SSP I POLJOPRIVREDNO ZEMLJIŠTE: Može li Srbija da odloži prodaju oranica strancima?!

Ukupno poljoprivredno zemljište u Srbiji, prvi put u istoriji statističkih istraživanja, manje je od polovine površine teritorije države i iznosi 49,8 odsto, a više od 400.000 hektara iz zadružnog sektora nestalo je između dva popisa. Danas poljoprivredno zemljište pokriva 3,8 miliona hektara teritorije. Dakle, 54,3 odsto zemljišta je u državnom vlasništvu, 28,5 odsto u društvenom, a 17,2 odsto je zadružna svojina. Najveći procenat nekorišćenog državnog zemljišta dat je na korišćenje bez naknade kazneno-popravnim ustanovama, a samo 0,5 odsto pripada fakultetima

Potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008. godine Srbija je preuzela obavezu da od 1. septembra 2017. godine državljanima Evropske unije omogući kupovinu poljoprivrednog zemljišta pod istim uslovima kao i srpskim državljanima. Ako se do tog datuma ne ispregovaraju drugačiji uslovi, što je malo verovatno, Srbija će postati prva zemlja koja takvu mogućnost dozvoljava i pre nego što će postati članica EU. Za razliku od ostalih zemalja koje su ispregovarale duge rokove za prodaju zemljišta strancima, naša zemlja se na to obavezala nevezano od sticanja statusa punopravnog člana EU.

- Vojvođanski poljoprivrednici zalažu se da stranci što je moguće kasnije dobiju to pravo - kaže za Ekspres Jan Husarik, predsednik Banatske asocijacije poljoprivrednika "Banatski paori", i ističe: - Sve treba uraditi da ta mogućnost za strane državljane bude što komplikovanija, odnosno treba se ugledati i na druge države u Evropskoj uniji koje su zaštitile svoje obradivo zemljište kao jedan od najvažnijih resursa od nacionalnog značaja. Potpuno je jasno da naši paori nemaju novca da pariraju strancima, pa smo predlagali da se o ovom pitanju narod izjasni na referendumu. Ali još uvek nema odgovora od nadležnih institucija. Potpisivanjem SSP-a 2008. godine udvorički smo pristali na nenormalne uslove. Gde god smo se obratili sa idejom da se nešto popravi, dobili bismo odgovor da su to preuzete obaveze koje je potpisala prethodna vlast i da je veoma teško, takoreći nemoguće izmeniti te ugovorne obaveze. Ipak, oganičenjima po uzoru na druge to treba sprečiti jer iskren da budem, ne zna se ko je gori - domaći ili strani tajkuni.

Naša strategija o zadržavanju poljoprivrednog zemljišta u rukama domaćih vlasnika mogla bi da se zasniva na preuzimanju pojedinih rešenja iz zemalja EU, a stručnjaci preporučuju "slovenački" model Srbija, i pored loše ispregovaranog Sporazuma. Dakle, srpska strategija mogla bi da se zasniva na preuzimanju pojedinih rešenja iz zemalja EU jer u zakonodavstvu mnogih članica i te kako postoje ograničenja ko i pod kojim uslovima može steći pravo da postane vlasnik poljoprivrednog zemljišta. Ako institucije EU to tolerišu svojim članicama, "prepisivanje" takvih odredbi za našu zemlju bila bi dobra opcija, smatraju stručnjaci.

- Zar nije bolje da državno zemljište ostane državno i da se izdaje u zakup sadašnjoj generaciji poljoprivrednika, da oni to obrađuju dok imaju interes, a zatim sledećoj generaciji? Zar su Jevreji glupi zato što im je celokupno poljoprivredno zemljište državno, ili paradržavno, a njihova država ga izdaje u zakup na 49 godina - kaže za Ekspres Branislav Gulan, član Akademijskog odbora za selo SANU-a, i dodaje: - Čisto obradivu zemlju treba ponuditi poljoprivrednicima mlađim od 42 godine na 30 godina zakupa. Ako bi trećinu od 680.000 hektara državne zemlje (ni ne zna se tačno koliko je ima, pominje se i 830.000 hektara) u vangrađevinskom regionu Vojvodine ponudili pomenutim poljoprivrednicima, oko 6.700 gazdinstava proširilo bi svoja imanje, i to bila bila najbolja investicija.

Postoji mišljenje da bi u ovim okolnostima najpodesniji bio "slovenački" model propisa. Slovenija, za razliku većine drugih država, nikada nije tražila moratorijum, odnosno zabranu prodaje zemlje strancima, ali vešto je u propise ugradila nekoliko ograničenja za sticanje prava nad zemljištem. Neka od njih su, recimo, da kupac mora da bude državljanin te zemlje najmanje pet godina, da prednost pri kupovini imaju vlasnici susednih parcela, kao i mladi poljoprivrednici koji formiraju novo gazdinstvo ili proširuju postojeće posede.

Da je veoma važno, suštinsko pitanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem, slaže se i Nenad Budimović, sekretar Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo i vodoprivredu Privredne komore Srbije.

- To pitanje jeste ključno, ali primena novog zakona trebalo bi da uredi te odnose od lokala pa do nivoa države. Kada je reč o državnom zemljištu, nije sve zaparloženo, ima tu, doduše, močvara i bara i slatinastog zemljišta, dakle visok je procenat neupotrebljenog, ali može da se upotrebi za druge vrste proizvodnje - na primer za ribnjake. Zabluda je, takođe, i da imamo skromne prinose po hektaru, ali mogu da budu bolji, a sve to košta jer treba ulagati u tehnologiju i reprodukciju, koje su visokokvalifikovane metode unapređenja poljoprivredne i prehrambene proizvodnje - smatra Budimović.

Procenjuje se, takođe, da je više od 300.000 hektara obradivog zemljišta već u rukama domaćih i stranih tajkuna. Do oranica su došli pod nerealno povoljnim uslovima (često 200 evra po hektaru), uglavnom kroz privatizaciju poljoprivrednih kombinata koji su prethodno dovedeni do propasti. Neki od njih zaradili su ogroman novac preprodajom ranije jeftino kupljene zemlje, a neki tek nameravaju da profitiraju od takvih transakcija.

- Upravo bivša vlast je potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, a ja sam "umereni pesimista" kada je reč o popravljanju naše pozicije - kaže za Ekspres Marjan Rističević, predsednik Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije.

- SSP je najlošiji sporazum koji je jedna pristupajuća članica prihvatila. U tom SSP-u potpisano je da stranci poseduju nekretnine, kao i pravo da stiču pravo na to da kupuju nekretnine, uključujući i obradivo zemljište, pet godina od stupanja na snagu SSP-a. Zašto su to potpisali? Upravo zbog njih samih. Tačnije, da bi svojim tajkunima omogućili da za bagatelu kupe najplodnije oranice, kao i najkvalitetnije poljoprivredno zemljište. Treba nastojati da se taj resurs ipak sačuva kroz vidljive i nevidljive barijere za sticanje vlasništva nad poljoprivrednim zemljištem - poručuje Rističević.

Investitorima su posebno interesantne istočnoevropske zemlje koje se pridružuju zajednici, gde postoji obaveza prometa zemljišta, ali i države koje su u procesu pridruživanja. Najveće parcele do sada su otkupljene u Rumuniji, gde je oko 800.000 hektara prodato praktično u bescenje.

U Ministarstvu poljoprivrede za Ekspres kažu da, uprkos ranije potpisanim međunarodnim sporazumima, nadležne službe intezivno rade na izradi mogućih rešenja kako bi se kao vrhunski prioritet države zaštitio položaj srpskih poljoprivrednika. Takođe, analiziraju se i najbolja rešenja iz okruženja, koja će svakako dati dodatne smernice za izradu konačnog predloga, rečeno nam je u resornom ministarstvu.

Agroekonomisti ističu da ovakav trend ima negativne posledice jer se prelazi na intenzivan uzgoj svega nekoliko kultura - kukuruza, soje, pšenice, uljane repice, dok se ostale kulture eliminišu.

- Verovatno će tek opšta kriza energije, sirovina i zdrave hrane uticati na to da se izmeni odnos prema obradivom zemljištu i poljoprivredi kao osnovnoj privrednoj oblasti - kaže za Ekspres Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista, i objašnjava: - Država ne bi smela da prepusti odgovornost samo vlasnicima ili korisnicima zemlje nego mora da uvede strogu kontrolu, a potrebno je i sprovođenje odgovarajućih mera u agrarnoj, ali i ruralnoj politici.

Profesor Ševarlić ide i korak dalje.
- U Srbiji su najbrojnija mala porodična gazdinstva sa prosečno 5,44 hektara koji koriste 82 odsto poljoprivrednog zemljišta (73 odsto su oranice, od kojih je 68 odsto pod žitima). Više od 150.000, ili petine, ukupnog broja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava su "ugašena" između poslednjih popisa (2002. i 2012) i "ubrzanog" stečaja 736 zemljoradničkih zadruga u samo dve godine - tranzicionog perioda (2010-2012). Porodična poljoprivredna gazdinstva dominiraju u ukupnoj površini raspoloživog (66,2 odsto), vlastitog (60,2odsto) i zemljišta uzetog u zakup (68,7 odsto), dok gazdinstva pravnih lica i preduzetnika dominiraju jedino u zemljištu datom u zakup (74,4 odsto) - opominje Miladin Ševarlić.

Suštinsko pitanje, tvrde pojedini krugovi, nije čije će biti poljoprivredno zemljište, već na koji način će se tom zemljom upravljati. Veoma je važna, kako kažu, strategija očuvanja oranica, u smislu da je zemlja hraniteljka neobnovljiv resurs koji se mora čuvati

U slučaju Poljske, na primer, zabrana prodaje zemlje strancima na snazi je dvanaest godina od datuma ulaska u EU, u Hrvatskoj osam, a Mađarska je u tom pogledu otišla najdalje. Posle desetogodišnjeg moratorijuma na prodaju zemljišta strancima naš severni komšija, posle referenduma koji je podržalo 87 odsto građana, izmenom Ustava trajno je onemogućio strane državljane da postanu vlasnici njihovih poljoprivrednih parcela.
- Protiv sam prodaje prirodnih dobara, pa i poljoprivrednog zemljišta strancima jer, po mom mišljenju, to predstavlja prodaju suvereniteta - ističe za Ekspres Milan Prostran, agroekonomski analitičar, i upozorava: - Kad počnu pregovori sa Evropskom unijom po poglavljima 11 i 12, treba učiniti sve da se taj deo sporazuma izmeni i onemogući prodaja zemljišta, kao što su to uradile druge zemlje. Ako to ne bude izvodljivo, neophodno je zakonom odvratiti strance da kupuju naše zemljište jer ćemo Zakon o poljoprivrednom zemljištu morati da uskladimo sa evropskim direktivama. Istini za volju, u Srbiji su ranije, i pored zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta, stranci na posredan način, koristeći nejasnoće u zakonima u poslednjoj deceniji, kupovinom državnih kombinata u čijem su vlasništvu i poljoprivredne parcele zapravo postali vlasnici naših oranica.

Inače, neke zemlje, poput Slovenije, zakonom su pooštrile uslove za sticanje svojine i praktično destimulisale interes stranaca da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta. Slovenija, dakle, nije tražila moratorijum zabrane prodaje poljoprivrednog zemljišta kupcima iz EU, ali zakonom je propisala barijere za sticanje svojine i domaćim i stranim državljanima, od toga da kupac mora da bude rezident, odnosno stanovnik Slovenije najmanje pet godina, pa do toga da prednost imaju lica koja su vlasnici susednih parcela, kao i da prednost imaju registrovana poljoprivredna gazdinstva.

VRTOGLAVE CENE

Posebno je interesantan podatak o kretanju cena poljoprivrednih oranica u zemljama centralne i istočne Evrope (CIE) neposredno pre i nakon pristupanja Uniji jer slične promene mogu da se očekuju i u Srbiji. Istraživači su uporedili cene zemljišta u periodu od 2001. do 2006. godine u nekoliko država CIE, kao i prosek u tadašnjim članicama EU. Dok je, recimo, 2006. u državama CIE hektar vredeo od 1.900 do 2.300 evra, prosek u tadašnjoj EU bio je čak 12.000 evra.
Razlike su bile ogromne, i to je, uz niže prihode građana, bio odličan argument ovih država da zatraže produženje moratorijuma za prodaju zemljišta stranim državljanima. Zanimljiv je takođe i podatak da je u posmatranom periodu cena drastično rasla u Poljskoj (35 odsto), Slovačkoj (21 odsto), Estoniji (50 odsto), a u Litvaniji za čak 143 procenta. Kako se navodi, porast cena pogurale su i takozvane "špekulativne tražnje" pojedinaca koji su bili svesni ogromnih razlika u ceni obradive površine u tadašnjoj EU-15 i zemljama centralne i istočne Evrope. Nije teško zaključiti da njihov krajnji cilj nije bio bavljenje poljoprivredom već dobit od dalje preprodaje oranica strancima kada to zakonski okvir dozvoli, a paralela sa Srbijom je očigledna.

REGIONALNE RAZLIKE

Raspoloživo zemljište jeste polazna statistička kategorija u Popisu poljoprivrede 2012. godine i predstavlja zbir vlastitog i neto zakupljenog zemljišta (uzeto u zakup/dato u zakup). Ono zauzima 5.346.597 hektara ili 68,9 odsto od 7.759.200 ha ukupne teritorije Republike Srbije. Regionalne razlike zastupljenosti ovog zemljišta kreću se od 94,8 odsto u zemljištem najbogatijoj Vojvodini, više od 78,3 odsto u Beogradskom regionu i 70,4 procenta u Šumadiji i zapadnoj Srbiji - do svega 44,9 odsto u demografski opusteloj južnoj i istočnoj Srbiji. U periodu od 1960. do 2012. godine, prema podacima redovnih godišnjih statističkih istraživanja, korišćeno poljoprivredno zemljište u Srbiji smanjeno je za 299.000 hektara ili za 5,6 procenata - odnosno sa 69,3 na 65,5 odsto ukupne teritorije. U tom razdoblju iz poljoprivrede Srbije "izuzeto" je čak 1,49 miliona hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta. To znači da je poljoprivreda Srbije u 2012. godini siromašnija za 27,84 odsto ukupno korišćenog poljoprivrednog zemljišta iz 1960. godine, što je (po prosečnoj ceni od 5.000 evra po hektaru) ekonomska šteta od 7,465 milijardi evra!

ISKUSTVO KOMŠIJA

Da problem gubitka poljoprivrednog zemljišta imaju sve zemlje u okruženju, ali i u Evropska unija, pokazuje analiza hrvatske politike upravljanja poljoprivrednim zemljištem koju su uradile nevladine organizacije. Prema podacima iz te analize, po kriterijumima Svetske banke, Hrvatska je od 1992. do 2006. godine pala sa 43 odsto poljoprivrednog zemljišta na samo 23 procenta, ali taj podatak treba pre uzeti kao posledicu različitog vođenja evidencije. U Sloveniji je u istom periodu udeo poljoprivrednog zemljišta sa 28 odsto smanjen na 23, a u Mađarskoj sa 68 na 64 odsto. Da se površine poljoprivrednog zemljišta mogu očuvati, pa i povećati, dokaz su iskustva nekih evropskih zemalja. U takve zemlje spadaju Švajcarska i Austrija. U Švajcarskoj je sve podređeno porodičnim farmama u planinskim vrletima, a u pomoć države za ta gazdinstva spada i prevoz steonih junica žičarama za skijaše i najveće subvencije u poljoprivredi u svetu.

BROJKE

- Broj poljoprivrednih gazdinstava - 631.552
- Površina poljoprivrednog zemljišta u hektarima - 3.861.477
- Članova gazdinstava i stalno zaposlenih na gazdinstvima, koji obavljaju poljoprivrednu aktivnost - 1.442.628

AGRONOMI BEZ ZEMLJE

Srbija je zemlja agrarnog neznanja. Biti mornar bez mora isto je kao i biti agronom bez zemlje. Takav disbalans između nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka i ukupno zaposlenih u poljoprivredi ne postoji nigde u svetu, osim, naravno, u Srbiji. Jedina smo zemlja u svetu koja ima više poljoprivrednih stručnjaka na birou nego ukupno zaposlenih u poljoprivrednom sektoru. Prema okvirnim podacima Biroa za zapošljavanje, imamo oko 28.500 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka, među kojima su četiri doktora nauka, 49 magistara, 3.800 diplomiranih inženjera poljoprivrede i mastera poljoprivrede, oko 400 specijalista za poljoprivrednu proizvodnju, a ostatak čine inženjeri poljoprivrede sa viših poljoprivrednih škola i poljoprivredni tehničari različitih profila. S druge strane, imamo svega 25.500 zaposlenih u poljoprivrednim preduzećima i zemljoradničkim zadrugama, uključujući i nekvalifikovane radnike. Iz poljoprivrednog sektora za poslednjih 15 godina otpušteno je 92.000 radnika.

I pored nezavidne situacije u kojoj se nalazi, naša poljoprivreda još uvek je zlatna koka koja bi mogla da donese ogroman profit. Ukoliko bi u narednih pet godina u domaću poljoprivredu bilo uloženo onoliko koliko je u proteklih 10 godina dato subvencija stranim kompanijama u Srbiji, ostvarili bismo suficit od pet do šest milijardi dolara godišnje u spoljnotrgovinskom prometu poljoprivredno-prehrambenim proizvodima.