Podvodački turizam

U reklami Turističkog saveza promiču dve devojke kojima zumiraju noge. Onda dve devojke u čipkanim suknjicama bose gaze vino. Pred sam kraj, devojka u zlatnoj kratkoj haljini koja stopira pored puta. Psujem i gasim televizor. Izlazim napolje

Pripadam onima koji na Terazijski greben nisu stigli Balkanskom već Kameničkom ulicom. Stanovao sam u Zagrebačkoj 3, u samici starog studentskog doma "Đilas". Spavao sam preko dana, a noću sam obilazio noćne kafane u podnožju Terazijskog grebena. Pisao sam svoje prve knjige.
Družio sam se sa štajgerima, prodavcima divča žutog (lažnog zlata), sa šibicarima, kelnerima iz Staklenca, posustalicama iz parka kraj Ekonomskog, sa svim onim šljamom koji su vozovi, Sava i Dunav doneli i tu izbacili, koji nisu imali gde da odu.
U to vreme napisao sam scenario za film „Šangarepo, ti ne rasteš lepo" Bobana Skerlića i „Ružina osveta" Aleša Kurta.
Upijao sam punim plućima smrad velegrada koji je prijao mojim plućima naviklim na čist planinski vazduh kao najjači opijum.
Svi oni koje sam sretao imali su samo jednu osobinu, bili su izuzetni književni junaci.
„Mrzim uspešne, oni moraju da daju uvek deo sebe zbog uspeha. A ne znaju da smo svi mi na kraju hrana gada puzećega."
Granica između Terazija i Savamale bila je jasno povučena. Tek oko ponoći ljudi daždevnjaci bi se peli, ali ne dalje od „Belog grada" koji je radio do četiri sata.
Bilo je to vreme kad su Pazarci još držali štajgu. Tek će kasnije doći Nikšićani, pa Bjelopoljci, prije nego što će se okrenuti unosnijim poslovima.
Kamenjarke sa štajge su se mrznule u kratkim bundicama i zakrivljenim štiklama da bi pokupile ponekog zalutalog radnika „Hidrogradnje" ili pijanca sa kojim bi završavale posao u rupama, štekovima, jazbinama oko štajge.
Ko je tad i slutiti mogao da neće proći par desetleća kad će se njihove koleginice po zanatu smeškati sa naslovnica i TV ekrana.
Bila je noć, jedna od noći kad se smog i magla izmešaju, kada sam banuo na davno izgoreli brod "Split", pansion četvrte kategorije.
Lica su mi se pomešala. Sve se zamutilo.

Ko je i slutiti mogao da će se sva ta kanalizacija, šljam i užeglo muško seme izliti po celom Beogradu zajedno sa tranzicijom

„Mrtvi kraj mora ležimo mi, mrtvi i beli na obali", pevao je čovek raspuklim glasom.
Vadio je novčanice iz džepova i kitio muziku.
„Volite li me?"
„Volimo."
„I ja te volim", rekla je kelnerica sitnog spečenog lica. "I ja..."
„Pevajte", viče.
Iz njegovih rasečenih dlanova, lomio je čaše, toči krv.
Lice nepoznate žene koja se odnekud kraj njega stvorila umazano je njegovom krvlju i suzama.
Liže joj lice, liže joj dojku, veliku, okrvavljenu, belu.
Ona skida gaćice sa roze cvetićima, cepa ih i povezuje mu ruku.
„Zašto su ti kose posedele, druže..?"
„Hoćete biti ljubazni, šta ko pije? Violinisti, duplu i, molim vas, recite mu da samo noćas ne svira na krovu!"
Čovek hoće da pije - dok zora ne dođe - dok za njega ne dođu.
Muta, gluvonema kamenjarka sa štajge, u zelenoj tergalki presečenoj iznad kolena, mazila je čoveka sa belom kapom za stolom u uglu.
Niz lice uplašenog čovečuljka su se kotrljale suze.
Čovek im je poslao piće.
Muta je nazdravila, ispila čašu piva do dna. Onda je pokušala da krljne jezičinu svom noćnom prijatelju i iznenada skočila. Raširila je noge i ukočila se.
Violinista je svirao „Marš na Drinu".
Između njenih krivih dlakavih nogu, niz pocepane perlonke potekao je žućkast mlaz.
Muta se blesavo i sa olakšanjem osmehnula da vidi odakle joj je to iznenada protočalo.
Na podu se napravila poveća barica na opšte oduševljenje prisutnih. Debeli vozač motocikla "taksija za teret" smejao se lupajući pivskom flašom o sto. Violinista je svirao tuš.
Kelnerica Šilja, proseda i suva, sitna žena ptičjeg lica, izvadila je iza šanka metlu i počela da tuče Mutu.
Ona je pokrila lice rukama kao dete koje tuku zbog nečeg što nije učinilo. Belokapi je polako ustajao pijano mumljajući nešto na jeziku koji niko nije razumeo.
U ruci mu je svetlucao nožić kojim je sekao luk i mazao jareću paštetu.
„Pićka materina volji tebe, volji tebe...", vikao je pokušavajući da odbrani od metle uplakanu Mutu.
Nisam video kad su ljudi u plavom došli. Nisam znao ko ih je pozvao.
Video sam kako je pod udarcem pendreka sa glave čovečuljka odletela bela kapa, otkotrljala se prema peći i zaustavila se u barici na podu.
Bio sam u podnožju Terazijskog grebena, a tad je tu sve bilo moguće.

2.

U „Drvaru" je sedela pijana Mica Soliterka. Mica Soliterka je bila kamenjarka koja je uvek bila u crnini i više je ličila na neku presednicu AFŽ-a iz Hercegovine nego na kurvu sa štajge. Nosila je uvek sa sobom kutiju od violine u kojoj su bili prezervativi, čiste gaće, flaša od pola litre vinjaka, nešto za klopu. Kao i svi na štajgi, imala je svoju tužnu priču o bratu violinisti koji se ubio.
Ona je radila ujutru. Sa gostima koji su stigli sa planina. Pitala je da li je slobodno, a onda je neopreznom putniku ubacivala apaurin od deset miligrama u kafu. Barka, novčanik, kad bi nesrećni putnik zaspao, završavao je u džepu, Micinom brushalteru. A onda bi prelazila u „Raketu". Tal je konobarima normalno davala.
U „Raketi" su svi pili na Micin račun.
Po štajgi je kružila priča da je Mica imala toliko veliku procepaču da je jednom između nogu uspjela da ugura cijelu flašu od kisele vode.
Bogami, jes', kleo mi se Pera Seljak, nekadšanji kelner iz Drvara.
Ko je i slutiti mogao da će se sva ta kanalizacija, šljam i užeglo muško sjeme izliti po celom Beogradu zajedno sa tranzicijom.
Bilo je i tada skupih kurvi. Ali se znalo da one ordiniraju u „Lotos baru" koji je poslednjih godina života držao Boško Radonjić i u „Metropolu". Udba je imala svoje podvodače kakav je bio Ratko Knežević, ali to su bile odabrane kurve za odabrane drugove.

3.

„Turističke organizacije i treš mediji ponosno su nam saopštili da je Beograd evropska top destinacija za „vikend zabavu" i „momačke večeri". Izračunali su koliko će ove godine biti i devizni priliv od podvodačkog turizma. Ako smo već u tolikoj duhovnoj i kulturološkoj bliskosti sa Abu Dabijem, zašto ne bismo bili i etnički srodni sa Bangkokom? Svi znamo koliko je važno otvaranje novih radnih mesta."

Udba je imala svoje podvodače kakav je bio Ratko Knežević, ali to su bile odabrane kurve za odabrane drugove

Piše Bane Matić u „Nacionalnoj reviji Srbija".
Na televiziji ide reklama Turističke organizacije Srbije.
Prvo promiču dve devojke kojima zumiraju noge.
Onda dve devojke u čipkanim suknjicama bose gaze vino.
Pa onda kanjon Drine i pred sam kraj, samo toliko kratko da ga neuvežbano oko i ne primeti, ali mozak zapamti, devojka u zlatnoj kratkoj haljini koja stopira pored puta.
Psujem i gasim televizor. Izlazim napolje.
Kad se stari Beograd preselio na Novi, i u blokovima je počelo izdavanje stanova za vikend.
Moj drug Petronije, umetnik stolarskog zanata, te noći je zaglavio sa nama u „Savskom ribaru". Ima dve devojčice od osamnaest i šesnaest godina. Kad je došao kući, imao je šta da čuje. U susednom stanu koji je izdat za vikend bile su orgije. Slovenci i Austrijanci. Oko ponoći se vratio kući kad su mu zakucali na vrata pijani Janezi. Hteli su da im se devojčice pridruže. Umesto tinejdžerki, vrata im je otvorio tata Petronije.
E onda je počela prava balkanska šorka. Zaključali su se Janezi, ali Petronije je izvalio vrata i uleteo im u stan. Stigla je i patrola. Taj stan se više neće izdavati za momačke večeri.

4.

Sedim u BIGZ-u sa dvojicom Slovenaca. Toliko često dolaze da su i srpski progovorili.
„Znaš zašto su kurve u Beogradu bolje od ostalih? Prvo, blizu su. Drugo, hoće da se ljube. Treće, pristaju na seks bez prezervativa. Četvrto, i jeftinije su, brate."
Idem peške preko Đilasovog mosta. Sam i lud od muke i besa pevam srpsku narodnu:
„Aj što volim kad godina izda,
Sve poskupi, pojeftini pizda".
U daljini se vide dve kule "Beograda na vodi". Kakve li će žurke u tim penthausima da se prave. Lova, bato.