PRIVATIZACIJA BEZBEDNOSTI: Detektiv, novi statusni simbol

PRIVATIZACIJA BEZBEDNOSTI: Detektiv, novi statusni simbol


Globalna industrija privatne bezbednosti rapidno je uvećana tokom protekle decenije. Države sve više ili nisu u mogućnosti ili nisu voljne da zadrže tapiju na pružanje bezbednosnih usluga građanima, pravnim licima, a možda ni samima sebi. Taj trend je zahvatio i Srbiju, pa je lepeza statusnih simbola obogaćena i privatnim detektivima

U vremenu globalnog procvata industrije privatne bezbednosti, koju je indukovalo i okončanje tzv. hladnog rata, Srbija mukotrpno pravi prve pravne korake u ovoj oblasti. Posredi je tipičan visokoprofitabilni biznis, čije okvire i sadržaj međunarodno pravo ne reguliše eksplicitno jer je stvarnost oduvek brža i od najvisprenijeg zakonodavca. Ipak je jasno da države, iznoseći pojedine bezbednosne poslove na tržište usluga, gube nezanemarljiv deo ekskluziviteta koji ih je vekovima krasio. Koliko god ovaj proces bio osporavan, trend je nezaustavljiv. Sve što je u trendu sigurno je i u modi, uz vernu pratilju – pomodarstvo. Tako je lepeza statusnih simbola, od jahti do estradnih Luj Viton tašni&Lobutin cipela, i kod nas obogaćena – privatnim detektivima.

Kome je do smeha, neka se nasmeje. Međutim, statistika Konferencije evropskih bezbednosnih kompanija (tu je i 19 članica EU, dok Srbija ima status pridruženog člana) pokazuje da je u 23 evropske države registrovano više od 30.000 bezbednosnih kompanija, s bezmalo milion i po zaposlenih. Prema izučavaocima ovakvog evoluiranja državnosti, globalna industrija privatne bezbednosti rapidno je uvećana tokom protekle decenije. Države sve više ili nisu u mogućnosti ili nisu voljne da zadrže tapiju na pružanje bezbednosnih usluga građanima, pravnim licima, a možda ni samima sebi. To nam donosi i procvat javno-privatnog partnerstva u delikatnoj sferi nezaobilaznih potreba građana, prepoznatljivih korporativnih interesa i dobrobiti nacionalne bezbednosti.

Dok savremena pravna misao pregalnički proučava stvarnost i ne uspeva da bar definiše pojmove, bezbednosne kompanije uveliko su profilisane u tri grupe: privatne vojne kompanije, privatne kompanije za fizičko – tehničko obezbeđenje i privatne detektivske agencije. Da bi dijapazon svetskog tržišta bezbednosnih usluga bio jasniji, nije zgoreg imati u vidu da su privatne vojne kompanije “specijalizovane u vojnim veštinama, uključujući borbene operacije, strateško planiranje, prikupljanje obaveštajnih informacija, operativnu podršku, logistiku, obuku, nabavku i održavanje naoružanja i opreme”, a da su njihovi klijenti najčešće vlade mnogih zemalja, pobunjenici, teritorijalne jedinice i raznorodne naoružane frakcije.

U tom i takvom kontekstu, tranziciona Srbija od 2002. godine priprema propise koji bi privatnicima omogućili profesionalno obavljanje nekih bezbednosnih poslova po privrednim, a ne policijskim uslovima. Osim domaćih, svojevremeno su i investitori iz Evrope pokazali snažan interes za otvaranje ovog tržišta u Srbiji, a istovetan zahtev adresirala nam je i Evropska komisija. Procenjeno je da u toj novoj vrsti biznisa srpsko tržište vredi oko 160 miliona dolara. U analizi Centra za evroatlantske studije, samo snaga našeg tržišta privatnog obezbeđenja odmerena je na oko 6.000 ugovora s državnim institucijama i potencijalnih 8.500 ugovora s privatnim klijentima.

Oslanjajući se na ondašnju legislativu, mahom pripadnici policije i vojske osnivali su privatne bezbednosne agencije da bismo, kasnije, dobili Udruženje za privatno obezbeđenje Privredne komore Srbije, kao i Komisiju za javno i privatno partnerstvo u sektoru bezbednosti. Privatizacija je ušla nekako na sporedna vrata, uz pozivanje na čitav niz propisa: od Zakona o radu i Zakona o oružju i municiji, preko Zakona o preduzećima i Krivičnog zakonika, sve do Zakona o zaštiti od požara ili Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.

Normativni haos proizveo je, kao glas i odjek, gungulu u praksi (ili je praksa okrenula leđa normativi, zavisi od ugla posmatranja). U svakom slučaju, niklo je nekoliko stotina preduzeća za obezbeđivanje i ostale poslove, s bezmalo 50.000 zaposlenih, uz otprilike 17.000 pištolja i do 500 pušaka i automata. Kao i u svakom unosnom biznisu, bilo gde, i ovde su dugo lomljena koplja oko podele “kolača”.

Tako je tek krajem 2013. godine porođen Zakon o detektivskoj delatnosti (i Zakon o privatnom obezbeđenju). Onda se na prateće podzakonske akte čekalo do 2015. godine. Tek januara ove godine otvoren je prvi krug licenciranja privatnih detektiva i registrovanja detektivskih agencija, pa su dozvolu za rad dobili samo dve agencije i 30-ak detektiva. Brojni vlasnici detektivskih agencija su već u priličnoj nervozi jer, po slovu zakona obavezan, još nije počeo drugi krug licenciranja koji mora da bude sproveden do kraja godine. Vidi se da je bespredmetno baviti se time kako se ovaj zakon pokazao u praksi, kada se još stvaraju pretpostavke da bude primenjen. U međuvremenu, svoj posao rade i licencirane i nelicencirane agencije i detektivi.

Ovakav razvoj događaja ne nailazi na odobravanje dela javnosti, zbog uverenja da ne postoji društvena potreba za privatizacijom u javnoj bezbednosti, da je ovo dodvoravanje moćnim državama, pomodarstvo, podilaženje sujeti bogatih pojedinaca koji su opsednuti potvrđivanjem društvenog statusa na sve moguće načine. Lista primedbi nije skraćena iako je zakon donet.

Balkanski narodi pripadaju grupi naroda koji vole da se bave tuđim životom i tuđim poslovima

– Zakonodavac se trudio ali nije uspeo da izbegne koliziju između Zakona o policiji i Zakona o detektivskoj delatnosti – komentariše advokat Slobodan Šoškić. – Kolizija se ogleda u tome što način ponašanja detektiva zadire u način ponašanja policije. Ako detektivi nisu parapolicijski organi, oni svakako zalaze u neka ovlašćenja policije. Detektiv može da obrađuje podatke o nestalim licima ili onima koji se kriju zbog izbegavanja krivičnog gonjenja, a to je ne samo policijski, nego i posao tužilaštva. Znači li to da je MUP nesposoban da izvrši one poslove koji su mu u zakonskom delokrugu? Ako je sposoban, zašto je uspostavljena paralelna detektivska nadležnost i tako iskazano nepoverenje u policiju? Nije li to kontrola policije? Imamo hiperinflaciju zakona koja šteti društvu i remeti javni poredak. Bezbednost bi trebalo da pruža država preko organa prinude, bez parapolicijskih organa. Dobro je što detektivima nije dato pravo da prate građane, ali nas tek čeka niz nedoumica u tumačenju i primeni zakona.

Po rečima Nikole Novaka, vlasnika detektivske agencije “Anonimus”, potreba za privatnim detektivima je nesporna u modernom društvu, a, s druge strane, nema smisla osporavati da se ekonomski zakon ponude i tražnje odavno pojavio kod nas u oblasti javne bezbednosti.

– Kod nekih ljudi se ta potreba ne javi nikada, dok se kod nekih javlja često – kaže Novak, inače kriminalista specijalista za bezbednosnu zaštitu lica, imovine i poslovanja. – Potreba za detektivskim agencijama i detektivima u srpskom društvu je realnost pred kojom ne vredi zatvoriti oči, posebno od kad je Ustavni sud potvrdio Zakon o detektivskoj delatnosti. Zato bi umesto pokušaja marginalizacije i izopštavanja detektivske profesije energiju trebalo usmeriti ka pronalaženju onih oblika saradnje koji bi doneli boljitak društvu u celini. Primena zakona počinje 1. januara 2017. godine, ali se nadamo da će u Srbiji, kao što je bilo u Sloveniji, s vremenom uvideti da privatnim detektivima mora biti dozvoljena primena operativnih metoda, pre svih mera praćenja. Zato očekujemo da u dogledno vreme zakon bude korigovan.

Dušan Davidović, direktor Centra za prevenciju kriminaliteta pri Institutu za kriminološka i sociološka istraživanja, naglašava da su privatne firme koje pružaju bezbednosne usluge tek jedan od mnogih alternativnih oblika delovanja u toj oblasti. U svetu postoje različiti alternativni oblici, primera radi, u Engleskoj “komšija posmatra”, noćne patrole, privatni zatvori, čuvari u privatnim zatvorima, regulisanje saobraćaja… Pre desetak godina, imali smo seoske patrole na Kosovu i Metohiji koje su čuvale useve i imovinu, danas se udruženje građana “Sveti Sava” u Lazarevcu bavi spasavanjem dece od narkodilera. U SFRJ su alternativni oblici bili samoupravna radnička kontola i fizičko-tehničko obezbeđenje, a u doba kneza Miloša Obrenovića beogradski red i mir čuvali su uniformisani dobrovoljci, dakle, bez naknade.

– Sada su detektivi kod nas konačno ozakonjeni i više ih neće pratiti imidž navodno loših policajaca koji su isterani iz MUP-a, nemaju dozvolu da rade, deluju na ivici zakona, koriste prljave metode zarađivanja – objašnjava Davidović. – Dobro je što se briše pogrešna predstava o njima, jer je ovde u suštini reč o ozbiljnoj i odgovornoj delatnosti koja bi trebalo da pomogne održavanju javne bezbednosti, sigurnosti građana i očuvanju mira. U svetu privatni detektivi pomažu tužiocima u pripremi slučajeva za sud, rade za privatne kompanije na prikupljanju podataka o budućim zaposlenicima ili prate rad onih koji se nalaze na osetljivim poslovnim pozicijama. Zašto? Zato što vlasnik firme ne može da plati policiji da to radi, niti bi trebalo da može da joj plati. Privatni detektivi se u svetu takođe koriste u industrijskoj špijunaži i kontrašpijunaži, za provere kretanja tokova novca, mogu da pruže uslugu direktne zaštite pojedinca, istražuju samoubistva jer je potrebno ući u porodicu i svet u kome je čovek živeo da bi se došlo do razloga i uslova koji su prethodili takvom činu.

Kako navodi naš sagovornik, privatni detektivi u svetu najtraženiji su zbog nalaženja nestalih, prikupljanja podataka o poslovnim partnerima, budućim ili aktuelnim supružnicima. U Belgiji je u razvoju i privatna forenzika, istraga tragova krivičnih dela radi direktne pomoći tužiocu, dok toga kod nas nema.

-To ide dotle da u SAD postoje privatni detektivi za pronalaženje kućnih ljubimaca, dodaje Davidović. – Agenciju je osnovala supruga penzionisanog policajca jer godišnje nestane oko četiri miliona kućnih ljubimaca, a ima pasa ili mačaka velike tržišne vrednosti, skupi su kao rasni trkački konji. U svakom slučaju, privatni detektivi su profesionalci koji su bezbednosna znanja stekli u policiji, mada je sve više forenzičara i istražitelja iz drugih oblasti, pre svega prirodnih nauka. Tu su informatičari, hakeri, elektroinženjeri, hemičari, fizičari, forenzičari za balistiku, otrove, rečju – veliki je broj delatnosti koje su potencijalno izvor budućih privatnih istražitelja.

Nikola Novak, vlasnik agencije “Anonimus”, potvrđuje da je u detektivskoj delatnosti sada lakše jer se tačno znaju ovlašćenja privatne u odnosu na javnu bezbednost. Tu zbrke nema. A pre ovog zakona nije se znalo kakva su ovlašćenja detektivskih agencija koje su bile osnivane u Agenciji za privredne registre. Sistem izdavanja licenci je tako postavljen, dodaje Novak, da nestručni ne mogu da dobiju dozvolu za rad, što uvodi red u oblast javne bezbednosti s obzirom da su (i) u Srbiji privatne agencije počele da rade još pre nego što se raspala SFRJ.

– Agencija “Anonimus” postoji četiri godine, delujemo u Srbiji, regionu, Evropi, da se našalim, svuda u svetu osim na Antarktiku – veli naš sagovornik. – Bavimo se svim detektivskim poslovima, dakle informacijama. Šta me je u našem poslu najviše iznenadilo? Iznenadilo me je saznanje šta su ljudi spremni da urade zbog sopstvene koristi i dokle bi bili spremni da u tome idu; ima obesti, egoizma, perverzije. Kao i kolegama, javljaju nam se klijenti iz svih slojeva. Potrebu za informacijom imaju i stari i mladi, i bogati i oni koji jedva uspevaju da plate jer žive od petnaestak hiljada dinara mesečno, i akademski građani i priučeni, i poznati i nepoznati. Mi smo njima i psihijatri, i advokati, i detektivi. Nemoguće je pobrojati zbog čega nam se sve obraćaju građani. Zbog razvoda braka traže proveru kako se supružnik ponaša prema deci kada su sami, traže pomoć zbog maloletničke delikvencije ili narkomanije, tragaju za nestalim srodnicima, treba im poligrafsko testiranje da bi u familiji ili na poslu sprali ljagu… Odbijamo neetične zahteve kao što je lažiranje poligrafa zbog sumnje u vernost bračnog partnera.

Porodični odnosi nisu ključni, ali su veoma zastupljeni u detektivskoj praksi u Srbiji. Šta bismo o stanju porodice u srpskom društvu mogli da zaključimo na osnovu iskustava detektivskih agencija, a šta o našem društvu u celini?

– Detektivska praksa pokazuje da najviše problema ima u porodicama u kojima je došlo do razvoda braka, da je materijalizam na ceni, da ima mnogo brakova iz interesa, da je brak na putu da postane prevaziđen, a porodica da bude sasvim razbijena – odgovara vlasnik agencije “Anonimus”. – Ovo je rastući trend ne samo u Srbiji, nego i u svetu. U tome su deca žrtve i 90 odsto delinkvenata potiče iz razvedenih porodica, što nije slučajnost: ako uzora nema u kući, biće nađen na ulici. Kad je o društvu reč, kroz našu profesiju sagledavamo da vlada kriza morala, moral je u podrumu, da caruje instant kultura, kratkoročno umesto dugoročnog razmišljanja, linija manjeg otpora, poremećen sistem vrednosti, nevaspitanje. Lestvica ukusa pomerena je na dno i potrebna je promocija plemenitosti i vrednosti. Balkanski narodi pripadaju grupi naroda koji vole da se bave tuđim životom i tuđim poslovima.

Koliko god ovo podneblje bilo možda i predisponirano za razne vrste virenja “preko tarabe”, od 2008. godine, zbog pada kupovne moći i sunovrata globalne ekonomije, obim posla u detektivskim agencijama se smanjuje, s tim da od pre dve godine počinje lagano da raste. Možda nas taj rast dovede do onoga što već imaju žitelji demokratski i ekonomski visokorazvijenih zemalja: da svako ima svog psihijatra i, kako Novak veli, svog privatnog detektiva.

– Zna se da blagovremena informacija dobija ratove, a detektivska profesija se bavi informacijama – konstatuje Novak. – Kod nas svest o ulozi detektiva nije razvijena. U zapadnim zemljama, vlasništvo i upravljanje kapitalom podrazumevaju bezbednosne savete, predupređivanje i rešavanje bezbednosnih problema. Zato, primera radi, osiguravajuće kuće ili velike advokatske kancelarije za svoje potrebe angažuju stalnu privatnu detektivsku agenciju.

I dok se u srpskom pravnom poretku na mišice pokušava uspostaviti red u sferi privatne bezbednosti, ostaje otvoreno pitanje da li će nam na dnevni red stići privatizacija još nekog bezbednosnog segmenta. Kod nas privatne vojne kompanije ne postoje. Kuda državu, kao pravnu tekovinu koju je odlikovao monopol i u bezbednosnoj sferi, vode nova globalna i lokalna kretanja, ostaje da se vidi. Kao i to da li bi mogla da bude osnovana (pravnoteorijska) hipoteza da jednog dana, u nekoj zemlji, u adekvatnom sticaju okolnosti, legalne i legitimne privatne bezbednosne strukture efikasno krenu na isto tako legalan i legitimni aparat prinude države u kojoj deluju. Ko bi tada bio bezbedniji: građanin koji može da, kao robu, plati očuvanje vlastite bezbednosti ili onaj nad kim bdi njegova država? Otuda je očit značaj efikasne društvene kontrole obavljanja bezbednosnih poslova u njihovoj ukupnosti.

BUDŽET VEĆI OD POLICIJSKOG
U mnogim državama u upotrebi je termin “privatne bezbednosne kompanije”, ali se još vode brojne rasprave o preciznoj sadržini tog pojma. Istraživači se u naučnim radovima pozivaju na različite definicije, evo jedne: „Privatna bezbednosna kompanija je jasno strukturirana i hijerarhijski ustrojena registrovana korporativna asocijacija, koja pruža usluge bezbednosnog karaktera, takmičeći se s drugim takvim firmama za dobijanje poslova na tržištu”.
Privatne bezbednosne kompanije odlikuje težnja za profitom (ne bi trebalo trošiti vreme na pokušaj procene ukupne količine novca u opticaju) i trgovina uslugama iz oblasti unutrašnje bezbednosti i zaštite. Tušta i tma su male agencije, fokusirane na prevenciju kriminala, obezbeđivanje javnog reda i mira ili pružanje privatnog obezbeđenja.
Ako je verovati istraživačima, veličina budžeta privatnih bezbednosnih kompanija ipak premašuje budžet policije u SAD, Velikoj Britaniji, Izraelu, Nemačkoj, Rusiji, Južnoj Africi, Filipinima i drugim zemljama. Zašto? Uz ostalo, zato što je mali broj ovih privatnih firmi organizovan po sistemu velikih kompanija (uz komandnu strukturu kakvu imaju privatne vojne kompanije), imaju strane klijente, angažovane su u više država, a naročito u kriznim područjima. Cene njihovih inače kompleksnih usluga su vrtoglave.

VAROŠ, POLICIJSKI DVOJAC I STATISTIKA KRIMINALA
Srbija nema statistiku kriminala od 1985/86. godine i to je problem pred kojim se i danas zabija glava u pesak.
– Institut za kriminološka i sociološka istraživanja je po nalogu savezne vlade iz 1962. godine napravio sistem statističkog praćenja kriminaliteta u Jugoslaviji – napominje Dušan Davidović. – Taj sistem je mnogo hvaljen na međunarodnim kongresima kriminologa i statističara. Bio je nešto što svaka zemlja ima i dan-danas. Od 1985/86. nemamo sistem statističkog praćenja kriminala. To znači da nemamo pravu sliku kriminaliteta koja nastaje ukrštanjem i analizama policijske statistike, statistike tužilaštva i sudske statistike, na osnovu kojih procenjujemo i tamnu brojku kriminala. Na osnovu jednog izvora podataka niko ne može da govori da je kriminal u padu. U svakoj ozbiljnoj državi statistika kriminala je dobar osnov za kreiranje antikriminalnih politika, u kojima i privatni sektor bezbednosti, a među njima i privatni istražitelji, imaju važno mesto. Jer, porast bezbednosnih usluga privatnog sektora nastaje kao posledica razvoja društva, širenja prostora za biznis i za život ljudi. Sama policija ne može da pokrije te nove bezbednosne potrebe građana. Nema dovoljno zaposlenih. U jednoj našoj varoši imate samo dvojicu policajaca, koji čine jednu patrolu, a pokrivaju celu tu varoš i sva gravitirajuća sela, uz cvetanje narkomanije, kao u Arilju ili Lazarevcu; pitanje je zašto ih nema u Crnoj Travi. Nije nam potrebno da broj policajaca bude veći od broja svih zaposlenih u zemlji. A policija se finansira iz poreza građana koji bi trebalo da bude usmeren ka boljim uslovima za rad policije i njenu bolju opremljenost, umesto na povećanje broja zaposlenih u MUP-u. Zato postoji privatan sektor bezbednosti.

MEDENA ZAMKA ZA 150 EVRA
Neke agencije su cenovnik usluga postavile na veb stranicama, neke su tajanstvene. Kad je reč o detektivskim uslugama, 80 i više evra po danu plaćaju se prismotra (tajno praćenje i nadzor); bračno neverstvo i preljube; istrage u brakorazvodnim parnicama ili ostavinskim raspravama; provera lažnog bolovanja ili invaliditeta; istrage uznemiravanja i pretnji; provera poslovnih partnera (konkurencije i zaposlenih); istraživanje prevara i lažnih potraživanja od osiguranja; otkrivanje prevara; narkomanija, verske sekte i maloletnička delikvencija; služenje u pravnim procesima.
Ako tragate za nestalim članom porodice, platićete 60 evra dnevno, za proveru podataka iz državnih arhiva potrebno je od 50 do 100 evra, provera krivičnog dosijea košta 100 evra, naplata potraživanja za pravna lica je između 50 i 200 evra, a da neka dama ili gospodin u okviru svoje detektivske profesije isprovociraju reakciju bića u čiju vernost sumnjate potrebno je 150 do 200 evra (usluga se zove “medena zamka”).
Po 100 evra mora da odvoji svako ko bi na poligrafu testirao sebe ili drugoga, obavio veštačenje, proveravao prošlost (naravno, tuđu!), utvrđivao istinitost nečije izjave ili opovrgavao istinistost nečijih reči. Ista cena važi za testiranje kandidata kog nameravate da zaposlite, ili ako vas interesuje istorija upotrebe opojnih sredstava, test međuljudskih odnosa…
Kod forenzičkih usluga, 100 evra košta povratak izbrisanih podataka, dok se kod mobilne forenzike plaća 50 evra po satu. Otkrivanje i uklanjanje prislušnih uređaja košta jedan evro po kvadratnom metru, ali ako je reč o vozilu cena je 50 evra, koliko staje bezbednosno čišćenje telefona i kompjutera. Šifru na mobilnom telefonu ili računaru razbiće vam za 150 evra, ali ćete istu svotu morati da izdvojite ako vam je potrebno mesečno nadgledanje kompjutera s dnevnim izveštajima. Nadgledanje mobilnog uređaja s dnevnim izveštajima i “real time” obaveštavanjem 24h dnevno košta 300 evra mesečno.
U oblasti fizičkog i tehničkog obezbeđenja, GPS praćenje vozila je 30 evra za mesec dana, video-nadzor staje 80 evra mesečno, fizičko obezbeđenje košta 170 dinara po satu, a obezbeđenje javnih skupova 280 dinara po čoveku i satu.
Kod bezbednosnog konstaltinga, međutim, cena se dogovara, a u ponudi su: izrada bezbednosnog plana, bezbednosne procene, procena ranjivosti i analiza rizika, provera bezbednosti informaciono-komunikacionog sistema i penetraciono testiranje.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar