USPEŠNA ŽENA, DUBRAVKA STOJANOVIĆ: Varjača u jednoj, laptop u drugoj ruci

Kad je ekipa nas istoričarki krajem osamdesetih počinjala da radi, niko od nas ništa nije ni očekivao, nego kao - eto vam to malo prostora da se i vi devojke nečim zanimate. Niko na nas nije obraćao pažnju, što je bila ogromna prednost jer je mojim koleginicama i meni to dalo ogromnu slobodu da se bavimo temama na način na koji smo to želele da radimo. I tako smo širile tu marginu i jednu nepovoljnu situaciji iskoristile da "neprimećene" napišemo neke knjige koje možda i ne bismo da je neko na nas ozbiljnije računao

"Teško je biti istoričar, posebno istoričar dvadesetog veka, naročito na Balkanu i u Srbiji, a posebno je teško bilo biti istoričar devedesetih godina dvadesetog veka", napisala je svojevremeno prof. dr Dubravka Stojanović, jedna od najistaknutijih savremenih srpskih istoričarki, čija profesionalna interesovanja prevazilaze opštu istoriju koju predaje na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Aktivistkinja je na polju demokratije i ljudskih prava, bavi se interpretacijama istorije u novim srpskim udžbenicima, istražuje procese modernizacije i istoriju žena u Srbiji, a da je njen rad i te tako cenjen i primećen, svedoči niz priznanja koja su joj dodeljena - od francuskog Orden u rangu viteza, preko Nagrade grada Beograda do Nagrade za mir...
Kako izgleda kada se, uz sve teškoće koje ste pobrojali da prate bavljenje istorijom, doda i to biti istoričarKA u Srbiji?
- Ha! Dobro pitanje! Na prvi pogled teže jer je ženama u svemu teže. Ako ništa drugo, onda zato što je u kući i s decom ipak uvek mnogo više na njoj nego na njemu. Ali moje je pravilo da pokušam da iskoristim svaku nepovoljnu situaciju i da je učinim maksimalno podsticajnom. Tako i to - kuvanje, porodica, dete - može da bude i za posao veoma korisno jer znate da vam je vreme ograničeno i da morate maksimalno da ga iskoristite, i to sad i hitno! Nema onog - sad ću, pa onda ništa. Ako imate pred sobom jedan slobodan sat, mora da se sedne i nešto da se uradi, nema tu ono - "ne vredi ni počinjati". Kako ne vredi? Pa nikad neće biti čista situacija, pa da vi svečano sednete i počnete da radite. Taj slobodan trenutak u kome možete da radite toliko je dragocen da vas to nauči da štedite i koristite vreme na mnogo produktivniji način od onih koji misle da imaju vremena. Varjača u jednoj, laptop u drugoj ruci - to je zakon!
A odnosi na poslu?
- Žensku poziciju možete dobro da iskoristite i na poslu. Naime, kad je cela ekipa nas istoričarki krajem osamdesetih počinjala da radi, niko od nas ništa nije ni očekivao, nego kao - eto vam to malo prostora da se i vi devojke nečim zanimate. Niko na nas nije obraćao pažnju, što je bila ogromna prednost jer je mojim koleginicama u Institutu za noviju istoriju i meni to dalo ogromnu slobodu da se bavimo temama kojima smo žele da se bavimo, na način na koji smo to želele da radimo. I tako smo širile tu marginu i jednu u suštini nepovoljnu situaciji iskoristile da "neprimećene" uradimo neke stvari i napišemo neke knjige koje možda i ne bismo da je neko na nas obratio pažnju i na nas ozbiljnije računao. Niko nas nije primećivao, a mi smo to ispravno nazvale slobodom!
Kakav je posle bio odnos vaših muških kolega?
- Svi koji su nam važni bili su puni podrške i davali su nam odrešene ruke. Oni drugi nisu ni bili nikada važni. Jednom nas je jedan kritičar pogrdno nazvao ŽŠNI - Ženska škola nacionalne istorije. Mi smo i to iskoristile konstruktivno, same smo preuzele to ime, napravile majice s tim natpisom i odlično se zabavljale. Ali to nam je dalo i jedan osećaj sigurnosti i zajedništva u tom ženskom krugu. Šefica u Institutu za noviju istoriju bila nam je Latinka Perović, koja je mnogo uticala na sve nas. Kad je vidimo kako radi po 12 sati dnevno, nismo se ni mi usuđivale da padnemo ispod tog standarda! A i svojom čvrstinom i političkom sudbinom učila nas je da budemo svoje. I uvek je ponavljala da ona zna odlično da pere stepenice! Drugim rečima - niko vam ništa ne može. Iako vas otpuste i budete u najgoroj nemilosti, kao što je ona bila celog života, uvek ćete moći da perete stepenice! A slobodu nećete dati i o njoj nećete pregovarati.
Da li ste ikada osetili da se vaš rad manje vrednuje jer iza njega ne stoji muškarac?
- Nije me bilo briga, da iskreno priznam. Imala sam veliku podršku u Institutu za noviju istoriju i mog profesora Andreja Mitrovića. To je bilo presudno i više nego dovoljno. Ako bi on rekao da je nešto u redu, ništa me drugo nije ni zanimalo, on je za mene bio jedini važan kriterijum. On je podržavao našu slobodu i na tome sam mu večno zahvalna. Kod njega je samo bilo važno kako i koliko ko radi, sve ostalo nije se postavljalo kao pitanje i svi smo bili potpuno jednaki. Do drugih naučnih krugova, onih u kojima gazduju patrijarhalni i konzervativni muškarci, nikada mi nije bilo stalo. Ima mnogo takvih sredina u kojima vlada ne samo patrijarhalni nego gotovo feudalni poredak čiste potčinjenosti, čega mnogo ima u akademskim krugovima i posebno na Univerzitetu. E, tu jesam imala sreće jer su u krugu Andreja Mitrovića glavnu reč imali njegovi studenti. Uvek smo se zabavljali kad smo na fakultetskim sednicama nas četvoro, koji smo činili njegovu Katedru za opštu savremenu istoriju, svi glasali različito. To smo i on, a i mi mlađi posebno, smatrali velikim bogatstvom. Zato mi je danas pretužno kad gledam neka odeljenja koja glasaju ko jedan, tridesetak odraslih i pametnih ljudi koji isto glasaju! Strašno.

Latinka Perović mnogo je uticala na sve nas. Kad je vidimo kako radi po 12 sati dnevno, nismo se usuđivale da padnemo ispod tog standarda! A i svojom čvrstinom i političkom sudbinom učila nas je da budemo svoje. I uvek je ponavljala da ona zna odlično da pere stepenice!

Zašto se odabrali baš istoriju kao životni poziv?
- Zanimale su me sve društvene nauke i nisam mogla da se odlučim šta me najviše interesuje, šta bih ja to u stvari studirala. A onda je jedna moja tadašnja drugarica došla na ideju da upišemo istoriju i rekla je da jedino to sigurno same nikad nećemo moći da naučimo! I to je bilo tačno. Kasnije sam od drugih nauka uzimala ono što mi je bilo potrebno za nova istraživanja društvene istorije kojom se bavim, a koja jeste interdisciplinarna i povezala je sva moja interesovanja. Ali bez studija istorije to neophodno znanje nikada ne bih stekla i zato sam zahvalna mom fakultetu. Svima koje interesuju analize društva to savetujem. Kad se odatle, od prošlosti, krene, sve se bolje razume.
U knjizi "Iza zavese" prikazali ste položaj žena u Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, kada su u mnogo čemu bile obespravljene. Koliko smo napredovali u poslednjih sto godina u pogledu statusa žene u porodici i društvu?
- Napredak je veliki, skoro da se ništa ne može ni porediti. Prosečna dužina života samohranih majki početkom 20. veka u Srbiji bila je 35 godina, a umirale su od potpuno banalnih stvari, uglavnom zbog teških i nehigijenskih uslova života. Danas je prosečni životni vek 40. godina duži! Ali problem je u tome što je to i tada i danas skoro 10 godina kraći nego u Zapadnoj Evropi, bez obzira na to što je napredak ogroman. Mi smo opet na prvom mestu po umiranju od, recimo, raka materice, što je pitanje državne politike vakcinacije i skrininga. Ili uzmimo obrazovanje. Tridesetih godina bilo je skoro 80 odsto nepismenih žena, danas je ukupan procenat nepismenih svega dva odsto, ali problem je u tome što 80 odsto od tog broja čine upravo žene. Ali opet, mi smo danas na začelju po broju ljudi koji nisu završili inače zakonom obaveznu osnovnu školu ili po broju visokoobrazovanih ljudi. Tako da se napredak mora posmatrati uvek komparativno i tek tada vidite svoje mesto. A to mesto nije dobro, i zato je to moja opsesivna naučna tema koje su to kočnice koje sprečavaju naš razvoj.
Dobitnica ste nagrade Osvajanje slobode, koja se dodeljuje ženama borcima za ljudska prava, demokratiju i pravnu državu. Koliko ste slobode uspeli da osvojite za sebe lično, a kako vidite svoj doprinos u osvajanju sloboda i ljudskih prava najugroženijih pripadnika našeg društva?
- Slobodu samoj sebi nikad nisam ograničila, nikad se nisam ustegla da kažem i napišem nešto što sam mislila da moram da kažem i napišem. Sećam se da mi je jednom izašao veliki i veoma oštar intervju upravo u trenutku kada je trebalo da bude glasanje i da me prime na Filozofski fakultet 1996. godine. Neko mi je tada rekao da sam baš mogla i malo da sačekam s tim intervjuom. A meni se baš činilo da je to pravi trenutak - ako me prime, nek odmah znaju koga primaju. Tako je i bilo i niko mi nikada ništa nije ni prigovorio, znali su da ne vredi. Generalno, to je moje najvažnije iskustvo - kad odlučno uzmete slobodu u svoje ruke, potencijalni "uzurpatori" ustuknu, valjda misle - pusti ovu... Krug sopstvene slobode skoro u potpunosti zavisi od nas samih. To i jeste najteže. Ne mogu da procenim svoj doprinos, ali srećna sam kad mi neko ko je mlad, posebno studenti, kaže da mu je značila moja podrška, da mu je bilo lakše kad je video da to tako može i da nije sam, a ni lud. To je uglavnom sasvim dovoljno onima koji su odlučni da osvoje svoju slobodu.
Da li je sve veća zastupljenost žena u srpskoj politici odraz stvarnog napretka našeg društva ili potreba da dostignemo određene procente i tako se približimo evropskom proseku?
- Rodni odnosi se poboljšavaju, ali pravi rezultat imali bismo kada bismo analizirali procente na mestima odlučivanja, posebno na mestima gde je kontrola finansijske moći. Ne verujem da bi slika bila tako dobra. To možemo da vidimo na Univerzitetu, gde su, posebno na nekim fakultetima, većina studenata žene, kao i veliki procenat nastavnog kadra, ali mali je broj dekanica, dok je rektorka Beogradskog univerziteta bila samo jedna. Tako da bih se usudila da pretpostavim da žena ima mnogo na mestima koja nisu mnogo važna, kao što je to, nažalost, slučaj i s Narodnom skupštinom!

Do naučnih krugova u kojima gazduju patrijarhalni i konzervativni muškarci nikada mi nije bilo stalo. Ima mnogo sredina u kojima vlada gotovo feudalni poredak čiste potčinjenosti, čega mnogo ima u akademskim krugovima

Koliko je za istoriju srpskog političkog života značajan ulazak Ane Brnabić u Vladu kao pripadnik LGBT populacije?
- Ta činjenica veoma je važna i vidimo da sada, pred novi Prajd, nema onih pretnji i napetosti kao da će izbiti građanski rat. Društvo polako prihvata seksualne manjine. To ide veoma sporo, i tu smo na začelju, pa i u regionu. Ali jeste važno to što je Ana Brnabić ministarka jer onda to pitanje postaje vidljivo. Naravno, važno je i šta će ona raditi i govoriti jer sama činjenica što je sada tu nije dovoljna. Po broju intervjua koje je do sada dala, rekla bih da je to veoma važno za "unormaljivanje" odnosa prema pripadnicima LGBT populacije.
Pisali ste i o prošlosti "vašeg voljenog Beograda" kao "nedovršenoj prestonici nedovršene države". Kada je, po vašem mišljenju, Beograd najviše pripadao svetu u kulturološkom, sociološkom i političkom aspektu, a gde je on danas?
- Beograd je, bez svake sumnje, bio najvažniji u vremenu Hladnog rata, kao prestonica međunarodno značajne države koja je vodila vrhunski inteligentnu spoljnu politiku. Ali i zbog toga što je ta država bila dovršena, bar u meri koja ovde nikada ranije ni kasnije nije dostignuta. Odnosno, u tadašnjoj Jugoslaviji bilo je ostvareno ono što je bilo proklamovano, znalo se gde su joj granice i kakvo joj je društveno i državno uređenje, slagali se mi s tim uređenjem ili ne. Ali znalo se na čemu smo. To nije bio slučaj ni i u prethodnim, a ni potonjim našim državama, pa ni danas. Ni sada, kao ni mnogo puta ranije u prošlosti ne znamo gde su nam granice, a ni sa Ustavom se baš ne slažu čak ni oni koji su ga doneli. U takvom okviru ni prestonica ne može da napreduje, nema pravac, tumara tako kao i celo društvo... Veselo je što je Beograd prestonica zabave, ali ne sme biti samo splav. Posebno ne odrešen splav, kako često izgleda. Tako, pušten niz vodu... Uzmimo samo Slaviju za primer. Taj trg je paradigma. Mnogo mi je to tužno.
Kako definišete uspeh? Da li ste morali da se odreknete nečeg zarad profesionalnog uspeha?
- Kafe! Nikad ne pijem tzv. kaficu usred dana. Kad mi neko kaže: "Vidimo se na kafi", mislim se: "E, pa ne vidimo se." Nezamislivo mi je da tako presečem radni dan, to bi me činilo nepodnošljivo nervoznom, prekinulo bi potrebnu koncentraciju. A odrekla sam se bogami i vikenda, državnih praznika i raspusta! Tada sam najviše uradila, kad se sve i svi smire, kad nema nastave, ispita i svega drugog što drobi koncentraciju. Jedva čekam vikend pa da počnem ozbiljno da radim!}