SRBI IZ UVOZA

SRBI IZ UVOZA


Srbija godišnje, prema procenama, ostane bez 40.000-50.000 građana. Najveći deo njih čine mladi i radno sposobno stanovništvo. U tome leži i drugi problem, a to je nedostatak kvalifikovane radne snage, koji država zasad ne zna kako da reši

Ne tako davno jedan je uticajni lokalni političar iz istočne Srbije imao originalnu ideju kako da naseli opustele predele Stare planine. Vodeći se činjenicom da je ovo područje uz bugarsku granicu pogodno za stočarstvo, zaključio je da bi budući stanovnici trebalo da budu iskusni stočari. Ili bar oni koji imaju poseban dar za ovaj posao.

Iz vizure ovog savremenog kmeta, nije bilo logičnijeg izbora od naseljavanja – Mongola! Istom logikom doduše, ovaj lokalni moćnik mogao je da se opredeli i za gaučose, koje bi uvezao iz argentinskih pampasa. Pri izboru se, ipak, opredelio na osnovu nekakvih veza koje je uspostavio sa ljudima iz ove istočnoazijske republike, koja je, uzgred, 18 puta veća od Srbije, ali ima upola manje stanovnika!

Nije poznato šta je sprečilo realizaciju plana da potomci Džingis-kana danas, osam vekova nakon najezde Zlatne horde, gone stoku po istočnoj Srbiji. Verovatno isto ono što je pre deset godina zaustavilo i realizaciju uvoza žena sa Dalekog istoka, što je bila ideja tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad Željka Vasiljevića. A cilj je bio da se svakom od oko 250.000 muškaraca koji na selima žive sami nađe žena koja će da „rađa sinove“, što bi dovelo do revitalizacije sela i nacije.

– Devojke s Dalekog istoka su mirne, lojalne, vredne i neguju kult rađanja. To što ima malo kose oči i što je malo žuta, šta me briga – govorio je tada Vasiljević.

Koliko god sad sve ovo izgledalo smešno, samo je pitanje kada će se ponovo neki „genije“ setiti da na ovaj način ponudi rešenje za problem sa kojim se Srbija već suočava, a koji će sa protokom vremena samo postajati sve veći.

Prvi problem je da Srbija godišnje, prema procenama rađenim na osnovu zvaničnih i dostupnih podataka, ostaje bez 40.000-50.000 građana. Najveći deo njih čine mladi i radno sposobno stanovništvo.

U tome leži i drugi problem. A to je nedostatak kvalifikovane radne snage, jer ljudi koji znaju posao sve češće posao pronalaze negde na Zapadu, gde mogu više da zarade i svojoj porodici obezbede svetliju budućnost.

I ono što je sada najnoviji trend, taj emigracioni talas ne čine više pretežno visokokvalifikovani ljudi (doktori, inženjeri…), već je sve veći broj ljudi sa nižom stručnom spremom, ali sa zanatom u rukama – vozači, kuvari, građevinci, varioci…

Bez kvalifikovanih radnika

Posledice su vidljive golim okom – GSP ne može da na ulice izbaci potreban broj vozila jer jednostavno nema ko da sedi za volanom. Na gradilištima je sve više Rumuna, Turaka, a kocku po centralnim beogradskim ulicama postavljaju majstori iz Albanije, jer je ovde nemoguće naći nekoga ko kvalitetno može to da uradi.

Toga su, po svemu sudeći, svesni i u državi, jer je i direktor Nacionalne službe za zapošljavanje Zoran Martinović nedavno ocenio da se Srbija suočava sa problemom nezaposlenosti, jer veliki broj ljudi nema potrebne kvalifikacije, veštine i sposobnosti koje poslodavci traže.

– Već godinama se u oblasti visokog obrazovanja traže inženjeri informaciono-komunikacionih tehnologija, inženjeri elektronike, elektrotehnike, građevinarstva, mašinstva, profesori matematike, fizike, engleskog i nemačkog jezika i farmaceuti kazao je Martinović.

On je dodao da se traže i radnici za profesije nižeg obrazovanja za koje su potrebne veštine, u oblastima građevinarstva, turizma, ugostiteljstva…

Nije situacija bolja ni u drugim zemljama u okruženju, naprotiv. Novopečene članice Evropske unije, kao i one malo starije a pripadale su istočnom bloku, već posle par godina punopravnog članstva suočile su se sa masovnim odlaskom građana na Zapad. Tako je bilo u Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Bugarskoj… Najsvežiji je primer Hrvatske koja se najpre devedesetih sama potrudila da je napusti više od 250.000 tamošnjih Srba, a danas nema načina da zaustavi odlazak više od 30.000 Hrvata na godišnjem nivou, čak i iz plodne slavonske ravnice. Da ne bude zabune, reč je o procenama na osnovu zvaničnih podataka, iako je pravi broj modernih gastarbajtera verovatno još veći.

Osim emigracije, bitni faktori su i sve veća prosečna starost stanovništva, ali i negativan prirodni priraštaj, što znači da je godišnje više sahrana nego proslava rođenja. Povećanju prosečne starosti, koja sada iznosi 43 godine, doprinosi i činjenica da se mnogi gastarbajteri, oko 15.000 godišnje, nakon penzionisanja vraćaju u zemlju kako bi tu proživeli ostatak života. Oni svakako ne doprinose povećanju broja radno sposobnih stanovnika, ali s druge strane njihove devizne penzije mogu delimično da utiču na rast potrošnje.

Pojedini delovi Srbije su odavno potpuno ili delimično prazni. Kada jednog dana Srbija uđe u EU, neumitno će biti pogođena ovim hrvatskim scenariom. Osnovno je pitanje, naravno, kada je već to nemoguće sprečiti, može li se taj udar makar amortizovati?

Nema strategije

Za sada se, međutim, ne vide ni naznake nekakve strategije za rešavanje ovog problema, osim ovih alternativnih. Konstatuje se da nema radne snage, da je to problem koji tišti ne samo Srbiju, već i druge zemlje Evrope. Jedno od rešenja koje je izneo ministar za rad Zoran Đorđević jeste dokvalifikacija ili prekvalifikacija ljudi o trošku države. To nije sporno, ali nema odgovora na pitanje šta će da se desi kad i ti dokvalifikovani i prekvalifikovani bolji život potraže preko granice, jer će im tamo neko ponuditi veći novac i bolje uslove rada? Suštinsko je pitanje, dakle, kako popuniti prazninu u korpusu kvalifikovanog, radno sposobnog stanovništva?

Demograf Vladimir Nikitović, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka, kaže za „Ekspres“ da već duže vreme i on, ali i još neki istraživači skreću pažnju nadležnima na ovaj problem. Jasnog odgovora, međutim, još nema.

Uvoz radne snage nameće se kao jedno od logičnih rešenja, jer, kako kaže Nikitović, ljudi će nam definitivno nedostajati. Postavlja se, međutim, više pitanja: kako dovesti onoga ko ti treba, kako sprečiti da dođe neko ko bi potencijalno mogao da bude izvor problema, kako da se značajnije ne naruši etnička i kulturološka struktura stanovništva…

Sa tog kulturološko-antropološkog stanovišta jasno je da su najpoželjniji pre svega ljudi iz regiona. – Svaka država želi da ima što homogeniji sastav imigranata. Ali je to teže ostvarivo. Zato, na primer, Nemci pristaju na naše lekare pre nego da dovedu neke iz Sirije – kaže Nikitović.

U slučaju Srbije, međutim, ima više problema. Pre svega su, kako kaže, limitirani potencijali onih koji su nama slični, jer se potencijalni „davaoci radnika“ i sami nalaze u problemu sa manjkom radne snage.

– Drugo, imate i neke vrlo čudne probleme kad pogledate, recimo, odnose Srba i Hrvata – dodaje Nikitović.

Hrvatski model

O tome koliko su ti problemi čudni svedoči i slučaj hrvatskog istoričara Hrvoja Klasića. On je, naime, početkom leta predložio da se demografska slika Hrvatske popravi tako što bi se vratili „naši Srbi”, koji su ovu bivšu jugoslovensku republiku napustili ’90-ih godina 20. veka.

– Naravno, među njima sigurno ima onih koji se iz različitih razloga ne bi hteli vratiti. Jedni zato što su se već snašli negde drugde, a drugi jer znaju da bi njihovo ponašanje tokom rata zahtevalo određene postupke hrvatskih pravosudnih organa. Svi ostali koji, verujem, čine većinu, trebalo je već odavno da postanu predmet interesa političkih elita kada god su na dnevni red dolazile teme popravljanja demografske slike – ocenio je tada Klasić.

Nije ni potrebno istaći kako je posle ovako smele izjave Klasić u Hrvatskoj doživeo pravu oluju negativnih komentara.

Da li bismo, ako već nemamo sreće sa prvim komšijama, rešenje mogli da potražimo među nekim drugim bratskim i po raznim osnovama (etničkim, verskim, kulturološkim) sličnim narodima poput Belorusa, Gruzina, Moldavaca…

– Oni baš i nisu radi da se sele, bez obzira na to što smo slični. Nisam siguran da bi bili potencijalna ciljna grupa – sumnjičav je Nikitović.

Istina je, međutim, da njima to niko nije predstavio ni kao mogućnost. Možemo se, dakle, zapitati kako bi se oni ponašali ukoliko bi im neko manje-više suptilno predočio da postoji zemlja na brdovitom Balkanu u kojoj ima posla za njih, u kojoj mogu da zarade bolje nego u matičnim državama, u koju mogu lakše da emigriraju nego u svima omiljenu Nemačku, i u kojoj će živeti okruženi građanima sa kojima imaju više sličnosti nego razlika.

Primera radi, prosečna plata u Ukrajini u julu najviša je u poslednje 22 godine i iznosi 277 evra. U Gruziji je prosek zarade iz jula oko 390 evra, a u Moldaviji oko 300 evra. Sa tog aspekta, dakle, Srbija je sa svojih 420 evra relativno primamljiva destinacija za život.

Na dobitku bi tako bili i oni, ali i Srbija. Njeni novi stanovnici relativno lako bi se uklopili u ovdašnje društvo, a njihov dolazak ne bi izazvao tektonske poremećaje u etničkoj i kulturološkoj strukturi stanovništva. Nema, međutim, dokaza, pa čak ni naznaka da neko u državi razmišlja u tom smeru da se ove zemlje, ali i druge koje su možda u sličnoj situaciji, a relativno su bliske Srbiji, iskoriste kao rezervoar iz kojeg bi se popunile praznine nastale emigriranjem lokalnog stanovništva.

Ako se nešto ne bude promenilo u tom smeru, postoji opasnost da se, prema mišljenju Nikitovića, stvari događaju po matrici po kojoj se odvijaju i sada. A to znači da će se glavni potencijal za popunjavanje opustelih delova nalaziti u demografski prenaseljenim zemljama, u kojima postoje veliki bezbednosni rizici, ali i onima koje su pogođene klimatskim promenama, pre svega nedostatkom pijaće vode.

Prevedeno na jezik običnih građana, reč je upravo o onima koji već godinama preko Srbije pronalaze put od Bliskog istoka do severne i zapadne Evrope, kao i onima koji iz Afrike beže preko Italije i Francuske. A njih je, prema procenama, kroz Srbiju prethodnih godina prošlo više od milion.

Migrantski potencijal

Ta masovnost, međutim, ne mora da bude nužno negativna pojava ukoliko postoji strategija da se iz te široke ponude izvuče ono što je Srbiji potrebno.

– Kada gledam i slušam razne strategije, međutim, nisam baš uveren da postoji pravo razumevanje tog problema. Kao da se to nekako gura pod tepih, jer je pitanje vrlo neugodno – dodaje Nikitović.
Nema sumnje da bi ograničenja, kada je reč o imigrantima, morala da se postave. Ne postoji, međutim, neki univerzalni model po kojem bi to moglo da se radi. Jer ni mnogo veće, ekonomski jače zemlje, koje su već decenijama magnet za razne imigrante, poput Nemačke, nisu uspele da uspostave sistem po kojem bi došljaci u potpunosti bili integrisani u društvo, tako da prihvate modele koji preovlađuju kod autohtonog stanovništva.

Nemačka je dobar primer i zbog toga što će se tek videti kako će se ogroman priliv migranata sa Bliskog istoka u vrlo kratkom periodu odraziti na njih. Iz toga bi možda mogle da se izvuku i neke pouke.

– Ili će to naseljavanje da bude plansko, kao što neke države rade, ako imaju ekonomske mogućnosti za to, ili će se odvijati stihijski. Mnogo će ljudi prolaziti ovim predelima, neki od njih neće uspeti da odu kuda su naumili, pa će možda pokušati da se nastane u Srbiji. A kako će Srbija biti sve manje nastanjena, biće sve jednostavnije za njih da ostanu. Za državu je, međutim, mnogo bolje da se to radi planski. Plašim se, međutim, da će sa protokom vremena to biti sve teže sprovodivo. Bojim se da onaj ko bude odlučivao neće imati mogućnosti da postavlja ograničenja, već će morati da pristaje na uslove onih koji odlaze. Zato nisam siguran da je moguće izbeći značajnu promenu etničke i kulturloške struktutre stanovništva. Što se to sporije bude dešavalo, biće bolje za sve, i lakše za kontrolu. Ali nije isključeno da to u određenim sredinama bude i turbulentnije – kaže Nikitović.

Jedna od specifičnosti današnjeg emigracionog talasa, u odnosu na onaj koji je Balkan pogodio početkom 20. veka, jeste pre svega u strukturi emigranata. Pre 100 ili 50 godina, trbuhom za kruhom išli su uglavnom ljudi iz ruralnih područja, dok danas, prema rečima profesora Ljubomira Savića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, u pečalbu odlaze visokoobrazovani ljudi, ali i ljudi sa zanatom.

– To je najveći problem Srbije. Pa, i Hrvati su praktično ostali bez kvalifikovane radne snage, a sa istim problemom će se u budućnosti suočiti i Srbija. Ovde već sada nema dovoljno kvalifikovanih majstora. To je posledica nekoliko stvari. Prvo, propasti srpske industrije. Oni ljudi koji su znali nešto da rade nisu to preneli na srednju generaciju, a kamoli na mlađu generaciju. Mi imamo samo priučene majstore. Pa sad, ako vam priučeni majstor okreči zid, najgore što može da se desi je da vam spadne boja, pa da morate ponovo da krečite. Ali ako priučeni majstor vari brod, taj brod može da potone. Ili ako priučeni majstor radi potproni zid, on može da padne i ubije nekoga – navodi profesor Savić.
Neodgovorna država

Za takvo stanje, kako kaže, odgovorne su i sankcije, ali i sam odnos države prema procesima koji se odvijaju.

– Država mora da izračuna šta joj se više isplati, da li će da zadrži ljude koji joj trebaju i da ulaže u njih ili neće. Mladi i srednja generacija nemaju zablude, idu tamo gde mogu da žive. Slovenci, na primer, daju šoferima autobusa i kamiona i po dve i po hiljade evra. Mi ne razmišljamo dugoročno. Ostaćemo bez vozača, bez doktora… Ostaćemo bez ljudi koje nije moguće napraviti za mesec-dva ili godinu-dve. Dobrom doktoru treba 15 godina školovanja da počne da operiše. Mi ga školujemo, ulažemo u njega, ide na specijalizaciju u svet, i onda ode za 1.000 evra veću platu. A država nema osećaja. Kažu, doći će mlađi ljudi. Ali i oni će otići – kaže profesor Savić.
Administrativnim merama je, kako kaže, nemoguće sprečiti odlazak stanovništva. Ističe, međutim, da se određene stvari mogu promeniti nabolje striktnim poštovanjem zakona i uvođenjem reda u pojedine oblasti. Građevina je, ističe, jedna od onih oblasti u kojima dosta toga zavisi od države.
– Danas privatnici, investitori, uglavnom ne prijavljuju ljude. U takvoj situaciji oni mogu da uzmu i priučene ljude da im rade, jer mogu da ih plate mnogo manje nego što bi platili dobrog majstora kojeg bi morali da prijave. Kada bi država efikasno kontorlisala te stvari, kada bi morali da imaju dozvole, da prijave ljude i plaćaju poreze i dorinose, ne bi mogli da im rade ti majstori koji ne znaju da rade. Ovo državu ne mora da košta mnogo, a imala bi i nusprodukt u vidu poreza i doprinosa koje bi uterala u budžet. Ljudi bi na gradilištima bili bezbedniji, manje bi bilo sive ekonomije, imali bismo vrhunske majstore i kvalitetnu gradnju. Da bi čovek napravio kvalitetan stan, mora da angažuje vrhunskog majstora, a on košta. Ali taj investitor ne može u sivoj ekonomiji da proda taj stan za 2.500 evra po kvadratu, kad će onaj sa neprijavljenim majstorom da ga proda za 1.900. I tu se vrtimo u krugu – kaže profesor Savić.

Ako bi se postavio sistem u kojem bi kvalitet bio i adekvatno plaćen, prema njegovoj proceni, ne bi svi hrlili u Nemačku ili negde drugde. Napravili bi računicu po kojoj vrlo pristojno mogu i ovde da žive, bez potrebe da se sele u inostranstvo.

– Ali to je misaona imenica za Srbiju, jer majstori rade za nekoliko stotina evra, neprijavljeni, bez ikakve zaštite, ginu na gradilištima kao da ih imamo za dve države. Sve se završava na (ne)poštovanju zakona. Nisu svi poslodavci kriminalci, ali su u situaciji da ako rade pošteno, propadaju. Jer njemu konkuriše neko ko radi u sivoj ekonomiji – dodaje Savić.

Uvoz radne snage, prema njegovom mišljenju, Srbiji još nije potreban, jer je još dovoljno nezaposlenih. Poslednji podaci govore da je stopa nezaposlenosti 11,9 odsto. Problem je u tome što, kako kaže, srpska privreda danas nema velike potrebe za visokoobrazovanim ljudima, jer strane investicije koje dolaze uglavnom traže prostu manuelnu radnu snagu.

– To su sve jednostavni poslovi, pa čak i oni za koje država plaća poprilične subvencije. Pa, kakve kvalifikacije su potrebne za uplitanje kablova, sortiranje i motanje žica – dodaje sagovornik “Ekspresa”.

Ostaje, međutim, pitanje da li će u Srbiji ostati iko ko će moći da se bavi i tim jednostavnim poslovima. Prema nekim procenama, broj stanovnika u Srbiji će se do 2050. godine smanjiti za oko 17 odsto, odnosno za oko 1,2 miliona. Mlađih će biti sve manje, jer već sada prosečna srpska porodica ima tri člana. Da li će se tada neko sećati ideje o uvozu stočara Mongola ili devojaka iz Tajlanda?

Austrijski model

Austrija, konkretno grad Beč, ima jasan koncept. U gradu od 1,8 miliona stanovnika, 200.000 su stranci. Ali oni jesu integrisani. Jer imaju rok od godinu dana da nauče jezik, do određenog nivoa. Ako to ispune, dobijaju razne olakšice u pogledu dažbina koje moraju da plate državi kao rezident. To nije ništa što nije legitimno. U pitanju je jednostavno podsticaj integracije. A Beč je, inače, jedna od napoželjnijih destinacija za mnoge migrante – navodi Vladimir Nikitović primer austrijskog modela za selekciju migranata.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar