SKADARLIJA BOLJA I STARIJA

SKADARLIJA BOLJA I STARIJA


Boemske Skadarlije danas ne bi bilo da na scenu nije stupio znameniti srpski arhitekta Uglješa Bogunović, čija je vizija išla ispred vremena i koji je u svoju ideju uneo vrednosti kojih istorijski nije bilo, nego su zasnovane na sećanjima na tada popularni mali urbanizam

Skadarska ulica je od svog nastanka omiljeno boemsko šetalište Beograđana, a prefiks „boemsko” dobila je zbog blizine Narodnog pozorišta i brojnih glumaca i umetnika koji su tu stanovali. To je i jedna od najvećih turističkih atrakcija u Beogradu.

Za prostorno-kulturnu celinu proglašena je 1967, a rešenje je doneo gradski Zavod za zaštitu spomenika. Skadarlija je proteklih meseci rekonstruisana, postavljena je nova kaldrma, ulica je otvorena 1. decembra 2017, a od tada traje kakofonija ljudi iz struke, ali i građana Beograda o tome da li su radovi bili neminovni, zašto je kaldrma morala da se uklanja i kakva je ova novopostavljena, kao i to da li je Skadarska ulica nedavnim radovima izgubila na svojoj autentičnosti.

Prve građevine na tlu današnje Skadarlije izgrađene su oko 1717, a kvart pominju hroničari davne 1825, dok je status ulice prvi put dobila 1872, kada je nastala na prostoru cigan-male nakon uvođenja u kanalizaciju Bibijinog potoka, koji je u to vreme tekao od sadašnje zgrade „Politike” do Bajlonijeve pijace. Za popločavanje tadašnje Skadarske ulice korišćeni su zaobljeni obluci iz starih turskih kaldrma.

Razmatrajući značaj ove ulice za našu prestonicu, obratili smo se Zoranu Maneviću, istoričaru arhitekture, kao i Zoranu Đajiću, dipl. inženjeru geologije, predsedniku udruženja „Kamen Kolonija” iz Beograda, u ovom slučaju angažovanom od Zavoda za zaštitu spomenika grada Beograda kao nezavisni konsultant za kamen na objektima rekonstrukcije i restauracije Skadarske.

Na pitanje zašto je bila neophodna rekonstrukcija Skadarlije, Zoran Đajić kaže da je neposredni povod za radove u Skadarskoj ulici bilo pucanje cevi gradskog vodovoda, a da bi se ti kvarovi otklonili bilo je potrebno skinuti kolovozni zastor. Skidanje zastora od kaldrme, uz odobrenje ZZSKGB i propisane uslove za izvođenje rekonstrukcije i restauracije, rađeno je po projektu „Beograd puta”. Projektom je detaljno razrađen plan skidanja kamenog zastora, rada na zameni kompletne podzemne infrastrukture (vodovod, kanalizacija, elektroinstalacije), nasipanje i nivelacija ulice nakon radova i izrada asfaltbetona kao nosećeg sloja za izradu kolovoznog zastora od kamenih oblutaka. „Način na koji su radovi projektovani i na koji su u prvoj fazi izvedeni nije doveo u pitanje autentični izgled stare beogradske boemske ulice”, tvrdi Đajić.

skadarlija kaldrma foto oksana (1)Kaldrma koju je Bogunović zadržao, a današnje gradske vlasti porušile, u svesti Beograđana je relikt „pustog turskog”, a to je turska kaldrma koliko je i tradicionalna crna kafa – turska
Kako bismo shvatili šta je u stvari sporno u vezi s rekonstrukcijom Skadarske, pošli smo od zvaničnog sajta Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, institucije koja je 1967. donela rešenje o zaštiti jedne zapuštene ulice u centru Beograda gde su definisane osnovne karakteristike Skadarlije: „Sačuvan ambijent koji čine kriva trasa Skadarske ulice sa kaldrmom i drvoredom i starinske kuće s poznatim kafanama još uvek postojećeg boemskog centra, koji predstavlja posebnu vrednost Beograda”.

Na to Zoran Manević kaže kako nikakva temeljna istraživanja nisu prethodila donošenju rešenja. „U to doba kaldrme je bilo i u drugim ulicama u Beogradu, a zapuštenih prizemnica i kafanica gotovo na svakom koraku. Centar boemije bio je na Vračaru, gde je stolovao Libero Markoni, ili u kafani ‘Tabor’, gde je Brana Crnčević glasno recitovao svoje aforizme”, kaže Manević. I nastavlja kako ničeg posebno značajnog šezdesetih godina prošlog veka nije bilo u Skadarskoj ulici, ničega od onog što bi trebalo da privuče pažnju zaštitara i kulturne javnosti. I dodaje da Skadarlije danas ne bi ni bilo da na scenu nije stupio znameniti srpski arhitekta Uglješa Bogunović, čija je vizija išla ispred vremena i koji je za svoju viziju, zasnovanu na sećanjima iz prošlosti i iskustvima tada popularnog malog urbanizma, lako pridobio istoričara umetnosti Jovana Sekulića i tadašnji kolektiv tek osnovanog ZZSKGB-a. Tako je Skadarlija, vizija budućeg beogradskog Monmartra, stavljena pod obavezujuću klauzulu o zaštiti kulturnih dobara iz prošlosti.
Manević tvrdi da je ovaj neprirodni dualizam, zaštita prošlosti i vizija budućnosti, obeležio rađanje i život Skadarlije, glavnog samostalnog dela Uglješe Bogunovića. „Skadarlija je Bogunovićeva ideja i delimično ostvaren san. U nju je uneo vrednosti kojih istorijski nije bilo, simbole orijentalne arhitekture (aneks kafane „Dva jelena”), vodu u obliku javne česme ili šedrvana na početku ili pri kraju ulice. Oblikovao je enterijer zapuštenih kafana („Tri šešira”, „Ima dana”) u duhu provincijalnih srpskih bircuza s kraja 19. veka. I zadržao je neudobnu kaldrmu, koja je predmet današnjih sporenja o autentičnosti ili kičerskoj interpretaciji tog simbola prošlosti. Sve je u Skadarliji bila scenografija, zasnovana na slobodnoj interpretaciji prošlosti, a njen autor je bio Uglješa Bogunović”, smatra Manević. I još kaže da je kaldrma koju je Bogunović zadržao, a današnje gradske vlasti porušile, u svesti Beograđana relikt „pustog turskog”, i da je to turska kaldrma isto koliko je i tradicionalna crna kafa – turska. „Ima u tome simpatičnog sentimentalizma, ali nema istine. Skadarska ulica se dugo nazivala Ciganskom ulicom, i bila je na periferiji Beograda tokom čitavog 19. veka. Nema podataka da je u to doba bila kaldrmisana. Bio bi to čist luksuz. Na najstarijim razglednicama Skadarlija je kaldrmisana, s rigolom za odvod atmosferskih voda po sredini ulice, ali ove razglednice potiču iz tridesetih godina prošlog veka”, kaže Manević. I slaže se da je i to neka tradicija od bar pola veka. Sadašnja uvezena kaldrma nema nikakvih spona s tradicijom. To je manija širenja pešačkih zona pa je negde primenjena imitacija kamenih ploča, a negde imitacija kaldrme. Ne zna se ko je autor ove rekonstrukcije, niti se zna zašto su beličasti kameni obluci, koji su odisali optimizmom, zamenjeni sivim oblucima, koji izazivaju pesimizam. Zato se Beograđani bune i traže krivca u gradskim vlastima. „Jedini krivac je institucija koju debelo plaćamo iz naših džepova – Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, što nije povukao rešenje o zaštiti kada je postalo jasno da tu ima premalo autentičnih istorijskih kulturnih vrednosti. A potom je kriv što nije prepoznao i zaštitio autorsko delo Uglješe Bogunovića. Kao i u brojnim drugim slučajevima, pomenuti zavod se pokazao instrumentom za sprovođenje odluka koje donosi gradska vlast bez ikakvog konsultovanja građana i struke, istoričara i arhitekata”, tvrdi Manević.

skadarlija foto oksana (13)Kaldrma koju je Bogunović zadržao, a današnje gradske vlasti porušile, u svesti Beograđana je relikt „pustog turskog”, a to je turska kaldrma koliko je i tradicionalna crna kafa – turska
Kada je reč o kaldrmi koja je donedavno pokrivala Skadarliju, i onoj novopostavljenoj, Đajić objašnjava da je u kaldrmi koja je bila ugrađena na delu kolovoznog zastora u Skadarskoj bilo više vrsta stena koje su korišćene kako pri izgradnji ulice, tako i prilikom prethodnih rekonstrukcija ili manjih intervencija koje su u više navrata rađene na kolovozi i na trotoarima. „Prilikom rekonstrukcije koja je završena 1. 12. 2017, kolovozni zastor je skinut, prevezen na deponiju, očišćen od betona i šuta i ručno klasifikovan prema određenim kriterijumima”, napominje Đajić. I dodaje da je nakon ručne klasifikacije oblutaka koji su skinuti s kolovoznog zastora tokom radova na rekonstrukciji ustanovljeno da je neophodno nabaviti dodatnu količinu kamena kako bi se, uz vraćanje odabrane količine starog kamena, mogla popločati kaldrmom trasa ulice koja je predviđena u prvoj fazi rekonstrukcije.

Na našu konstataciju da su, pošto je kaldrma vraćena i ulica rekonstruisana, mnogi primetili da to nije ista kaldrma koja je pre toga postojala u Skadarliji, Đajić kaže da su u ovoj fazi rekonstrukcije Skadarske ulice za popločavanje kolovoznog zastora upotrebljeni obluci prirodnog kamena različitog petrološkog sastava (gabrovi, dijabazi, peridotiti, kvarciti), ali bez upotrebe stena karbonatnog sastava koje nisu otporne na atmosferilije i soli za posipanje ulica tokom zimskog perioda.

Manević smatra da ukazivanje na odgovornost gradske vlasti povodom rekonstrukcije Skadarlije može izazvati samo njihov osmeh. „Gospodo, vaša legalna stručna ustanova je Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. On je ćutao kada je prethodna kaldrma zamenjena novom, ćutao je kada je srušena benzinska pumpa ‘Dejton’. On će ćutati i kada Generalštab bude zamenjen nekim anonimnim hotelskim zdanjem. Ako vam je do pucanja, prava meta je Zavod”, zaključuje Zoran Manević.

skadarlija nekadaSve je u Skadarliji bila scenografija zasnovana na slobodnoj interpretaciji prošlosti

Dakle, na arhitektonskoj struci ostaju obaveza i odgovornost, kao i na ZZSKGB-u.

Problem je što se arhitektonska struka nedovoljno pita u slučajevima važnih rekonstrukcija, a ti projekti se neodgovorno prepuštaju nekompetentnim političarima.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    JaPaja

    Tkst ocekivan. Nista vam nije dobro. Sve je shit a kad vas pozovu da nesto uradite ni za ku**c niste.

+ Ostavite komentar