisnih istraživača da analiziraju promene u apotekarskom sektoru, čime su obuhvaćeni propisi, osnivanje novih apoteka, obuka, vlasništvo, kvalitet, cene... Tada su za dubinsku istragu izabrane Irska, Holandija i Norveška, koje su prošle liberalizaciju apotekarskog sektora, koja je dovela do stvaranja lanaca. Istraživanje je, između ostalog, ukazalo na grupisanja apoteka u ekonomski atraktivnim urbanim sredinama, a u ruralnim oblastima je došlo do zatvaranja. To je posebno primećeno u Norveškoj, koja je takođe primer da liberalizacija ne dovodi automatski do povećanja konkurentnosti jer u toj zemlji postoje samo tri pravna lica koja poseduju 80 odsto svih apoteka. U istraživanju je navedeno da se u lancima apoteka ograničava profesionalna sloboda farmaceuta. Kao zaposleni, farmaceuti moraju da prate ciljeve svojih pretpostavljenih, što uključuje promet, stroge propise o naručivanju i promovisanju izabranih proizvoda. Naglašeno je da vertikalna integracija u apotekarskom sektoru izaziva brojne probleme. Tako se Norveška, iako jedna od najbogatijih evropskih država, nalazi pri dnu rang-liste dostupnosti lekova u Evropi -objašnjava Stevanovićeva.