PROMENA VERE: Božji preletači

Veru menja mali broj ljudi, uglavnom su to osobe iz mešovitih brakova. Koji su njihovi motivi, kako ih prihvata okolina i šta treba proći da bi se vera promenila, iskustva su različita

Septembra 1998. godine, Fahrudin je došao u bolnicu. Ležao je tamo dva i po meseca. U prilično lošem stanju i s još gorim prognozama lekara pušten je „na kućno lečenje". Kući je, međutim, umesto Fahrudina, došao Jovan. Transformacija se desila na pola puta od bolnice do Voždovca, na kojem je živeo, u topčiderskoj Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, gde se Lalo, kako mu je nadimak, na predlog prijatelja, krstio i prešao u pravoslavlje. Bio je petak, 27. novembar - Sveta Petka. Dan koji Jovan, nekada Fahrudin, danas slavi kao svoju krsnu slavu.
- Jovan je tog dana došao kući. Fahrudin je ostao u bolnici - priča za „Ekspres" Jovan Jahić, koji, eto, već 19 godina ispoveda veru pravoslavnu, redovno odlazi u Voždovačku crkvu, ali obilazi i manastire po Srbiji, među kojima su i neki gde je provodio po nekoliko meseci... Dugo je Jovan, kako kaže, nosio „to nešto" u sebi. Osećao je, međutim, da pre nego što promeni veru, pre nego što, umesto Alaha, prigrli Isusa, treba da shvati i kako s verom treba da živi.
- Još pre nego što sam odlučio da ozvaničim ono što sam u sebi nosio, smatrao sam da, ako priđem crkvi i krstim se, a da to ostane samo na papiru i ne shvatim da tako treba da živim, onda sve to nema smisla - priča Jovan.
Nije Jovan usamljen slučaj. Godišnje nekoliko desetina ljudi u Srbiji promeni veru - bilo da prelazi u pravoslavlje, katoličanstvo, islam, protestantizam... Tačnih podataka nema jer malo ko vodi evidenciju. Primera radi, otac Nedeljko, prota Voždovačke crkve u poslednje četiri godine, kaže da je u tom periodu imao svega dva-tri slučaja preobraćenika u pravoslavlje.
- Retko se to dešava - dodaje otac Nedeljko.
O tome koliko ima onih koji se opredeljuju da, umesto da nedeljom idu na liturgiju, petkom se klanjaju u džamiji, ne želi da govori jer, kako kaže, nema te podatke. Predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije Muhamed ef. Jusufspahić još je neodređeniji. Upitan koliko ljudi godišnje promeni veru i pređe u islam ili iz islama, odgovara krajnje neodređeno: „Sam Bog zna srca svojih stvorenja i njihovu veru, pravoveru, preveru, neveru..." U istom stilu odgovara i na potpitanje da li to znači da je tih slučajeva malo: „Zbilja ne znam, i zbilja sam Bog zna. Verujte mi. Sve ostalo su laži."
Ne tako davno, pre samo dva meseca, sam Muhamed Jusufspahić je u jednom intervjuu ipak priznao da broj onih koji se njemu obrate zbog toga, pretežno Srba, ne prelazi dvadesetak godišnje. Većinom su, kako kaže, to Beograđani, ali ih ima i iz unutrašnjosti.
Pedantni katolici
Poslovično najpedantniji i najprecizniji su u Rimokatoličkoj crkvi. Mirko Štefković, sekretar subotičke biskupije, inače najveće u Srbiji, iznosi precizne podatke po godinama.
- Od 2011. godine do danas, u katoličanstvo je prešlo 149 osoba. Reč je o onima koji su prešli iz pravoslavlja ili su bili protestanti. Ne znam za slučaj da je neko prešao iz islama, ali ti slučajevi svakako ne bi ušli u ovu statistiku jer se oni vode kao odraslokrštenici. A tu spadaju sve osobe koje se krste posle sedme godine života, bez obzira na to da li je reč o onima koji prelaze iz islama ili tek sada ulaze u veru. Njih je, recimo u 2016. godini, bilo 126 - priča Mirko Štefković za „Ekspres".
A najbolja godina za katolike bila je 2011, kada je 39 pravoslavaca, odnosno protestanata prišlo Svetoj stolici. Rimokatolička zajednica se, dalje, po godinama uvećavala za 22 nova člana 2012, 18 u 2013, 25 u 2014, 28 u 2015. i 17 u 2016. godini. Štefković se, doduše, ograđuje kako se ovi podaci odnose samo na subotičku biskupiju jer se statistika ne vodi na nivou nadbiskupije, pa čak ni u samom Vatikanu.
- Ali ako se u obzir uzme da od 360.000 katolika u Srbiji, čak 245.000 živi na teritoriji koju pokriva subotička biskupija, jasno je da je to otprilike taj broj - dodaje Štefković.
Menjanje vere na ovim prostorima nije ni nova ni nepoznata pojava. Činjenica je da je ona bila prisutna od trenutka cepanja hrišćanstva na istočno - pravoslavno i zapadno - katoličko. Novu dimenziju, ova pojava dobila je s prodorom islama preko Osmanskog carstva na Balkan. Konverzija često nije bila dobrovoljna. U doba Osmanlija, prihvatanje islama najčešće je bilo posledica želje da se sačuva pre svega materijalno bogatstvo, a ponekad i goli život.
Kriptohrišćani
Proces islamizacije balkanskog stanovništva, baš kao i u drugim delovima Osmanskog carstva, nije išao ni brzo ni jednostavno. Često su novopečeni muslimani pokušavali da sačuvaju vezu sa starom verom. Najdrastičniji oblik čuvanja stare vere bilo je tzv. kriptohrišćanstvo, a još rasprostranjenija bila je tzv. nezavršena islamizacija. Američki istoričar i lingvista albanskog porekla Stavros Skendi čak smatra, kako navodi u svojoj knjizi „Kriptohrišćanstvo na Balkanu pod Osmanlijama", da je možda bolje govoriti o stepenima kriptohrišćanstva nego o nesavršenoj konverziji ili o pomešanoj religiji. U prvom slučaju su preobraćenici tajno sledili hrišćanske propise, dok su u drugom slučaju javno čuvali stare praznike i običaje, uz korišćenje svog dotadašnjeg „neverničkog" jezika.
Upravo zato je, na primer, krajem 1568. godine izdata fetva koja se odnosila na područje današnje zapadne Makedonije, a koja je predviđala najstrožu kaznu za one koji su samo formalno primili islam, a nastavili i dalje da se pridržavaju stare religije - hrišćanstva. A to znači da su se pred turskim vlastima deklarisali kao muslimani, a nastavili da idu u crkvu i krštavaju decu. Imali su i dva imena: jedno hrišćansko, kojim su se služili među sobom i u porodičnom krugu, i drugo muslimansko, kojim su se dozivali na javnim mestima i pred turskim vlastima. Par vekova kasnije, posle ratova za oslobođenje Srbije od turske vlasti, bilo je, naravno, i obrnutih slučajeva. Turci, odnosno uglavnom poturčeni Srbi primoravani su da se „vrate veri pradedovskoj" ukoliko žele da ostanu da žive u Srbiji. Ta je pojava naročito postala vidljiva nakon međunarodne konferencije u Kanlidži, koja je održana u julu i avgustu u letnjikovcu velikog vezira Fuad-paše u ovom istanbulskom pregrađu, nakon pobune koja je u Beogradu izbila posle incidenta kod Čukur česme. Tada je doneta odluka da se tursko stanovništvo iseli iz Srbije. U narednih godinu dana iseljeno je više od osam hiljada Turaka. Ni novija istorija nije bez primera nasilne promene vere. Najsvežiji primer je, svakako, marionetska Nezavisna Država Hrvatska, u kojoj je tokom prvih godinu dana postojanja nasilno u katoličanstvo prevedeno oko 250.000 Srba. O tome je i zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac pisao papi Piju XII u pismu od 18. maja 1943. godine.
Konverzija i brak
Danas je, međutim, promena vere uglavnom povezana s nekim drugim stvarima. Najčešći konvertiti su, kako za „Ekspres" kaže dr Zorica Kuburić, sociolog religije i profesor na novosadskom Filozofskom fakultetu, osobe iz verski mešovitih brakova koje „pokušavaju da pomire parcijalne identitete potragom za religijom koja može integrisati i jednu i drugu stranu nasleđene religije". Iako tačnih podataka o broju konvertita nema, procenjuje se da je manje od jedan odsto onih koji menjaju veru, a prema rečima naše sagovornice, najmanje je onih koji iz islama prelaze u neku drugu religiju.
- Motivi konvertita su, pre svega, verske prirode, tj. kognitivno razumevanje verskih istina kojim se dobija bolji uvid u smisao života. Imamo primere osoba koje su čitale Bibliju i potom tražile one verske zajednice koje su najbliže tom učenju, dakle izvornom judaizmu i hrišćanstvu. Drugi motiv konverzije je ljubav prema osobi druge veroispovesti, pri čemu jedna od njih prelazi u religiju druge. To je poznata pojava u Nemačkoj, gde je veliki procenat Nemica prešlo u islam - dodaje dr Kuburić.

Deca odlaze s nama na misu, ali ako sami ne budu želeli da se krste, nećemo ih terati. Vera je stvar izbora, kaže Dušan Krstić, protestant, nekada pravoslavac

Konverzija je, prema njenim rečima, proces promene stavova i stila života i najveći dokaz ljudske slobode jer se oslanja na religiju izbora, a ne na religiju koja se nasleđuje.
- Međutim, budući da je porodično pripadanje značajan faktor identiteta, više od 60 odsto populacije na Balkanu ostaje u vrednosnom sistemu svojih porodica. Češće napuštanje religijskog verovanja jeste prelazak u ateizam od prelaska u drugu veroispovest - kaže sagovornica „Ekspresa".
A u slučaju Fahrudina/Jovana Jahića s početka teksta, objedinjena je i religija izbora, ali na neki način i ostajanje, tačnije vraćanje vrednosnom sistemu predaka. Kao potomak pravoslavnih Grka, koji su u XVIII veku nasilno preseljeni s današnje makedonsko-grčke granice u Semberiju, u okolinu Bijeljine, gde su i poturčeni, Jovan je, kako kaže, oduvek osećao da je „nešto bilo u njegovim korenima što je trebalo da prihvati, kao unutrašnji motor koji ga pokreće".
- Do nasilnog preseljenja, moji su se prezivali Jahidis. Dolaskom u Semberiju, postali smo Jahići. Moji baba i deda bili su vernici, mada to nisu isticali. Otac Ilijas pak nije praktikovao veru, bio je jedan od osnivača KPJ u Bijeljini 1934. godine. Tako ni u mom odrastanju vera nije bila prisutna jer sam rođen 1951. godine, u doba najtvrđeg komunizma, kada je zvezda petokraka bila jedina religija - seća se Jahić.
„Prekršaji"
Pa, ipak, bilo je određenih „prekršaja" koji su se kosili i s komunizmom, ali i s verom Alahovom, koju su njegovi preci prihvatili. Mali Fahrudin, koji je „s radošću nosio to ime celog života, dok nije neke druge stvari shvatio", odlazio je na Božić kao položajnik kod komšija u kraju, za Uskrs su se u njegovoj kući farbala jaja, a mnogi pravoslavni praznici obeležavani su dan kasnije. Njegovom prelasku u pravoslavlje, ipak, najviše je doprinela supruga, koja je odgajana u tom duhu i čija je porodica zbog toga dosta i propatila tokom Drugog svetskog rata i posle njega. Ipak, nisu se venčali u crkvi jer se to 70-ih godina nije praktikovalo. Ključni događaj desio se 1998. godine. Jovan o tome priča ovako:
- Spopala me je muka pa sam shvatio da se Bogu moram predati. Bio sam kondicioni trener u Hemofarmu i dobio sam nakon nekog treninga koji smo imali po kiši i hladnom vremenu zapaljenje pluća. Stvari u se zakomplikovale. Ležao sam dva i po meseca, čak s dijagnozom karcinoma pluća i kostiju. Odlučeno je da se ide na hiruršku intervenciju. Ja sam se s tim složio. Ali kao da je neko poslao dva lekara da mi kažu: „Nemoj." Čuo sam, naime, dvojicu lekara koji su razgovarali o meni. Video sam da među njima postoji neki nesporazum tim povodom. Odjednom mi se javilo da ne treba da se operišem i da treba da idem kući. Lekari su bili protiv toga, ali ja sam izašao. Fahrudin/Jovan se teško kretao. Jedva da je mogao da sedi normalno. Žena ga je vozila kući. Prolazili su pored Crkve Svetih apostola Petra i Pavla na Topčideru kada su sreli prijatelja, vajara Dragana Radenovića.
- Ispričao sam mu šta mi se dogodilo. Rekao mi je da moram da se krstim i odmah me je odveo u crkvu. On mi je bio kum. Pomislio sam, ako treba da mrem, da bar umrem kao pravi hrišćanin i pravoslavac. U samom činu krštenja, trebalo je da kleknem. Ja do tada jedva da sam mogao da sednem. Za divno čudo, bez muke sam skinuo cipele i čarape, kleknuo prvo na jednu, pa na drugu nogu, a onda sve vreme krštenja stajao. Kući sam otišao kao Jovan. Fahrudin je ostao u bolnici, i od tada sam započeo novi život. Odluka da uđem u pravoslavlje je osvetlela ceo moj život. Radujem se svakom danu, praznicima, svakoj nedelji kad mogu da odem do crkve - priča Jovan Jahić.
I mada su ga ljudi uglavnom prihvatili kao Jovana, priznaje da se nekoliko prijatelja muslimanske veroispovesti koji žive u Bijeljini naljutilo na njega, da su okretali glavu na drugu stranu kad ga vide.
- Ali oni ne znaju moj privatni život. To je moja duhovna odluka. Niko mene nije naterao na to. Niko me nije ucenio. Ostao sam isti Jaha kakav sam i bio - kaže Jovan.
Versko pomodarstvo
Uostalom, kako kaže, tek s ratovima 90-ih postaje moderno među Srbima da budu pravoslavci, dok u Bosni postaje moderno biti Bošnjak.
- Do tada nisam ni znao šta je to Bošnjak. A i sada ne verujem da znam pet muslimana u Bijeljini koji se pridržavaju vere, slave Bajram, sahranjuju ljude na muslimanskom groblju, čuvaju imena, ne jedu svinjetinu, ne piju alkohol... Veruju u boga, ali ne znaju da kažu šta je to - priča Jahić. Podozrenje je, međutim, izazvao i među pojedinim pravoslavcima: „Osećam to. Ali to su ljudi koji nisu našli sebe u svom životu. Ne razmišljaju o životu kakav treba da se vodi." Ima ljudi koji ga i dalje zovu Fahrudin. Neki to rade iz navike, a neki kako bi mu, čini mu se, pokazali da mu i dalje „ne veruju".
- Ne smeta mi to. Zovi me vaza ako hoćeš, samo me nemoj razbiti - kroz smeh dodaje Jovan.

Prelazak u pravoslavlje je moja duhovna odluka. Niko mene nije naterao na to, niti me ucenio, kaže Jovan, nekada Fahrudin

Potpuno drugačiji motiv za promenu vere, imali su Beograđani Dušan i Irena Krstić. Pre nekoliko godina, oni su iz pravoslavlja prišli Protestantskoj crkvi. Oboje su prethodno bili kršteni u prvoslavnoj crkvi na Zvezdari. U istoj crkvi su se pre nešto više od 10 godina i venčali. On je završio Elektrotehnički fakultet, ona je menadžer. Dobili su troje dece. Redovno su odlazili u crkvu nedeljom, praznicima. Pridržavali su se svih običaja. U međuvremenu, međutim, Dušanova majka se, nakon jedne ozbiljne životne krize, priklonila protestantima.
- U novu crkvu je ušla nakon razgovora sa ženom koju je upoznala tokom višemesečnog lečenja. Nije tu bilo nikakvog vrbovanja. Jednostavno su razgovarale. Uskoro je dobila poziv da dođe u Protestantsku crkvu na misu i posle nekoliko puta odlučila je da im se priključi - objašnjava Dušan. Uskoro je i on s Irenom počeo da odlazi u istu crkvu, iako to majka nikada nije tražila od njih. Tek tu su, međutim, kako kaže, počeli da pronalaze pravi smisao.
- Jednostavno, u pravoslavnoj crkvi je sve nekako bilo površno. Radiš stvari koje svi rade u masi i nema te poruke koju sam ja hteo da bude odgovor na moju teškoću ili pitanje šta ću i kako ću - priča Dušan. U protestantizmu sve mu je nekako bilo jednostavnije, jasnije. Niko mu, kaže, nije ništa nametao. Sam je pronalazio odgovore na pitanja koja su mu se predočavala. Decu još nisu krstili. Ne žele, kako kaže, ni na šta da ih teraju.
- Odlaze s nama na nedeljnu misu, ali ako sami ne budu iskazali želju da se krste, nećemo ih nagovarati. To je stvar izbora. Vera je stvar izbora. Nemoguće je nekoga naterati da veruje u nešto - priča Dušan.
Ko menja veru
Ako bi se pravila analiza socijalne, obrazovne ili neke druge strukture konvertita, prema rečima Zorice Kuburić, došli bismo do paradoksa da je njih najviše među najvišim i najnižim društvenim slojevima.
- Čini se da su to oni koji nemaju šta da izgube, koji konverzijom dobijaju i na duhovnom i na materijalnom planu jer menjaju stil života nabolje budući da svaka religija propagira racionalno življenje i moralno ponašanje koje je proživotno. Najviši društveni slojevi i jake ličnosti takođe menjaju veru i spremni su javno da posvedoče svoje religijsko uverenje. To govori o slobodi ličnosti koja je na taj način spremna da iskaže svoje novo uverenje i argumente da ponudi drugima - dodaje dr Kuburić.
U istraživanjima, dr Kuburić je otkrila i koliki je značaj porodičnog emotivnog odnosa na promenu vere. Tu su takođe prisutne dve grupe. U prvu spadaju porodice iz kojih deca u crkvi i religiji traže spasenje i zaštitu od zanemarivanja i teškog života. Drugu grupu čine porodice koje su negovale slobodu mišljenja i omogućile da se iz obilja krene u potragu za širim sistemom i novim dokazima.
Iz koje god grupe da potiču, verski prebezi su u većini slučajeva nailazili na nerazumevanje, pa čak i odbacivanje od svojih porodica.
- Primetila sam, međutim, da je njima bila dovoljna podrška makar jednog člana porodice da bi se ohrabrili na takav korak - dodaje dr Kuburić.

VODIČ ZA PROMENU VERE
Promena vere najjednostavnija je u slučaju kad neko želi da prihvati islam. Dovoljno je samo da u džamiji, u prisustvu dva svedoka muslimana, izgovori: „Sami Bog jeste Bog, priznajem i svedočim, a Muhamed mu je sluga poslani." Uz to, potrebno je da se novi vernik simbolično okupa i tako skine fizičku i duhovnu nečistoću sa sebe. Nije potrebno poznavanje islama, ne mora da se menja ime, mada većina novih muslimana to radi. Za muškarce koji razmišljaju da pređu u islam, važno je da čak nije obavezno da budu obrezani, naročito ako se prelaz dešava „pod stare dane". Novom verniku se, kad uzme islam, svi prethodni gresi brišu. Prelazak u pravoslavlje nešto je komplikovaniji jer, pre svega, zahteva poznavanje vere.
- To je uslov svih uslova, da poznaje šta se propoveda, da zna Očenaš. Nije dovoljno samo da kaže da želi da pređe u pravoslavlje. Mora da pokaže da to i zaslužuje - objašnjava otac Nedeljko iz Voždovačke crkve. Ako konvertit prelazi iz katoličke vere, treba samo da se miropomaže, a ako je prethodno verovao u Alaha, mora i da se krsti.
Najsloženija je procedura primanja u redove Rimokatoličke crkve, i može da traje i do godinu dana. Sam obred primanja obavlja se čitanjem Vjeruju pred vernicima u crkvi.
- Ako osoba prelazi iz pravoslavlja ili protestantizma, tada govorimo o konverziji, i potrebno je obaviti nekakvu versku pouku. Za to je obično nadležan župnik (paroh). Protestantima je neophodno i miropomazanje. Ako govorimo o preobraćenicima iz islama, onda se taj proces naziva katekumenat. Osoba koja prelazi iz islama mora da ide na veronauku u crkvu, potom mora da se krsti, da prođe miropomazanje i da dobije euharistiju (pričest). Samo krštenje obično se obavlja na Veliku subotu, odnosno noć pre Uskrsa - objašnjava sekretar subotičke biskupije Mirko Štefković.