Porezom na subvencije

Cilj subvencija je da spoji rast i razvoj. Nevolja je u tome što one lako mogu da se izrode u sopstvenu suprotnost. Ekonomski i društveni sistem ne sme biti postavljen tako da subvencionisanje bude jedini podsticaj investiranju

Nije ekonomija zbog ekonomije, nego da bi se bolje živelo. Ona, svakako, mora da raste, da prati i da podstiče razvoj. Rast ne treba i ne sme da se zadrži na količinama, na obimu, on mora da omogući napredak. Rast ekonomije treba da bude u službi napretka društva.
Proizvodnja, na primer, može da raste tako da od toga nema koristi ni tržište ni društvo. To smo videli u socijalizmu, za kojim toliko uzdišu čak i oni koje tako neodgovorno nazivaju vodećim sociolozima i mudrim ljudima. A naše iskustvo, naše još uvek živo sećanje govori da rast bez razvoja ne znači ništa. Ništa dobro, štaviše, jer na kraju iscrpi resurse i osiromaši i ekonomiju i društvo. Da li je iko u bivšoj nam državi osetio boljitak od toga što je, eto, u Mariboru proizvedeno više kamiona? Ili sklopljeno više tenkova u Slavonskom Brodu? Možda nam je bilo lakše u raznim redovima za osnovne namirnice, ili dok nam je bilo dozvoljeno da vozimo kola svaki drugi dan?
Tada smo, ako smo iole pametni jer za to ne treba velika mudrost, valjda naučili da rast ima smisla samo ako je pravilno usmeren i ako služi celom društvu. Nije ovo banalno suprotstavljanje socijalizma i kapitalizma u svetlu skorašnjeg poziva nekog filozofa „da se mora organizovano izaći iz kapitalizma". Ne, ovo je tek jednostavna konstatacija da sve što je vodilo istovremenom rastu i razvoju počiva na kapital odnosu. I to od samog početka - izgradnja piramida svakako je doprinela neverovatnom rastu građevinarstva u starom Egiptu, ali nije dovela do razvoja društva. Naprotiv, sve što se oko tih piramida dešavalo služilo je da razvoj blokira i da konzervira postojeće odnose. Zato je faraonski Egipat, tako moćan spolja, tako neslavno propao.
Ako mislite da je to, kao primer, suviše daleko, pa da su i argumenti koji se iz toga izvlače nategnuti, evo nečeg bližeg, a isto tako upečatljivog. Čaušeskuov Bukurešt, odnosno velelepna četvrt krunisana sadašnjim parlamentom, jedna je od najlepših gradskih četvrti. Ogromna je. I nesporno lepa, zadivljujuća. Tolika je da je i ona morala doprineti, u vreme kad je građena, rastu ekonomije. Ali ne i razvoju. Na stranu to što je radi te gradnje porušen najstariji deo Bukurešta. A Rumunija je, u to vreme, svakako bila zemlja koja je „organizovano izašla iz kapitalizma".
S druge strane, napori koji su činjeni da se do rasta dođe zarad zadovoljenja mnoštva malih interesa vodili su ka razvoju. Feničanski trgovci, da bi lakše i brže obrtali uložena sredstva, osmislili su fonetski alfabet. I tako prouzrokovali civilizacijski pomak. Svaki srednjovekovni grad, pun trgovaca i obrtnika, razvijao se brže od države u kojoj se nalazio, poput Novog Brda u Despotovini. Razvoj društva i opštih uslova života na mestu koje nazivamo Zapadom i dalje je takav da ga svi želimo. Taj društveni razvoj, na primer, Kina još ne postiže i pored svog impresivnog ekonomskog rasta.

Subvencije se rado prihvataju, ali je poreska politika ono što je opredeljujuće za dolazak i ostanak investitora

Rast (ni)je razvoj

Kapital odnos jeste nužan da bi se spojili rast i razvoj, ali nije jedini dovoljan. Jer kapital, njegova logika, okrenuta samo širenju, samo rastu i profitu, iako vuče napred, prepuštena sama sebi biva destruktivna. Nije svejedno hoće li rast biti takav da otvara nova radna mesta ili će povećavati nezaposlenost. Ali, opet, samo se u uslovima u kojima preovladava kapital odnos mogu rast i razvoj spojiti. Razrešenje leži u široj postavci problema. Rast, dakle, ne sme biti ostavljen samoj ekonomiji, već u njegove uslove, u podsticaje za njega mora da bude uključeno više činilaca koji oslikavaju situaciju u celom društvu, a pre svega njegove potrebe i perspektive.
Neophodno je, dakle, da država, odnosno one njene ustanove koje su za to zadužene i raspolažu potrebnim znanjem, odrede ključne tačke kojima se određuje ekonomska politika, među njima i one ekonomske delatnosti koje su od posebnog značaja, ali i one društvene vrednosti koje treba štititi. A onda se mogu precizno usmeravati ulaganja u one oblasti koje svojim rastom donose i razvoj, ne ugrožavajući odnose u sferi rada, na primer, ili socijalne i zdravstvene zaštite.
Ovo se usmeravanje najlakše i najbrže postiže subvencijama. One mogu imati različite oblike, već prema tome šta u nekoj delatnosti želite da podstaknete ili zaštitite. Možete, tako, direktno subvencionisati otvaranje radnih mesta tako što ćete investitoru za svako radno mesto odobriti određena sredstva, kao što se to kod nas najčešće radi. Ako želite da podstaknete investiranje samo u određenu delatnost, onda ćete to raditi samo za radna mesta u fabrikama koje se bave tom delatnošću, poput auto-industrije, na primer.
Ako se borite protiv nezaposlenosti uopšte, i ostavljate tržištu da samo odredi koje su privredne grane najprofitabilnije, onda ćete obezbediti posredne subvencije za svako novootvoreno radno mesto. Onda će investitori sami birati u šta i gde će ulagati koristeći ovo praktično pojeftinjenje radne snage. Opet, možete subvencionisati, umesto radnih mesta, samu delatnost, kao što je poljoprivreda, gde ćete davati đubrivo ili vaučere za gorivo za poljoprivredne mašine po površini zasađenoj određenom kulturom. A možete krenuti i u reforme zdravstvenog sistema subvencionišući nabavku lekarske opreme za privatne ordinacije, i tako istovremeno zaustaviti trend odliva lekara i medicinskog osoblja.

Reformski desni centar

Jedan od nama najbližih, a tako očiglednih primera pravilno usmerenog rasta jeste Slovačka. Ona je godinama u vrhu evropskih zemalja, ali i zemalja OECD-a po stopi rasta. I više od toga, ona je primer onoga što dokazujemo u ovom tekstu, jer je njen rast sledio i razvoj. U potpunosti je transformisana u liberalnu demokratiju, s funkcionalnom tržišnom ekonomijom. U njoj velike multinacionalne kompanije otvaraju svoje pogone, a da niko pritom to ne tumači kao okupaciju i rasprodaju nacionalnih resursa. To ludilo ostalo je iza njih porazom rođačko-partijskog kapitalizma Mečijara, koji je pokušavao da zemlju tek ovlaš uključi u svetske ekonomske tokove kako bi što više ostajalo sledbenicima režima.
Dva mandata partije desnog centra - uzgred to dokazuje i da su pravi reformatori uvek na desnom centru jer se drže onoga što je moguće i na osnovu toga povlače odgovorne poteze - koja su usledila podigla su slovačku privredu i društvo u roku od nekoliko godina. Slovačka je jedna od retkih zemalja čiji izvoz, pa ni ekonomija u celini nije previše osetila globalnu finansijsku krizu, iako je njen uticaj na tržištima u okolini bio poguban. Direktne strane investicije u Slovačku su od 2000. godine porasle 600 procenata.
Slovačka aktivno koristi subvencije kao instrument da određenu oblast, ili da privrednu granu učini atraktivnijom stranim investitorima. Tako se podstiče razvoj istočnog dela zemlje, gde je nezaposlenost veća, ili se privlače veliki proizvođači auto-industrije. Ali ono što će svaki investitor prvo navesti kao razlog dolaska biće neki drugi, isto tako ključni razlozi. Najvažniji su im poreska politika i obrazovana a relativno jeftina radna snaga. Porez na dobit i građana i korporacija razrezuje se po istoj stopi, koja je jedinstvena za sve nivoe prihoda i iznosi devetnaest procenata. Ne samo što nije progresivna nego je i među nižima u Evropskoj uniji. Porez na dividende u potpunosti je ukinut, što preko kupovine akcija privlači dodatni slobodni kapital. Konačno, čitav pravni sitem podređen je preduzetništvu i zaštiti preduzetničke kulture i društva. Valja primetiti da iza irskog privrednog čuda stoje isti razlozi.
Tek iza ovih razloga navode se subvencije. Poreska politika je nešto što se smatra trajnijim i što pokazuje strateška opredeljenja u jednoj zemlji. Subvencije su uvek viđene kao instrument tekuće politike, koji se može menjati ne samo s promenom vlasti nego i tokom mandata jedne iste vlade, od sezone do sezone. Zato se subvencije rado prihvataju, ali je poreska politika ono što je opredeljujuće za dolazak i ostanak investitora.
Politika nižih poreskih stopa bolja je i za samu državu. Subvencije, ako se stalno dodeljuju, tokom dužeg perioda, daju nepovoljne učinke. Konkurentnost subvencionisanih delatnosti opada, profit nije osnovni motiv preduzetnika, nego bliskost s državnom upravom, pa takva preduzeća na kraju u dodiru s tržištem propadaju ili postaju večiti zavisnici od subvencija. Poput naših državnih preduzeća, večito generišući budžetski deficit. Uzgred, u Slovačkoj skoro da više ne postoje firme u državnom vlasništvu. A u potpunosti je reformisan i sistem zdravstvene i socijalne zaštite, kao i penzija. Treba li reći da se i ovde oslanjaju na preduzetništvo i privatnu inicijativu samih osiguranika?
Cilj subvencija je da spoji rast i razvoj. Nevolja je u tome što one lako mogu da se izrode u sopstvenu suprotnost. Da li će se to dogoditi, odnosno da li će subvencionisanje biti uspešno, zavisi od prethodne postavke. Ekonomski i društveni sistem ne sme biti postavljen tako da subvencionisanje bude jedini podsticaj investiranju. Ono mora da bude deo ukupnog sistema koji počiva, kao u Slovačkoj, ili Irskoj, na otvorenoj tržišnoj ekonomiji, uz liberalan politički sistem.
U takvom sistemu prvo treba urediti strateške instrumente za poslovanje, a pre svega jednostavnu i jednaku poresku politiku, s konkurentnim poreskim stopama, zatim fleksibilan obrazovni sistem, naslonjen na potrebe tržišta. Tek onda treba selektivno i u ograničenom roku koristiti instrument subvencija. Pritom se nikako ne sme izgubiti iz vida da sam kapital odnos nije jedini dovoljan da obezbedi spajanje rasta i razvoja, ali da je neophodan.