PLACEBO INDUSTRIJA

PLACEBO INDUSTRIJA


Od početka 2018, carinska služba Srbije sprečila je krijumčarenje gotovo 200.000 komada nelegalnih ili sumnjivih lekova. Uglavnom je reč o lekovima za cirkulaciju, srčane tegobe, erektilnu disfunkciju. Prema podacima svetskih farmaceutskih kompanija, na svakih 1.000 uloženih dolara u ovom biznisu moguće je zaraditi čak pola miliona dolara uz relativno mali rizik

Šta je to: prodaje se na crnom, sivom, pa čak i belom tržištu; doprema se švercerskim tokovima, krijumčari se preko granice, a proizvodi u ilegalnim laboratorijama; nije baš ni lek, a nije ni droga; najčešće neće da ubije, ali neće ni izlečiti… Odgovor je – falsifikovani lekovi.

Za sve one koji su mislili da se radnici u farmakoindustriji dele samo na one koji žele da leče i one koji pređu na tamnu stranu biznisa, važno je objasniti da postoje i oni treći, koji žele da zarade na placebo efektu. Proizvodnja i promet falsifikovanih ili lažnih lekova predstavljaju ilegalnu industriju koja u svetu, prema nekim procenama, vredi više od 200 milijardi dolara. Prema podacima samih farmaceutskih kompanija, na svakih 1.000 uloženih dolara na taj način moguće je zaraditi čak 500.000 dolara, a kada tome dodamo podatak da je u pitanju oblast malog rizika, ne čudi što je to postala rastuća kriminalna aktivnost. Upravo zato je prošle godine Svetska zdravstvena organizacija (SZO) saopštila da je čak 11 odsto lekova u zemljama u razvoju falsifikovano. Istraživanja stručnjaka SZO pokazala su da je gotovo 65 odsto lekova protiv malarije i drugih bakterijskih infekcija falsifikovano i da je između 72.000 i 169.000 dece umrlo od zapaljenja pluća nakon lečenja falš lekovima.

Najozbiljnije posledice vide se u nerazvijenim zemljama. Ti antimalarijski lekovi, koji se masovno koriste u Africi, u više navrata bili su predmet falsifikovanja, a u periodu od 2002. do 2010. pronađeni su u 11 afričkih zemalja. Ili su bili nedovoljno efikasni zbog čega su doprineli povećanom procentu mortaliteta kod pacijenata koji su ih primali, ili su mogli da uzrokuju opasne infekcije. Svetska trgovinska organizacija procenjuje da godišnje čak 100.000 ljudi umre u Africi zbog neefikasnih antimalaričnih lekova. Upravo to je bio razlog smrti dece zaražene malarijom u Mjanmaru 2005. godine, ali i u Pakistanu 2012, kada je u bolnici u Lahoru umrlo 100 bolesnika zato što su koristili loše lekove za bolesti srca. Afera je potresla i Indiju, kada su ondašnji zvaničnici 2013. godine otkrili da je tokom perioda od pet godina u udaljenoj bolnici na Himalajima umrlo čak 8.000 pacijenata jer antibiotik koji se koristi za sprečavanje infekcija nakon operacije nije imao dovoljno aktivne supstance. Dve godine kasnije SZO je izdala upozorenje o vakcinama protiv meningitisa kojima je istekao rok trajanja, a koje se prodaju u Zapadnoj Africi.

U lekove koji se najčešće falsifikuju u razvijenim zemljama spadaju preparati koji utiču na potenciju („vijagra”, „cijalis”), kao i hormoni, steroidi i antihistaminici, zatim lekovi za terapiju hroničnih bolesti (hipertenzija, dijabetes), dok su u siromašnim državama to najčešće lekovi za terapiju zaraznih bolesti (osim malarije, tu su i lekovi protiv tuberkuloze, a naročito skupi antiretrovisni lekovi za sidu). Čak se falsifikuju lekovi u terapiji kancera. Pojava falsifikovanih lekova je prisutna u svim zemljama sveta, a meta su najčešće lekovi velikih kompanija. Prema podacima kompanije „Pfizer”, loše kopije njihovih lekova se mogu naći u čak 111 zemalja sveta sa 40 različitih verzija lekova kao što su „vijagra”, „zoloft” i „lipitor”. Od kojih je dobar deo mogao da se regularno kupi u apotekama u čak 60 zemalja.

Situacija je nešto drugačija u razvijenijim zemljama jer je procenat njihove zastupljenosti oko jedan odsto. Međutim, i tamo s vremena na vreme izbijaju velike afere. Tako su se, recimo, 2006. i 2007. u Velikoj Britaniji u legalnim lancima distribucije pojavili lažni lekovi – „zyprexa” (za terapiju šizofrenije i bipolarnih poremećaja), antikoagulant „plavix” i lek „casodex” za terapiju raka prostate. Ovi medikamenti su bili proizvedeni u Kini i švercovani su od domaće firme. Oko 72.000 pakovanja lekova procenjeno je na oko 4,7 miliona funti. Upravo taj slučaj slikovito ukazuje na to da mnogo veću opasnost od kriminalaca predstavljaju karike u lancu snabdevanja koje svesno učestvuju u falsifikovanju.

Američka carina je samo 2011. zaplenila falsifikovanih lekova u vrednosti od 16,7 miliona dolara, dok je samo godinu dana ranije njih bilo u vrednosti od 11 miliona. U Britaniji je opet samo 2010. zaplenjeno 8,5 miliona tableta falsifikovane „vijagre” vrednosti oko 15,5 miliona funti.
Kao što bolest ne poznaje granice, tako ih ne poznaju ni falsifikovani medikamenti, kojih ima i u Srbiji. Na to ukazuju brojne afere, ali i zvanični podaci Uprave carina Ministarstva finansija. Tako je samo od početka 2018. godine carinska služba Srbije sprečila krijumčarenje gotovo 200.000 komada nelegalnih lekova, među kojima ima i onih u čiju se autentičnost sumnja, a uglavnom je reč o lekovima za cirkulaciju, srčane tegobe, erektilnu disfunkciju…

– Takvi lekovi imaju nedostatke u kvalitetu, što se ogleda u sastojcima koji su neodgovarajućeg kvaliteta ili su pak falsifikovani, često ne sadrže aktivne supstance ili su aktivne supstance u pogrešnoj dozi i najčešće se proizvode nelegalno u nehigijenskim i opasnim uslovima – ističe za „Ekspres” Radmila Jovanić, kontakt osoba za lekove i medicinska sredstva u Upravi carina.

Cement u lekovima

Ona dodaje da falsifikovani lekovi predstavljaju veliku opasnost za korisnike jer se u njima mogu pronaći tragovi raznih materija kojima u lekovima svakako nije mesto.

– U svetu su zabeleženi slučajevi gde su u falsifikovanim lekovima pronađene materije poput cementa, krede, borne kiseline, arsena, kreme za poliranje obuće (koja daje sjaj leku), što predstavlja veliki rizik za zdravlje onoga ko takav lek koristi. Baš zbog toga je neophodno raditi na podizanju svesti građana o štetnosti falsifikovanih lekova koji se kupuju na neovlašćenim mestima, recimo na pijacama i putem interneta, jer upotreba takvih lekova nekada može završiti i smrtnim ishodom – objašnjava Jovanićeva.

Pre dve godine Srbiju je potresla afera kada je Uprava carina na graničnom prelazu Preševo zaplenila falsifikovane tablete „B kompleks” (koje inače proizvodi „Galenika”) vredne oko 20.000 evra, makedonske kompanije „Jaka 80″, čiji je suvlasnik Jovica Stefanović Nini. Stefanović, koji je javnosti postao poznat po privatizaciji „Srboleka”, zbog koje je i hapšen, bio je umešan i u aferu s prepakivanjem leka „diklofenak duo nini” iz Indije, koji je pušten u promet kod nas kao domaći lek.

U Srbiji je u martu 2012. kod Malog Zvornika zaplenjeno više od 200.000 komada različitih lekova čija je vrednost bila oko 20.000 evra, a među njima su bili i lekovi sa psihoaktivnim supstancama kao što su „bensedin”, „dijazepam”, „lexilium”.

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova iz 2016, svaki deseti lek u prometu u Srbiji je falsifikovan, ali uprkos tome nismo zemlja u kojoj cveta krijumčarenje lekova. Kako je tada objasnio policijski savetnik Mikailo Tijanić, Srbija ipak nije zemlja koja je preplavljena falš lekovima, jer ima zemalja u regionu u kojima je taj procenat 30 pa čak i 40 odsto. Aktuelne podatke Ministarstva unutrašnjih poslova, kao ni iz Ministarstva zdravlja, do zaključenja ovog broja „Ekspresa” nismo dobili.

Prema dosadašnjem iskustvu carinika, lekovi na teritoriju uže Srbije najčešće stižu s Kosova i iz Makedonije, a kada je reč o sredstvima za potenciju, to su najčešće lekovi koji potiču iz Kine i Indije, odakle brodovima stižu do Evrope, ističu iz Uprave carina.

– Ti lekovi su delom namenjeni inostranom tržištu, ali znatan deo ostaje i na našem podneblju, posebno kada je reč o sredstvima za potenciju. Carinici Srbije u sklopu svog svakodnevnog posla proveravaju tovare koji ulaze u zemlju, a sprovode i dubinske kontrole u unutrašnjosti teritorije kako bi sprečili pokušaje unosa nelegalnih i falsifikovanih proizvoda na naše tržište, pa tako i lekova. Kod lekova, međutim, postoji i poseban izazov budući da pravu prirodu proizvoda ne možete znati bez detaljne i skupe laboratorijske analize. Preduslov da bi se utvrdilo da je deo nekog nelegalnog tovara istovremeno i falsifikovan jeste da se farmaceutske kompanije aktivnije uključe u zaštitu svojih originalnih brendova. Naime, neophodno je da te kompanije podnesu zahtev Upravi carina za preduzimanje mera za zaštitu intelektualne svojine kako bi sastav nelegalnih lekova koje carinski službenici otkriju i u čiju originalnost sumnjaju mogao da bude adekvatno analiziran. Tada bi nedvosmisleno moglo da se potvrdi da li je reč o originalnim proizvodima koji su krijumčareni ili se radi o krijumčarenim, a pritom falsifikovanim proizvodima – kažu za „Ekspres” iz Uprave carina.

Efikasnost prakse koja postoji u Srbiji mogla se videti na primeru uzoraka leka za potenciju „cijalis”, za koji je u martu 2010. Agencija vanrednom kontrolom utvrdila da ne odgovara standardima kvaliteta i pakovanja. Ministarstvo zdravlja je o tome obavestilo MUP, posle čega je pokrenut postupak za privredni prestup protiv jedne apoteke i podignute prekršajne prijave protiv pet apoteka u kojima je pronađen falsifikat leka. Takođe je tada objavljen spisak informacija o leku koje mogu da pomognu pri prepoznavanju falsifikata.

Agencija inače prima međunarodna upozorenja u vezi sa sumnjama ili potvrđenim saznanjima o falsifikovanim lekovima i prosleđuje ih nadležnim službama. Mera zaštite lekova od falsifikovanja u Srbiji su kontrolne markice, koje se lepe na kutiju leka.

Zabranjena prodaja

Iz carinske službe dodatno upozoravaju da je sve češće slučaj da se lekovi prodaju i kupuju preko interneta, na raznim portalima za oglašavanje, pa čak i preko društvenih mreža, iako je to u Srbiji zakonom zabranjeno. Čak i podaci SZO pokazuju da je više od 50 odsto kupljenih lekova putem interneta falsifikat, a da se kriminalci često odlučuju na takav vid krijumčarenja lekova jer su niski operativni troškovi i mali rizici da će biti uhapšeni. Poseban problem su i male kazne, budući da krivični zakon ne prepoznaje krijumčarenje lekova kao poseban prestup.

S druge strane, Dragutin Rajevac iz Udruženja privatnih apoteka Srbije za „Ekspres“ kaže da mu priča o falsifikovanim lekovima u Srbiji deluje prilično nerealno budući da su lekovi kod nas prilično je­f­tini. – Sumnjam da će neko ko se ozbiljno bavi farmacijom uzeti nešto što mu je nepoznato i bez fakture. Naši lekovi su izuzetno je­f­tini u odnosu na evropske zemlje pa se postavlja logično pitanje koliko treba uvesti tih falsifikovanih lekova, koji su pritom i u Srbiji je­f­tini, da bi se to isplatilo? Zarade tu nema. To je nelogično. Falsifikovani lek bi trebalo da bude izuzetno je­f­tin da bi ga neko ubacio u zemlju i onda prodavao pod stalnom strepnjom da će biti uhvaćen. A ako je i original je­f­tin, onda tu nema zarade. Pitanje je šta se podrazumeva pod falsifikatom. Lično za sve ove godine rada nisam imao iskustva da mi je neko makar i ponudio falsifikate – ističe Rajevac. Pre svega, kompanija „Hemofarm“ iz Vršca povukla je iz prometa lek „yanida“, koji se koristi za snižavanje krvnog pritiska, zbog sumnje u kvalitet supstance valsartan, saopštilo je Ministarstvo zdravlja. Proizvođač te supstance je kineska kompanija „Zhejiang Huahai Pharmaceuticol co“. Komentarišući ovaj slučaj, Rajevac objašnjava da svaka zemlja porekla sirovina prodaje sastojke za medikamente različitog kvaliteta i da tako i u Kini postoje sirovine izuzetnog kvaliteta, ali i one koje odgovaraju ceni našeg leka.

Testiranje u Torlaku

– Za proizvodnju je­f­tinog leka ne možete kupiti najkvalitetniju sirovinu. Uzorak te sirovine se odmah šalje na kontrolu u Torlak. Tek kada prođe testiranje, ukoliko po kvalitetu odgovara našim propisima, pušta se u proizvodnju. E sada, da li je u ovom slučaju ona puštena u proizvodnju pre nego što je analiza urađena kako ne bi došlo do pritiska javnosti zbog deficita leka ili nešto slično, to ne znam. Ali mislim da je to problem sa svim lekovima koji se kod nas proizvode. Mislim da bismo se svi negativno iznenadili kada bismo lekove proizvedene u Srbiji dali na duplu slepu analizu u Francusku ili Englesku i kada bismo utvrdili koliko zaista u njima ima aktivne supstance. Do toga se dođe kada se zdravstveni sistem i državnici stalno diče time kako smo smanjili cene lekova jer kada snizite cenu, morate i da kupite supstancu koja s razlogom manje košta. Ali ne daj bože da dovedete u pitanje nečiji kvalitet! Sećam se da je na jednom sastanku u Ribarskoj banji, još u vreme Jugoslavije 1988. godine, jedna koleginica govorila o acetilsalicilnoj kiselini, o „aspirinu“, koji je u to vreme proizvodilo čak osam domaćih proizvođača. A tada je kvalitet bio neuporedivo viši nego danas. Koleginica je tom prilikom iznela podatak da je jedino „Bajer“ iz Slovenije imao 73 odsto aktivne supstance u svom „aspirinu“. Čak ni oni nisu u tableti imali 100 odsto aktivne supstance koliko je navedeno na kutiji, a svi drugi imali su daleko manje ili čak ta aktivna supstanca u nekim „aspirinima“ nije ni imala dejstvo. A ko zna kakva je danas situacija! Ako tako gledamo, onda je falsifikat sve što se ne poklapa sa onim što piše na kutiji i što pacijent plati. Ali ko će to ovde da proveri? Svaka zemlja ima lekove kvaliteta od A do Š koje prodaje. Pa koliko para, toliko muzike… To je barem jednostavno – objašnjava Rajevac za „Ekspres“.

Uprkos svemu tome, srpski pacijenti nikako da se izleče od kulture prekomernog i nepotrebnog konzumiranja lekova. Tako se i dalje žale na činjenicu da antibiotike, koje piju čak i kada se zaraze običnom virusnom prehladom, više ne mogu da kupe bez recepta. Ili što „bensedine“ više nije tako jednostavno nabaviti. Pa makar oni bili kupljeni na pijaci u Zemunu..

 

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar