Društvo
18.07.2017. 07:12
Nataša Anđelković, R. E.

ORLOVO GNEZDO NA VMA: Ko zna šta je sve u nama

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.net

U dnevnoj bolnici Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije u Beogradu, u okviru Art brut studija, akademski slikar Goran Stojčetović radi sa grupama ljudi širokog spektra psihičkih problema i bolesti. Tu je bio svedok nastanka nekoliko crteža koji su promenili tok lečenja

* Uputstvo: pre čitanja teksta pustiti pesmu "Always look on the bright side of life"
"Pronađite mi normalnog čoveka i ja ću vam ga izlečiti", Karl Gustav Jung.
Vojnomedicinska akademija, 14. sprat. Poslednji sprat. Nema dalje. Orlovo gnezdo. Otvaraju se vrata lifta, a u hodniku nas dočekuje Goran Stojčetović, akademski slikar, scenograf i osnivač Balkanskog Art brut Serbia (BABS).
Jedan od pacijenata, Danijel, koji se leči od depresije i zavisnosti, a inače je umetnik, svečano nam saopštava da ga ova bolnica posebno inspiriše.
- Volim ove smeđe boje. Sve je uredno, a retro. Kao da je zamrznuto u nekom prošlom vremenu. Sve je nekako oblo...
Art brut je, inače, naziv za sirovu umetnost koja ne podleže akademskim i komercijalnim normama, brutalnu umetnost. Sa širokim osmehom i toplim tamnim očima, Goran nas uvodi u prostoriju koja više podseća na socrealistička obdaništa za odrasle nego na psihijatrijsku bolnicu. Nema ni kreveta, ni rezedo zidova. Tiha, prijatna muzika se čuje sa muzičkog stuba, dok retro, smeđe zidove ukrašavaju radovi pacijenata. Njih desetak sedi u krugu, svako ispred sebe ima beli papir. Na itisonu na sredini prostorije stoje dupke puna kolica, ali ne belim, plastičnim tanjirima i metalnim šoljama, već bojicama, olovkama i temperama. Sve je spremno za početak još jedne likovne radionice u Klubu lečenih psihoza VMA. Najnormalnije (namerno koristimo ovu reč) nas prihvataju, predstavljaju nam se, ali s nestrpljenjem očekuju zadatak od Goksija.
- Danas ćemo raditi nešto drugačije. Pravićemo interaktivni crtež. Crtajte za početak prvo što vam padne na pamet, okrećite list sa svih strana, radite šta god hoćete... A ja ću vam se mešati. Dodavaću na vaš crtež ono što ja želim. Pa ćemo videti šta će na kraju ispasti - objašnjava Goran.
Samo trideset sekundi kasnije, jedan od pacijenata diže ruku i slavodobitno, ponosno kaže: Gotov sam!
Uz smeh Goran mu prilazi i na njegov papir ucrtava svoju intervenciju... Svršeni umetnik je zbunjen i nastavlja da radi na svojoj kocki, koja počinje da poprima neke nove oblike.
Odmah se javlja Danijel, koji Gorana poznaje iz "van VMA sveta" i koji se danas u retro okruženju opredelio za retro tehniku - on crta na indigo papiru!
- Raspali, kume! - poručuje Danijel, koji se uveliko bacio na stvaranje dok nam objašnjava svoju "dijagnozu":
- Završio sam bolničko lečenje. Sada na VMA dolazim samo sredom, da crtam. Ovde je vrlo prijatno. Imao sam problem sa depresijom i opijatima.
Ako se pitate kakav je osećaj biti okružen psihijatrijskim bolesnicima, odgovorno tvrdimo mnogo prijatniji nego u gradskom prevozu ili na ulici. Malo se razgovaralo o politici, malo o muzici, a najviše o radovima. Jedan momak je crtao vaze sa cvećem, druga gospođa set šoljica za kafu, dok je jedna žena koja je sve vreme ćutala nacrtala tablu za "ne ljuti se, čoveče". Laici bi rekli puno simbolike... Međutim, nismo bili prisutni na sledećem času da čujemo analizu radova, u kojoj učestvuju svi, uključujući i kliničkog psihologa Tatjanu Stojanović.
Pacijent sa nacrtanom kockom opet je "pripretio": "Gorane, ja ću da završim". Na šta mu Goran spremno odgovara: "Ja ću opet da ti nastavim". I zaista, na svaki pokret pacijenata, Goran je imao šta da doda...
Koliko je ova metoda "mešanja" invazivna i frustrirajuća pokazuje primer naše novinarke koja je ostala blago šokirana i revoltirana kada je Goran nacrtanim šiljkom probušio njene krugove.
- Evo ti provokacija, pa vidi šta ćeš sa njom uraditi...
Odmah su počeli da stižu saveti saboraca, pa nam je jedna od pacijentkinja savetovala da se odmah bacimo na crtanje ptica, kaže "na kraju se uvek dođe do neke ptičurine"!
I zaista, Vanjin šiljak na kraju je postao magični kolibri, dok je Natašina prvobitna veranda sa suncobranom postala kokoška, koja ju je, kada je okrenula papir, neodoljivo podsetila na njenog oca.

Ako neko sada radi neke moderne motive, znam da ga kopkaju ti "moderni" problemi. Crtanje je ilustracija unutrašnjeg bića, produžetak iz prstiju. Samo tako možeš zaista videti gde si, jer logika i reči su manipulativne, kaže Goran

Zastrašujući svet podsvesnog
Za razliku od art terapije koju lekari na VMA vode još od 1989. godine, Goranove radionice razlikuju se po tome što ih vodi jedan "umetnik s ulice" i što rade na zadatu temu. Teme nisu klasične: jesen, mama, životinje ili cveće, često im zadaje različite tehnike, povlačenje linija, presporo crtanje, grebanje indigo papira... A tek onda kreativno tumačeći dobijene sadržaje, kopaju po sebi i otkrivaju prebogati, ali često zastrašujući svet podsvesnog. Vrlo je interesantno da je to sve prihvatila VMA, institucija koja je oličenje svega suprotnog - rigidnosti, poslušnosti i discipline.
- Počeci su najčešće nesvesni pokreti, žvrljotine. Nekada zatvorenih očiju, levom rukom ako su desnoruki, ili cikcak linije. Posle toga gledamo šta se vidi u žvrljotini iz svih uglova. Faktički ja animiram haotičnost. Na kraju radimo i grupni crtež - a to je tek fenomen. Sve vreme to posmatra psiholog i mnogo puta mi je rekla da je na radionicama videla te ljude, sa kojima stalno komunicira, u potpuno novom svetlu. Posle crteža gde se pojavi nešto novo, oni o tome pričaju na individualnoj psihoterapiji. To se sve prepliće. Neki čak padnu u trans dok crtaju. Svi počnu od toga "ja ne znam da crtam", dok im ja ne kažem da ne radimo za umetnost, već da je to mentalna higijena. Svako od nas treba svakodnevno nešto da nacrta, da vidi šta ga kopka. Ključno mi je da vidim granicu otpora, jer to su vrata ka toj osobi. Ono što je na papiru, čovek ne može da negira, jer ga je sam naslikao. Tu se svašta otkriva, od prvobitnog objašnjavanja šta su nacrtali, do toga šta žele da dodaju na svoj crtež, šta da obrišu, pa sve do toga kako se osećaju povodom likova i oblika koje dobijaju na crtežu - započinje svoju priču Goksi i kaže da ima mnogo ilustrativnih primera, gde je tokom likovne radionice došlo do okidača da se čovek otkravi i već tada otkrije razlog zbog kojeg se nalazi u bolnici... Zbog kojeg se nalazi tu gde jeste. U svom problemu.
- Sećam se jedne vedre devojke koja je nešto crtala, ali sam uočio da je motiv bio sa druge strane. Video sam muško koleno i na njemu malo biće. A crtala je neki deseti crtež. Bilo mi je jasno da je to ona na očevom kolenu. Shvatio sam gde je ona, okrenuo list i rekao joj "tatina ćera". Nije se više smejala i samo je klimnula glavom. Izašlo je iz nje nešto što ona mesecima nije znala da objasni lekarima. Tog trenutka počela je da mi priča da je zapravo upisala fakultet koji mrzi, da se iz inostranstva preselila u Srbiju... Ali nema bekstva od sebe. Znaš, ljudi često samo kažu - loše mi je i čekaju da dobiju lek. A ja sam im neko sa ulice i automatski sam im blizak. Sve je spontano. Posle nekog vremena sreo sam je na ulici i tada mi je nasmejano i slavodobitno saopštila da je napustila faks i upisala farmaciju koju oduvek voli. Što je još važnije, kaže da sada kod kuće razgovaraju, da je otac sluša kada mu govori. Prvi put mu je pokazala da je uzela život u svoje ruke. Eto, tako je jedan običan, možda nesvestan crtež rešio milion razgovora. Svi bi trebalo da dovedu stvari na duhovni problem, a ne na lomove. To, nažalost, često radimo - kaže Stojčetović dok sa radija ide pesma "Always look on the bright side of life".
Kao i među "normalnim" ljudima i svekolikim Srbljem, u kafani, na ulici, u autobusu, u redu u pošti, i na Goranovoj terapiji započeta je priča o politici, Rusiji i stepenu ljubavi koju Merkelova gaji prema Vučiću.
Na zamerku jednog od prisutnih da "politikanti očigledno ne vole Vučića", stiže mu ekspresan odgovor najbržeg crtača: "Ja ne volim ni sebe, a kamoli druge", što je izazvalo opšti smeh.
Profesionalcima je najteže
Komentarišući one teže slučajeve, koji odbijaju saradnju, Goran kaže da takvih nije bilo mnogo, jer je obaveza svih koji idu u dnevnu bolnicu da rade sa njim.
Zanimljivo, najteže mu je bilo da na crtanje privoli one kojima je to zanimanje.
- Imao sam jednog dizajnera koji nije hteo da crta, bio je zatvoren i za lekare. Bio je buntovan, nije hteo da razgovara, da se otvori, čak im je pisao i pisma, zezao ih je. Nisu mogli da dopru do njega. Mlad je bio, puno ih je mladih. Sve vreme je na radionicama pričao, šarmirao je devojke... Onda sam jednom uzeo indigo papir, kojih verovatno još ima samo na VMA, i predložio im da po njemu grebu noktima. Ostavljali su tragove nekih desetak minuta i onda je mladić sam rekao - ovde je labud, ovde močvara. Oslobodio se i stvorio rad kao Klod Mone. Tada sam shvatio da dizajn, paradoksalno, utiče prilično destruktivno na kreativne osobe, jer ih uči da odmah lepo crtaju, da crtaju za nekoga, za tržište. Tada postaju roboti, zgrče se. Tada često posežu za drogom i alkoholom da bi "otišli" negde. Međutim, odatle često nema povratka - napominje Goksi, kako ga oslovljavaju i pacijenti i poznanici.
U analiziranju crteža, a neke od njih smatra i remek-delima, Goran ne koristi samo znanje stečeno na Likovnoj akademiji, iz istorije umetnosti, već i koncept Jungove psihoanalize, tumačenja simbola.

Zove me čovek u petak da mi zahvali što sam mu pomogao. Tada sam shvatio: to je to, to je smisao! S druge strane, to je poraz čitavog sistema i institucija, a i međuljudskih odnosa

- I sam sam imao razne faze. Jedno vreme sam radio neke praistorijske forme, jer sam bio zgrčen, u anksioznosti, van sveta. Bukvalno kao da sam bio u pećini. Stalno sam bio sam kod kuće, izopšten, niko me nije zvao. Radio sam belom bojom, kredom... Ako neko sada radi neke moderne motive, znam da ga kopkaju ti "moderni" problemi. Crtanje je ilustracija unutrašnjeg bića, produžetak iz prstiju. Samo tako možeš zaista videti gde si, jer logika i reči su manipulativne. Jedna devojka je crtala i rekla: ovo je konjić. A vi vidite zverinu, vlažnih nozdrva, koja opipava okolinu u strahu. Kad je sagledala crtež, i sama se uplašila šta je izašlo iz nje. S druge strane, često ljudi govore ono što je društveno prihvatljivo, a ne ono što ih zaista muči. Tako je jedna žena, tokom vežbe na kojoj su od kanapa pravili lice, napravila malo lice na velikom papiru. Do tada je pričala da ima problem sa ocem, a ima skoro 50 godina. Znao sam da to nije pravi problem, ali sam je pustio da radi. Pitao sam da li sama u svom radu umesto jednog lica vidi dva profila koja kao da se svađaju, što govori o anksioznosti i seksualnosti. Tada je briznula u plač i ispričala da je muž tuče i još svašta nešto. Da nije crtala, našla bi još gomilu izgovora. Ovako se otvorila i onda je sa psihologom nastavila da radi i razgovara. Ali to otvaranje je ključno. Prirodno je to, nema čega čovek da se plaši. Moramo prihvatiti sebe - terapeutski kaže naš sagovornik.

Ekspres.net
Izvor: Ekspres.netEkspres.net
Sami na svetu
U moru problema, dilema, straha i nesnađenosti, ljudi koji se bore sa nekom duševnom bolesti neretko nailaze na sigurno najteži od svih problema - odbacivanje od strane porodice.
- Pamtim jednu devojku koja nije ni punoletna a bila je već dva puta. Dođe u dnevnu pa ide u srednju školu. Ima bulimuju, ali je toliki talenat da sam ja samo ćutao dok ona crta. Međutim, roditelji nikada nisu došli, ne prihvataju da njihovo dete od 16 godina ima problem. I sve je: neka srede lekari to. Teško je i živeti sa ljudima koji imaju psihičke probleme. Ali sve to vuče jedno drugo... Čovek se atomizuje i postaje kao loptica, sam za sve, a društvo nema platformu, već sve ostaje problem u krugu porodice van koje se pojedinac ne oseća sigurno.
Kako kaže, po završetku lečenja ide najteži deo, resocijalizacija. Nema klubova za lečene alkoholičare. Mnogi mu se javljaju, žele da nastave, učestvuju u radionicama. To za sada nije moguće...
- Nemaju danas ljudi sa kim da pričaju. Sve je kao neka pustoš. Mi nemamo za lečene alkoholičare ništa. Sve su preuzele neke crkve, neke sekte. Kod nas je alkoholizam tabu, a kamoli narkomanija. A sve zapravo kreće odatle, jer kada tinejdžer popije koju i čuje "ustaša" ili "Šiptar", sve je krenulo. Masa ga već čeka, platforma je tu! Ili, s druge strane, pričaju im o gospodinu Jezusu, pa ti sprže mozak. Prvo treba da registrujemo koji su problemi danas. Ako je najveći problem da li je Vučić potpisao ugovor sa Kinom, onda nema šta da pričamo. Čovek nije glup, a digli smo ruke od samih sebe. Političari nam namerno serviraju loše stvari, katastrofe, terorizam, a ubijanja je uvek bilo. Prete nam... Govore o Kosovu, da je bitno da si Srbin, da te čuvaju jer može da te napadne neki Turčin. Nije normalno da čovek i dalje veruje u zatvoren sistem ideologije ili religije. Oni kojima je masa jedina odrednica nema pomoći. Da mi je najrođeniji, onaj koji sebe vidi samo kao Srbina, ili samo kao pravoslavca, ja mogu samo da mu mašem dok ga nosi reka mase.
Ne pije, ali i dalje puši
Goran i privatno ima zanimljivu priču. Tek što je dobio sina sa 28 godina, dao je otkaz na mesto urednika kulturnog programa na lokalnoj televiziji, jer nije bio ispunjen tim poslom.
- Svi su mislili da sam nenormalan, ali ja sam povraćao svakoga dana kada sam išao na posao. Nisam želeo više to da radim. Imao sam i problem sa alkoholom. Kasnije, radio sam kao moler deset godina, ali sam čekao da popijem i da zaspim i sutra sve opet. Shvatio sam da hoću da proučim sebe, da moram popraviti motor ako hoću da vozim dalje. U suprotnom svi ćemo zajedno da se nasukamo. Mogao sam da pričam da sam žrtva rata, da sam raseljeno lice... Možda sam ja idealizovao ovaj svet, možda sam pogrešne knjige čitao, ne znam. Ali kakvo god opravdanje da nađem, moje anksioznosti ne prestaju. One su tu. Došao sam u Beograd, shvatio sam da znam jezik, da imam gde da spavam i da neću crći od gladi. To je bilo dovoljno za početak. Tada sam rekao nećeš više. Nisam mogao više da gledam flaše. Ti se napiješ i dobro ti je, a u stvari to ti sve blokira. Pronađi dobro u ljudima, pronađi smisao. Ja sam ga našao. Sebe sam dosta promenio. Opet, dokle god pušim, znam da nešto ne štima kod mene... Zašto, recimo, ne radim vežbe, a pogrbljen sam? Da li to znači da mrzim sebe? Stalno se preispitujem, ali otkrio sam sve dobro u ovom društvu. Negativno dolazi samo preko medija. Nisam upoznavao zle ljude - govori Goran paleći ko zna koju cigaru uz kafu, ali uz treptavi sjaj u očima, koji pokazuje da njegov optimizam potiče direktno iz srca, da nisu sve samo prazne reči.
Na pitanje šta je smisao, u dahu odgovara:
- Zove me čovek u petak da mi zahvali što sam mu pomogao. Tada sam shvatio: to je to, to je smisao! S druge strane, to je poraz čitavog sistema i institucija, a i međuljudskih odnosa. Klub lečenih psihoza traje više od 15 ili 20 godina. Tu imam troje za koje znam da će biti veliki umetnici i da su spremni da slikaju. To je sledeći korak, da ih izvučem, da sami zarađuju od toga, da, recimo, mogu da plate sebi lekove. Da otputuju negde sa porodicom, da odu makar u banju. Italijani su ukinuli javne psihijatrijske ustanove, jer umesto da se leče, ljudi pričaju: iza ovog zida su ludaci... Postoji GUGING kuća za umetnike i 1968. prodat je prvi rad pacijenta! U kući imaju lekare i sve, samo treba da rade, da stvaraju. Nisu više ni pacijenti, nego umetnici. Trojica od ovih teških šizofrenija i psihoza su čak sami došli nedavno na izložbu u galeriji "Štab" koju smo imali. Jedan se potpuno sam snašao, a gomila mojih drugara su me zvali da pitaju "brate, gde je ta galerija". To znači da je ovom čoveku stalo! To je ono što me pokreće da se i dalje trudim...
Na kraju terapije, svi zajedno analiziraju crteže. Tada svako objašnjava zašto je izabrao baš šoljicu kafe i fildžan, sat bez kazaljki, vazu sa cvećem sa uputstvom za tumačenje na latinskom jeziku, "ne ljuti se, čoveče". Natašina kokoška koja je dobila manjeg i upadljivo nežnijeg partnera, ili Vanjin cvet i kolibri koji sa obrnute strane izgledaju kao ljudski profil podeljen na svetliju i mračniju stranu...
Ko zna šta je sve još u nama.

ODBIJEN NA KONKURSU MINISTARSTVA KULTURE
Art brut radionice, koje volonterski vodi Stojčetović, već dve godine uključene su u redovan proces lečenja, kao jedan od terapeutskih metoda. Dosad su imali mnogo uspeha i svi su zadovoljni rezultatima, VMA im izlazi u susret, ali Ministarstvo kulture i Grad Beograd odbili su ih na konkursu za sufinansiranje projekata.
- Neću da naplaćujem ljudima. Smatram da društvo i država to treba da obezbede ljudima i da kažu "evo, imamo oproban model, ajde sad tako svi da radimo". Konkurisao sam sada u Ministarstvu kulture i to je odbijeno. Znam da su rekli "ludaci se igraju", stručni žiri je tako konstatovao. Iako na svemu piše VMA. I Grad Beograd - to je njima ništa, verovatno misle da ne treba da daju pare kad ja već svakako radim. Ja sam mislio da je dobro što već radim, da imam kao referencu, ali ne... A onda ih daju neonacistima i ostalima. Da sam stavio naziv projekta "Kosovski boj, drugi deo", to bi uspelo, jer sve možete tumačiti kao posledicu Kosovskog boja. Prva žrtva sam ja, ja sam napustio Uroševac i svoju rodnu grudu zbog ludosti mita. Kosovo uvek prolazi - ogorčeno kaže Goran.

PSIHOLOG: DOPUSTITE SEBI PROMENU
Klinički psiholog Tatjana Stojanović, koja zajedno sa Goranom vodi Art brut radionice, kaže da se iza svake slike može videti životna filozofija i unutrašnji stav neke ličnosti, čak i kada ona želi nešto da prikrije.
- Još je Ajnštajn našao vezu nauke i umetnosti, tako da psihologija i umetnost nisu mnogo udaljene. Pacijenti na početku budu malo nesigurni, što je normalno, svi imamo strah od nepoznatog. Ovde, za razliku od art terapije, imamo nestrukturisane crteže, ali time radimo na promeni načina opažanja. Te promene vode i do promene emocija, od anksioznosti i straha, preko pokrećućih iskustava, dolazi se do opuštanja. Za to vreme ja razgovaram sa pacijentima i beležim zapažanja. Ljudi misle da su psiholozi čitači tuđih misli, što nije istina. Svako kaže svoje asocijacije, pa to onda povezujemo s njihovim konfliktima i te teme obrađujemo i kasnije. Promena načina mišljenja je ključni preduslov za psihoterapiju. Fleksibilnost i spremnost za učenje omogućuju svakom od nas da se izbori sa brojnim i spoljašnjim pritiscima društva i porodice i unutrašnjim otporom i da pritom nađe ravnotežu - objašnjava Stojanovićeva.

Komentari
Dodaj komentar
Close
Vremenska prognoza
clear sky
30°C
10.08.2022.
Beograd

Najnovije

Vidi sve

Najčitanije

Vidi sve

Iz drugačijeg ugla

Vidi sve