OVO NIJE AVANTURA, OVO JE ŠKOLA ZA ONE KOJI ZNAJU ŠTA ŽELE

Ovo nije običan fakultet, mi se ne družimo samo na predavanjima. Mi spavamo, živimo, jedemo zajedno, funkcionišemo 24 sata zajedno

"Čast je naša imovina" piše na tabli na samom ulasku u Vojnu akademiju. Ne čuju se povici poput " Mirno, na levo marš". Ne čuje se ništa. U objektu vlada tišina. U prostranom dvorištu, omeđenom zgradama, nije bilo nikoga. Niti jedan oficir, ni strojevi mladih kadeta. Ničega što smo gledali u scenama is serije "Vojna akademija". Kažu nam, svi su na časovima i na taktičkoj i vatrenoj obuci. U praznom dvorištu, kao amaneti iz ratnih perioda, dočekuju nas samo eksponati, pregršt protivavionskih, teških pešadijskih i protivaeroplanskih topova, koji poput istinskih svedoka srpske istorije, podsećaju na tradiciju, nasleđe, na hrabrost, na sva imena koja su nekada  nosila uniformu.

Ulazimo u prostranu salu za sastanke, duž koje su kao pod konac postavljeni stolovi za tridesetak osoba. Sterilna soba, beli zidovi, u kojoj nas s osmehom na licu dočekuje major Danko Rondović, iz odseka za pitanja kadeta, studenata i slušalaca.

- Dobrodošli na Vojnu akademiju, jel ste se smrzli? - upitao nas je ljubazno Rondović, a zatim malo stereotipno dodaje - Nas ovde greje ljubav prema otadžbini.

Posle kratkog neformalnog razgovora, osmeh na licu menja vojnička disciplina, koja pre svega poštuje vreme.

- Pa da počnemo... - autoritativno najavulje major i kao iz rukava počinje da sipa informacije, rokove i ostalu birokratsku potrepštinu u vezi sa selekcijom i upisom novih kadeta, ali i kadetkinja.

- Vojna akademija nije avantura. Ovo je škola za one koji znaju šta žele. Odustajanje od školovanje je mnogo skupo. Međutim, osim odličnog obrazovanja i obuke, svojim budućim kadetima nudimo i određene prednosti, poput besplatnog smeštaja, hrane u našem internatu, besplatne odeće, obuće, udžbenika, pa sve do troškova prevoza kada krenu kući u toku nastavnog perioda. Osim toga, našim učenicima dajemo i malu stipendiju, između 12 i 16 hiljda dinara, ne bismo li ih dodatno motivisali - objašanjava Rondović.

Iako neretko od starijih slušamo kako je generacija milenijalaca lenja i nezaiteresovana, osoba koja sa njima svakodnevno radi, misli drugačije.

- Ja sam u službi u poslednjih šest godina i imali smo lep odziv kandidata iz građanstva. Deca su dosta motivisana i postižu izvanredne rezultate. U odnosu na neke predhodne mislim da su ovo bolje generacije. Nadam se da     ćemo i ove godine imati dobar odziv.

Da je to zaista tako ubzo su nas ubedili kadeti četvrte godine 139. klase Jovana Stakanović i Stefan Đurić. U salu za sastanke ušli su pravog držanja, ozbiljnog izraza lica, u službenim maslinasto zelenim uniformama, ali srdačnog i prijatnog pristupa. Zašto baš Vojna akademija, bilo je prvo što smo ih upitali.

- Akademiju sam upisala iz više razloga, pre svega zbog samostalnosti. Želja mi je bila da što pre postanem svoj čovek. Tu je svakako i partiotizam, jer želim da ostanem u Srbiji, da ovde radim, živim i služim svojoj zemlji. Ne bih volela da idem u insotrasno, jer verujem da ovde mogu da budem srećna. Sunce tuđeg neba, nikada neće grejati kao naše. Međutim, imala sam i jedan poseban motiv za ulazak u vojsku, jer je moj čukundeda umro kada je prelazio preko Albanije. Potom tu je i siguran posao, kvalitetno obrazovanje, a budući da sam na smeru javne finansije, dobiću diplomu Ekonomskog fakulteta. Nemam osećaj da zaostajem za kolegama sa državnog fakulteta - u dahu kaže Jovana, na koju se kao po dogovoru nadovezao Stefan ističući da se on još u osnovnoj školi opredelio za vojni poziv.

- Kod mene je patriotizam glavni motiv zbog kojeg sam odabrao vojsku. Dolazim iz jedne rodoljubive porodice koja je oduvek poštovala vojnika i vojničku tradiciciju. To i nije čudno budući da moji predci dolaze sa Kosova i Metohije, iz kraja gde su nekada devojke koje bi želele da se udaju za oficira morale da plate određeni porez. To samo govori o cenjenosti ovog poziva kroz istoriju našeg naroda. Osim toga ovde sam dobio i vrlo kvalitetno obrazovanje. Za  mene je  najveća radost i ljubav u čoveku ako služi nekom, ako ima priliku da nekom drugom podari nešto, pokloni, a mislim da nema veće ljudavi i veće sreće nego služiti celom svom narodu.

Kako je vreme prolazilo naši sagovornici su bili sve opušteniji i spremniji da sa nama podele i teške trenutke koje su imali prilikom spremanja za Vojnu akademiju. Jovanina priča nas je posebno dirnula...

- Moj prelomni trenutak je bilo objavljivanje konkursa. Sećam se da sam spremala prijemi i bila sam sto odsto sigurna da ću konkurisati. Međutim kada sam shvatila da akademija te godine prima samo pedesetoro ljudi, zanemala sam, jer je ranijih godina taj broj bio daleko veći. Pozvala sam roditelje i rekla im da neću više da se mučim, da odustajem, jer očigledno nemam šanse, budući da se ne moj smer moglo upisati svega petoro studenata. Međutim, roditelji su mi bila velika podrška i podsetili su me na sve što sam do tada uradila, koliko sam stvari žrtvovala zarad tog prijemnog ispita i koliko me stvari tek čeka ukoliko budem upisala akadameiju. Na kraju ipak sam odlučila da se vratim prvobitnoj zamisli, zbog čega sam krenula još više da radim i još jače da treniram. Imala sam osećaj da sam na Akademiji celog života i da se sigurno vraćam tamo. Tako je i bilo, od petoro ljudi koliko su primali ja sam bila peta - priseća se Jovana Stakanović.

Iako ljudi često misle da na Akademiji vlada isključivo čelična disciplina i da je svaki minut kadeta unapred isplaniran zbog čega studenti ne znaju za život koji vode njihovi vršnjaci, to baš, kako nam kaže Stefan, i nije tačno.

- Ne bih ja razdvajao disciplinu i slobodno vreme. Ukoliko uporedimo dva čovek, jednog neorganizovanog i drugog koji je organizovan, mislim da je jasno ko ima više slobodnog vremena.

Na početku je bilo teško zbog same činjenice da se nikada pre nismo susreli sa vojnim pravilima i doktrinama. Međutim, kako su godine prolazile, shvatate da upravo zbog te discipline imate više slobodnog vremena, to vam više nije pod moranje, već počinjete da živite disciplinovano. To je samo način života - kaže Stefan.

Tokom razgovora brzo smo zaboravili gde se nalazimo. Odjednom se sala za sastanke pretvorila u sobu za neformalno druženje sa kolegama studentima, koji razmenjuju svoja iskustva. Sve nas je zanimalo, pogotovo iskustva kadeta kada su na terenu, kako izgleda preživljavnje u prirodi, bez telefona, interneta...

- Kada smo na terenu nismo smešteni u kasarnama, već u šatorima. Ujutru ustajemo rano, spremamo se za postrojavanje. Nakon ispunjenih obaveza sledi ručak, potom slobodno vreme koje je dragoceno u tim uslovima, jer kada stavimo na stranu tehniku, mobilne telefone, računare, društvene mreže, kojih tamo nema, tada se stvaraju odnosi i prijateljstva za ceo život. Ogoljeni čovek bez nekih maski, samo čovek i priroda - sa osmehom se priseća Stefan. Kako se druženje približavalo kraju, prirodno se nametao razgovor o tome kako uskoro završavaju svoje školovanje i da li sa nestrpljenjem očekuju nove izazove koje život za njih sprema.

"Jel vam žao jer je uskoro kraj ? ", upitali smo ih.

- Ne postoji osoba koja može da ostane potpuno neprivržena sistemu, odnosno ljudima koji rade ovde. Ovo nije običan fakultet, mi se ne družimo samo na predavanjima. Mi spavamo, živimo, jedemo zajedno, funkcionišemo 24 sata zajedno. Ne verujem da postoji kadet koji može da kaže da mu je svejedno. Svakako ćemo biti nostalgičan kada odemo sa Akademije - kaže kadet Đurić, dok Jovana ističe da su za nju na fakultetu od velike važnosti odlični međuljudski odnosi.

- Na klasi nas ima više od 100 ljudi, ali tačno znamo šta od koga možemo da očekujemo, jer smo proveli toliko vremena zajedno. Moj subjektivni osećaj je neizvesnost, sreća, nostalgija, ali i zabrinutost šta ću dalje kada dođe novi početak. Nemam preterani strah, mislim da ću se snaći. Tamo svakako ima naših kolega iz predhodnih klasa koje smo ovde upoznali, sigurna sam da će nas uputiti".

Tek tada smo shvatili da nas sa belih i sterilnih zidova prostorije sve vreme posmatraju portreti Živojina Mišića i Radomira Putnika i drugih velikana Srpske vojske. Sigurni smo da bi bili ponosni da su imali priliku da čuju šta kažu budući oficiri Vojske Srbije.

 Upis na Vojnu akademiju

Prema rečima majora Rondovića, konkurs za školsku 2018/2019. godinu na Vojnoj Akademiji otvoren je do 30. marta, a kandidati mogu da se prijave u nadležnom regionalnom centru, odnosno u vojnom odseku. Selekcije se obavlja u tri dela - prvi deo selekcije je isti za sve kandidate i počinje  20. aprila testom iz matematike na kojem je moguće osvojiti 45 bodova. Istog dana kandidate čeka i provera fizičkih sposobnosti posle kog mogu da ostvare 15 bodova. Drugi deo provere počinje 7. maja i traje dva dana, a sastoji se iz psihološkog testirana i zdravstvenih pregleda.

- Nije to ništa strašno, merimo da li su kandidati motivisani za vojno školovanje, kolika je njihova inteligencija, motivacija - rekao je major Rondović u razgovoru za Ekspres.

Treći stepen je u avgustu i odnosi se na kandidate koji žele da budu piloti
borbernih aviona i helikoptera, a sastoji se od selektivnog letenja i padobranske obuke. Major naglašava da je to najlepši i najzanimljiviji deo.

- Skoro sam dobio informaciju da selektivno letenje u centru za obuku košta oko 5.000 evra. Kod nas to kandidati imaju potpuno besplatno - dodaje Rondović.

Na Vojnoj akademiji postoji mogućnost i integrisanih studija, odnosno studija vojnog vazduhoplovstva. Za one koje konkurišu za mogućih jedanaest mesta na ovom studijskom programu, selekcija je nešto rigoroznija pa psihološko i zdravstveno testiranje traje pet dana.

- Ne može svako da bude pilot, statistika pokazuje da je to tek svaki osmi ili deveti kandidat - kaže Rondović.

U narednoj školskoj godini fakultet je raspisao konkurs za sledeće studijske programe: Vojnomašinsko inženjerstvo, vojnoelektronsko inženjerstvo, logistikaodbrane, protivvazduhoplovna odbrana, vojnogeodetsko inženjerstvo, atomsko i biološkohemijska odbrana kao i vojno vazduhoplovstvo i menadžment odbrane. Medicinski fakultet VMA je u sklopu Univerziteta odbrane je takođe raspisao konkurs za prijem 25 studenata.

Predrasude o devojkama u vojsci

Prirodno ili ne, živimo u društvu u kome profesije i dalje delimo prema polu. Uvek sa čuđenjem i predrasudama primamo informacije da se muškarci bave plesom, devojke treniraju fudbal ili su deo vojske.

- Kada sam odlučila da ću upisati Vojnu akademiju nisam htela o tome da pirčam ni sa kim osim sa ljidima koji su prosto morali da znaju ta zo. Za moju odluku znalo je svega desetak osoba, porodica, par prijatelja i profesori matematike i fizičkog. Prve reakcije su bile očekivane, upozoravali su me na to da je teško, ali su na kraju prihvatili i podržali me. Konkretno drugari iz odeljenja saznali su da se spremam za akademiju neposredno pred sam prijemni i sa nestrpljenjem su čekali da čuju utiske posle prijemnog. Na fizičkom testiranju jedan od zadataka je bio skok u dalj, a gornja granica je iznosila dva metra i deset centimetara. Kada su čuli da sam skočila dva metra i petnaest centimetara niko mi nije verovao - sa ponosom prepričava Jovana.