SREMSKI FRONT, POLEMIKA:  Najveća ratna pobeda ili nepotrebna klanica u trenutku kada je rat već bio završen?

    • . Autor:
    21
    SREMSKI FRONT, POLEMIKA:  Najveća ratna pobeda ili nepotrebna klanica u trenutku kada je rat već bio završen?

    Malo je koji događaj iz perioda Drugog svetskog rata na prostoru nekadašnje Jugoslavije postao mesto tako žestokih i dugih sporenja u Srbiji, kao što je to slučaj sa Sremskim frontom…

    Sremski front je i posle sedam decenija još uvek otvoren. I dok ga pripadnici partizanskog pokreta predstavljaju ga kao „najveću oslobodilačku bitku i najveću pobedu naše  armije u II svetskom ratu“, dotle njihovi oponenti odgovaraju da je to bilo veliko i nepotrebno stradanje, te da je ova ratna operacija u stvari bila „klanica“ na koju je Tito smišljeno poslao desetine hiljada neobučenih srpskih mladića da izginu.

    sremski front (4)

    Istoričari navode da su Nemci formirali front u sremskoj ravnici posle oslobođenja Beograda s namerom da zaustave prodor partizanskih i sovjetskih snaga prema zapadu, odnosno da svojim snagama sa juga omoguće izvlačenje kroz Bosnu, severno od Save.

    Prva greška: Gerila koja je krenula u frontalnu borbu

    Borbe na Sremskom frontu vođene su 172 dana, od 21. oktobra 1944.  do 13. aprila 1945. godine. Na tom bojištu sudarilo se oko 250.000 vojnika, a na strani Jugoslovenske armije u jednom periodu učestvovale su jedinice Crvene i Bugarske armije, kao i brigada „Italija“.
    Većinu sastava 11 partizanskih divizija koje su duže ili kraće vreme ratovale na Sremskom frontu činili su regruti iz Srbije. Radi se o mladićima mobilisanim u jesen 1944. i početkom 1945. godine.
    Dok partizanska istoriografija ističe da je ova operacija protiv Nemaca bila nužna, istoričar, dr Bojan Dimitrijević, smatra da arhivski podaci upućuju na drugačiji zaključak.
    -Partizanska vojska je u Srbiju ušla kao gerilska formacija, a na Sremskom frontu je pokušala da se taktički i strategijski ponaša kao stajaća vojska, što u tom trenutku nije bila. Analizirajući borbe na Sremskom frontu, bio sam iznenađen kada sam pre nekoliko godina pronašao dokumenta koja su ukazivala da je partizansko rukovodstvo olako shvatalo taj zadatak. Vrhovni štab je računao da već u decembru može da izvrši proboj fronta, sa idejom da se krene prema Zagrebu. To je bilo eklatantno nepoznavanje nemačkih snaga. Kada čitate dokumenta, vidite i da nisu poznavali ni mogućnosti svojih snaga, niti su raspolagali podacima o načinu protivoklopne i rovovske borbe, odnosno svih elemenata potrebnih za razumevanje frontalnog sukoba – kaže Dimitrijević.

    sremski front (6)„Završio sam tek sedmi razred gimnazije i nisam imao 18 godina. U Prvoj beogradskoj gimnaziji podelili su nam puške i peške sproveli na Sremski front…“, kaže ratni vojni invalid Ljubinko Počeković

    Već decenijama se iznose različite verzije o mobilizaciji i odlasku srpskih regruta na front. Po jednoj, najveći broj mladih ljudi je oduševljeno krenuo u rat i priključio se borbi za oslobođenje zemlje.
    – Mobilizacija je vršena po propisima Kraljevine Jugoslavije, a regrutovani su mladići koji su napunili 18 godina – tvrdi pukovnik Jovan Radovanović, učesnik Sremskog fronta i nekadašnji borac 21. Srpske divizije.
    Druga verzija, međutim, iznosi da je bilo dosta onih koji su se tamo obreli nevoljno i uz prisilu, a među njima su se našli i mlađi od 18 godina.

    Druga greška: Mobilizacija neobučene omladine

    Ratni vojni invalid Ljubinko Počeković kaže: „Završio sam tek sedmi razred gimnazije i nisam imao 18 godina. U Prvoj beogradskoj gimnaziji podelili su nam puške i peške sproveli na Sremski front…“
    Dramski pisac Dušan Kovačević navodi da je njegov otac sa nepunih 18 godina odveden iz šabačke srednje škole na front, gde je bio ranjen.
    -Na Sremskom frontu su se našli i jedni i drugi. Bilo je onih koji su voljno išli u rat i učestvuju u oslobođenju zemlje i pobedi, ali je bilo i mladića koji su to osećali kao teret-iznosi Dimitrijević.
     Koplja se lome i oko pripremljenosti mobilisanih mladića za ratovanje, a pre svega za frontovsku borbu. Pukovnik Radovanović tvrdi da nije tačno da su regruti posle mobilizacije odmah upućivani na front.
    -Svi novi borci koji su dolazili u našu jedinicu(21. Srpsku diviziju) morali su da prođu obuku, koja je trajala sedam do deset dana. Osnovno pravilo je bilo da oni ne mogu na ratište bez osnovne pripreme. To je zapravo bila naredba koja je morala da se poštuje – kaže Radovanović.
    Beograd, 2. februara 2010. - Demokratska stranka je danas, dve decenije od osnivanja, jedna od dve dominantne politicke opcije u Srbiji, a na pocetku delovanja, devedesetih godina proslog veka, nailazila je na mnoge teskoce u radu, ocenio je istoricar Bojan Dimitrijevic. FOTO TANJUG/ TANJA VALIC/bk

    Od istorije do istine: Bojan Dimitrijević           FOTO TANJUG/ TANJA VALIC

    Partizani su u Srbiju ušli kao gerilci, a na frontu su pokušali da se taktički ponašaju kao stajaća vojska, što u tom trenutku nisu bili

    Bojan Dimitrijević, međutim, ističe da se obuka razlikovala od jedinice do jedinice.
    -Snage koje su posle oslobođenja Beograda kenule prve na Sremski front nisu imale vremena za obuku. To su činile one potonje, ali su imale malo vremena da uvojniče mladiće koji do tada nisu imali nikakva iskustva sa vojskom. Posledice su bile teške – smatra istoričar.

     Treća greška: Neadekvatno naoružanje

    Partizanskom rukovodstvu se posebno zamera što što je bez adekvatnog, teškog naoružanja i opreme krenulo u frontalni sukob sa iskusnom i još dobro opremljenom nemačkom armijom.
    To se jasno vidi iz izveštaja štaba 21. divizije od 4. novembra 1944. godine u kojem, između ostalog, stoji:
    “Naše je mišljenje da se neprijatelj ne može izbaciti iz sadašnjih utvrđenja bez izdašne artiljerijsle pripreme i tenkovskih jedinica…Dalji napad sa ovim sredstvima i ovakvom pomoći u artiljeriji  bio bi uzaludan i mogle bi se dati samo još veće žrtve. Neprijatelj se na ovom sektoru pripremao da će dobiti udare moderno naoružane vojske, pa su prema tome njegova sredstva i utvrđenja isuviše jake za naša sredstva”.
    – Upadljivo je da partizanske snage na Sremskom frontu ne koriste tenkove ni teško naoružanje sve dok iz Sovjetskog Saveza nije stigla jedna tenkovska brigada, formirana od našeg ljudstva. Ona je u Beograd stigla 27. marta 1945., a 12. aprila učestvovala u proboju nemačkih linija u Sremu i severnoj Bosni-navodi Dimitrijević.

    sremski front (7)Sremski front je najmanje Titova osveta. U suštini je to osveta srpskih komunista koji su 1941. bili proterani iz Srbije

     Titova ili osveta srpskih komunista?

    Nisu retki oni koji mobilizaciju i Sremski front doživljavaju kao zaveru protiv Srbije.
    -Za mene je to više bila nebriga partizanskog vrha prema žrtvama, nego zavera. U njihovoj ideološkoj borbi žrtve nemaju onu cenu koju bi realno trebalo da imaju. To se jasno vidi iz njihovih naređenja. Oni ne pridaju mnogo pažnje klasičnim metodama za smanjenje gubitaka, nego široko  koriste “ljudski materijal”. Taj sistem ratovanja ovde je donela Crvena armija- napominje istoričar Dimitrijević.
    On se ne slaže da tezom da je slanje srpskih mladića na  Sremski front rezultat Titove osvete.
    – Najmanje je Titova osveta. U suštini je to osveta srpskih komunista koji su 1941. i početkom 1942. bili proterani iz Srbije, kao i njihovih kadrova koji su ovde preživeli okupaciju-uveren je Dimitrijević.

    Takmičenje sa Rusima

    Još se čeka i odgovor na pitanje da li su bile neophodne tolike žrtve kada je slom nacističke Nemačke bio sasvim blizu i ishod rata izvestan.
    Za to Dimitrijević ima objašnjenje:
    -Partizansko rukovodstvo je imalo stalnu želju za takmičenje sa Sovjetima, od kako je prvi borac Crvene armije zakoračio na jugoslovensku teritoriju. Ono je insitiralo na tome da  partizanski borci moraju da budu jednaki sovjetskim ratnicima, odnosno da pokažu svojoj ruskoj braću da su im veoma blizu po borbenim kvalitetima i kapacitetima. Ta frustracija je rasla sa sovjetskim nastojanjem da partizanima stave do znanja da nisu jednaki. To je jedan od važnih momenata koji pomaže da se shvati zašto partizansko rukovodstvo insistira na produženju intenzivne borbe protiv Nemaca- navodi Dimitrijević.

    sremski front (9)Partizansko vođstvo je imalo stalnu želju za takmičenje sa Sovjetima, od kako je prvi borac Crvene armije zakoračio na našu teritoriju

    PROBOJ I OSLOBOĐENJE ZEMLJE
    U proboj Sremskog fronta jugoslovenske snage krenule su u zoru 12 aprila 1945 godine. Ofanziva je počela artiljerijskom pripremom od 15 minuta iz 120 topova i dejstvima iz 50 aviona. Posle toga u juriš su krenule jedinice iz prvog ešalona i osvojile glavne odbrambene linije Nemaca.
    Trećeg dana decembra 1944. četiri partizanske i dve sovjetske divizije probile su dve nemačke linije odbrane, prodrle na zapad u dubini od 20 do 40 kilometara i oslobodile brojna mesta. Nemci su u međuvremenu doveli pojačanja, naneli velike gubitke partizanskim jedinicama i posle dvonedeljnih borbi zaustavili ofanzivu. Nemačka pešadija, podržavana tenkovima, prešla je u napad na celom frontu 3. januara 1945, ali je uvođenjem elitnih partizanskih jedinica protivudar zaustavljen posle tri dana. Posle toga front se stabilizovao i nije bilo ozbiljnihjih borbi do aprilskog proboja fronta.
    Istoričari ističu da je da su posle proboja Sremskog fronta partizanske snage za nepunih mesec dana oslobodile celu zemlju i da je nekoliko jedinica stiglo i do Trsta.
    sremski front (8)
    BROJ ŽRTAVA UMANJEN I PRIKRIVEN
     
    Ne smiruju se ni polemike oko broja žrtava na Sremskom frontu. Partizanska istoriografija navodi da je na ovom ratištu poginulo 14.826 boraca, uz napomenu da taj spisak nije konačan. Na istom bojištu život je izgubilo 1.100 boraca Crvene armije, 623 pripadnika bugarske armije i 163 borca brigade “Italija”. Po istom izvoru, nemački gubici iznosili su 30.000 poginulih.
    Nasuprot ovim podacima, iznose se tvrdnje da je broj žrtava bio najmanje dvostruko veći i da je na Sremskom frontu poginulo najmanje 30.000 ljudi iz sastava partizanskih jedinica. Čak se pominju cifre koje dosežu do 80.000.
     Istoričari se slažu da ta tačan broj poginulih još nije utvrđen, ali da je daleko od onoga što navode protivnici partizanskog tumačenja ovog ratnog događaja.
    sremski front (3)
    POGINULO VIŠE LJUDI NEGO U SVIM OFANZIVAMA ZAJEDNO
    Prema istoriografiji bivše Jugoslavije, u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, poznatoj kao Bitka za ranjenike (Bitka na Neretvi), na strani partizana bilo je 8.000 mrtvih i 2.000 zarobljenih.
    U Petoj ofanzivi, u kojoj je ključna bila bitka na Sutjesci, broj poginulih partizana iznosi 7.454 boraca. Tri partizanske divizije izgubile su više od trećine ljudstva, a 7. divizija gotovo 53. odsto.
    Prema konačnoj računici, u svim neprijateljskim ofanzivama tokom Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije poginulo je manje ljudi nego što je poginulo samo na Sremskom frontu.

    document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);

    21 komentara

    Dodajte komentar
    1. 1
      Kocha Grubmexul
      Reply

      Po čemu je “polemika” dovesti jednog kriptofašističkog istoričara, jednog random tipa koji se sa njim slaže, jednog nacionalističkog dramaturga koji se sa njim slaže i jednog bivšeg borca čije neslaganje je izraženo u dve rečenice?

    2. 4
      Branislav
      Reply

      Proboj prema Trstu izvrsen je iz pravca Dalmacije ka Rijeci i Bihacu. S obzirom da je Dalmacija oslobodjena takodje u jesen 1944. ranijim prodorom iz tog pravca moglo se nemackim snagama u Sremu i Slavoniji zaci s ledja. Vermaht nije imao kapiciteta da uspostavi jaku odbranbenu liniju u Lici ili duz jadranske obale. Ali taj front je mirovao do aprila 1945. bez ikakvog razloga, a JA je pokusavala prodor preko najjacih nemackih snaga koje su bile deo dugackog fronta koji se od Save preko Drave protezao kroz Zapadnu Madjarsku. Sremski front je bio sudar jedne pravojne poluobucene formacije i jedne savremeno opremljene i obucene vojske koja je u ravnici imala priliku da iskaze svoj puni potencijal. Prema tome bespotrebana klanica kojoj je cilj bio sticanje politickih poena. Ne treba zanemariti ni drugi aspekt a to je da je mobilizacija velikog broja mladica bila i preventivna mera kako bi se smanjila mogucnost ravnogorskog protivustanka u Srbiji.

    3. 5
      Marko
      Reply

      U suštini je to osveta srpskih komunista koji su 1941. i početkom 1942. bili proterani iz Srbije, kao i njihovih kadrova koji su ovde preživeli okupaciju – PROIZVOLJNA KONSTATACIJA

      Što se tiče ličkog fronta, čitao sam intervju sa jednim vojnim veteranom iz ličke divizije, koji je rekao da su stigli na oslobađanje Beograda i potom nastavili ka Sremskom frontu. Partizanska vojska je imala proleterske brigade, tako da taj lički front nije bio dovoljno jak da napadne, jer kao što sam naveo u prethodnoj rečenici mnogi vojnici iz Bosne, Like, Crne Gore i Dalmacije su došli na oslobađanje Beograda, gde su mnogi od njih poginuli.

    4. 6
      Milovan Cicvaric
      Reply

      Sto je kralj vodio preko Albanije i sto mu je trebao Solunski front i proboj Kajmakcalana ? Sto nije cekao saveznike ? I kralj je u poslednjem pozivu mobilisao decu . Nego hocete da oljagate NOB i Tita kao vodu .

    5. 8
      Pero Galić
      Reply

      Sve su ovo proizvoljne konstatacije. Bez pravog argumenta i ono rekla kazala. Naj bolje je biti general posle bitke. Normalno da je bilo grešaka (u historiji ratovanja a koja vojska ih nije činila) Treba uzeti u obzir činjenicu da su tu Rusi bili (sam bog zna dali ih je Tito mogao sprečiti da ne prolaze delovima Jugoslavije) Ne treba zaboraviti optimzam da je Beograd relativno “lako” oslobođen. I sama pomisao da Nijemci na svim frontovima trpe ogromne gubitke i da se stalno povlače i još drugih činjenica. Notorna je laž da su mladići iz školski klupa odvođeni na prve linije sukoba. Nađite mi i jednog svedoka (sudionika) da to potvrdi, a ne rekao mi onaj da je njegov otac to rekao. Da je neko ranjen ili poginuo sigurno je toga bilo ito ne u malom broju. Sticajem okolnosti bio sam prisutan na Kozari i u razgovoru sa jednim borcem iz 1. proleterske razgovarali o putu te brigade i baš nam je pričao o teškim možda i najtežim bitkama utoku tog rata na Sremskom Frontu. Sve patnje i stradanja koje su doživili teško je zamisliti i sada uzimati samo neke pojedinosti i prikazivati kao tobože nestanak Srbske mladosti je najblaže rečeno zlonamjerno

    7. 10
      Milan
      Reply

      Komunisti su nas unistili, i na Sremskom frontu i decenijama kasnije.
      Da li cemo se ikad osloboditi te posasti?

    8. 12
      esma
      Reply

      Zna se da je Sremski front bio klanica srpske omladine od ocevidaca a ne od istorije koju pisu pobednici.

    9. 13
      Jaćim
      Reply

      Bojan Dimitrijević je pokazao da je veoma pristrasan istoričar, čime je sam sebi oduzeo podosta naučničkog autoriteta.
      Mogli su Rusi da drže Sremski front ali bismo onda umesto nezavisnosti imali poziciju koju su imale Mađarska, Rumunija, Čehoslovačka…
      Mogao je Tito na Sremski front da pošalje iskusne borce koji su ratovali četiri godine, ali nije bio budala da žrtvuje svoje partizane i ostavi četnikoviće da uživaju u izborenoj slobodi.
      I ja sam malko pristrasan, pa bih pitao gospodina Dimitrijevića zašto četnici kao antifašisti nisu pritekli u pomoć partizanskim jedinicama koje nisu bile vične frontovskom ratovanju?
      Četnici su svoj “prodor” na zapad izveli u sadejstvu sa Nemcima i ustašama, sve do Austrije.

    10. 14
      Fidel
      Reply

      Mislite da bi Rusi stigli prvi u Berlin da nije bilo Sremskog fronta? Lupetaju se gluposti, a Tito je u tom trenutku jos bo samo Staljinov covek i ne bi ni otvarao taj front da ovaj nije to trazio jer nije zeleo da se Crvena Armija zadrzava u Jugoslaviji dok Amerikanci marsiraju ka Berlinu…govoriti o takmicenju sa Sovjetima u tom trenutku je glupo jer su nasi komunisti tad jos uvek slepo verovali Sovjetima, tek 1947, se nazire moguci razdor…

    11. 15
      Samir
      Reply

      Sremski front je bio istorijska nužnost i ponovo se vraćamo na klasično pitanje ko je kriv za pogibiju ljudi u ratu. Najlakše je reći to je bilo smišljeno protiv Srba i komunisti su želeli da što više mladih pogine. Mislim da je istina drugačija. Prvo kada je oslobođena Srbija mnogi su se uplašili jer su rat proveli bezbedno u svojim domovima. Drugo, mladi ljudi su puni žara i spremni da se žrtvuju ako vide da je to poželjan model ponašanja i treće partizanske trupe na sremskom frontu su bile loše naoružane.
      Opet pitanje zavere je teško dokazivo, jer po istoj logici bi trebalo reći da su regent Aleksandar i Nikola Pašić ljudi koji su svesno poveli u smrt srpsku omladinu u albansku golgotu kada je naređeno da se sa vojskom povlače i dečaci od 12 do 15 godina kako bi na Solunskom frontu obezbedili popunu. Takođe Srpska vojska koja je bila znatno bolje opremljena u odnosu na partizane je takođe pretrpela težak poraz u Sremu u 1914.godine. Tada je čak i đeneral Bojović ranjen, a 1.armija razbijena. .

    12. 16
      Душан комуниста
      Reply

      Сремски фронт нису формирали партизани, ни Совјети, већ немачка војска која се повлачила и ту ушанчила и фортификовала. Требало би да имамо пред собом карту Европе и видели бисмо, оно што често губимо из вида, да је ту била граница Немачке, великог Рајха. Сам Сремски фронт био је једна врста трећег фронта у Европи, нпр Јужног фронта и имао је пробој тог фронта више циљева. Прво, избацивање из рата Мађарске и Аустрије и ослобођење Југославије. Ова ослобођења би се теже одиграла без пробоја овог фронта. Битка за Будимпешту није могла тако успешно да се изведе без пробоја Сремског фронта јер су совјетске трупе пришле тако из правца југа и иза леђа одбрани Будимпеште. Будимпешта је после Стаљинграда и Берлина најтеже и најдужа ослобађана. Сам Хитлер ангажовао је додатне трупе из Италије и повукао део трупа предвиђених за контра офанзиву у Арденима на Западном фронту пребацујући их на Сремски фронт. Очигледно да је он итекако сматрао важним овај фронт. Друго, НЕПОСТОЈИ ЗАОБИЛАЖЕЊЕ ФРОНТА нигде током Првог и Другог светског рата. То је ПРОСТО НЕМОГУЋЕ! Зашто? Па шта би се догодило да се заобиласком фронта спусте више десетина хиљада немачких војника иза леђа и у бок партизанским јединицама? Или да се спусте до Београда и направе катастрофу! Зашто није заобиђен Солунски фронт и избегнут Кајмакчалан и друга победоносна изгинућа српске војске? Треће, да се није ишло у пробој фронта допустиле би се даље ликвидације народа по затворима и логору од Осијека, Винковаца, до Марибора, Цеља. Четврто, по окончању рата у северозападном делу Југославије (нпр тамо где има доста Срба) заостао би корпус многих војски који се не би предали партизанској војсци тако лако, нити има гаранције да би сви напустили земљу, зашто када у том случају партизанске војске ту нема. Шта би се десило онда? Да ли би накнадни долазак партизанске војске био мирно дочекан? Пето, када је у питању састав партизанских јединица на Сремском фронту, треба прво видети какав је био распоред ових јединица у Србији, БиХ, колико их је било, да ли су могле без допуњавања да пробију фронт итд. Свакако, да је свако страдање за жаљење.

    13. 17
      Ђорђе Петра Адама Првог
      Reply

      Душане,лепо си све потанко комунистички анализирао и навео на своју воденицу,то се зове метедологија како је баби мило,тако јој се и снило.Одговор ломљења кичме српском народу на Сремском фронту,на коме се елиминише биолошка могућност репродукције , се налази у Титовим разговорима са Черчилом у Напуљу,после којег Краљ Петар абдицира и даје проглас о приступању КВ у Отаџбини ПЈ и формирању НОБа,као и у Титовом мистериозном бекству са Виса у Крајову, где се договара о уласку Црвене армије у Србију.Партизанских јединица које би могле да формирају мостобран за прелаз партизанских јединица из Босне до тада у Србији није БИЛО,нити би оне могле да мобилишу толики народ да није било краљевог прогласа о заједничкој САДЊИ ТИКВИ
      са црвеним ђаволима.а које нам се још о главу обијају.

    14. 18
      ja
      Reply

      Pricao mi je komsija (pokojni) o Sremskom frontu pa izmedju ostalog kaze : tako smo mi isli u njihove rovove nocu na kafu I cigare jel ih vise nismo imali ali I oni na rakiju u nase rovovo. Nikome nije padalo na pamet da zapuca bilo je dosta svega a nije ni bilo razloga sa obe strane. Pricali smo o porodicama devojkama ostavljenim kucama o gladi …. A onda je neka budala izdala naredjenje JUERIS !

    15. 19
      Душан комуниста
      Reply

      Ђорђе Петре, ти си тај који наводи на своју воденицу. Где су ти аргументи? Где је то у разговору Тито Черчилу, на било који начин, говорио или наговештавао о сламању кичме српском народу? Где се то могло видети из тајног договора са Стаљином о проласку Црвене армије кроз Србију? Како ћеш да објасниш да је те исте 1945. године у том истом Срему и Војводини Броз покренуо српско насељавање колонизатора? Како ћеш да објасниш да је само Србија наредних 40. година без албанског и мађарског становништва увећала број становника за близу милион и практично надокнадила ратне губитке нерачунајући повећање српског становништва у БиХ и Хрватској? Од тога повећања највећи удео имало је српско увећање становоништва у Војводини до осамдесетих година. Што се тиче партизанских јединица током 1944 У Србији било их је неколико хиљада на Југу Србије и око 50 хиљада у два корпуса. Оном коме је само до идеологије и власти сметала би мобилизација супротне стране, што се види из твог коментара. Ономе коме је на првом месту ослобођење земље мобилизација није спорна, већ неопходна.

    16. 20
      jova pavlov
      Reply

      Nije logiccno da je sremski front bila neka osveta Tita ili komunista. Ali jeste logiccno da je to ogroman promassaj Tita, kojeg je komiisticcka Istorija proglasiala za vcelikog vojskovodju.
      Ko pomenu kralja koji je izgubio pola naroda u Prvom Sv. Ratu, sasvim je u pravu. Vecyu je on gressku napravio od Tita koji je izbugio oko deset procenata.

      I glavno je da se razlucci, ima li naaadee da cye rukovodioci Srbije u buducyem rata postupiti bolje.
      A buducyi rat je neizbezzan. To je istorijska nuzznost, bilo da su taccna sadassnja nagadjanja da je WW3 vecy pocceo, ili da nisu. Ako joss i nije, brzo cye.

      Titi je bio samo proseccan vodja, ali je propaganana massinerija to povecyala do neslucyenih razmera. Ako je on osmislio russenje mosta na Nerervi, saka mu ccast. To je bio odliccan potez, ali Sremski front visse nego
      anulira taj potez.
      Trebalo je ccekati da se Nemci povuku sami, pod pritiskom Crvene armije, a ne slati decu u rat. Deset dana obuke, nije malo, ali za neke manje ratne “zahvate”, a ne za Sremski front.

    17. 21
      Servus
      Reply

      1945.moj stric gimnazijalac,odveden iz škole na Sremski front. Svaki dan lepe listu poginulih iz Bgd. Majka vidi ime,dođe kući i kaže , ali ne daju tela . Deda uzme dukate iz kuće i kreće noću sa konjskim kolima,da ga nađe. Vraća se posle par dana i dovozi ga mrtvog. To je prva slika iz detinjstva mog oca. Svi okupljeni oko stola na kome leži Vojislav Marković,16g. (sahranjen na groblju Lešće) Otac oblači crnu košulju i ne skida crninu do svoje smrti.

    + Ostavite komentar