Društvo
08.01.2018. 11:19
Đoko Kesić, Foto: Oksana Toskić
NISMO VREDNI NI STRADANJA
U Srbiji se još ne zna kad će biti podignut spomenik žrtvama NATO agresije, nije jasno kad i gde će biti spomen obeležje Junacima sa Košara, pa čak je pod znakom pitanja hoće li ostati spomenik ruešvine zgrade Generalštaba Vojske SCG u Nemanjinoj ulici
Šta vam znače i čemu služe istorijski spomenici? Ako ste pokušali sebi da odgonetnete ovo pitanje, pretpostavljam da ste se zaboli u sivu zonu opšteg socrealističkog pojma da nas oni podsećaju na velike događaje u našoj velikoj istoriji. Već vek ili dva Srbi nisu odmakli, jer smatraju da istorijski spomenici služe, između ostalog, da se pored određenog datuma slikaju političke guzonje kako brizno, sa suzom u oku, polažu vence ispred istih.
A šta bi ti spomenici istorije morali da budu? Najjednostavnije je naučiti od naroda koji poštuju sebe. Od Japanaca valja učiti.
Dakle, u Hirošimi, na koju je 6. avgusta 1945. bačena prva atomska bomba u istoriji ratovanja, podignut je spomenik devojčici Sadako Sasaki, imponzantna bronzana figura devojčice koju u visoko podignutim rukama drži pticu. Sadako Sasaki je imala dve godina kad je bačena bomba na njen rodni grad. Preživela je, ali boreći se s posledicama radijacije, verovala je u japansku legendu da će ozdraviti ako od papira napravi hiljadu figura ptice curu - vrsta japanskog ždrala. Stigla je da napravi 990 i umrla je šest godina kasnije. Podignut joj je spomenik u Parku mira u Hirošimi.
U Hirošimi podignut je spomenik devojčici Sadako Sasaki, imponzantna bronzana figura devojčice koju u visoko podignutim rukama drži pticu. Sadako Sasaki je imala dve godina kad je bačena bomba na njen grad. Preživela je, i boreći se s posledicama radijacije, verovala je u japansku legendu da će ozdraviti ako od papira napravi hiljadu figura ptice curu - vrsta japanskog ždrala. Stigla je da napravi 990 i umrla je šest godina kasnije
Gajeći nežno poštovanje prema Sadako, sva deca u Japanu, a to je deo školske i porodične tradicije, naprave godišnje toliko miliona papirnatih ptica curu - da nikad ne zaborave Hirošimu. I neće je zaboraviti, jer žive sa devojčicom Sadako koja je umrla od posledica radijacije, ubrizgana im je ta priča u vene, svest o toj tragediji nosiće do kraja života. Neće zaboraviti ni činjenicu da se ni jedan predsednik SAD nije izvinuo Japancima zbog atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki, kad je rat bio uveliko okončan.
Nije nekorektno s Hirošimom i mitom o devojčici Sadako Sasaki porediti Šumarice, streljane kragujevačkih đaka u Drugom svetskom ratu ili sa stradanjem dece sa Kozare. Ne govorimo o težini zločina, ovde pričamo o obeležavanju istorijskih stradanja. U kragujevcu streljano je nekoliko hiljada civila, ne slažu se tvrdnje koje beleže od tri do sedam hiljada, što ne umanjuje zločin. Iz Podkozarja u II svetskom ratu ustaše su oko 30 000 dece ubili ili nestali u ustaškom logoru u Jadovno, jedinom dečjem logoru u Drugom svetskom ratu. Taj zločin nema pomena, nema javno obeležje. Nadamo se da stoji negde u našem bilu, da je to verna srpska ilustracija poruke bivše premijerke Izraela Golde Meir posle nekog od brojnih arapsko-izraelskih ratova:"Možda ćemo vam oprostiti, ali zaboraviti sigurno nećemo".
Sve ovo je uvod u priču kako obeležavamo Stradanja Srbije u NATO agresiji iz 1999. hoće li ta obeležja biti dostojna stradanja i pogibelji nevinih?
Trebalo je da prode gotovo pola veka, da Zavod prepozna vrednost najznačajnijeg arhitektonskog dela u Beogradu i Srbiji u 20. veku. Da je rešenje o zaštiti doneto ranije, NATO bi rušio spomenik kulture, a ne vojni objekat. Onda je Zavod naknadno „izleteo" sa zaštitom već urušenog kompleksa i - stao, uplašio se sopstvenog stava
Na početku priče:Šta i kako će, koji spomenici i gde će biti podignuti, srećemo se s haotičnim odnosom društva naspram ovako značajnom pitanju. Niko sa sigurnošću nema odgovore ni na pitanja - ko i kako odlučuje o spomenicima, njihovim umetničkim i paktičnim oblicima, nema odgovora ni na pitanja kad i kojim kontinuitetom će ta obeležja biti građena i na kojim sve lokacijama? Nema na jednom mestu ni do sada podignutim spomenicima, a tek kakav je odnos Srba prema sopstvenom stradanju - sve je to baš prava slika o nama.
Sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda morali smo da komuniciramo, moderno elektronski. Odgovaraju kao kolektivno telo i obaveštavaju nas da se Zavodi za zaštitu spomenika s prevoshodno se bave materijalnim ostacima prošlosti. U skladu sa Zakonom o kulturnim dobrima kojim je propisana delatnost zaštite kulturnih dobara, Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda je nadležan za zaštitu i čuvanje nepokretnih kulturnih dobara na području Grada Beograda i to arheoloških nalazišta, znamenitih mesta, spomenika kulture i prostorno kulturno-istorijskih celina, dok se Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i drugi teritorijalno nadležni zavodi staraju o zaštiti nepokretnih kulturnih dobara na području Srbije. S tim u vezi, u nadležnosti službe zaštite nepokretnih kulturnih dobara nije podizanje novih spomenika, osim u slučaju kada se spomenik ili spomen-obeležje podiže na prostoru kulturnog dobra. U tom slučaju služba zaštite propisuje mere tehničke zaštite, odnosno uslove pod kojima može da se spomenik ili spomen obeležje podigne kako ne bi ugrozilo spomeničke vrednosti kulturnog dobra.
Shodno tome, za informacije o namerama, inicijativama i drugim okolnostima o podizanju jedinstvenog spomenika žrtvama NATO agresije iz 1999. godine upućujemo na jedinice lokalne samouprave i druge nadležne republičke organe, kažu u odgovoru iz Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda..
Tragajući za odgovorom na pitanja kako ide zakonska procedura za podizanje spomenika na teritoriji Beograda i ko to finansira, iz gradskog Zavoda odgovaraju da " Na njegovoj teritoriji podizanje, finasiranje i održavanje spomenika i skulptoralnih dela na javnim površinama regulisano je gradskom odlukom iz 2000. godine. Shodno odredbama Odluke, pisanu inicijativu sa obrazloženjem i predlogom mesta za podizanje spomenika može da uputi Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine grada Beograda svako fizičko ili pravno lice. Inicijativu razmatra Komisija, a samu odluku, na predlog Komisije, donosi Skupština grada Beograda. Po donošenju odluke, Skupština grada Beograda obrazuje odbor za njeno sprovođenje. Imenovani odbor za podizanje spomenika odlučuje da li se sprovodi konkurs ili se angažuje autor po pozivu ili se na osnovu stručnog mišljenja koristi već postojeće vajarsko delo.
Vraćamo se onom, možda i najvažnijem pitanju, koji je na zadatu temu status zgrada Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore, koji je, uprkos već poznatim odlukama da će porušene zgrade u Nemanjinoj ulici u Beogradu, ostati istorijski spomenici.
Iz Yavoda za zaštitu spomenika grada Beograda odgovaraju:" Objekti u Nemanjinoj ulici na uglu sa Kneza Miloša, bombardovani 1999. godine, utvrđeni su za spomenik kulture 2005. godine pod nazivom „Zgrade Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore i Ministarstva odbrane u Beogradu". Po pitanju očuvanja spomenika kulture, stav službe zaštite nepokretnog kulturnog nasleđa je utemeljen u merama zaštite spomenika kulture koji su sastavni deo Akta o utvrđivanju, koji je donela Vlada Republike Srbije. S tim u vezi, predviđeno je očuvanje objekta i njegovog autentičnog izgleda".
Na ovu tvrdnju zbunjujući je komentar Zorana Manevića, ugledni istoričar arhitekture iz Beograda, čovek koji je dvadesetak godina radio iymeđu ostalog u Beogradskom zavodu za zaštitu spomenika, Citiramo u celosti njegovu izjavu za Ekspres, u kojoj ima više žuči nego pominjane "plišane" brižnosti za sva kulturnoistorijska nasleđa.
"Slično ponašanje kao sa Skadarlijom prati Zavod za zaštiti spomenika grada Beograda kao zla kob i u spornom zadržavanju kompleksa Generalštaba. Trebalo je da prode gotovo pola veka, da Zavod prepozna vrednost najznačajnijeg arhitektonskog dela u Beogradu i Srbiji u 20. veku. Da je rešenje o zaštiti doneto ranije, NATO bi rušio spomenik kulture, a ne vojni objekat. Onda je Zavod naknadno „izleteo" sa zaštitom već urušenog kompleksa i - stao, uplašio se sopstvenog stava. Kada se u javnosti pomene ideja o rušenju Generalštaba Zavod cuti kao riba. Ili ponavlja mantru o odredbama Zakona o kulturnim dobrima. Kao da primeri iz prošlosti, rušenje „zašticene" kafane „Tri lista duvana", „zaštićenog" „Doma mira" na Slaviji itd. nisu evidentni primeri da vlast, ili bogate investitore, najniži stepen zaštite ne obavezuje na poštovanje.
Zato je i uvedena kategorizacija kulturnih dobara. Zato je Studenica proglašena za kulturno dobro od izuzetnog znacaja i niko ne pomišlja da ruši Studenicu. U Beogradu je Kapetan Mišino zdanje proglašeno za kulturno dobro od izuzetnog znacaja (najviša vrednost) dok je Generalštab ostao samo kulturno dobro (najniža vrednost). Za istoričare arhitekture, za arhitektonsku struku, Generalštab je bar podjednako vredan kao i Kapetan Mišino zdanje. Asocijacija srpskih arhitekata, najstarija reprezentativna stručna organizacija u Srbiji, inicirala je proces kategorizacije kompleksa Generalštaba. Nadležna ustanova je Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Zavod ne odgovara na inicijativu, „konsultuje se". S kim? Sa gradanima? Ne. Sa strukom? Ne. Konsultuje sa gradskim vlastima koje mu savetuju da na dopise ne odgovara. Ko ferma arhitekte i istoričare arhitekture.
Zašto mi iz naših džepova finansiramo ćutanje desetak istoricara umetnosti u Zavodu? Zašto se iz gradskog budžeta izdvaja stotinu hiljada evra godišnje za lične dohotke desetak visokoobrazovanih stručnih ljudi, kada bi za cutanje bio dovoljan samo jedan službenik srednjeg obrazovanja?
Kao i u brojnim drugim slučajevima, pomenuti Zavod se pokazao prostim instrumentom za sprovodenje odluka koje donosi gradska vlast, bez ikakvog konsultovanja gradana i struke, istoričara i arhitekata", kaže Zoran Manević.
U prilozima o našem haotičnom odnosu prema prošlosti, stradanjima i pogibeljima dodajemo nekoliko činjenica. Najpre, uvreženo je mišljenje, uz iskreno žaljenje nevinih žrtava, uvreženo je mišljenje da spomenik stradalim kolegama iz Radio televizije Srbije, koje su ubili NATO zlikovci, da taj spomenik deluje dosta skromno?Ne bih da se slažem ili sporim s ovim mišljenjima, verujem da je mnogo važnije naše iskreno sećanje na ta stradanja, ali ipak kroz 30 ili sto godina, doći će neka deca koja će stati ispred tog spomenika i pitati - o čemu se radi?
Takva pitanja ne postavljaju se u Jerusalim, u onom delu gde su na početku plaže ostale konture kafea, opominje kao pretnja, u tom kafeu teroristi su postavili eksploziv i ubili nevine Izraelce. Nema takođe sumnje da će svi Japanci, koji su kao deca pravili figure ždrava, kao što je to radila devojčica Sadako, ceo život nositi u sećanju moru kao nekakav dug, onaj dug prema zločincima...!
Srbi to rade baš srpski, Veći smo od sudbine, pa čemu sećanja na sva srpska stradanja. Zbog toga je i danas uputan spomenik zgrade Generalštaba, zbog tog još nismo podigli spomenik Junacima sa Košara, do juče bili su skoro zaboravljeni, zbog toga nismo još podigli spomenik žrtvama NATO bombardovanja, da li samo zato da se Klinton ne naljuti. Zbog tih logika u Nišu ispred Banovine, na razmaku od tri metra, Srpska pravoslavna crkva i Socijalistička partija Srbije podigli su svako svoj spomenik istim žrtvama...Ili još žalosnije: U Grdeličkoj klisuri, sa spomenika žrtvama koje su stradale u onom vozu, još nije ustanovljen broj stradalih civila, pre nekoliko godina nestale su ploče s imenima žrtava kao i reljef koji pokazuje voz u plamenu.
Koloritna smo mi priča, nismo vredni ni žaljena, sve što nam se događa zaslužili smo jer smo baš takvi.
Komentari
