NEZNANJE U ARBITRAŽI

Tri od četiri trenutno aktuelne arbitraže protiv države Srbije vode se pred Međunarodnim centrom za regulisanje investicionih sporova u Vašingtonu. Najnoviju je pokrenula 26. januara 2017. godine kiparska „Mera investment" u vlasništvu Marka Miškovića. Od drugih detalja u vezi sa ovim procesom, na sajtu vašingtonske arbitraže navodi se samo da su predmet spora „finansijske usluge".
Srbija trenutno vodi četiri postupka pred međunarodnim arbitražama. U sva četiri slučaja je tužena strana. U tri spora ukupno postavljeni tužbeni zahtevi iznose 179 miliona evra, dok u jednom sporu tužioci još nisu odlučili koliko će novca tražiti.

To su podaci Državnog pravobranilaštva Republike Srbije, gde navode da je u prethodne četiri godine okončano šest arbitraža, u kojima je od Srbije potraživano po osnovu glavnog potraživanja 244 miliona evra. Srbija je, dodaju, uspela u tim sporovima da ospori osnovanost tužbenih zahteva za više od 200 miliona evra.

Tri od četiri trenutno aktuelne arbitraže vode se pred Međunarodnim centrom za regulisanje investicionih sporova u Vašingtonu. Najnoviju je pokrenula 26. januara 2017. godine kiparska „Mera investment" u vlasništvu Marka Miškovića. Od drugih detalja u vezi sa ovim procesom, na sajtu vašingtonske arbitraže navodi se samo da su predmet spora „finansijske usluge".

Kako se arbitraže uvek vode iza zatvorenih vrata, poznato je još jedino da Miškovićevu firmu zastupaju advokatska kancelarija „Moravčević, Vojnović i partneri OAD" iz Beograda i bečka „Schönherr Rechtsanwälte GmbH".
Nezvanično, spekuliše se da je predmet spora dug od 320 miliona dinara, odnosno oko tri miliona dolara, koliko je država procenila da Mišković treba da plati po osnovu poreza u vezi s transakcijama sa akcijama PZP Niš. Sudski postupak protiv Miškovića pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu za krivično delo poreske utaje inače krajem januara treba da počne iz početka jer je Apelacioni sud, pored ostalog, ocenio da u prvostepenoj presudi nije odgovoreno na pitanje da li je u tom poslu postojala obaveza obračuna, prijavljivanja i plaćanja poreza po odbitku za kapitalni dobitak i za koga.

Više detalja nije bilo moguće dobiti ni u advokatskim kancelarijama u Beogradu i Beču koje zastupaju Miškovićevu firmu. Na mejlove nisu odgovarali, a kada smo ih pozvali, rečno nam je da su advokati koji se bave tim slučajem na sastancima.

Slučajnost ili ne, tek iste kancelarije koje zastupaju Miškovića zastupaju i druge dve kompanije koje su pred vašingtonskom arbitražom tužile Srbiju - austrijski „Kunsttrans holding GmbH" i belgijska „Zelena N. V.".
Prvi slučaj je u vezi sa izgrađenim i nikad korištenim skladištem u koje je trebalo da budu smeštena umetnička dela iz Narodnog muzeja tokom rekonstrukcije. Austrijska firma tvrdi da im država Srbija duguje više od pola miliona evra. Spor je pokrenut marta 2016. godine.

Belgijska „Zelena N. V." je pak novembra 2014. godine pokrenula spor, nakon što, kako su saopštili, država nije uspela da sprovede sopstvene propise u oblasti prerade životinjskog otpada, čime je, kako su ocenili, toj firmi koja se bavi neškodljivom preradom životinjskog otpada pričinjena velika šteta, a ugrožena je i njihova investicija od oko 22 miliona evra.

Osnovno pitanje je kako neki spor završi na arbitraži kada je uobičajeno da se takva pitanja rešavaju na sudu. Strane se, pri sklapanju ugovora, opredeljuju za arbitražu jer su ti procesi, kako objašnjava advokat Nebojša Anđelković, efikasniji, pod pretpostavkom da državni organi i privredni subjekti iz Republike Srbije ugovore nadležnost arbitraže u kontinentalnom pravnom sistemu.

Pritom, naravno, srpska strana treba da nastoji da pri ugovaranju postigne dogovor da spor rešava Spoljnotrgovinska arbitraža u Beogradu, a ukoliko to nije moguće, da se ugovori nadležnost arbitraže u nekoj od zemalja koje su u sistemu kontinentalnog prava, s mogućnošću da sedište bude u Beogradu. Najbolja alternativa je arbitraža u Švajcarskoj.

- Stranke iz Srbije, međutim, nemaju običaj da ugovaraju nadležnost Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, već ugovaraju nadležnost arbitraža u inostranstvu, a veoma često i nadležnost arbitraže u anglosaksonskom pravu. Takva praksa je za srpsku stranu veliki hendikep jer je primena pravila arbitražnog postupka u anglosaksonskom pravu sasvim drugačija od pravila postupka u kontinentalnom pravnom sistemu, posebno zato što veliki broj naših privrednika i pravnih stručnjaka ne poznaje pravila postupka u anglosaksonskom pravu - dodaje Anđelković.
Jedan od klasičnih primera koji pokazuje koliko su važni uslovi pod kojima se ugovara arbitraža jeste „Afera satelit", u kojoj je, kako za „Ekspres" ocenjuje Rajko Ignjačević, advokat sa više od 60 arbitraža u karijeri, izabrana najgora moguća varijanta, englesko pravo i solo arbitar Englez.

- Nema gore varijante - kaže Ignjačević.

U skladu s tim bila je i presuda iz 2010. godine, po kojoj je Srbija izraelskoj firmi „Image sat" trebalo da plati oko 43 miliona evra. Srbija i izraelska kompanija našle su se potom na 27,85 miliona evra pa je šteta načinjena tim katastrofalnim ugovorom donekle umanjena.

Drugi primer loše ugovorene arbitraže je u vezi s privatizacijom niške firme „Srbija turist". Agencija za privatizaciju predvidela je arbitražu pariske Međunarodne privredne komore pred tročlanim većem, s tim što bi se sudilo u Beogradu, po srpskom pravu i uz upotrebu srpskog jezika.

- Nisam mogao da verujem da su tako nešto uradili. Pa, ko osim ljudi sa ovih prostora može da sudi na srpskom jeziku? Slučajno se našla neka žena koja je vodila poreklo s ovih prostora pa je natucala nešto srpskog jezika, ali nas je u arbitraži upropastila - kaže Ignjačević.

Na kraju, arbitraža je presudila da Srbija američkoj firmi „Uniworld", u vlasništvu Srbe Ilića, Amerikanca srpskog porekla, isplati tri miliona dolara, što je bilo u suprotnosti s veštačenjem kuće „Pricewaterhose Coopers" da ne bi trebalo da plati ništa.

- Naš zakon kaže da je sud ovlašćen da odredi visinu naknade štete kada ona ni na jedan drugi način ne može da se odredi, pa ni veštačenjem. A ovde je urađeno veštačenje, ali su arbitri odlučili da se cenkaju i od traženih 22 miliona dolara došli su na tri miliona dolara. Podneli smo tužbu za poništaj te odluke, ali kad je Hilari Klinton, tadašnja državna sekretarka SAD, došla u Beograd, iz Agencije za privatizaciju dobili smo nalog da povučemo tužbu - seća se Ignjačević.

Nisu arbitraže neki novitet, mada jesu izuzetak jer je običaj da se sporovi rešavaju na sudu. Sam Ignjačević, koji je i na listi arbitara Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu, prvi spor vodio je još početkom osamdesetih godina. Sredinom devedesetih zastupao je SDPR u sporu s panamskom firmom, u vlasništvu dvojice Kuvajćana, a koja je posredovala u prodaji tenkova M-84 Kuvajtu.

- Oni su tražili da im se po osnovu procenta za posao održavanja tenkova plati 120 miliona dolara. Spor je završen 1995. godine. SRJ je na kraju morala da plati oko 17 miliona dolara - kaže Ignjačević.

Pored efikasnosti, prema rečima Nebojše Anđelkovića, prednost arbitražnih procesa u odnosu na sudske postupke leži i u tome što su arbitražne odluke pravosnažne na dan donošenja.

- Arbitražne odluke, međutim, nisu automatski i izvršne jer se mora tražiti njihovo priznanje i izvršenje u državama u kojima se sprovode. Ako se odluka koju je donela međunarodna arbitraža u inostranstvu izvršava i sprovodi u Srbiji, za priznanje i izvršenje takve odluke je, u skladu sa zakonom, opredeljena nadležnost suda u Srbiji. Ukoliko je arbitražna odluka suprotna javnom poretku Republike Srbije ili je sporna nadležnost arbitraže koja je rešavala spor, naš sud može da odbije priznanje i izvršenje takve odluke - navodi Anđelković.

Kada je sporna nadležnost arbitraže, njeno sedište ili tačan naziv, arbitraža se može oglasiti nenadležnom, a strankama je ostavljena mogućnost da spor pokrenu pred nadležnim sudom prema mestu sedišta ili prebivališta tužene strane.

A ti sporovi znaju da potraju, zbog čega Anđelković ponovo ističe koliko je važno da se prilikom ugovaranja jasno i precizno formuliše arbitražna klauzula.

- U praksi često u ime srpske strane pregovore vode direktori ili druga lica koja nemaju pravničkog znanja. Ino-partneri pregovore vode u prisustvu advokata, što u startu umanjuje položaj srpske strane u eventualnom budućem arbitražnom postupku. Zato je važno da od samog početka u pregovorima, kao i pri zaključenju ugovora, na srpskoj strani učestvuju pravni stručnjaci, advokati, profesori prava i eksperti koji mogu da obezbede pravnu zaštitu srpskog ugovarača, kao i da pravilno formulišu arbitražnu klauzulu kojom se ugovara nadležnost arbitraže, sedište arbitraže, primena materijalnog prava, eventualna supsidijarna primena procesnog prava i jezik na kojem će se voditi postupak. U praksi se, međutim, često dešava da se privredni subjekti u Republici Srbiji obraćaju advokatima i pravnim ekspertima kada suprotna strana već pokrene spor pred arbitražom - zaključuje Anđelković.

Šta je arbitraža?

Ugovarači, kako kaže advokat Nebojša Anđelković, prilikom zaključenja ugovora mogu da ugovore nadležnost arbitraže, jer je sud, u skladu sa zakonom, nadležan da rešava sporove.
Stranke mogu da ugovore nadležnost arbitraže posebnim ugovorom ili arbirtažnom klauzulom u osnovnom ugovoru. Pravilo je da se posebnim ugovorom ili arbitražnom klauzulom ugovori nadležnost arbitraže, jezik na kojem će se voditi postupak, merodavno pravo koje će biti primenjeno, sedište i mesto održavanja arbitraže, broj arbitara koji će rešavati spor.
U zavisnosti od visine vrednosti spora, stranke mogu da ugovore jednog zajedničkog arbitra ili da spor rešava arbitražno veće. Ako stranke ne mogu da se dogovore o izboru kandidata za zajedničkog arbitra, prepuštaju predsedniku arbitraže izbor zajedničkog arbitra. Ukoliko stranke ugovore da spor rešava arbitražno veće, svaka strana zadržava pravo da predloži svog arbitra sa spiska arbitara Spoljnotrgovinske arbitraže u Beogradu ili sa spiska drugih međunarodnih arbitraža u svetu.
Konačno, stranke imaju mogućnost da zajednički, usaglašeno odaberu predsedavajućeg arbitražnog veća, a ukoliko se ne usaglase, predsednik arbitraže bira predsedavajućeg arbitražnog veća sa spiska arbitara.

Politički pritisci

Sredinom devedesetih godina panamska firma „Electronical and Automation Corp" tužila je Grad Beograd i „Parking servis", traživši 410 miliona dolara kao naknadu štete za raskinut ugovor o tridesetogodišnjoj koncesiji nad beogradskim garažama, koji je uključivao i izgradnju po jedne garaže godišnje u tom periodu. Ugovor je, međutim, ocenjuje advokat Rajko Ignjačević, bio „korupcionaški" jer je predviđao da Panamcima prve godine ide 60, druge 65, a kasnije po 70 odsto ukupnog prihoda, a ne samo profita!
Posao je posle godinu dana, 1994, raskinut, a panamska firma pokrenula je spor u Parizu. Umesto traženih 410 miliona dolara, dobili su ukupno devet miliona dolara, po 4,5 miliona za uložena sredstva i dobit za vreme rada.
- Kad sam preuzeo predmet, pritiskali su me i neke kolege iz gradskih vlasti da to ne može da se dobije ni u ludilu, da idem na poravnanje na 80 miliona dolara. Bilo je to nakon što je opozicija preuzela vlast u Beogradu. Ali imao sam argumente da idemo na arbitražu, i tako je i bilo - kaže Ignjačević.