SURČINSKI "BLIC": Bezočno potkradanje Ekspresa

Kada je videla da je „Ekspres" objavio izveštaj BIA o surčinskom klanu, nekadašnja Viša sila je uzela svoju kopiju izveštaja i po inerciji je odnela na mesto gde ih je inače nosila dok je Višom silom bila

Nije prijatan osećaj kada ti neko zavuče ruku u džep, priznaćete. Sigurno je većina nas to bar jednom u životu doživela. Stalno imamo osećaj da nas neko krade, od onog kada nam sipaju gorivo na pumpi jer da li je tih deset litara baš deset litara, pa onda ovi računi za struju, pa zakidanje na kantaru na pijaci i u stranom i domaćem trgovinskom lancu, pa ovi što nas lažu kako nam je bilo dobro, i kako će biti bolje, i kako će biti još bolje samo da nešto promenimo... Jednostavno, taj osećaj da ti neko drži ruku u novčaniku stalno je prisutan. I tako godinama. Decenijama. I nikako da se naviknemo na to. To je normalno. Zašto da ne? Ko laže, taj i krade, a ko krade, taj i ima. I tako mi nemamo, a „kolege" imaju.
Ne volimo da pišemo o „kolegama", a moramo. Mučno je. Sramota nas je tuđe sramote i... teško ide. Nekako je lakše kad pišemo o kriminalcima i političarima. Jeste grozno prevrtati leševe i ponovo prolivati krv po stranicama novina, ali možda to ima neku svrhu. Ima ta neka stvar... istinom je nazivaju. Ima je, mada se „kolege" trude da je nema. Pitamo se već neki dan šta je to „Blicu trebalo? Kao da ih je neka Munja ošinula. Objaviše slavodobitno u subotu kako puštaju ekskluzivno, prvi put, nikad objavljeni materijal, tajni izveštaj BIA, sve tajne surčinskog i zemunskog klana, serijal koji ćete čitati bez daha kao krimi-roman. Tačno! Čitamo ga bez daha. Ne možemo da verujemo da nas pokradoše. Bezočno. Dripački. Nisko i nemoralno. Potpuno suprotno od onoga kakvo oni mišljenje o sebi imaju. A način kako su to uradili, pa to je tek... kako napisaše, kao krimi-roman. Planirano i izvedeno baš kao što su likovi iz izveštaja planirali otmice. Brzo i efikasno. Žrtva nije imala šanse. Tako ni mi. Gledamo naše novine koje su izašle na kioske u prošli petak i mi imamo isti izveštaj. Nije nam isti izvor. O tome ćemo kasnije. Dakle, mi imali prvi, ekskluzivno i objavili to, a onda oni imali prvi, nikada objavljeno, ekskluzivno i oni objavili u serijalima svaki dan. Mi objavili integralno, neprepričano, po Vuku. Čitaj kao što je napisano. Oni prepričavaju. A to prepričavanje zna da bude (ne)zgodno. Narator uvek nešto doda ili oduzme. Tumači novinar supertajni ekskluzivni, nikad objavljeni izveštaj o počecima surčinskog i zemunskog klana. Kao da je policajac s mozgom. Upravo suprotno od onog, hm, slobodni smo reći policajca koji im je izveštaj doturio. Sad ćete reći - evo ih sujetni novinari. Sad se lično obračunavaju jedni s drugima. Pa pokradoše nas, šta da radimo? Da ćutimo? Da smo hteli da ćutimo, ne bismo ga mi prvi objavili u petak i onda terali Nekoga, koji je nekada bio Bog, da natera nešto u „Blicu" da se spusti s visina korporativnog Olimpa u surčinsko blato. Sad je ovaj prvi ništa. A ovi drugi su, dok je ovaj prvi bio nešto, isto bili nešto. Sad kad je on ništa, šta su oni? Odgovor je jednostavan - šta god da se pomnoži s nulom, uvek ostaje nula. Matematika je bar uvek jasna i, kad se na nju svede problem, vidi se odgovor.
To se ne radi
No, da mi otkrijemo karte da vidimo kako je do svega ovoga došlo. Da vidimo ko je otišao prvi u policiju. Otkuda „Blicu" supertajna, poverljiva informacija, istina o nastanku dva najveća klana u Srbiji, nikada viđena, prvi put u javnosti. Znam, reći ćete, pročitali u „Ekspresu" u petak pa onda oni objavili u ponedeljak. Jeste logično i u principu može da bude i tačno. Ali nije. Treba da budeš baš... pa da pokradeš drugi medij, a da čak i ne navedeš odakle si informaciju preuzeo. To je stvar vaspitanja i nekih pravila koja u ovoj profesiji vladaju. To se jednostavno ne radi. Kao što se ne vrši nužda u tanjir iz kojeg jedeš. Prosto ne ide. Osim ako te ne nateraju. A ko može da te natera? Samo Viša sila. A Viša sila je imala i ovaj izveštaj. Bio je zakopan na sedam ili sto sedam mesta, ili na sedamsto sedam mesta. Dakle Viša sila, ili nekadašnja Viša sila je, kada je videla da je „Ekspres" objavio izveštaj, odmah pohitala na jedno od sedam, sto sedam ili sedamsto sedam mesta i uzela svoju kopiju izveštaja koji sadrži supertajne informacije. I po inerciji odnela iste na mesto gde ih je inače Viša sila nosila dok je Višom silom bila. To su radili godinama jer šta god da je Viša sila radila dok je Višom silom bila, ovaj je medij najavljivao unapred i obrazlagao unazad. Preciznije od tužioca. Nekad se činilo da su optužnice bile pisane u baš toj redakciji. Sreća pa Viša sila u to vreme nije imala ovlašćenje da i na sudu presuđuje. Imala je ovlašćenje da presuđuje javno na naslovnim stranicama tih i još nekih novina. Ali ovo drugo Višoj sili ipak nisu dali. Dali su čin generala, ali to ne. Glumac iz drugog filma i njegov izvršni producent imali su toliko soli u glavi.
I tako dođe izveštaj u „Blic i naredba - puštaj ovo i zatrpaj ono. Koje ono, šefe? Ono iz „Ekspresa". Na izvršenje! Razumem! Ovako bi, na primer, izgledao taj razgovor. Izvršenje bez pogovora. Kad Munja jednom udari, taj i u oblak duva. I moramo priznati, ima tu neke logike. Prvo, mi već duže od mesec dana objavljujemo kojekakve državne tajne. Prati to Viša sila. Smeta to Višoj sili. I sad kad otkrivamo taj izveštaj i objavljujemo ga, nastaje problem. Izgleda da smo otišli predaleko pa se Viša sila i sile iza nje osetiše ugroženima. I odluči Viša sila da se bavi medijskim spinovanjem. To se inače u Kamenici kao tehnika proučava. Smisli da je najpametnije da je, pošto je „Ekspres" nedeljni list, odnosno periodična štampa, iliti na jeziku Više sile puca jednom nedeljno, treba nešto moćnije. Mudro zaključuje da mu treba nešto što više puta puca u istom vremenskom intervalu. I poveže čovek na osnovu svog iskustva. Znači, kada šaljem nekoga na zadatak da liši života predmet obrade (na srpskom, drugo ljudsko biće), šaljem izvršioca sa automatskim oružjem. Zašto? Pa, zato što će da ispali desetinu metaka u sekundi. Znači isti princip. Drugo, ako hoću da pokrijem nečiji pucanj drugim zvukom. Opet je najbolje rafalno iz automatskog oružja. Eto to vam je spinovanje.
Poznati izvršilac
Ukratko. Znači, izvršioca imamo. Pouzdan. Više puta testiran. Nikada nije omanuo. Viša sila mu je samo obezbedila municiju i dala komandu. Ostalo sve znaju sami. E sad, ima nekoliko problema što se tiče municije. Njihova verzija informacije nema oznaku tajnosti, ni sve druge oznake koje sadrži dokument koji mi objavljujemo. Znači, postavlja se pitanje da li je ovo originalna i finalna verzija dokumenta. Isto pitanje postavio je i jedan od pomenutih u izveštaju Čedomir Jovanović, koji se odmah, poput onog guštera koji kad se oseti ugroženim pusti koju kap krvi da napadač pomisli da je mrtav, uprepodobi u ulogu političke žrtve kampanje za predsedničke izbore. Da se spali na Trgu kao luda Indijka, ne bi imao šanse da ni posthumno dobije ove izbore. Ali da ne bude dileme, spominje se u izveštaju koji mi imamo. Ali nije on bitan. A misli da jeste.

Ko je sve manipulisao vama i svima nama? Da li je moguće da je to bio samo jedan aviomehaničar iz Surčina koji je u datom momentu umeo da pogodi melodiju

Drugo, osim konstatacije da su pripadnici surčinskog klana sarađivali s albanskim mafijašima i trgovcima drogom, „Blic" se nije naročito osvrtao na ovu temu. Nije im bilo zanimljivo, a nama jeste. Iz prostog razloga što je većina onih koji se u izveštaju pominju i danas na slobodi, sa izuzetkom Ljubiše Buhe Čumeta. Za nepune dve godine prisluškivanja i tajnog praćenja sačinjen je ovaj izveštaj, a šta se posle dešavalo, znaju samo oni akteri koji su u tome učestvovali. Ne verujemo da su ugasili poslove. Što bi? Klan je nastavio da funkcioniše. Pobedio je državu. Premijer je ubijen. Čume je napravio trostruki salto mortale i spasao svoje najbitnije saradnike. Njihov sistem je očuvan. „Sablja" se obračunala s mangupima u njihovim redovima, čitaj zemunskim klanom, koji nastaje tek u drugoj polovini 2002. godine, a vododelnica je pokušaj ubistva Čumeta u kojoj je stradao njegov telohranitelj. Do tada, to je bio jedan klan s dva politička krila u okviru iste vlade. Nakon „Sablje", klan koji i tada funkcioniše biva transformisan, i nalazi i svoje policijsko krilo. Sad kako će pojedini generali objasniti šta su radili s vođama surčinskog klana i zašto njima veruju više nego policajcima, to je već njihov problem.
Skretanje priče
U svakom slučaju, druga namera je da se tema skrene. U kom pravcu, pitate se. U pravcu Čede, koji kao Kalimero zapomaže čim ga neko spomene. U pravcu Vladimira Popovića Bebe, koji verbalnom agresijom odgovara na svaku provokaciju i pominjanje njegovog imena. U pravcu Milutina Mrkonjića, koji konsekventno dovodi do Ane Bekute. A to narod voli da čita. Bahati vremešni ministar koji živi u divljem braku s vremešnom narodnom pevačicom kojoj to čak nije pravo ime. U pravcu vladike Filareta, još jedne medijski prepoznatljive ličnosti. To će proizvesti neverovatnu kakafoniju od koje se ništa neće čuti danima. A šta će ostati skriveno? Pa jedno pitanje je, na primer, šta će general srpske policije svaki drugi dan u kući vođe klana koji sarađuje sa šiptarskim narko-mafijašima? Ili šta sada rade pripadnici surčinskog klana? Čime se bave? Ili, na primer, gde je investiran novac koji su kriminalnim delatnostima stekli? Ili koji vam je tačno klan, gospodo generali, ubio premijera 2003. godine? Ko je sve manipulisao vama i svima nama? Da li je moguće da je to bio samo jedan aviomehaničar iz Surčina koji je u datom momentu umeo da pogodi melodiju? Ovo su neka od pitanja koja ne smeju da se čuju. Pokriće ih „Blic" svojim ekskluzivnim, nikad objavljenim, supertajnim izveštajem koji će prepričati tako kako Višoj sili odgovara. Jer samo to je jedina istina i nemoj imati druge istine osim naše.
Zanimljivo je videti i ilustracije kojima je najavljen pomenuti feljton u „Blicu". Ne treba biti Ajnštajn pa videti da se radi o istoj ilustraciji kojom smo mi u „Ekspresu" pre nekoliko brojeva najavili famozni drugi izveštaj komisije veštaka o ubistvu premijera Đinđića. Viša sila je ovime htela preko stranica „Blica" poslati inteligentnu (hahahahaha) poruku, u stilu - samo vas gledamo šta radite. Kao da smo mi pisali tu ekspertizu. Kao da smo mi krivi što im je neko prekinuo igrokaz. Kao da smo mi krivi što pogođen Đinđić nije pravio piruete oko svoje ose da bi se sve uklopilo u zvaničnu verziju. Pa, nismo mi pisali zakone fizike. Tu spinovanje ne pomaže. Inače, spinovanje dolazi od reči spin, što na engleskom znači klupko. Znači, nešto zapetljano i zamršeno. To je ideja spinovanja. Zamrsiti nešto dotle da postane neuhvatljivo. Ali kako god da je klupko zamršeno, ako uhvatite početak i budete dovoljno uporni, odmotaćete do kraja. Žao nam je što je to i ovde slučaj, ali izgleda da je neko napipao početak. Sve je sada stvar vremena i stoga razumemo da vam se žuri.
Što se tiče kolega iz „Blica"... Bio je neki novinar, Marej Kompton se zvao. Amerikanac. I on je napisao da je zadatak novinara da, kada se borba završi, novinari siđu s brda i dokrajče ranjene. Vi ste to shvatili malo bukvalno. Da pucate možete, ali da nas kradete - ne možete. Vaša je odluka da budete topuz u tuđoj ruci. OK. Topuzina u ruci buzdovana. Vaš izbor, gospodo. Vidimo se na sudu!