PRVI AMANDMAN

Nekad su to bili Nušić, Crnjanski,Vinaver i Krakov, a ko se danas bori za slobodu štampe? Koliko god vremenski i društveni kontekst bio drugačiji, ponašanje političara - koji su glavne muze ili mete, a u najgorem slučaju mecene novinara -ostalo je isto. I njihove korupcionaške afere dosta liče jedna na drugu

Dok je Evropa još mislila da je Kolumbo pronašao put do Indije umesto Ameriku, srpski narod imao je svoju štampariju. U vreme kada mnoge svetske prestonice nisu imale ni knjige, na Cetinju je u štampariji Đurađa Crnojevića, poslednjeg gospodara Zete, 1494. jeromonah Makarije ćirilicom odštampao „Oktoih prvoglasnik", „Psaltir" i još nekoliko crkvenih knjiga. Ipak, samo dve godine pošto su počeli da uživaju u čarima beletristike, olovna slova pretopljena su u puščana zrna kako bi se narod junački odbranio od turskih zuluma. „Obodska štamparija", kako su je nazivali Cetinjani, značajna je i kao prva državna štamparija u Evropi, jer su sve ostale bile privatne.

Državni je bio i interes, kojem je kroz viševekovnu tradiciju često bivala podređena sloboda govora. Tako će biti od nastanka štampe i Zaharija Orfelina pa sve do danas. Dok je u anglosaksonskom svetu trajala borba za slobodu štampe, čiji su dometi urezani u Prvi amandman i sve ostale svetske ustave, naši ljudi su se tek opismenjavali. Tokom Prvog srpskog ustanka, kažu, u sto sela nije se moglo naći pismena čoveka. Tada nam je Evropa malo pobegla. Oni su se izgradnjom institucija izborili da novinari postanu sedma sila, a mi smo ostali na normativama. Danas, kada jedan od najmlađih nedeljnika u Srbiji slavi 100. broj, što znači da „Ekspres" izlazi skoro dve godine, zapitali smo se kakva je situacija s medijima bila pre dva veka ili pre bar sto godina. Koliko god vremenski i društveni kontekst bio drugačiji, ponašanje političara -koji su glavne muze ili mete, a u najgorem slučaju mecene novinara -ostalo je isto.

Afera Adamstal
To nam vrlo slikovito opisuje afera „Adamstal", koju je otkrila štampa 1921. U vreme kada je Kraljevina SHS bila opustošena posle Velikog rata, vlada je odlučila da popravi pruge. Ugovor o popravci železnice potpisan je sa Česima za 30 miliona dinara, s tim da se taj iznos ne isplaćuje unapred, već tek po obavljenom poslu.
Problem je nastao kada je ustanovljeno da će novac mnogo kasniti. Kašnjenje sa isplatom oštetilo je državu za čak 122 miliona dinara, čime je moglo da se isplati 80.000 profesorskih, lekarskih ili sudijskih plata. Naime, od 1921. godine, kada je ugovor sa Česima potpisan, vrednost čehoslovačke krune je porasla pet puta, s kamatama, i prvobitni dug od 30 miliona dinara narastao je na oko 152 miliona dinara!

Afera je prozvana „Adamstal" jer se čehoslovačko preduzeće nalazilo u mestu Adamovu, a pokrenuo ju je tadašnji ministar finansija Milan Stojadinović. Još dok je Stojadinović bio na studijama, znalo se da ga čeka briljantna karijera finansijskog stručnjaka, koja neodoljivo podseća na nama mnogo poznatijeg Mlađana Dinkića. Sa svega 23 godine Stojadinović je postao doktor ekonomskih nauka na Beogradskom univerzitetu, da bi se kao stipendista Kraljevine Srbije tri godine usavršavao u bankama Nemačke, Engleske i Francuske.

Beogradski list „Novosti" je tada, pišući o aferi, najbolje opisao mentalitet srpskog političara: „Stara je istina da nije opasan onaj koji ne zna šta treba krasti, već onaj koji zna i razume posao". Zanimljivo je da se bogatstvo Milana Stojadinovića pred Drugi svetski rat procenjivalo na 700 miliona dinara, što ga je činilo jednim od najbogatijih ljudi u zemlji. Međutim, on nikada nije krivično odgovarao za zloupotrebu ministarskog položaja. Nisu se oglasili ni skupština, ni tužilaštvo, ni policija, pa ni sud. Tako su ministru finansija, a potonjem premijeru, širom bila otvorena vrata da i dalje koristi državne funkcije za lukrativne igrarije. Svaka sličnost sa savremenicima je sasvim namerna.

Međutim, iako su političari vazda isti, da ne kažemo korumpirani i beskrupulozni, ondašnji novinari i mi danas ipak nismo za poređenje. Čuveni komediograf Branislav Nušić, dok je pisao svevremena dela o baš onakvim funkcionerima i funkcionerčićima, nakon 12 godina duge diplomatske karijere radio je i kao novinar pod pseudonimom Ben Akiba.

Možda i najbolji srpski pisac svih vremena Miloš Crnjanski tokom dvadesetih godina bio je saradnik uglednog lista „Politika" i novinar u listu „Vreme", koje s modernim nedeljnikom nema mnogo veze. Baš u to vreme izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe". To mu je bila odskočna daska za diplomatsku karijeru. Najpre je 1928. bio ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, a zatim, u periodu između 1935. i 1941, radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, kao dopisnik lista „Vreme" izveštavao je iz Frankovog štaba. Nije imao lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu, te je pokazivao više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima zadržao distancu. Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, imao je razumevanja za neke aspekte Musolinijeve politike, ali je ukazivao na hroničnu boljku međunarodnih odnosa koja se ogleda u dvojnim aršinima. Crnjanski je upravo ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemljama koje su, iako i same kolonijalne sile, zamerale Italiji njen imperijalizam.

U istom periodu u „Vremenu" pisao je erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, koji je na Sorboni studirao matematiku i fiziku, a bavio se i muzikom. U jednoj od svojih kritika u tom listu 1926. za Stevana Hristića napisao je da je tokom dirigovanja bio „razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik" i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe. I ovaj renesansni čovek imao je značajnu diplomatsku karijeru. Službovao je u Francuskoj, Velikoj Britaniji, a potom i u Petrogradu, i to baš tokom Oktobarske revolucije. Ako se zna da je, pored takvog iskustva, ovaj čovek tečno govorio francuski, engleski, češki, poljski i nemački, jasno je s kakvim se predznanjem išlo u rubriku spoljne politike.

Fašisti ubili kralja
Vinaveru je u „Vremenu" urednik bio čuveni Stanislav Krakov, koji je dečačke dane proveo kao četnik u Velikom ratu, a posle je počeo da se bavi novinarstvom i književnošću. Kao pisac bio je rame uz rame s velikanima tog vremena, Dučićem i Šantićem. Ali i kao novinar bio je vrlo uspešan, a to ga je, kako to obično biva, koštalo funkcije. Prema rečima novinara Slaviše Pavlovića, Krakov je bio u grupi žurnalista koja je pratila kralja Aleksandra u Marselj kada ga je ubio Vlado Černozemski. Odmah nakon toga, Krakov piše tekst o naručenom ubistvu od Italije, zbog čega biva smenjen s mesta urednika kako ne bi narušio zategnute odnose između Italije i Jugoslavije. Međutim, šest decenija kasnije, kada su arhive otvorene, ispostavilo se da, kao naručilac ubistva Aleksandra Karađorđevića, stoje italijanski fašisti s Musolinijem na čelu.

Nažalost, Krakov je kasnije bio portparol Ljotićevog pokreta Zbor, po uzoru na nemačke propagandiste. Kada je počeo Drugi svetski rat, njegov ujak Milan Nedić ga poziva da mu se pridruži pa on počinje da uređuje pronedićevski list „Novo vreme". Tu je pokušao da ukaže Nemcima na pogubnost podrške ustaškom pokretu i na njihova zverstva nad Srbima. Naravno, to mu nije nimalo pomoglo kod kasnijih komunističkih vlasti. Posle rata, u odsustvu je osuđen na smrt streljanjem. Paradoksalno, ali nama opet svojstveno, heroj Velikog rata biva proglašen za narodnog izdajnika. Verovatno su rodbinske veze s Nedićem doprinele presudi, ali je i sam Krakov tome kumovao jer je u knjigama pokušao da skine oreol izdajnika sa ujakovog imena. U autobiografiji iz inostranstva, između ostalog, navodi: „Dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih polovinu čine ratna, i dobio sam tri smrtne presude".

Kredibilitet preko predrasude
Nedeljnici su svojevremeno nastajali po ugledu na tada već svetski respektabilne magazine poput „Tajmsa", smatra profesor Fakulteta političkih nauka Rade Veljanovski.

-Dosta solidno i danas naši nedeljnici drže korak s njima. Uvek je tu bilo više istraživačkog novinarstva i analitike u odnosu na dnevne listove. Ljudi koji čitaju nedeljnike obično su višeg obrazovanja i imaju više vremena da čitaju, pa žele i da se novinar ozbiljnije i dubinski posveti temama koje obrađuje. U poslednjih pola veka novinarstvo je zenit dostiglo krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kod nas, ali i tada se više pisalo o aferama preko republičkog plota. O aferama u Velikoj Kladuši prva je pisala beogradska „Borba", a o štrajku rudara na Kosovu mogli ste čitati u zagrebačkim „Vijestima" i ljubljanskom „Delu", međutim, sloboda govora je postojala. Od 1986. nacionalno orijentisana štampa umnogome doprinosi raspadu Jugoslavije. Novinari i urednici ni sada, kao ni tada, nisu spremni da se uhvate u koštac sa ozbiljnim ekonomskim i političkim pitanjima, verovatno da ne bi ugrozili svoj opstanak -objašnjava Veljanovski, dodajući da i među medijskim konzumentima postoji zanimljiv fenomen.

-Publika ima svoj stav, koji je često predrasuda, i ona želi da njen omiljeni mediji potvrdi taj stav kako god. U skladu s tim ima i stav kojem mediju veruje, bez obzira na to da li svaki put ima razloga za to -napominje naš sagovornik. Zaista, to važi i za „Vreme" i za „Informer"

Pašićeva stočna afera
Tri godine nakon Velikog rata Nemačka je Kraljevini SHS poslala 60.000 ovaca i 17.500 goveda u ime odštete za stoku koju su srpskim seljacima zaplenili nemački i austrougarski vojnici. Umesto da se stoka razdeli osiromašenim seljacima ili proda po tržišnim cenama, Ekonomsko-finansijski komitet je ceo kontingent neverovatno povoljno ustupio izvesnom konzorcijumu. Oni su to, naravno, dalje prodavali u inostranstvu po nekoliko puta višoj ceni. Glavnu ulogu u ovoj aferi imao je sin premijera Nikole Pašića, Rade Pašić. On i njegovi saradnici oštetili su državnu kasu za stotine miliona dinara.

Dnevnik „Politika", koji je razotkrio aferu tragom jedne male lumperajke u beogradskoj kafani „Topola" u novembru 1921, obavestio je javnost: „Priređen je jedan nov skandal i došlo je do jedne nove sramote". U sličnom duhu, list „Slobodna Srbija", koji je izlazio u Švajcarskoj, 2. jula 1919. ovako je opisao stanje u matici: „Kako je tamo, pitali smo jednoga koji je iz domovine došao ovamo. 'Divota!', odgovorio je on. 'Možeš krasti, harati i raditi šta hoćeš, pa da te ni glava ne zaboli. Ali kuku svakom ko zube obijali protivu vlade.'"