PRVI MILIONI DRAGANA ŠOLAKA

Telekomunikacioni gigant SBB nastao je tako što je Soros 2002. godine uložio deset miliona dolara u tada anonimnog biznismena iz Kragujevca, stoji u diplomatskim depešama iz Beograda koje je objavio Vikiliks

Neki bi ljudi rado zaboravili svoje početke. Kao ona čuvena priča o prvom milionu. Većina srpskih tajkuna teško može da objasni poreklo svog prvog prihodovanog miliona, namerno nismo upotrebili termin zarađenog. Dragan Šolak, međutim, nema te probleme. On taj prvi milion nije oteo nekome ili ukrao. Njemu ga je neko dao. Sve to piše i u diplomaskoj depeši iz ambasade u Beogradu koju je objavio Vikiliks. Depeša je od 1. juna 2007. godine i u njoj je do detalja opisano kako je nastalo carstvo Dragana Šolaka i ko je to finansirao.

Srpski mediji su dugo spekulisali da je početni kapital kragujevačkom biznismenu obezbedio Džordž Soros. Motivacija mađarskog milijardera i filantropa da baš jednom, uz sve dužno poštovanje, anonimusu iz Kragujevca da te 2002. godine 10 miliona dolara u zamenu za udeo u preduzeću bila je za mnoge iznenađujuća i riskantna. Ako je verovati američkoj ambasadi, to je apsolutno tačno. Doduše, nije Soros davao svoje pare. On je samo birao kome će se pare dati, a novac je obezbeđen u krajnjoj liniji od američkih poreskih obveznika. Početni kapital Draganu Šolaku je stigao iz "Southeastern Europe Equity Fund" kojim je upravljao Soros, a koji je finansiran od OPIC-a.

OPIC je institucija vlade SAD koja služi da, kako oni kažu, "mobiliše slobodni kapital privatnih investitora" koji dalje investira u nerazvijenim zemljama. Kako oni kažu, na obostranu korist. Dakle, OPIC je finansirao "Southeastern Europe Equity Fund", dok je fondom upravljao "Soros Private Funds Management". Dakle, gde i kako će se novac investirati odlučivao je Sorosov investicioni savetnik. Tako je i odlučeno da se negde 2002. godine investira 10 miliona dolara u Kragujevačkog kablovskog operatera KDS, do tada malo poznatog javnosti. Ni po čemu vidljivom se ova firma nije razlikovala od desetina sličnih kompanija koje su u Srbiji funkcionisale u to vreme. Namena ovih sredstava bila je dalji razvoj kompanije i akvizicije, odnosno kupovina konkurencije.
Već 2004. godine EBRD je investirao dodatnih 15 miliona evra za milion deonica novoosnovane firme SBB. Ideja je bila da se kupi još dvadeset pet lokalnih provajdera i na taj način, kako stoji u izveštaju, osvoji značajan deo tržišta kablovskih operatera u Srbiji.

Šolak je u razgovoru sa ekonomskim atašeom u Ambasadi SAD naveo, kako stoji u Vikiliksovim presretnutim telegramima, da mu u tom trenutku nije bio cilj direktna konfrontacija sa Telekomom Srbija ni po jednom osnovu i ni na jednom segmentu tržišta. Njihova ideja je bila da se drže u tišini i da rastu ispod radara, kako se Šolak izrazio. Ipak, rast prihoda i profita SBB-a tih godina bio je eksponencijalan. Između šezdeset i sedamdeset odsto svake godine.
Šolak je takođe izjavio tom prilikom da "Telekom takođe poseduje "kičmu" od oko 6.000 kilometara optičkih kablova, na koji drugi kablovski operateri mogu dobiti pristup samo potpisivanjem ugovora sa Telekomom za interkonekciju. Šolak je izjavio da je potpisivanje sporazuma sa Telekomom 2003. godine SBB-u omogućilo upotrebu "kičme" i druga infrastruktura po dogovorenim cenama.

Uskoro je naravno počeo da predstavlja smetnju Telekomu koji pokušava da ga kupi. Međutim, u to vreme, kako stoji u Vikiliks depeši, direktor "Bedminster Fund" Ron Drejk, koji je upravljao investicionim fondom koji je bio vlasnik SBB-a, nekoliko puta je dolazio u Beograd na sastanak sa ključnim ljudima iz Telekoma Srbije, među njima i Draškom Petrovićem. Šolak kaže da je Petrović bio odlučan da kupi SBB ili da ga uništi. Vlasnici SBB-a su  saopštili da neće biti prodaje bez međunarodnog tendera na kojem Telekom može učestvovati, ali pod ravnopravnim uslovima kao i svi drugi. Nije dopuštena mogućnost razgovora o direktnoj prodaji.

Šolak je takođe ekonomskom atašeu u Ambasadi SAD ispričao da je  krajem 2006. godine jedna grupa srpskih biznismena koje nije imenovao tražila kontakt sa njim i ponudila mu da razgovaraju o kupoprodaji kompanije. Prema njegovim rečima, on je tu mogućnost odbio.

U to vreme ključ sukoba, uostalom kao i danas je kontrola nad optičkom mrežom preko koje se zapravo kontroliše celokupni internet saobraćaj u zemlji.

"U trenutnoj situaciji na tržištu, samo je Telekom Srbija ima ovlašćeni pristup međunarodnoj razmeni mrežnog protoka. Stoga, svi provajderi internet usluga (ISP) moraju kupiti širokopojasni internet na veliko od Telekoma. Postoje tvrdnje da Telekom čak prodaje brzi internet svojim korisnicima po stopama nižim od veleprodajnih cena koje nudi drugim provajderima."
Nakon 2007. godine stvari se sve bolje i bolje odvijaju za SBB. U velikoj meri su preuzeli primat nad Telekomom ne samo kao kablovskog provajdera već i kao najvećeg pružaoca internet usluga u Srbiji. Te 2007. godine vlasnik SBB-a postaje "Mid Europa Fund", koji kasnije prodaje kompaniju američkom fondu KKR. Iako se većinski vlasnici menjaju, konstanta zvana Dragan Šolak uvek ostaje.