REPORTAŽA: Tri bačke priče

Ravno Selo, u trouglu između Novog Sada, Vrbasa i Bačke Palanke, rodno je mesto brojnih junaka našeg doba. I svi su sedeli u Šelerovoj kafani kod seoskog krsta

Priča o Vojvodini je kao voda na ravnom - sporo i lenjo se razliva, a tokovi se dele, sami biraju put i naizgled slučajno se opet sastaju...
Na komadu zemlje što bi u fijakeru s jednim osrednjim konjem mogao da se obiđe, od fruštuka (rakija, čvarci i vruća pogača) do ručka izmešale su se sudbine kralja, učitelja muzike i kafedžije, generala i mlade glumice, Nemaca, Grka i Crnogoraca... i junaka našeg doba, ministara i prinčeva tranzicije. Svi su oni, u svoje doba, rodili se, živeli ili umrli u trouglu između Ravnog Sela, Maglića i Despotova u Bačkoj, i svi su sedeli u Šelerovoj kafani kod ravnoselskog krsta.
- Kralj Aleksandar Karađorđević vraćao se s pratnjom, sve visokim oficirima, od Đoke Dunđerskog iz Kulpina, i evo ovde je seo, tu su mu izneli sto... i popio pivo - priča Stojan Nedeljkov dok prebira po škrinjicama od rezbarene orahovine da mi pokaže fotografije. - To je bilo trideset treće, a trideset četvrte su ga ubili u Marselju - dodaje kao da nabraja samo najvažnije događaje iz kraljevog života: pivo iz krigle u Ravnom Selu i atentat u francuskoj luci.

Kako je Lazar Ristovski postao glumac

Tamo gde je predahnuo kralj, sad sedim ja. Do oslobođenja od Nemaca, kafana se zvala „Balkan", zatim je promenila ime u „Vojvodina", ali uistinu je niko ni prvim ni drugim imenom nije zvao. Vazda je bila - Šelerova kafana.
- Šeler je naše špicname - objašnjava Stojan porodičnu istoriju. Njegov pradeda Isa u kafani je naručivao po deci crnog i deci belog vina, i uvek tako, izmešano pio, a na mađarskom se to, nisam razumeo šta tačno, kaže „šeler", i tako...
Pradeda Isa sazidao je u Ravnom Selu kuću na lakat: s jedne strane bila je kafana, s druge mesara; posao je nasledio deda Rade, pa otac Milenko, a sad je gazda Stojan.
- Imali smo mnogo para - iz drvenih kutija vadi crno-bele fotografije lepo, građanski obučenih bogatih ljudi.
Onda prelazi na nove: tanak papir i šarenilo boja.
Na tri-četiri, očigledno snimljenih u rasponu od dvadesetak godina, zagrljeni Stole i glumac Lazar Ristovski.
- Lazar je ovde rođen, u Ravnom Selu, ja sam mu bio učitelj - kaže Živan Gajić Bata, koji sa Stojanom i sa mnom sedi u kraljevskom hladu. - A kad je završio Učiteljsku školu, u mom razredu je odradio obaveznu praksu.
Šest dana - u školu se tada išlo i subotom - Lazar Ristovski držao je nastavu tadašnjim Batinim đacima. A sledećeg ponedeljka, mladi učitelj podneo mu je svoj dnevnik prakse da ga oceni.
- Lazar je na času srpskohrvatskog jezika predavao đacima o jednoj pesmi, i ja sam napisao: „Izražajnost s kojom Ristovski čita poeziju prevazilazi potrebe prosvetnog radnika, ona je na nivou glumca." Malo kasnije, upisao se na Pozorišnu akademiju.

„Ravno Selo, jesi malo, al' si mnoge slavne dalo!"
A Živan Gajić Bata prebira po sećanju, i nastavlja svoju priču:
- Imao sam ja dosta đaka koji su danas poznati.
- Znam - odgovaram, i objašnjavam da sam zato i došao, da se raspitam kako su iz tako malog sela ponikli glumci, poslovni ljudi, političari: pored Ristovskog, Tamara Miletić, pre neku godinu preminula glumica Beogradskog dramskog, davne 1956. tumač glavne uloge, uz Stoleta Aranđelovića, u prvom hrvatskom filmu „Djevojka i hrast"; Slavica Momaković, pevačica popularne muzike, sada u Čikagu; Simo Gajin, televizijski novinar; Igor Bečić, poslanik u Skupštini Srbije i funkcioner Srpske napredne stranke; dr Vera Pilić-Rakić, profesorka beogradskog Ekonomskog fakulteta; Aleksandra Đanković, tridesetogodišnja potpredsednica vojvođanske skupštine u ovom sazivu; Dragan Jokić, pokrajinski ministar vera u Miloševićevo vreme, Dušan Bajatović, prvi čovek „Srbijagasa" i perjanica socijalista...
- Jokić je, dok je bio na funkciji - priča Bata Gajić - obnovio krst i podigao Svetosavski dom, odužio se selu...
Do 1945, na sredini raskrsnice pored Šelerove kafane stajao je veliki kameni krst, a onda ga je jedan radnik zemljoradičke zadruge, po naređenju Udbe, srušio kamionom. Stigla je bila, naime, naredba odozgo „da više nema Boga"... Bata se seća i Milana Jokića, Draganovog oca, koji je kao pravoverni komunista deci lupao čvrge kad ih vidi da idu u crkvu. Posle je, ovog puta od Miloševića, stiglo da „Srbi ponovo imaju Boga", pa je Milan počeo da ide u crkvu, a njegov sin Dragan postao je ministar.
- Krajem osamdesetih, sretne me Milan, i kaže, prekorno: „Učitelju, ne vidim te u crkvi"... U kojoj me crkvi ne vidiš, ti i ja nikad nismo išli u istu crkvu... - smeje se Živan Gajić Bata, nastavnik muzičkog i učitelj u Ravnom Selu, sada stanovnik daleke Australije. Imao je gotovo pedeset godina kad je pobegao pred onim što je čekalo Srbiju, a sada je šest meseci tamo, šest u selu, u roditeljskoj kući.
- Tamo preko sokaka - pruža ruku Stojan zvani Šeler - u onoj radnji, radila je Bajatovićeva majka.
Izlog je prelepljen firmom neke kladionice, ali je i na staklo i na slova beznadežno popadala prašina. Odavno niko nije prošao krpom kroz jednokrilna staklena vrata.
- Deca u drugom, trećem razredu na pitanja odgovaraju kratko, često samo sa „da" i „ne"... a Dušan je još tada bio političar. „Učitelju, samo još ovo da kažem...", stalno je nešto hteo da objasni - smeje se Bata Gajić.
Novine pišu da je „Bajatović najplaćeniji direktor u Srbiji", da svakog prvog u mesecu primi dvadeset hiljada evra. Gledam sokak koji se pruža od krsta, između Šelerove kafane i zatvorene radnje prašnjavog izloga, pa dok mu se kraj ne izgubi u senci olistalog drvoreda i ne mogu da na kažem: ne bi se reklo da je Dušan Bajatović nešto dao svome selu.
- Pa sad, baš se bio založio oko obnove Doma kulture... A i nema njegovog vršnjaka koji je bez posla, sve ih je zaposlio. I daje crkvi... - kažu moji sagovornici.

Republika grčka, zemlja bačka

U Ravnom Selu je lepa crkva, pravoslavna. Do 1945, imalo je i reformatsku, a onda su iz Vojvodine Nemci proterani. Zbog podrške i saradnje sa okupatorskim režimom tokom Drugog svetskog rata, a delom i zato što su se pobednici svetili pa im nije ni bilo važno ko je kriv, a ko prav.
Dvadesetak kilometara od Ravnog Sela bilo je selo Buljkes, čisto nemačko, pa odjednom - prazno. Ranković i Udba su tu 1946. naselili - Grke!
Otkud Grci?
Tokom Drugog svetskog rata, politička situacija u Grčkoj nalikovala našoj: jedni su se borili za kralja, drugi su bili komunisti, a saveznici su zbog strateškog položaja Grčke podržavali i jedne i druge. Ali posle rata, podržali su struju koja je bila za kralja i kapitalizam. A mi smo navijali za ove druge, takozvani ELAS. Uz prećutnu saglasnost Staljina, slali smo u Grčku oficire (ratovali su tamo i Jovo Kapičić i Oskar Davičo), oružje, hranu... i primali ranjenike u naše bolnice u Makedoniji.
Kako je vreme odmicalo, potrebe grčkih partizana bile su sve veće pa je u jednom trenutku Tito odlučio da se za njih formira kamp u Buljkesu.
U prvom talasu stiglo ih je 3.500, da bi ih 1946. službeno bilo 4.023. Od tog broja, bila je samo 161 žena i 30 dece.
U početku je to bio samo logor u koji su vojnici dolazili na oporavak, ali je kasnije život u Buljkesu organizovan. Na molbu rukovodstva ELAS, Tito je povukao veoma neobičan potez - selo je proglasio za deo teritorije Grčke, i u njemu su važili grčki zakoni i propisi.
Za vreme svog boravka u Buljkesu, Grci su vodili i matične knjige rođenih, venčanih i umrlih. Red u selu održavala je grčka policija. Stanovnici nisu smeli bez dozvole da izlaze iz sela, a svako neovlašćeno udaljavanje se kažnjavalo. U Buljkesu su bile radionice, bolnice, sirotište, biblioteke i škole. Postojala je i štamparija za školske udžbenike i novine „Glas Buljkesa". Tu je štampan i novac koji se koristio samo u Buljkesu.
Grčki doseljenici su u dugim hladnim zimama četrdesetih posekli sva stabla dudova koja su krasila selo i drvo upotrebili za ogrev. A Jugoslaviji su se oduživali tako što su slali svoju brigadu na radne akcije, kao što je bila izgradnja pruge Šamac-Sarajevo.
Ovoj grčkoj teritoriji na tlu Jugoslavije kraj je doneo Staljinov sukob s Titom u maju 1948. godine. Veći deo seljana podržao je Staljina, a Titove slike demonstrativno su poskidane sa zidova i spaljene. Preko toga se, naravno, nije moglo preći...
Jugoslovenske vlasti formirale su državnu komisiju koja je utvrdila da se rukovodstvo Buljkesa bavi privrednim špekulacijama i slične stvari... pa je u proleće naredne, 1949. godine, doneta odluka da se oni, Grci koji su za Staljina, isele. Primili su ih tadašnji ruski sateliti Čehoslovačka i Mađarska.
Kažu da su Grci prilikom odlaska iz Jugoslavije cepali i bacali kroz prozore vagona novčanice iz Buljkesa. Zato su one danas veoma retke i predstavljaju numizmatičku vrednost.

Oko osam stotina njih izjasnilo se za jugoslovensku Komunističku partiju i Tita, i oni su ostali u Buljkesu. Većina ih se potom odselila u Makedoniju, a nekoliko njih je ostalo u Buljkesu, koje je pomenilo ime u Maglić, i primilo koloniste iz Bosne.
U selu i danas živi nekoliko grčkih porodica, na mesnom pravoslavnom groblju nalaze se nadgrobne ploče sa imenima Josifidis, Skutelis i Konstantinidis...

Gde je general Peko našao ljubav

U onom hladu ispred kafane u Ravnom Selu, Stojan Nedeljkov pričao mi je kako je jednom davno u šinobusu iz Bačke Palanke video Đorđa Balaševića.
- Malo gleda kroz prozor, malo nešto zapisuje u svesku, a stalno mrmlja i pevuši... Siguran sam da je tada napisao onu pesmu „klizio je voz ko sanke, al' smo stigli do Palanke", garant! Sišli smo obojica u Despotovu.
Kažem mu da se mnogo pre Balaševića, a njemu kapa dole i naklon do zemlje, Despotovo upisalo u jugoslovensku istoriju, i kulturnu i političku.
Dvadesetih godina prošlog veka u ovom su se selu rodili braća i sestre Vrsajkov: Ilija, muzikolog i muzički pedagog, Isidora, inženjer, Ljubica, operska pevačica, Isidor zvani Bata, slikar, Smilja, istoričarka umetnosti, i 1930. najmlađa Milena.
Ona je postala glumica. Kao dvadesetjednogodišnjakinja igrala je u filmu „Bakonja fra Brne", a već naredne godine opčinila je publiku ulogom u filmu „Svi na more".
Kad kažem opčinila, tako je zaista i bilo: Milena je bila prelepa devojka, plemenitih crta lica i savršene figure. Te 1952. godine vladali su socijalizam i čistunstvo, a ona se pojavila u tesnom kupaćem kostimu!
Slučaj je udesio da je film sniman u Dubrovniku, blizu hotela rezervisanog za visoke socijalističke funkcionere, a sudbina se pobrinula da se sretnu mlada glumica i Petar Dapčević Peko.
Sedamnaest godina stariji od Milene, stigao je da bude španski borac i čuveni partizanski vojskovođa, da se istakne u bitkama na Neretvi, Sutjesci i u oslobođenju Beograda. Dvedesetog oktobra 1944. pevalo se na Terazijama: „Crna Gora Peka rodi da Beograd oslobodi!" Posle rata imao je čin general-pukovnik JNA i bio je na položaju načelnika Generalštaba Jugoslovenske narodne armije. Kao takav, i još visok i lep, važio je za jednog od najpoželjnijih neženja u Beogradu. Bio je svestan toga i nije mu se dopadala takva uloga. Pisac i Titov prevodilac Ivan Ivanji, pouzdani svedok, beleži kako se njemu i još nekim mladim pesnicima u kafani Peko žalio: „Mene niko ne voli. Vole moju slavu, moj čin, moja kola, ali mene voli samo moj pas... koga mi je Tito poklonio", dodajući da ga je to začudilo jer muškarac koji je izgledao tako dobro kao Peko „može valjda da obori s nogu svaku devojku, bez obzira na slavu, čin, novac ili kola".
Svaki čovek, valjda, jednom ipak nađe svoju ljubav, pa je tako Peko našao Milenu Vrsajkov iz Despotova. Među njima se rodila ljubav, a zatim su se i venčali.

Osveta Tita i Jovanke

Taj brak, međutim, naišao je na oštru osudu supruga drugih rukovodilaca. Odbacile su Pekovu mladu kao strano telo jer je bila bez ratnih i revolucionarnih zasluga. Verovatno su se i same osećale ugroženo, uplašene da ih muževi ne zamene mlađima. Peko Dapčević je tokom rata bio u ljubavi sa Stanom Tomašević, prvom ženom koju je Tito postavio za partizanskog komesara. Odlikovala se hrabrošću, ali i izrazitom lepotom, pa je njena ratna fotografija koju je načinio jedan britanski fotograf obišla svet. Nazivali su je „Titovom manekenkom". Ništa od toga joj, međutim, nije vredelo, Peko je izabrao ženu koja je imala 11 godina kad je počeo rat!
Anonimna pisma Mileni bila su otrovna, telefonski pozivi vulgarni, a bojkot legendarnog komandanta i njegove mnogo mlađe supruge bio je toliko jak da su na dočeku nove 1954. godine u Klubu književnika s bračnim parom Dapčević sedeli samo Milovan Đilas i njegova supruga. Đilas, Pekov ratni drug, osetio je potrebu da o tome napiše politički tekst. Već početkom januara 1954, pod naslovom „Anatomija jednog morala", između ostalog, opisao je ponašanje „nekih visokih funkcionerki i supruga visokih funkcionera" (Ivanji pominje žene Tita, Rankovića, Kardelja): „Naročito su bile izvještene u surovosti one koje se nijesu mogle pohvaliti za svoju mladost vrlinama koje su tražile od drugih, od nevjeste. Jedna je rekla, imitirajući slabu literaturu: 'Prosto osećam odvratni zadah razvrata ako sam s njom u istoj prostoriji.' A jedna druga, koja je proživjela mladost u onom vremenu kada se u Skoju oslobađanje od 'buržoaskih' moralnih predrasuda djevičanstva i vjernosti smatralo prvim znakom ženske emancipacije: 'Više se ne zna ko su naše drugarice! Ne razlikuje se ko je kurva, a ko drugarica.' A jedna opet: 'Njeno zanimanje je takvo da može biti samo kurva'..."

A 16. i 17. januara - nešto više od dve nedelje posle tog dočeka Nove godine, počeo je politički obračun s Đilasom, koji će ga, u finalu, odvesti na robiju.
Pekov položaj bio je složen: njegov voljeni, mlađi brat, pukovnik Vlado Dapčević, načelnik Uprave za agitaciju i propagandu JNA, 1948. se izjasnio za Staljina, a 1950. je pokušao da pobegne iz zemlje i bio osuđen na dvadeset godine robije. U obračunu s Đilasom, Peko je zato ćutao - nije mogao protiv njega, ali ni protiv onoga što je Tito odlučio.
Posle skandala povodom Đilasa i „Anatomije jednog morala", Tito ga je smenio s mesta načelnika Generalštaba JNA i poslao za ambasadora u Grčkoj. Umro je 1999. godine.
Milena je ostala uz njega do kraja.
Sunce je već zapalo pa se onaj hlad u kojem je uživao kralj Aleksandar Karađorđević pomerio daleko iza nas.
- Pričao mi otac, u našu kafanu su svraćali i Ranković i Kardelj... samo Tito nikada nije bio - kaže Stojan Nedeljkov, špicname Šeler. Ne znam da li mu je krivo, ili se hvali, ali neću da ga pitam...

TEŠKO DETINJSTVO SLAVNOG GLUMCA
- Otac Lazara Ristovskog došao je u Ravno Selo odnekud iz Makedonije, bio je fizički radnik i teško su živeli, mnogo teško... priča, ponosan na docniji uspeh u životu svog đaka, učitelj Živan Gajić Bata.
Prošle godine, Ristovski je u svom rodnom selu prikazao svoj film „Dnevnik mašinovođe" da obraduje suseljane i da pomogne obnovu izgorelog Doma kulture.
- Dođe Laza, svrati... Nije zaboravio Ravno Selo - kaže Bata.