STVORIO SAM SVE SRPSKE TAJKUNE

STVORIO SAM SVE SRPSKE TAJKUNE


Komercijalna banka postala je najveća na ovim prostorima jer je samo meni Milošević odobrio da u Srbiji kupujem marku za deset, a komšijama je prodajem za 30-40 dinara. Sakupili smo više stotina miliona maraka, napravili devizne rezerve, ne smem da vam kažem pravi iznos… Nismo imali trezor, te ogromne količine deviza čuvali su policajci sa “kalašnjikovima” u jednom podrumu na Crvenom krstu. Sve devize su iskorišćene kad je nastupila ekonomska blokada, ratovi u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Sve je bilo u funkciji države

Bankar nad bankarima, jedini bankar-novinar, Miloševićev miljenik, policijski nameštenik i još bezbroj epiteta vezivali su se za ime Ljube Mihajlovića Šiptara, osnivača i dugogodišnjeg predsednika Komercijalne banke. Uspešan i moćan u komunističko vreme zahvaljujući Stanetu Dolancu, bio je savetnik Dragoslava Avramovića, uzdanica Slobodana Miloševića, a posle 5. oktobra blizak saradnik Zorana Đinđića. Devizama koje je sakupila njegova banka finansirana su mnogi događaji devedesetih godina. Od patrijarha Pavla je dobio Orden Svetog Save prvog reda.
Mihajlović kaže da je radio za platu od 2.500 evra, a da sada živi od penzije koja iznosi 104.000 dinara. Ima kuću od 160 kvadrata u Diplomatskom naselju, koju je kupio na kredit, stan u Budvi na ime supruge Zorice, i automobil marke „mercedes” star sedam godina. Od 14. maja 2000. godine kada mu je poginuo sin Slaviša (23), svaki dan odlazi na groblje. U ispovesti za nedeljnik „Ekspres”, Ljuba Šiptar otkriva najzanimljivije detalje iz svog života i karijere, novinarske i bankarske.

“Ključan momenat za moju uspešnu bankarsku karijeru devedesetih godina dogodio se 1991. na jednoj benzinskoj pumpi blizu Subotice, prilikom mog povratka iz Frankfurta gde sam od 1987. godine vodio predstavništvo Jugobanke. Na pumpi parkirana tri džipa, zagrebačkih, beogradskih i ljubljanskih registracija. Pogledam vozače i po govoru vidim da su sve Albanci. Priđem im, i pitam ih na albanskom odakle su, oni počeše da me ljube kad su čuli da sam iz Kosovske Mitrovice. Šta radite ovde, kažu: ‘Zemo, nikada nismo živeli bolje’. A kako to? ‘Kupujemo devize po Srbiji i prodajemo ih u Hrvatskoj i Sloveniji. Od njih dobijamo dinare, Hrvati i Slovenci ne pitaju koliko košta marka. Kad u Sloveniji i Hrvatskoj prodamo jednu marku, za te dinare u Srbiji možemo da kupimo tri.’ Dođem u Beograd, odem u ‘Večernje novosti’, napišem kritički tekst na račun Narodne banke Jugoslavije, policije i tržišne inspekcije, zašto ne preduzimaju mere, zašto ne kontrolišu kurs dinara. Međutim, niko ništa… Kažem sebi: ‘Mihajloviću, ti da radiš ovaj posao, da otkupljuješ dinare iz susednih republika’. Moja matična banka, Jugobanka, tada je bila u minusu 45-50 miliona maraka. Ja sam minus sanirao za mesec dana, a onda sam odlučio da Jugobanku 2 izdvojim iz sistema Jugobanke jer sam znao da će u vreme tranzicije sve državne banke otići u stečaj. Tako sam sredinom 1992. godine, uz odobrenje Narodne banke Jugoslavije, formirao Komercijalnu banku. Najviše uloga je imala Jugobanka, oko osam procenata, ‘Dunav osiguranje’ sedam, CIP jedan, RTS 0,5 odsto, Raja Rodić sedam, Žika Muštikla osam, a sve ostalo su bili građani koji su imali od jedan do tri odsto akcija. I Milan Panić kad se kandidovao za predsednika državne zajednice, preko ‘Galenike’ je kupio paket akcija od deset miliona maraka.”

Bio je veliki prijatelj sa Borom Jovićem, i preko njega preneo je Slobodanu Miloševiću i guverneru Bori Atanackoviću ideju koju je čuo od albanskih dilera, da se i u Komercijalnoj banci nastavi sa otkupom deviza isključivo za potrebe banke i države, bez korišćenja novca iz primarne misije. Milošević je dao saglasnost i rekao da taj posao samo Ljuba Šiptar može da radi.

Ljubomir Mihajlovic aka Ljuba siptar, photo Nemanja (7) Da se neko nije umešao, da li JUL ili neko drugi, Milošević bi bio svetski političar. Od mene nikada nije tražio nikakvu uslugu, ni on, niti bilo ko iz njegove vlade

“To je bilo odlučujuće da Komercijalna banka postane najveća banka na ovim prostorima. U Srbiji smo kupovali marku za deset, a komšijama prodavali za 30-40 dinara. Sakupili smo više stotina miliona maraka, napravili velike devizne rezerve, ne smem da vam kažem pravi iznos… Svedok toga je advokat Marko Nicović koji je bio načelnik kriminalističke policije Beograda. Nismo imali trezor nego smo te ogromne količine deviza čuvali u jednom podrumu na Crvenom krstu. Ja sam zamolio Nicovića da nam organizuje obezbeđenje novca. Policajci sa ‘kalašnjikovima’ su non-stop čuvali taj improvizovani trezor gde se nalazilo na stotine miliona maraka. Naši građani su tada imali mnogo deviza, samo od gastarbajtera je godišnji priliv bio oko šest milijardi maraka. Sve devize su iskorišćene kad je nastupila ekonomska blokada, ratovi u Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Sve je bilo u funkciji države. Nijedna marka nije prodata osim ako je neko išao da se leči u inostranstvo ili da studira. Ostali građani nisu mogli da kupe nijednu marku. Devize smo prodavali samo za potrebe države. Da nije bilo tog posla, država ne bi opstala!”

Komercijalna banka je, kaže, u početku bila mala banka sa stotinak radnika i pet-šest ekspozitura, a kako se razvijala, tako su raspisivali prodaje novih paketa akcija, i 2000. godine imali više od 150 miliona maraka kapitala.
“Bio sam na čelu banke 12 godina, a nikada nisam imao nijednu akciju. Od vojske smo kupili zgradu vojne komande od 5.000 kvadrata u Ulici Svetog Save i taj prostor uredili po svetskim standardima, sa najsavremenijim trezorima i sefovima, šalterskim službama. Otvorili smo 320 punktova po Srbiji, a Slobodan Milošević je naredio ministru policije Zoranu Sokoloviću da nam odobri da i u pojedinim policijskim ispostavama otvorimo šaltere. Mnoge državne institucije su otvorile račune u našoj banci, a posebno je bilo značajno kada je to učinio i MUP. Registrovali smo predstavništvo u Zagrebu i uz podršku Mila Đukanovića banku u Crnoj Gori. Sve ono što sam o bankarstvu naučio u Nemačkoj, preneo sam u Komercijalnoj banci. Zahvaljujući  Komercijalnoj banci, iznikla je ‘MK komerc grupa’, ‘Todor’ iz Vrnjačke Banje, ‘Ktitor’, Babovićima smo dali kredit od 22 miliona evra za kupovinu ‘Sojaproteina’, to je tada bila najveća privatna firma, ‘MB Rodić’ za pivaru… Sve što  je bilo u Srbiji privatizovano i razvijalo se, sve je išlo preko Komercijalne banke. Mi smo bili prva banka kad sam ja otišao, po svim bilansnim i vanbilansnim brojkama. Godišnji profit je bio oko 22 miliona evra, a platni promet se merio stotinama milijardi dolara.”

 

Mihajlović objašnjava da se sa Miloševićem prvi put sreo 1994. godine na predstavljanju guvernera Dragoslava Avramovića u Klubu poslanika na Dedinju. Milošević je tada rekao: “Da imamo deset ovakvih kao što je Ljuba Mihajlović, Srbija bi brzo postala Švajcarska.”

Ljubomir Mihajlovic aka Ljuba siptar, photo Nemanja (18)

“Drugi put sam ga sreo kada je kurs jedan dinar – jedna marka počeo da se ljulja. Jedno jutro u pola osam krećem na posao, a supruga me zove i kaže: ‘Zove te neka Mira na telefon’. To je bila Slobina sekretarica, kaže ‘zamolio vas je predsednik da dođete’. On je tada bio na Dedinju, tamo gde je kralj sedeo, tu me je primio. ‘Kurs se ljulja, šta misliš, šta je razlog?’ Objasnio sam da je to posledica toga što Vlada nije mesečno isplaćivala poljoprivrednicima beneficije, nego su u dva navrata podelli ogromnu količinu novca, a te dinare su poljoprivrednici odmah pretvarali u devize… Kod Miloševića sam bio od osam i petnaest do pola četiri, popili po dve kafe, pričali o svemu, o ekonomiji, kako živim, odakle sam, ko sam, šta sam… Bio je veliki intelektualac. Da se neko nije umešao, ja ne znam ko, da li JUL ili neko drugi, mogao je da bude svetski političar. Sva kretanja u privredi je znao, u procentu. Čak je i za pojedinačna preduzeća znao bilanse. On je mene impresionirao. Impresioniralo me je to što je sakupio podatke o meni i mojoj familiji. Sve je znao. Sve! Nikada od mene nije tražio nikakvu uslugu. Ni on, niti bilo ko iz njegove vlade…”

Poslednji čovek sa kojim je Stambolić pričao pre ubistva

Ivan je bio velika ličnost, intelektualac, izuzetno obrazovan i čestit čovek. Da ga nije smenio Milošević, Kosovo bi danas bilo naše. Albanci su ga mnogo poštovali. Ja sam poslednji čovek s kojim je Stambolić razgovarao pre kidnapovanja, odnosno ubistva. On je kidnapovan u subotu, a pošto smo bili komšije u Diplomatskom naselju, on je u petak veče pozvonio na moja vrata i pozvao me da se prošetamo po Košutnjaku. Šetali smo se i pričali o svemu do pred ponoć. Tada mi je rekao da su Latinka Perović, nekoliko penzionisanih generala i opozicija već dva meseca tražili od njega da na predstojećim izborima bude protivkandidat Slobodanu Miloševiću.

„Odlučio sam da ipak ne učestvujem u predizbornoj trci, i to ću im saopštiti sutra u podne. Mnogo loših stvari sam doživeo od Miloševića dok smo zajedno bili na vlasti, a čak imam pouzdane podatke da moja ćerka nije slučajno poginula u saobraćajnoj nesreći, nego da je sve to namešteno, da je ubijena. Imam dvoje dece i ne bih voleo da se i njima dogodi nešto loše”, rekao mi je Stambolić, vidno uznemiren. Ja sam ujutro otputovao u Crnu Goru, gde mi je javljeno da je Ivan kidnapovan. Plakao sam kao malo dete, kao da sam znao šta će se desiti. Ivan je bio pošten čovek.
Kad je meni sin poginuo, 14. maja 2000. godine, Ivan je došao da izjavi saučešće. Pozvao me je da izađemo na terasu i rekao: „Ljubo, imamo istu sudbinu, ali vidiš, ja sam živ. Ne smeš da poklekneš, imaš još jednog sina, a ja imam ćerku i sina. Budi hrabar”. Stambolić je bio junak.

Nastaviće se

Ljubomir Mihajlovic aka Ljuba siptar, photo privatna arhiva (a) (4)

Arkan mi rekao “danas sam najsrećniji čovek”, posle pet minuta je ubijen

Željko Ražnatović Arkan je čitao svaku moju kolumnu u „Politici”. Kad smo se upoznali početkom 1992. rekao mi je:v”Nisam video hrabrijeg čoveka da piše tako kritički prema državi”. Bio je vlasnik nekoliko firmi, a svi računi su bili u Komercijalnoj banci. Te firme su uvozile robu široke potrošnje, nešto malo  naftu, ali uglavnom tekstil, razna pića itd. I kad je preuzeo Obilić, otvorio je račun u Komercijalnoj tako da je prodaja fudbalera išla preko nas. Arkanove firme su imale sitan promet, osim Obilića gde su transferi bili u milionima maraka. Mi smo se družili često, odlazio sam kod njega na slavu, na rođendane Cecine, dolazilo je tu elitno društvo…
Onog dana kad je poginuo, ja sam pošao na bazen u „Interkontinentalu”, bolelo me rame. Arkan je sedeo u separeu i pozvao me: „Đenerale, dobro da si naišao”. Oslovio me tako zbog mog prezimena Mihajlović. Rekao je još: „Danas sam najsrećniji čovek, ne dugujem nikom ništa. Nešto sam Mandi sitno dugovao, Mando, reci Đeneralu je l’ sam ti vratio juče dug. Odsad ću da se posvetim isključivo Obiliću. Valjda ćemo ja i moja baba” – on je Cecu u šali pred prijateljima zvao baba – „živeti lepo. Ako godišnje prodamo bar jednog fudbalera za sto hiljada maraka, biće dovoljno za nas i decu.”
Tada je nastala i ona čuvena fotografija koju je napravio fotoreporter Obilića, a za koju je Arkan rekao da će da uđe u istoriju…
To je bilo oko pet po podne, otišao sam na bazen, a Arkan je ubijen posle pet minuta. Par dana posle ubistva Arkana kod mene je došla Ceca i zatražila pozajmicu od 150.000 marka da bi platila izvođača radova na stadionu. Ja sam joj taj novac odmah odobrio. Onda me ispitivala policija „kako, zašto si dao?”. Kako da ne dam, to je moj klijent, ja sam to dao uz kamatu, uz obezbeđenje i siguran sam da će da vrati. I šta sam uradio loše? Cecu su neopravdano hapsili, samo da je kompromituju, nisu voleli Arkana, pa su pokušali preko Cece da se svete.

Prvi biznis u đačkoj zadruzi

Rođen sam 12. avgusta 1941. u selu Bube kod Zubinog Potoka, u podnožju planine Rogozne. Moji roditelji, Vukosav i Darinka, imali su devetoro dece. Otac je bio delovođa u opštini, veoma obrazovan i poštovan u narodu, a majka domaćica, nežan i brižan roditelj.
Moj dar i smisao za preduzetništvo, kojeg tada nisam bio ni svestan, došao je do izražaja već u petom razredu, kada je u školi osnovana đačka zadruga. Mene su izabrali za predsednika zadruge, i na moju ideju počeli smo da proizvodima pletene korpe za hleb i tašne od šašovine kukuruza. Taj posao je tako dobro išao da je zadruga pokrivala troškove ekskurzije za sve đake škole. Jedne godine od nas su tražili da jednu tašnu poklonimo Titu za rođendan. Bio je impresioniran našim poklonom. Zbog tog biznisa kojim sam rukovodio bio sam veoma važan faktor u školi.

 

U naručju Peka Dapčevića postao Ljuba Šiptar

Nekoliko meseci nakon početka Drugog svetskog rata, u naše selo su došli partizani s Pekom Dapčevićem na čelu, i po preporuci meštana, Štab kopaoničkog odreda su smestili u našu kuću. Njihov dolazak, kako su mi kasnije pričali roditelji, mene je kao bebu od svega par meseci toliko uznemirio da sam ceo dan plakao i niko iz porodice nije mogao da me smiri. U jednom trenutku je kolevci prišao Peko, uzeo me uplakanog u naručje i počeo da me mazi pevušeći: „Moj Malisor, moj Malisor…”. Ja sam u Pekovom naručju prestao da plačem i uspavao sam se, a od tog dana pa sve do odlaska u gimnaziju u Kosovsku Mitrovicu, 1955. godine, svi su me zvali Malisor iako ja nisam znao šta taj nadimak znači. Kada su profesori u gimnaziji čuli da me drugari oslovljavaju s Malisor, kazali su mi da malisori žive u Crnoj Gori, a da ja kao stanovnik Kosova mogu samo da ponesem nadimak Šiptar. Pitali su me da li imam nešto protiv da me umesto Malisor zovu Šiptar. Kazao sam da mogu da me zovu kako god hoće. I od tada sam Ljuba Mihajlović Šiptar…
Kada sam izabran za potpredsednika FK Partizan, general Peko Dapčević izrazio je želju preko naših zajedničkih prijatelja da se upozna sa mnom. Rekao im je da bi voleo da sazna kakva je sudbina njegovog Ljube Malisora. Jednog dana prišao sam mu u loži stadiona i rekao da sam ja taj Ljubo koga je on kao bebu držao u naručju, ali da nisam više Malisor, nego Šiptar. General je bio oduševljen, i tada je započelo jedno veliko prijateljstvo.

Legiji kredit za stan

Milorad Ulemek Legija je samo jednom bio kod mene u banci, ne mogu da se setim da li je to bilo pre 5. oktobra ili posle. Znam da se tada nalazio na poziciji komandanta JSO. Došao je da traži kredit za kupovinu stana na Banovom brdu. Bio je uljudan, kulturan i banka mu je odobrila dugoročni hipotekarni kredit od 100.000 maraka.

 

 

10 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Bojan

    Veliki čovek se nikada ne odriče svojih prijatelja …Svaka čast na iskrenosti i hrabrosti … Bojan Marinković Kaludjerica

  2. 5
    Daniela

    Zasto Država ne vrati “bakara nad bankarima” i sačuva jedinu državnu banku … zaposleni Banke

  3. 7
    Crni Železnik

    Svaka čast za uradjeno. Malo je falilo da te Smolić stigne (11 god), ali ne po rezultatima. Uništio je sve što je mogao sa prvog mesta banka je pala na 7. Prezaduzena, nelikvidna u totalnom haosu…ali je znao da uzima platu 20 hiljada i bonuse svake god. Od 250 hiljada pa naviše na osnovu fiktivnih pokazatelja. Kakva je to ekioa bila Smolić Santovac Andrijana Lidija…Okivera…anonimusi totalni.

  4. 9
    Tvrdoglavi bankar

    Najbolji bankar ovih prostora i jedan od najboljih evropskih bankara. Pravi bankar u koga imaju povjerenje i klijenti i zaposleni… a ne kao sadasnji umisljeni bankari-manekeni i japi-menadzeri. Svaka cast Direktore!

+ Ostavite komentar