ULIZICE IZ MOJE ULICE

ULIZICE IZ MOJE ULICE


U Srbiji je postalo prihvatljivo da se sa svakom novom vlašću farbaju ulične table kako bi se ojačala politička ideologija i dodvorilo moćnijima od nas

Za 140 godina stanari jedne zgrade živeli su u sedam ulica. Od 1872. do 1896. stanovali su u ulici pod nazivom Kod dva bela goluba, onda od 1922. u Svetogorskoj, posle u Bitoljskoj, pa 1930. u Žorža Klemansoa, a onda opet u Svetogorskoj jer se nemačkim okupatorima nije sviđao francuski premijer. Potom su komunisti došli na vlast i preimenovali je u Ivo Lole Ribar, da bi se ponovo, po treći put vratila Svetogorska. I taj naziv se zadržao. Bar za sada.

Takva praksa bila bi više nego nelogična građanima Vašingtona, gde svaka avenija nosi nazive država, a ulice su označene slovima i brojevima. Jednom Amerikancu teško da može da se desi da zaboravi gde živi jer njegova ulica nije promenila naziv sedam puta. A šta rade srpske stranke kada zauzmu gradske komisije? Skidaju i kreče table u ime malih svečanosti, zaboravljenih heroja i novih spoljnopolitičkih okolnosti. Promene su toliko zaživele da sa svakom novom partijom osvane i pokoja „nova“ ulica. Ideološki i politički podobna. Ceste se ne prepravljaju, već se dekorišu svežim, emajliranim tablama i još blistavijim promenjenim nazivima.

Ta seča starih tabli i masovna produkcija novih kako bi se glorifikovao politički vetrokaz teško da je posledica nekakvih reformskih pokušaja. Ona implicira dublji problem našeg nacionalnog identiteta i društvene nedoslednosti. Postalo je prihvatljivo da se farbaju ulične table kako bi se ojačala politička ideologija vladajućih partija, ali i da bi se dodvorilo moćnijima od nas, pa i po cenu brisanja sopstvenih kulturnih i tradicionalnih vrednosti.

KOMUNISTIČKI POČECI

Najumešniji u tom prekrajanju bili su komunisti. Kada su došli na vlast, smatrali su da je potrebna ozbiljna revizija kolektivnog sećanja, pa su se bacili na sistematsko brisanje svih istorijskih obeležja koja se nisu podudarala s njihovom ideologijom. Prve na udaru su se našle ulice. Već 1946. promenjeno je na stotine naziva u čast narodnih heroja. Istoričar Čedomir Antić podvlači da je promena naziva ulica prateća pojava totalitarnih režima, što se poklapa sa oblikom komunističke vladavine.

– Komunistička vlast je smatrala da je prošlost potrebno preoblikovati, i tako je promenjen najveći broj naziva ulica, ne samo u Beogradu već i u Srbiji. Takav postupak je uobičajen za totalitarne i revolucione režime. Kada je došlo do demokratizacije, u većini evropskih zemalja su građani odlučivali o nazivima. U Srbiji je postojao autohtoni, domaći komunistički autoritaran pokret koji je bio jak i neporažen iznutra. Iako se pokazalo da je on naneo veliku štetu, elita i narod su pretežno bili protiv toga da se stvari menjaju. Danas često čujemo da je mnogo toga promenjeno, posebno posle 2000. godine, ali nije tako. Mi spadamo među one evropske zemlje koje su ostavile najveći deo starog nasleđa. Možda su takve još Rusija i Belorusija, ali njihova istorija je drugačija od naše. Sada je pitanje da li su građani zadovoljni promenama. Najbolji primer za to je Zrenjanin, čiji građani žele da grad zadrži ime, a većinom ne znaju ni po kome je mesto nazvano, niti koje su to velike zasluge Žarka Zrenjanina. Kada bi znali, sigurno se ne bi složili sa imenom svog grada. Međutim, prezime mu je zanimljivo, zgodno. Da se prezivao Antić, promenili bi naziv grada još 1990, kada su preimenovani Svetozarevo i Titovo Užice napominje Antić, dodajući da je zanimljivo da su komunisti pokušavali da daju nazive ulicama i po drveću.

– Tako imate u naselju Cerak – Vinogradi ulice kedrova, javora, kestenova, jasenova i slično. U svetu se nazivi ulicama daju i po nekim dominantnim karakteristikama ulice, pa ako stvarno imate kedrov šumarak, logično je da ćete tako nazvati i ulicu. Kod nas su takvi nazivi ostali iako nema traga drveću jer se ono većinom nije primilo kada su ga graditelji zasadili. Moj kolega istoričar Predrag Marković je predlagao da se ulice nazovu po likovima iz bajki, pa bismo imali ulicu Snežane i sedam patuljaka i ulicu Crvenkapice. Naša koleginica Radina Vučetić smatrala je da se Kralja Milana može transformisati u Sulejmana Veličanstvenog. Nisam saglasan s tim. U Bugarskoj nije tako, u Turskoj nije tako, u Hrvatskoj nije tako. Nije tako ni u Berlinu ili Parizu. Zašto bismo mi pravili takvu vrstu izuzetaka? – dodaje Antić.

Pomamu za sečom tabli, koju su započeli komunisti, nastavila je svaka naredna vlast, pa se od Miloševića do današnjih dana u Beogradu, koji ima oko 8.405 ulica, može naći svega oko tridesetak njih koje od nastanka nisu menjale nazive. Među njima su: Dositejeva, Vase Čarapića, Balkanska, Knez Mihailova… Posle pada Miloševića, prema rečima Antića, malo toga se suštinski promenilo.

– Petooktobarska vlast je bila zasnovana na širokoj koaliciji međusobno posvađanih stranaka. Tako da ako pogledate način na koji su promenjeni grb, zastava i himna, vidite koliko je tu bilo nesigurnosti. Sve se to menjalo kao nekakva preporuka Narodne skupštine, provučena kroz Ustav. Razlog je duboka podeljenost naše elite. Takva podela je lična, partijska, ona je drevna, antropološka, i teško ju je prevazići, posebno kada imate ljude koji žive od toga. Ako imate stav da nije potrebno ništa menjati iako je narod većinski bio za promene, a dolazilo je i do reformi u Evropi, onda se to najbolje vidi na simboličnom nivou. Najbolji primer je bila Ulica kralja Milana, koja je tako nazvana u vreme kada je nastala. Miloševićev režim nije dao da ta ulica, koja se zvala Ulica maršala Tita, dobije stari naziv, verovatno zato što je „drug“ Milan, dok je još bio knez, zatvorio druga Svetozara Markovića, i na druga Slobu bi se zbog toga ljutila drugarica Mira. Tako smo dobili Ulicu srpskih vladara, i samo tako su mogli biti zadovoljni i Obrenović i Broz. Karikiram, ali gotovo da je bilo tako smatra Antić.

Zanimljivo je da su Miloševićevi sledbenici gotovo odmah uzeli četke u ruke i prekrečili ulične table te ispisali imena srpskih kraljeva i vladara. Kako navodi profesorka sociologije na Filozofskom fakultetu Nada Sekulić, aktuelna politička elita je uradila isto.

– To je njihov pokušaj da se identifikuju i afirmišu kroz kontinuitet sa srpskim kraljevima i vladarima. Naravno, to podrazumeva „faraonsko“ brisanje socijalističke istorije koja se dešavala između. Po tome nismo izuzeci. Slična je situacija i u Mađarskoj, gde su sklonjeni svi spomenici revolucije iz centra na periferiju Budimpešte, pa turisti danas to mesto nazivaju „grobljem revolucije“ – kaže Sekulićeva, dodajući da preoblikovanje istorije kroz brisanje imena ima specifično mesto u ljudskoj kulturi:

– Najpoznatije primere imali smo u Starom Egiptu, gde su sa stela i spomenika brisana imena faraona. U promenama naziva ulica se odslikava ta stara praksa da se politike kao i ličnosti zaborave i da se umanji njihov uticaj ili prenese na nekog drugog. Ipak, menjanje naziva nije uvek politički motivisano – svet se stalno menja i mi neprekidno stvaramo socijalno okruženje i simboličke svetove, pa je normalno da se i nazivi ulica menjaju jer je i grad jedno veliko simboličko, a ne samo fizičko mesto. U Srbiji je to obično refleksija nasilnih promena režima, revolucija, suprotstavljenih politika, pa je i promena naziva ulica jedan vid borbe za vlast. Za svaki politički režim.

ŠLIHT TABLAMA

Kako Sekulićeva ističe, nijedno društvo ne treba da radikalno menja odnos prema istorijskim događajima i ličnostima, jer to ukazuje na odsustvo stabilnih vrednosti koje mogu da prežive različite vlasti.

– Nepostojanje tradicije se može meriti kroz nepostojanost i stalno menjanje slike stvarnosti i pokušaje da se trenutne stvari proglase za večne istine. Odnosimo se maćehinski prema prošlosti, stalno nastojeći da se prilagodimo političkim potrebama – navodi ona.

Promena naziva ulicama je i priličan udar za džep građana, koji moraju da plaćaju izmene adrese u ličnim dokumentima i katastru, kao i novo štampanje vizitkarti za preduzeća. Posebno su u problemu oni koji su, recimo, rođeni u Resavskoj, koja je do sada preimenovana najmanje devet puta, ili u Krunskoj ulici, koja je čak 12 puta menjala naziv. Pored toga, grad za svaku promenu table mora da izdvoji od 2.000 do 12.000 dinara, u zavisnosti od materijala koji se koristi.

Muke građanima zadaje Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica, kojoj često zameraju da poklanja nazive stranim nepoznatim ličnostima. Tako je nedavno proslavljena ulica azerbejdžanskog književnika Bahtijara Vagabzadea, koja se nalazi u blizini raskrsnice Borske i Pere Velimirovića. Iako je Vagabzade poznati pesnik, esejista i kritičar u svojoj rodnoj zemlji, kod nas taj ugledni Azerbejdžanac nema prevedenih dela, niti sami stanovnici ulice uopšte znaju ko je on bio.

– Azerbejdžanci su naši prijatelji i imaju mnogo novca. Tako smo podigli spomenik i bivšem azerbejdžanskom predsedniku Hejdaru Alijevu, koji je tenkovima gušio demokratske pobune, bio na čelu KGB-a i kavkaske republike. Još je dobro što smo se bunili zbog toga, pa je odmah pored podignut i spomenik Miloradu Paviću. Azerbejdžanci su prema nama dobri, hoće da investiraju, finansirali su obnovu Tašmajdanskog parka, nisu priznali Kosovo. Odlično, dajte im ulicu i spomenik. Komunisti su počeli da daju nazive po ljudima koje vreme nije proverilo, a kasnije je otkriveno da su diktatori, ubice, manijaci… To je bilo vreme pre interneta – ističe Čedomir Antić podvlačeći da je sramotno što je naš znameniti pisac Danilo Kiš dobio „lažnu ulicu“, odnosno ulicu bez broja u kojoj niko ne živi.

Milovan Vitezović, naš čuveni pisac i scenarista, smatra da mnogi srpski umetnici, ne samo pisci, zaslužuju svoje ulice.

– Iako nisu svi gurnuti u kraj, imamo mnogo pisaca koji nisu dobili ulice. Problem je što nema nikakvog reda kada se daju nazivi ulicama – odgovara Vitezović.

Iako građani imaju slobodu da zahtevaju i predlažu promenu naziva ulica, pa tako postoje one koje nose ime Milana Mladenovića ili Vuka Bojovića, konačnu i glavnu reč ima gradska vlast.

– U praksi, veću mogućnost uticaja kad je reč o biranju naziva ulica imaju građani na periferiji nego u centru. Centar simboliše vlast i obično nazive ulica na ključnim mestima u gradu određuju organi vlasti ili jake političke grupe i partije. Međutim, na periferiji može da vlada velika šarolikost. Tako, na primer, u Borči postoji Ulica Bele Bartoka, Alberta Ajnštajna neposredno uz ulice čija imena su povezana s partizanima, i to je verovatno bila inicijativa grupe građana. Formalno, građani mogu da daju predloge za promenu naziva ulica. Međutim, o prihvatanju tih predloga odlučuje vlast – kaže Nada Sekulić. Na pitanje kako je došlo do toga da imamo Šeherezadinu ulica ili Malu Ameriku u Surčinu i Mrcinište u Batajnici, ona odgovara da je to karakteristično za nerazvijene zemlje u kojima dolazi do redovne smene diktatorskih režima.

– U afričkim državama se nazivi ulica često menjanju na sličan način kao kod nas. Svojevremeno, u toku rata devedesetih, to je imalo groteskne razmere. Kako ko osvoji grad, odmah promeni nazive i oskrnavi spomenike suprotne strane. Takve pojave su znak kulturnog urušavanja naroda. Imala sam prilike da neko vreme boravim u Kini, koja takođe prolazi kroz krupne promene. Tamo se nazivi planski i oprezno menjanju i postoje timovi koji se bave pitanjem integracije simbola maoističke prošlosti i sadašnjosti. Srbija je jedina država u regionu koja nema podatke o svojim poginulim građanima u ratu povezanom s raspadom Jugoslavije, niti je obeležila spomenikom ili nazivima ulica žrtve tog sukoba. Na periferiji Beograda, u Železniku, roditelji mladića koji su poginuli u ratu kao vojnici JNA uspeli su da izdejstvuju da neke ulice dobiju njihova imena. Jedna od tih je Ulica Nebojše Markovića, bivša Proleterska. Međutim, ovo su izuzeci. Kontinuitet i vidljivost istorije su važni za opstanak naroda. Ne zbog promovisanja rata, već zbog potrebe da se istorije sećamo da se ona ne bi ponovila – zaključuje Sekulićeva.

Tužna je činjenica da čak i kada ličnosti poput Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića, Olivera Markovića ili Živana Saramandića dobiju svoje ulice, ko može garantovati da već sutradan one neće volšebno promeniti naziv u neke druge, koje slave neka nova investitorska lica, ovaj – dobrotvore?

Nit table, nit murala

Glumica Nada Blam navodi za „Ekspres“ da mali broj glumaca, ali i muzičara ima svoje ulice.

– Ne mogu izdvojiti jednog jer smatram da svi velikani iz oblasti umetnosti treba da imaju svoju ulicu, a kod nas se to obično dešava na inicijativu rodbine ili kućnih prijatelja. To bi trebalo da iniciraju udruženja i gradski čelnici. Ja sam čak tražila mural za Mišu Blama i ne mogu da ga dobijem. S druge strane, dobijaju ga samo oni za koje postoji inicijativa vlasti, što je potpuna besmislica. Zna se šta je prioritet. Vajar, slikar, književnik, muzičar, glumac, baletan, operski pevač, za sve njih treba da ima mesta u Beogradu. Kod nas je sve to govor političkog trenutka, a to nije dobro jer treba da govori večnost – naglašava poznata umetnica.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar