SRBIJA DOZVOLJAVA GMO HRANU

Stručnjaci upozoravaju da Srbi godinama jedu GMO, koji nam ulaze na mala vrata

Američka kompanija „Monsanto" osnovana je 1901. godine kao distributer bezalkoholnih pića i proizvođač veštačkog zaslađivača - saharina. Međutim, sedamdesetih godina preinačila je svoju delatnost i proizvela „agent orange", koji se u vreme Vijetnamskog rata koristio kao bojni otrov. Američka vojska posipala je tada superotrovnim herbicidom vegetaciju u kojoj su se skrivale neprijateljske trupe, uzrokujući rak, fizičku deformisanost i mentalne poremećaje.

Ništa čistiju reputaciju nema ni nemačka kompanija „Bajer", koja je prošle godine „Monsanto" kupila za vrtoglavih 66 milijardi dolara, čime je stvoren novi najveći svetski proizvođač semena, pesticida i genetski modifikovanih useva. Davne 1896. godine ovaj nemački farmaceutski gigant na tržište je plasirao heroin kao lek za kašalj, da bi već u Drugom svetskom ratu počeo s proizvodnjom gasa ciklon B, kojim su nacisti ubijali Jevreje u koncentracionim logorima.

Danas su „Monsanto" i „Bajer" („Bayer Crop Science", deo nemačkog koncerna koji se bavi poljoprivredom) među vodećim kompanijama u oblasti genetskog inženjeringa, pre svega u proizvodnji genetski modifikovanog semena soje i kukuruza i pesticida. Ipak, za „Monsanto" je Evropa i danas gotovo neosvojiva tvrđava jer, uprkos jakom lobiju, većina zemalja ne dozvoljava uzgoj GMO na svojim poljima.
Tako su poslanici Evropskog parlamenta, nakon nekoliko meseci žestokih debata, 2015. godine ubedljivom većinom izglasali zakon koji članicama EU omogućava da ograniče ili potpuno zabrane gajenje genetski modifikovanih useva, i to bez navođenja konkretnih bezbednosnih razloga. Uzgoj je zabranilo 19 država: Austrija, Belgija, Britanija, Bugarska, Hrvatska, Kipar, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Italija, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Malta, Holandija, Poljska i Slovenija. Zabrana uzgoja na snazi je i u Rusiji, posebno kada je u pitanju „Monsantovo" seme, dok je Mađarska zabranu uzgoja GMO čak uvrstila u svoj ustav.

Međutim, što se tiče prometa GMO, priča je ipak otišla korak dalje. Tako je promet dozvoljen za proizvode za koje se utvrdi da su bezbedni, dok, za razliku od SAD, po EU propisima svaki genetski modifikovan proizvod za ljudsku upotrebu i genetski modifikovana stočna hrana moraju da imaju istaknutu oznaku. Neke od zemalja koriste oznake „GM free", a posebno je zanimljiv primer Austrije, gde takvu oznaku ima čak sto odsto mleka i jaja, 95 odsto kokošjeg mesa, 35 odsto sokova...

MEANWHILE...

U paralelnoj stvarnosti u Srbiji je i dalje na snazi potpuna zabrana kako proizvodnje, tako i prometa GMO. To je, po svemu sudeći, prst u oku Evropi, budući da nam je promena tog zakona uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), a potom i u Evropsku uniju. Pravila su jednostavna: da bismo otvorili Poglavlje 30 u pregovorima sa EU, moramo postati članica STO. A ulaznicu za tu organizaciju ne možemo dobiti ukoliko imamo zabranu GMO, budući da STO ne dozvoljava eksplicitne zabrane uvoza ili izvoza bilo kog proizvoda. Dakle, ponovo nas čeka storija o usklađivanju politike...

Ovu priču ponovo je aktualizovao ministar trgovine Rasim Ljajić na nedavno održanom skupu „Javno-privatni dijalog za olakšavanje sporne trgovine" (i to baš u organizaciji Američke privredne komore i USAID REG projekta) kada je izjavio da bi se prepreka u vezi s prometom GMO mogla prevazići kroz promenu zakona, ali i uz uvođenje rigoroznih pravila.

Sudeći po njegovim izjavama, Srbija bi zaista uskoro mogla da dobije epilog polemika o GMO.

- Ne radi se o prevari, mnoge države su pribegle tome. Mislim da mi to možemo da uradimo, a građani nemaju razloga da se plaše ako se zakon o prometu GMO promeni jer postoje mehanizmi da se zaštitimo. Imamo ogroman otpor u javnosti u vezi sa GMO, ali postoji i zahtev za promenu zakona kao ulov za pristupanje STO - naveo je Ljajić.

Na pitanje na koje je tačno rigorozne mere mislio Ljajić, iz Ministarstva rada za „Ekspres" navode da je pre svega reč o zahtevnom sistemu registracije, obeleževanja i praćenja genetski modifikovanih proizvoda koji se puštaju u promet.

- Kod nas su prvi propisi koji su regulisali ovu oblast (Zakon o GMO i podzakonska akta) usvojeni 2001. i važili su do 2010. godine. Oni su u priličnoj meri bili u skladu sa svetskim standardima i propisima EU i omogućavali su predaju zahteva za dobijanje dozvole za sve tipove upotrebe GMO (eksperimentalni rad, komercijalno gajenje, stavljanje u promet...). Međutim, u tom periodu nije bila izdata nijedna dozvola za komercijalno gajenje ili promet GMO namenjenih ishrani ljudi. Dato je nekoliko odobrenja za eksperimentalni rad, strogo kontrolisane poljske oglede u naučnim institutima. U EU se od podnosioca zahteva da jasno definiše proizvode za koje traži dozvolu, da podnese studije i analize koje dokazuju da je proizvod bezbedan, da dostavi plan monitoringa (praćenja), kao i predlog za obeležavanje i metod detekcije. Prijava i sve prateće informacije moraju da budu dostupne Evropskoj agenciji za bezbednost hrane, koja je odgovorna za naučnu procenu rizika - navode iz ministarstva i dodaju da je prema EU propisima označavanje hrane koja sadrži GMO obavezna:
- Trenutno je u EU registrovano 58 GMO koji mogu da se koriste u ishrani ljudi i u hrani za životinje, među kojima su određene sorte kukuruza, pamuka, soje, uljane i šećerne repice. EU neće dozvoliti da uvedemo moratorijum na svaku upotrebu GMO, naročito ne na stavljanje u promet GMO koji su već odobreni u EU.

Na pitanje kako je moguće da za neke države, poput Mađarske, ne važe ista pravila, iz Ljajićevog ministarstva odgovaraju:

- Mađarska je originalna članica STO (nije prolazila kroz proces pristupanja) i u vreme kada je nastao STO, 1995. godine, nije imala propise u vezi sa GMO. Rusija je u STO pristupila 2012, kada je na snazi bio propis koji nije predviđao zabranu prometa GMO. Rusija je uvela zabranu uzgajanja i proizvodnje GMO, ali ne i zabranu registracije i kontrolisanog prometa GMO u junu 2016. godine - navode iz nadležne institucije. Međutim, na jasno pitanje da li Srbija i sada uvozi proizvode koji u nekom procentu sadrže GMO, dobili smo kratak odgovor: „Nemamo saznanja o tome."

S druge strane, predsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije i član nedavno osnovanog Nacionalnog saveta za bezbednost hrane Goran Papović kaže da postoje pritisci iz STO, ali da to ne znači da ne treba da budemo dovoljno mudri.

- Moj predlog je da država dozvoli promet onih genetski modifikovanih proizvoda za koje uvoznik ima dokaz da nisu štetni po zdravlje. Stvar je upravo u tome što niko nema takav dokaz. Takvu praksu su uveli Austrijanci i Mađari. Time bismo ispunili uslov da pristupimo STO, ali bismo istovremeno imali restriktivna ograničenja. Čini mi se da je ministar poljoprivrede to već načelno i prihvatio. Osim toga, trebalo bi pomeriti trenutno dozvoljenu granicu od 0,9 odsto GMO u određenim proizvodima, poput stočne hrane, ali i takve proizvode vidno označiti kao GMO kako bi potrošači znali šta kupuju - ističe Papović i podseća da se na domaćem tržištu uveliko mogu naći genetski modifikovani proizvodi:

- Pa, kada vidite koliko je kukuruznih pahuljica i kukuruza šećerca, čokoladica koje se, recimo, uvoze iz Amerike, sve vam je jasno. Argentina, Amerika i Brazil su najveći proizvođači kukuruza GMO statusa, a mi treba da verujemo da specijalno za Srbiju prave „non GMO"? Nemojte da se lažemo. Moramo da otvorimo četvore očiju kada se radi i odlučuje o ovako važnim stvarima, makar zbog naše dece - kaže Papović.

S druge strane, penzionisani profesor s Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu i poslanik Miladin Ševarlić za „Ekspres" kaže da je dozvola prometa GMO samo početak.

- To je isto kao da dželata zadužite da se stara o vama kako vas ne bi pogubili u zatvoru. U svetu postoji veliki otpor prema GMO i očigledno nije u pitanju nekakva teorija zavere. Ovde se radi o prehrambenoj samoodrživosti. Ko ima pravo da jednom narodu nametne uvoz bilo čega što tom istom narodu nije u interesu? Naša poljoprivreda stagnira, stočarstvo nam je uništeno, a imali smo šansu da razvijemo proizvodnju „non GMO" soje i kukuruza, budući da smo već drugi izvoznik genetski nemodifikovane soje u Evropi i deseti izvoznik takvog kukuruza u svetu. Međutim, ovde je sve podređeno uvozničkom lobiju, posebno nakon rasprodaje trgovinskih lanaca, koji sada uvoze robu iz svojih zemalja. Tako nam prodaju meso, mleko i njihove prerađevine od stoke koja se hranila genetski modifikovanim sirovinama - ističe Ševarlić.

POŽURI POLAKO

On ističe i da nema potrebe da žurimo sa ulaskom u STO, budući da ni u EU nećemo ući pre 2025. godine.
- Nemamo koristi od žurbe. Zašto bismo unapred predali naše tržište? Međutim, očigledno je preveli pritisak na političare, kontrolne organe i pojedine proizvođače i prerađivače. Radi se o izuzetno jakom lobiju, koji izdvaja velike sume novca za potkupljivanje malog broja onih koji donose odluke i kreiraju stavove u društvu. Tako, recimo, Deklaraciju o Srbiji bez GMO, koju sam napisao, usvojilo je 135 opština i gradova, a sada u Skupštini nemam podršku poslanika da taj isti tekst uključim na dnevni red. Od 250 poslanika, 234 su s teritorije tih opština i gradova. Pa koga oni predstavljaju? - pita Ševarlić.

Iako nas iz EU uveravaju da ne treba strahovati od usklađivanja Zakona o GMO sa EU, profesor smatra da situacija u praksi, posebno u Srbiji, nije tako sjajna, budući da nelegalni usevi genetski modifikovane soje u Srbiji i sada cvetaju.

- Kontrola i primena propisa nam ne funkcioniše kako treba, a kaznena politika je previše blaga. Da ne pričamo o tome da se ukidaju subvencije onima koji ne mogu na vreme da vrate kredite, dok za uzgajivače GMO to očigledno ne važi. Tako smo došli u situaciju da s potpunom zabranom GMO u Srbiji, prema dosadašnjim podacima, Fitosanitarna inspekcija godišnje otkrije oko dvadesetak hektara zasejane genetski modifikovane soje, pre svega u Vojvodini i Mačvi. Međutim, to je podatak samo na bazi uzorka! Kada rezultate te kontrole prenesemo na celokupne površine pod sojom, koji se godišnje kreću oko 160.000 hektara, to znači da je oko 5.000 hektara zemlje pod genetski modifikovanom sojom. Kada to pomnožimo s tri tone prosečnog prinosa, dobijemo 15.000 tona takve soje, što je oko 750 šlepera. To je konvoj koji bi zakrčio auto-put od Beograda do Subotice. Ta soja ne može da uđe u, recimo, „Soja protein" u Bečeju, jer oni imaju vrlo strogu kontrolu, pa onda najčešće završava na porodičnim gazdinstvima koja imaju stoku ili u privatnim mešaonicama stočne hrane, gde im se gubi svaki trag. Zato ne možemo pouzdano tvrditi da stoku hranimo sojinom sačmom koja nije GMO. Pitanje je i šta se i kako uvozi u Srbiju. Jednom prilikom pronađena je velika parcela pod genetski modifikovanom sojom koju nije bilo moguće prošvercovati na biciklu ili u gepeku jer su u pitanju bile tone koje su negde morale da pređu granični prelaz. Nažalost, to nikada nije istraženo do kraja, već je soja samo uništena. Osim toga, sumnjalo se i da je posle poplava 2014. u Srbiju ušla određena količina genetski modifikovanog semena kao donacija. Ni za to nema dokaza - kaže Ševarlić.

Još jedan od problema je i to što se u Srbiju uvozi sojina sačma iz Argentine, Brazila i SAD, gde je uzgoj GMO dozvoljen, a čini se i poželjan. Međutim, odgovor na pitanje koliko smo soje uvezli u Srbiju u protekle dve godine i koja je zemlja porekla, nismo dobili ni od Uprave za carine niti od Republičkog zavoda za statistiku i Privredne komore Srbije.

Na zid ćutanja naišli smo i u Ministarstvu poljoprivrede.

- Naše tržište sojine sačme je praktično saturirano domaćom sojinom sačmom i ne vidim razloga da ga iko uvozi. Umesto da to koristimo za razvoj sopstvenog stočarstva i da proizvodimo više kultura s markom „non GMO", mi izvozimo uglavnom soju i kukuruz u zrnu i tako postajemo samo dobavljač i izvoznik sirovina. A onda iz Austrije uvozimo njihove proizvode pod markom „Dunav soja", koji su bez GMO, i ovde ih plaćamo daleko više. To je potpuni apsurd - navodi Ševarlić.

Poseban rat vodi se između zagovornika i protivnika GMO kada je reč o posledicama koje takvi proizvodi mogu imati na ljudsko zdravlje. U tom pogledu, Ševarlić ističe da je problem to što sva ispitivanja koje sprovode proizvođači genetski modifikovanog semena traju svega 90 dana, dok po mišljenju struke treba da traju minimum dve godine kako bi se uvideli neželjeni efekti. U jednom takvom dvogodišnjem istraživanju naučnika u Francuskoj (objavljeno u „Food and Chemical Toxicology" 2012. godine, pa povučeno u skandalu „Seralini", a zatim objavljeno ponovo 2014. u „Environmental Sciences Europe") pokazalo se da su životinje hranjene genetski modifikovanim krompirom obolele od kancera bubrega i jetre, kao i od teških bolesti pluća.

Do sličnog zaključka došao je i osnivač Instituta za odgovornu tehnologiju iz SAD Džefri Smit, koji tvrdi da je postoji 65 naučno dokazanih zdravstvenih rizika od GMO, a o čemu je izdao i knjigu „Seme obmane" („The seeds of deception"), dok je studija Harvarda istakla da je glifosat „povezan s rakom kod pacova i miševa i da su eksperimenti na ljudskim ćelijama pokazali da izlaganje glifosatu može da ošteti DNK".

Kakve onda posledice GMO ima na ljude, još uvek se ne zna, budući da su istraživanja za sada rađena samo na pacovima. Možemo samo zamisliti kakve posledice može da ima prosečan Amerikanac (u SAD su dozvoljeni uzgoj i promet GMO) koji, prema zvaničnim podacima, u proseku godišnje pojede čak 90 kilograma genetski modifikovane hrane?!

Ne postoje tačni podaci o tome koliko prosečan stanovnik EU ili čak Srbije pojede GMO, a budući da je zakonski dozvoljena granica prisustva GMO u proizvodima 0,9 odsto, to faktički znači da ako pojedete svega sto grama keksa, može da se desi da ste uneli devet grama GMO. A još ako ste popili litar „žutog ili crnog soka" i možda pojeli najpoznatiji burger na svetu, samo za jedan ručak rizikovali ste unosom bar 27 grama GMO. To je na godišnjem nivou skoro 10 kila takve hrane!

REKLAMOŽDERI

Svaki praktičan pobornik genetski modifikovane hrane u debati poseže za zlatnim argumentom - uzgoj GMO direktno utiče na smanjenje upotrebe hemijskih sredstava protiv insekata i korova, što ide u prilog ekologiji. Osim toga, biotehnološke kompanije tvrde i da genetski modifikovane poljoprivredne sorte daju više prinosa na manjoj površini i da bi tako mogao da se reši problem manjka hrane u svetu.

- Nijedna takva obećavajuća izjava u svetu nije dala rezultate. Činjenica je da je 1996. u svetu bilo zasejano milion hektara GMO, a danas skoro 180 miliona hektara. Da li je iskorenjena glad? Nije. Da li je došlo do pada cena hrane? Nije. Ovde se dešava suprotno jer je višestruko skočila samo cena genetski modifikovanog semena. Laž je da je GMO ekonomičan. Osim toga, možda je gajenje genetski modifikovane soje za seljaka 30 odsto jeftinije, ali je država na gubitku - navodi Ševarlić.

Verovatno najpopularniji argument koji iz rukava može da izvuče jedan GMO skeptik jeste čist marketing u pravom smislu te reči. Naime, jedna od najvećih zamerki na GMO je: ako je toliko zdravo i bezbedno, zašto se GMO ne reklamira? Zašto se proizvođači GMO godinama bore u Evropi da se sa proizvoda skinu oznake „GMO", koji su po zakonu obavezni? Nije li simptomatično da je baš Amerika uvela obrnutu psihologiju i da obeležava samo „non GMO" ili „GMO free"?

I pitanje nad pitanjima: zbog čega je sam „Monsanto" odlučio da njihovi zaposleni u kantini, u filijali Velikoj Britaniji, mogu biti posluženi isključivo genetski nemodifikovanom hranom, o čemu je svojevremeno pisao „Independent"?

„Monsanto" već u Srbiji

Zakleti neprijatelj „Grinpisa", kompanija „Monsanto", ima filijale u više od 60 zemalja sveta, regiona, pa čak i u Srbiji. I to čak dva predstavništva. Naime, kompanija „Monsanto Serbia" d.o.o iz Novog Sada osnovana je 2010. godine, a vlasnik je „Monsanto Invest B.V." iz Holandije, dok je zakonski zastupnik izvesni Zoran Petrović. Druga firma zove se „Predstavništvo Monsanto Holandija B.V." iz Novog Sada, a zakonski zastupnik je takođe Petrović. Inače, posebno je zanimljiva činjenica da je ova firma u Srbiji registrovana svega nekoliko dana nakon što je počelo bombardovanje 1999. godine, tačnije 4. aprila 1999.
Kako je ranije izjavio Brendon Micener iz evropskog ogranka „Monsanta", ta kompanija u Srbiji ne prodaje GMO, već samo pesticid i tradicionalno seme pod markom „dekalb".
- Ne prodajemo genetski modifikovano seme u Srbiji, nikada to nismo radili i nemamo planove za tako nešto. Prodajemo samo tradicionalno seme u Evropi, sa izuzetkom pojedinih regiona Španije i Portugalije - rekao je Micener.
Zanimljivo je da je generalni uvoznik tog kukuruznog hibrida u Srbiji kompanija „MK Seed" Miodraga Kostića.
Lista GMO u Srbiji

* izvor „Grinpis"
- „Snickers"
- Supe „Campbell"
- Pirinač „Uncle Bens"
- Čaj „Lipton"
- „M&M"
- „Twix"
- „Milky Way"
- Čokolada „Cadbury"
- „Ferrero Roche"
- „Nestle"
- Čokoladni napitak „Nesquick"
- „Coca-Cola", „Sprite", „Fanta"
- „Pepsi-Cola"
- „7 Up"
- Sosevi „Knorr"
- Keks „Parmalat"
- Majonezi, sosevi i začini „Hellman's"
- Začini, majonezi, umaci „Heinz"
- Kašice za beb „Hipp"
- Mleko u prahu za bebe „Abbot Labs Similac"
- Jogurt, kefir, sir i dečji napitak „Danone"
- „McDonalds"
-  Čokolada, čips, kafa i dečji napitak „Kraft"
- Kečapi i sosevi „Heinz Foods"
- „Delma Unilever"