IZLAPELA EUFORIJA: Kako je berza reagovala na pregovore Kine i SAD na samitu G-20

Inverzija krive kamata je jasan znak da tržišta više ne veruju toj priči. Inače ne treba verovati da su tržišta, navodno, uvek arbitar istine. Naprotiv, situacija je često suprotna, i tržišta su sasvim u redu - da prihvataju ružičastu priču koja nema smisla, a vidi se da ima gomilu rupa. To se često dešava kada se posmatrači žale kako berze odjednom ne vide neke očigledne stvari. Odgovor je da učesnici berze (nikada) ne procenjuju šta se stvarno dešava, nego u šta najviše veruje većina drugih učesnika

Ova nedelja na svetskim berzama novca i kapitala je počela euforijom zbog navodnog proboja u pregovorima između Kine i SAD na G20 samitu. To radovanje se brzo preokrenulo, iako bi trebalo da bar malo duže potraje, navodno zbog predstojećih praznika. Začuđenim bikovima (velikim investitorima) na Volstritu to deluje neverovatno, a čitaoci "Ekspresa" već znaju da su životinjski nagoni na berzama dobro uzdrmani.

Inače jedan od glavnih razloga za presecanje veselja i cimanje berze nadole je takozvana inverzija krive kamata. Ovaj tehnički pojam je veoma često bitan, zbog toga što se smatra jasnom predikcijom i glasom predviđanja budućih događanja na tržištu novca i kapitala. U normalnim situacijama, kada ekonomija polako i stabilno raste, kamate na duže periode su veće, da se kompenzuje malo veći rizik pozajmica na malo duže rokove. U slučajevima takozvane inverzije krive kamata, situacija je obrnuta i kamate na duže periode, izgleda paradoksalno, manje su nego kratkoročne. To znači da učesnici na tržištu predviđaju da će na duže staze ekonomija biti loša, tj. prestaće rast i zbog toga će se smanjiti potražnja za kapitalom, a time i njegova cena, što određuje i kamate. Ono što je posebno interesantno jeste da su takva predviđanja direktno suprotna ružičastim, stalno optimističkim predviđanjima raznih promotera, držača status kvo stanja, i političara koji neprestano tvrde da je sve ipak u redu i da treba samo da se kupuje i naravno podrazumeva nove zajmove.

Inverzija krive kamata je jasan znak da tržišta više ne veruju toj priči. Inače ne treba verovati da su tržišta, navodno, uvek arbitar istine. Naprotiv, situacija je često suprotna, i tržišta su sasvim u redu - da prihvataju ružičastu priču koja nema smisla, a vidi se da ima gomilu rupa. To se često dešava kada se posmatrači žale kako berze odjednom ne vide neke očigledne stvari. Odgovor je da učesnici berze (nikada) ne procenjuju šta se stvarno dešava, nego u šta najviše veruje većina drugih učesnika! Kad misle da će većina drugih investitora, spekulanata i drugih učesnika poverovati u istinu, tipično, što je doteralo do nekog duvara, onda će se berza prikloniti nekoj realnosti. Međutim, kada dođe do lažnih, fingiranih situacija gde je rast samo privid, oni će bez problema biti vrlo spremni da se uključe u sve to foliranje, sve dok im je profitabilno i dok veruju da će ostali učesnici da učestvuju u tome!
Drugi deo priče, koji je prošao manje primećen, jeste da je Evropska unija opet počela da priča kako je potrebno da se skinu sa dolara i guraju više evro u raznim trgovinama, uključujući evro kao rezervnu valutu za transakcije u kojima oni ne učestvuju. Ovo nije neka novost kad se govori o zemljama kao što su Rusija, Kina i Indija koji ne žele da zavise ili su isključeni od dolara. Međutim, sada i Evropska unija počinje da biva sve glasnija u negodovanja zbog toga da su prisiljeni da rade poslove i da zavise od dolara. Naravno, cela EU je toliko veliki blok da bi trebalo da su to sve već davno prevazišli. To što nisu je direktna refleksija ekonomskih problema Evrope i cele postavke evra kao zajedničke valute celog ekonomskog bloka. Generalno govoreći, ono što svi zavisnici od dolara ne kapiraju jeste da je ta zavisnost odraz njihovog nedostatka, protivljenja ili neznanja kreiranja kapitala. Akteri koji odbijaju da stalno generišu kapital, iz bilo kojih razlog koji mogu biti politički, ideološki, tradicionalni ili bilo koji drugi, osuđeni su da koriste dolar kao glavnu jedinicu kreacije novog kapitala koju oni ne rade.

To je suštinska poenta razlike između novca i kapitala. Kapital je mnogo šira kategorija gde je novac samo jedan deo. Kad se govori o bogatstvu nacija, ili najbogatijih pojedinaca, slušamo ne cifre od stotine milijardi triliona nekih dolara ili evra, glavna poenta je da to nije novac, pošto ga toliko nema, nego valuacija kapitala i bogatstva koja se uvek odnosi na neki period u budućnosti. U ekonomskim padovima, krizama i recesijama, taj prividni kapital se izduvava, odnosno pokazuje kao nerealan i to jo ono što enormno iščuđuje sve koji nisu upućeni u ekonomiju, pošto im izgleda da je odjednom naprasno nestala neka masa novca, a oni ne shvataju kako i zašto.

Čitaoci "Ekspresa" imaju priliku da vide mnogo jasnije taj proces i razliku između ovih ključnih koncepata. Sada smo u fazi kada se to stavlja u još jači fokus gde se fantomski kapital u senkama sve više preispituje.