PAZI, METAK: Ko će kupiti srpsku odbrambenu industriju?

Ko će kupiti srpsku odbrambenu industriju, pitanje je od milion dolara. Tačnije, od 800 miliona dolara, kolika je vrednost dozvola za izvoz naoružanja i vojne opreme izdatih u 2015. godini. Iste te godine realizovani su izvozni poslovi vredni 305 miliona dolara.

Kada se u vidu ima i da je vrednost izdatih izvoznih dozvola u poslednjih desetak godina skoro šest milijardi dolara, a da su realizovani poslovi vredni skoro dve milijarde dolara, kao i potencijal srpske odbrambene industrije jer pojedine fabrike municije imaju ugovorene poslove i za 2019. godinu, neke stvari izgledaju potpuno logično i očekivano.

Prvo, normalno je da država želi ovu oblast zakonski da reguliše, da se zna ko ima pravo da se bavi ovim poslom i pod kojim uslovima, a sve u skladu sa evropskim i svetskim normama.
Drugo, pohvalno je da država želi da omogući priliv svežeg novca za modernizaciju fabrika, proširenje kapaciteta, ali pre svega za razvoj novih, odnosno finiširanje započetih projekata.
I treće, logično je da među inostranim proizvođačima i trgovcima oružjem postoje zainteresovani da uđu u celu priču kako bi uzeli deo kolača koji iz godine u godinu pokazuje trend rasta.

Sveža krv
Teoretski, mogućnosti za sve ovo pruža Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme usvojen maja ove godine. Prvi put, naime, stranci imaju mogućnost da uđu u državne fabrike oružja iz sistema Odbrambene industrije Srbije (OIS), i to do 49 odsto.

Pojedinačno, međutim, nijedan strani ulagač ne bi mogao da bude vlasnik više od 15 odsto akcija.
Zakon istovremeno prvi put predviđa mogućnost da stranci sami otvaraju fabrike oružja po Srbiji.

Ko su glavni interesenti, bilo da je reč o dokapitalizaciji fabrika iz grupacije OIS ili o grinfild investicijama u toj oblasti, za sada se, naravno, samo nagađa. Kontakti postoje odavno.
Kao mogući partneri spominjali su se kineski „Poli tehnolodžis", italijanska „Bereta" je pokazala interesovanje za „Zastavu oružje", a priča se čak i o investitorima iz arapskog sveta.

Da je sveža krv neophodna, više je nego očito. U srpskim fabrikama i projektnim biroima više je započetih projekata koji čekaju ili finansijsku injekciju da budu dovedeni do kraja ili ozbiljnog kupca čija će narudžbina obezbediti početak serijske proizvodnje.

Primera radi, poslednji veliki posao koji je SDPR realizovao jeste prodaja 18 haubica „nora B-52" Bangladešu još 2011. godine. Cena jedne haubice, inače, iznosi oko milion dolara, u zavisnosti od opreme koja se na nju montira, ali i pratećeg paketa. Posle toga nijedan posao SDPR-a nije bio toliko atraktivan.

Kiparski posao
Sada je pak u fokusu prodaja 24 haubice „nora" i osam borbenih vozila „miloš" Kipru. Tu je, međutim, nosilac posla država jer je ugovor potpisao ambasador Srbije Marko Blagojević, a SDPR je, kao proizvođač, samo podugovarač. Zbog čega je to urađeno tako, pitanje je na koje bi odgovor verovatno najpre mogao da pruži Nenad Miloradović, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse.

Vrednost celokupnog posla, inače, prelazi sumu od 20 miliona dolara.
Prikazivana je „nora" u međuvremenu i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Pakistanu, ali su porudžbine za sada izostale.
Istovremeno, SDPR je, kako primećuje vojni analitičar Aleksandar Radić, dosta uložio u pogon „Složeni borbeni sistemi" u Velikoj Plani, ali i u fabriku municije u Uzićima između Užica i Požege. Taj novac, međutim, još nije počeo da se vraća.

Naročito je, prema Radićevom mišljenju, čudna izgradnja fabrike municije u neposrednoj blizini već postojeće fabrike („Prvi partizan" iz Užica), koja veoma dobro posluje. Što je još gore, fabrika je izgrađena u okviru kompleksa nekadašnjih vojnih skladišta, a pri njenoj izgradnji aktivirano je klizište pa glavni pogoni nisu instalirani ni godinu dana posle njenog zvaničnog otvaranja.

U problemima je, izgleda, i projekat rakete „alas" započet 2013. godine, u koji su investitori iz UAE planirali da ulože više od 220 miliona dolara. Reč je o raketi koju razvija privatna firma „Edepro", ali pod nadzorom SDPR-a, koji je i garant celog posla sa Arapima. Nedavno je, međutim, odloženo i gađanje tom raketom, koje je trebalo da bude sprovedeno na poligonu u Nikincima, zbog „tehničkih problema".

Arapi odlaze
Prema nezvaničnim informacijama, arapski investitori ozbiljno razmišljaju da se povuku iz celog posla, da preuzmu svu projektnu dokumentaciju i do sada izrađene probne primerke jer, ruku na srce, oni su to i platili, i da potraže nekog drugog ko će ceo posao uspešno privesti kraju. Jedina dobra stvar je što, kako se može čuti, ne nameravaju da aktiviraju bankarske garancije koje bi najviše problema stvorile upravo SDPR-u.

-Ugovor o „alasu" je, kao i svi ugovori iz te oblasti, poverljiv. Ono što se, međutim, moglo čuti jeste da je njime bilo predviđeno da se u Srbiji uradi razvoj rakete, a da se potom proizvodnja transferiše u UAE. Problem je što razvoj još nije završen -dodaje Radić.

Trgovina oružjem oduvek je bila unosan biznis, pa zato i ne čudi što je u Srbiji registrovano čak 200 firmi koje imaju dozvolu da trguju naoružanjem i vojnom opremom. Među deset najvećih izvoznika i po realizovanim ugovorima u 2015. i po ugovorenoj vrednosti u 2016. nalaze se državna preduzeća „Jugoimport -SDPR", „Prvi partizan", „Zastava oružje", „Prva petoletka", ali i privatne kompanije „Partizan TECH" Slobodana Tešića, „Tehnoremont" Petra Crnogorca, „Uni global", „Krupnik", „Eling" i „DLS Specijalni sistemi". Zanimljivo, ova poslednja se u sam vrh trgovaca oružjem probila munjevito, budući da je registrovana krajem marta 2015. godine.

Istine radi, 90 odsto izvoza i dalje otpada na državne fabrike iz sistema Odbrambene industrije Srbije, a krajnji korisnici bile su uglavnom zemlje Bliskog istoka, Afrike i Azije.
Novi zakon, međutim, donekle ide još više naruku trgovcima jer im praktično omogućava da unapred kupe, recimo, celogodišnju proizvodnju municije u jednoj fabrici. U toj situaciji trgovac potom može da diktira cenu municije jer svako ko bi želeo da kupi metke mora da se obrati njemu, a ne direktno proizvođaču.

S druge strane, zakon, takođe, dozvoljava davanje državnih subvencija proizvođačima koji nisu u sastavu OIS. Subvencije su, inače, često bile na meti kritika, u smislu da ne bi trebalo da budu osnovni mamac za privlačenje investitora.

Tržišna utakmica
Prema Radićevom mišljenju, nije sporno da ovu oblast treba što bolje zakonski regulisati i uskladiti s procedurama koje važe u svetu. Pitanje je, kako kaže, njegove primene, koja zahteva „disciplinu i odgovornost države".

-Procedure su usklađene sa EU, i privatne i državne firme dovedene su u poziciju da imaju iste šanse da zaključe poslove. Jer nije prihvatljivo da jedna firma imam monopol, jer to je, u krajnjoj liniji, štetno i za državu. Ako imate samo SDPR, onda nemate mogućnost razvoja, nemate zdravu konkurenciju -kaže Radić.

On, međutim, ne misli da je najveća državna firma za trgovinu oružjem istovremeno i najveća žrtva novog zakona jer, kako kaže, i dalje imaju posebne privilegije, a trebalo bi da imaju i dosta slobode u poslovima.

-Na njima je da se bore za tržište, ali treba da postoji i konkurencija. A zdravi tržišni odnosi se ne određuju zakonom -kaže Radić.
U svemu, takođe, treba biti realan jer, prema njegovim rečima, ne postoji ništa što bi srpsko oružje izdvajalo po kvalitetu od drugih, tako da bi ono, recimo, moglo da se prodaje samo na tržištima visokorazvijenih stabilnih država i onih koje su, na primer, članice NATO-a.

-Bilo bi idealno da mi, na primer, prodajemo oružje samo Švajcarskoj ili Nemačkoj, ali to ne možemo. Jer naše oružje nije ni bolje ni pogodnije od oružja drugih proizvođača. Pa koliko njih radi oružje sistema „kalašnjikov" kao i „Zastava" -kaže Radić i dodaje da kragujevačka fabrika, nažalost, nije „Hekler&Koh", koji je, posle kritika zbog nekih poslova na Bliskom istoku odlučio da ubuduće oružje prodaje samo članicama NATO-a.

Zbog toga je i Vojska Srbije za projekat „1.500 -Srpski vojnik 21. veka" nabavila 740 belgijskih pušaka SKAR-L umesto prvobitno planiranih „heklera".

Kako je u EU
Namenska industrija u Evropskoj uniji je odavno u privatnim rukama, a udeo države u njima je veoma mali i pre svega zasnovan na kooperaciji.
Svoj udeo u fabrikama naoružanja i vojne opreme država poseduje još u Francuskoj, Poljskoj, Bugarskoj...

Udeo privatnih kompanija je veliki, posebno u Češkoj, Slovačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, u kojoj je namenska proizvodnja potpuno privatizovana, a država samo objedinjuje proizvođače i olakšava marketinški prodor na pojedina tržišta.

Situacija sa udelom državnog kapitala u namenskoj industriji donekle je ostala nepromenjena u BiH i Srbiji, gde su ta preduzeća većinom u državnom vlasništvu, ali se pojavljuju i manja privatna preduzeća koja su osnovali bivši radnici namenske industrije, oficiri tehničke struke, koji su bili aktivno uključeni u proces proizvodnje naoružanja.