SRBIJA NA RASKRSNICI ILI RUSI ILI AMERIKANCI

Vučić je, kako kaže, pod dosad najvećim pritiskom da odabere kom će se carstvu privoleti. Jedino što je sigurno to je da je Srbija na putu ka EU i da se preko nas prepliću interesne sfere mnogih sila. Zašto smo mi važni jednom Trampu ili Putinu?

Sveti Sava nas je davno oslobodio dilema rekavši da smo Zapad Istoku i Istok Zapadu. Umeli ili ne umeli da se nosimo s tim, tako nam je. Ovako na pitanje "Ekspresa" o najnovijoj istorijskoj vododelnici i opredeljivanju između Amerike i Rusije odgovara akademik Matija Bećković.

Svetosavska blaga ruka pokazuje put, rekli bi "Idoli", ali ne govori o tome kako putem hodati. Vučić je, kako kaže, pod dosad najvećim pritiskom da odabere kom će se carstvu privoleti. Jedino što je sigurno to je da je Srbija na putu ka EU i da se preko nas prepliću interesne sfere mnogih sila. Zašto smo mi važni jednom Trampu ili Putinu? Nemamo naftu. Rudna bogatstva su uglavnom na Kosovu. Skoro tri decenije nismo ozbiljna vojna sila. O ekonomskoj i političkoj da i ne govorimo...

Odgovor na prvi deo pitanja nalazi se u arhivama Stejt departmenta, jer je američka spoljna politika zacrtana još početkom 20. veka. Ona se ne menja u skladu sa okolnostima. Ona traje.
Osnovne smernice Amerike kao sile koja izlazi van svojih granica i postaje važan igrač u Evropi ucrtao joj je, kod nas nedovoljno poznati državni sekretar Džon Hej, koji je službovao u vreme mandata dva američka predsednika, Vilijama Mekinlija i Teodora Ruzvelta. Nešto kasnije, posle Versajske mirovne konferencije 1919, Amerika će dodatno formulisati svoje ciljeve i zahtevati da bude jedan od ključnih faktora u Evropi i da se pita za svaku promenu granica. Učeni ljudi i takozvana Spajkmanova doktrina Vašingtonu su pokazali da se Stari kontinent kontroliše sa dve tačke - iz Skandinavije i sa jugoistoka Evrope. Prevedeno na današnje okvire, ako Amerikanci imaju pod kontrolom Norvešku i Moravsku dolinu, odnosno Srbiju, one su geostrateški dominantne u Evropi. Zbog te transverzale mi smo im stalno u fokusu.

Na drugoj strani, legitimni viševekovni interes Moskve za ove prostore pojačava se od bombardovanja Srbije 1999, što se poklapa i sa dolaskom na vlast sadašnjeg predsednika Vladimira Putina. Istoričar Ekmečić govorio je da je Balkan za Rusiju mesto gde se ona dokazuje kao velika sila pred drugim evropskim državama u vreme Prvog svetskog rata. Očigledno ovo igralište nisu zaboravili ni sto godina kasnije. Kroz čitav 20. vek Rusija je ovde prisutna, ali je stepen suvereniteta naše zemlje određivao koliko će se to prisustvo osetiti. Danas, Srbija i Republika Srpska kao vojno neutralne predstavljaju poslednja ostrvca ruske sfere uticaja u moru evropskih država članica NATO. Zato im je važan i Humanitarni centar u Nišu, a zbog toga su spremni i po povoljnim uslovima da nam ustupe "migove" i naoružanje. Isto kao što su verovatno spremni da, ako istorijsko prijateljstvo izostane, usred decembra zavrnu gas, kao Ukrajini pre nekoliko godina. Za razliku od Kijeva, Beograd može da računa na podršku Nemačke, ali imajući u vidu političku situaciju kod njih, pitanje je koliko ćemo još moći da se krijemo pod suknjom Angele Merkel. Možda su dani u pitanju...

DAČIĆ NA TRAPEZU

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić konačno priznaje da nam je veoma sužen manevarski prostor za balansiranje u spoljnoj politici i napominje da Balkan ponovo postaje ključni poligon za velike sile.

- Možda je čak uži nego ikada, ali mi i dalje hodamo po toj tankoj žici. Srbija se nalazi na evropskom putu, čuvaćemo naše vekovno prijateljstvo s Rusijom. Tačno je da od nas traže da rešimo pitanje Kosova i da bismo u tom slučaju možda mogli da uđemo u EU i pre 2023. Pritom, situacija se globalno usložnjava. Nekada se za mesec dana dogodi promena, koju ranije niste mogli da zamislite na desetogodišnjem nivou. Spoljna politika Srbije pravljena je kao nešto što treba da odoli i zubu vremena i brojnim pritiscima. Naš izbor da živimo u slobodnoj i, koliko je to moguće u uslovima globalizacije, nezavisnoj i suverenoj zemlji najteži je izbor. Priklanjanje nekoj od strana bilo bi mnogo lakše. Ovo je najteže za rukovodstvo, ali dalekosežno najbolji izbor za našu zemlju - poručio je Vučić gostujući u emisiji "Ćirilica" kod Milomira Marića.

Prema njegovim rečima, podjednako mu ne veruju ni u Vašingtonu ni u Moskvi ni u Briselu i time je veoma zadovoljan.

- Nijedne ne lažemo, niti obmanjujemo. Otvoreno sam u sedištu NATO rekao zašto Srbija ne želi da postane njihov član, ali i zašto nam je potrebna saradnja, što ja ne mogu nekim usijanim glavama ovde da objasnim. Zbog toga Srbiju poštuju. Ne zaboravite i Kinu, ona će 2040. verovatno biti najveća ekonomska sila. Planiram sledeće godine da obiđem 15 afričkih zemalja, da otvorim Afriku za naše tržište, kao što smo to nekad umeli. Da li ćemo u takvoj politici moći da izdržimo, ne znam, ali nadam se da hoćemo - istakao je Vučić.

Inače, ovo nije prvi put da se Srbija opredeljuje, takvi zahtevi se ciklično ponavljaju još od stvaranja srpske države u 19. veku. Slično je bilo i tokom Hladnog rata, koji je Tito umeo vešto da iskoristi. Nakon istorijskog "ne" Staljinu, malo-pomalo postao je miljenik Zapada i izdejstvovao je njihovu ogromnu vojnu i finansijsku pomoć. Prema nekim procenama u periodu od kada je Koča Popović sa Amerikancima dogovorio vojnu saradnju i potpisivanje Balkanskog pakta, u kome su učestvovale SFRJ, Grčka i Turska, sa Zapada smo dobili 15 milijardi dolara vredno naoružanje i opremu. To je, u današnjim vrednostima, otprilike 150 milijardi dolara. Učešće u Balkanskom paktu, kako stručnjaci ocenjuju, predstavlja najvišu tačku vojne saradnje sa Zapadom u istoriji Jugoslavije. Do njega se došlo u vremenu kada se naša zemlja nalazila u izuzetno nezavidnom položaju - pod pretnjom Istoka i kao ideološki protivnik Zapada. Tito je 1958. zvanično zatražio prekid vojne pomoći, ali nije prestao sa uzimanjem kredita od Svetske banke i sa Zapada. Radi balansa na hladnoratovskoj klackalici opredelio se za tenkove i oružje iz Sovjetskog Saveza. Malo je poznato da je Jugoslavija sve do Titove smrti imala kancelariju u Vašingtonu, koja je organizovala aranžman za plasman i prodaju našeg naoružanja širom sveta. Vrednost tih višedecenijskih poslova merila se stotinama milijardi dolara i to su bila bespovratna sredstva, ali je sve kontrolisala vojska, pa je držano van očiju šire javnosti. Šezdesetih godina razvija se ideja Nesvrstanih, a u domaćoj radinosti cveta samoupravni socijalizam i životni standard običnog radnog naroda.

Sve do ekonomske krize osamdesetih i krvavog raspada države u poslednjoj deceniji 20. veka, Jugoslavija će biti jedna od retkih "welfare state" sa socijalističkim uređenjem. Ponovo Zapad Istoku i Istok Zapadu.

Istoričarka Dubravka Stojanović kaže za "Ekspres" da se često pada na istim greškama.
- Nijedna istorijska situacija nije ista, pa neko prethodno iskustvo teško možete da primenite u novim okolnostima. Tako je i ova situacija različita od Hladnog rata, jer nemamo bipolarni svet koji je podeljen jednom jasnom linijom, pa da mi izaberemo stranu ili nesvrstanost kao neki naš treći put. Ovo je daleko komplikovaniji svet gde su na Balkanu, pored starih igrača Evrope i Rusije, sad i neki novi, poput Kine, Turske ili Saudijske Arabije. Sve te sile imaju ovde svoje interese, investicije i saveznike. Zato je danas bilo koje svrstavanje daleko kompleksnije nego bilo kada ranije. Istovremeno, baš zbog toga vrlo je teško ostati sam i neutralan. To možda može Švajcarska ili Švedska, ali one imaju sasvim različite pozicije i drugačije ekonomije. Mi smo slabi da bismo sami odolevali globalnom svetu. Zbog zatezanja među velikim silama, što je proces koji teče nezavisno od nas i ide u nepovoljnom pravcu za čitav svet, teško se može ostati stvarno po strani - objašnjava Stojanovićeva i dodaje da je tako bilo i sa Nesvrstanima, pa ste bili malo na strani Rusa, malo na strani Amerikanaca, u zavisnosti od toga odakle je dolazila podrška ili novac.

- Danas je i Kina vrlo bitan faktor u regionu, posebno zbog investicija. Ta jednačina ima dosta faktora, zato me podseća na igru muzičkih stolica u kojoj kad muzika stane svi jure stolicu. Nije reč o sedenju na dve stolice, već o tome da se snađemo i ne ostanemo bez stolice - napominje sagovornica "Ekspresa".

Opširnije pročitajte u novom broju Ekspresa koji je od petka na kioscima.