SRBIJA NA DOBROM PUTU SVILE

SRBIJA NA DOBROM PUTU SVILE


Dobro je da smo vraćeni na investicionu mapu tih globalnih igrača, u ovom slučaju Kine, i dobro je što se na strateškom putu širenja Kine u srce Evropske unije našla Srbija

Dve godine nisu dovoljne da bi svet odgonetnuo šta je suština projekta „Jedan pojas, jedan put”. Jasno je da je to najveći globalni ekonomski projekat do sada viđen, obuhvata 68 zemalja i 4,4 milijarde žitelja planete na četiri kontinenta. Osnivač i vlasnik projekta, Vlada Narodne Republike Kine za početak je investirala skoro bilion dolara. Sve ostalo što se dovodi u vezu s novim Putem svile su nedorečene dileme koje se neretko svesno projektuju kao krive slike u ogledalu.

Projekat nisu potpisali SAD, Indija, Japan, Engleska, Nemačka, Francuska… Motivi su različiti. Šarlin Baševski, predstavnica američke vlade, 2017. godine je, odbacujući ovu globalnu inicijativu, rekla da je Kina „zaustavljajući makroekonomske reforme i proces otvaranja svoje privrede prema svetu sad implementirala bujicu mera koje donose prihode samo jednoj strani, što diskriminiše kompanije iz SAD i drugih zapadnih zemalja”. Indija tvrdi da je to vešto upakovana hegemonija Pekinga sa idejom da zagospodari planetom, a Nemačka, Francuska i Engleska kažu da je taj pojekat „netransparentan i užasno koruptivan”. Ispostavlja se da je moderni povratak na ranocivilizacijski Put svile, koji je iz Kine preko Evroazije dosezao sve kontinente, zapravo sukob civilizacija. Zapadni politički i ekonomski globalizam osvajao je svet dolarom i NATO-om kao udarnom pesnicom koja im je otvarala nova tržišta. Predsednik Kine Si Đinping, promovišući globalnu inicijativu „Jedan pojas, jedan put””, poručuje: „Na put su krenule galije pune blaga, a ne vojnika, pušaka i sablji…”. Predsednik Kine dalje kaže da ova globalna inicijativa u suštini ima ideju zbližavanja i povezivanja te socijalnog izjednačavanja ljudi u Aziji, Evropi, Africi i Južnoj Americi. Jer novcem koji prati projekat „Jedan pojas, jedan put”, a koji obezbeđuje Vlada NR Kine, gradiće se putevi, železnice, mostovi…

Ovo jeste definitivno sukob civilizacija u koji su utkane i niti konfučijanske filozofije koja govori da „vreme nije bitno”, jer će projekat „Jedan pojas, jedan put” trajati do 2050. godine. Nema nikakve sumnje da je Si Đinpig osmislio osvajanje sveta mekom rukom kroz izvoz kapitala, znanja i moći.

Američki i zapadni geopolitički stručnjaci uopšte strahuju da se iza ovog altruističkog plašta krije filozofija strateškog širenja kineskog uticaja sa ciljem da „kinesku mudrost” prenese širom sveta i da kineski socijalizam osvoji siromašne svetske regione. Sve pomenuto dobilo je pravu vizuru globalnog trgovinskog rata kada je Donald Tramp podigao pa odgodio poreze za deset odsto na kinesku robu koja stiže na tržište SAD. Taj sukob je privremeno zamrznut, ali su bezbednosne strukture SAD inicirale brojne ekscese s kineskom megakompanijom „Huavej”, posle čega je Peking zapretio globalnim trgovinsko-monetarnim ratom.

Šta u ovom galimatijasu bitke titana radi Srbija? Jer Srbija je u suštini pre promocije globalne inicijative „Jedan pojas, jedan put” uspostavila ozbiljnu međudržavnu saradnju s Kinom, a skoro da je zaboravljeno da je most „Mihailo Pupin” prvi ozbiljni infrastrukturni projekat koji je Kina gradila u Evropi. Kina je najznačajniji investitor u Srbiji. Brojčanik se zaustavio na pet milijardi evra, a iz Vlade Srbije poručuju da će brojka tek rasti.

Ministarka za infrastrukturu Zorana Mihajlović naglašava da je Srbija ponosna što je deo globalnog projekta „Jedan pojas, jedan put”, jer vrednost kineskih investicija u Srbiji premašuje trenutno pet milijardi evra, a one ulaze u novi ciklus, što znači da će ta brojka rasti. Premijerka Ana Brnabić naglašava da je „Srbija prva od svih u regionu potpisala sporazum o strateškoj saradnji s Kinom, čiji je deo i strateški projekat modernizacija železničke trase od Beograda do Budimpešte”. U izgledu su međudržavni dogovori o investiranju u Luku Beograd, kao i u niz poljoprivrednih projekata.

U Vladi Srbije naglašavaju da projekti s kineskim kompanijama u Srbiji dobijaju novi profil – za razliku od prakse građenja Pupinovog mosta, gde su Kinezi uradili sve sami, bez učešća naših radnika i mašina, danas oko 60 odsto poslova na infrastrukturnim projektima obavljaju naše kompanije. Naši analitičari su, povodom sve većeg kineskog prisustva u Srbiji, naglašavali da se mnogo šta promenilo u međunarodnim odnosima, svet nije više unipolaran, a i ekonomska saradnja, pa i krediti sa zapadnim bankama i fondovima, bili su neka vrsta geopolitičkog uslovljavanja. Da li se s multipolarnim svetom nešto promenilo na ovu temu, pričamo s poznatim srpskim ekonomistom Ivanom Nikolićem. Tim pre što se geografska pozicija našla na putu od luke u Pireju do srca Evrope.

– Uvek je saradnja s tim globalnim investitorima, odnosno sa zemljama i njihovim kompanijama i bankama koje imaju neke šire ambicije, vezana za neke političke ciljeve. I danas je tako. To nije slučaj samo sa zapadnim kompanijama, to je slučaj i sa onim ruskim apsolutno. Znači, sve se plaća i sve ima svoju cenu. I podrška Rusije u vezi s Kosovom ima svoju cenu. Prema tome, nema tu neke bitnije razlike. U ovom slučaju je, kažem, sticaj okolnosti da smo mi na tom njihovom putu ekspanzije i u tom smislu možemo da iskoristimo nešto više od onoga što bismo možda u nekim drugim okolnostima mogli. I to je sve, nema tu neke veće prikrivene priče, nema nekakve ljubavi. Sve je u tim odnosima goli interes – kaže Ivan Nikolić.

On elaborira da je dobro što mi koristimo te benefite što smo van Evropske unije, ne podlažemo nekom direktnom uticaju Brisela. Naravno, oni imaju svoje pozicije, svoje viđenje. To se vidi u odnosu, recimo, prema Železari u Smederevu. Uveli su kvote na uvoz čelika iz Srbije u EU, ograničili proizvodnju… Svako štiti svoje interese. Ali naša pozicija je takva da treba da gledamo sebe i da izvučemo maksimalnu korist. To mislim i da pokušavamo, zaista, da privučemo i neke investitore koji su sad u višim fazama proizvodnje, koja bi nama posebno značila budući da nam je proizvodna struktura takva da dominiraju niže faze tehnološkog nivoa i složenosti.

CHINA-BEIJING-XI JINPING-SERBIA-MEETING (CN)Ranije smo poslove s Kinom imali isključivo u kreditnim aranžmanima po sistemu „ključ u ruke”, a od prošle godine ta saradnja je proširena i na investiranje ili preuzimanje vlasništva u našim velikim kompanijama

Novi geopolitički odnosi u bipolarnom svetu, a vezano za projekat „Jedan pojas, jedan put” su svakako složeni i nikako nisu jednoznačni, kao što se to čuje iz rakusa nekih naših političkih poslenika. Dr Ivan Nikolić kaže da je dobro da smo, sticajem okolnosti, vraćeni na tu investicionu mapu globalnih igrača, u ovom slučaju Kine, jer prethodne dve decenije se čini da je Balkan na neki način bio izostavljen. To se vidi najbolje u slučaju Hrvatske, koja uprkos članstvu u Evropskoj uniji nije dobila nijednu ozbiljnu investiciju sa Zapada. Prema tome, ta strategija širenja Kine je, sticajem okolnosti, zatekla i Srbiju na svom putu, što je dobro. Ranije smo imali iskustvo s Kinom isključivo u kreditnim aranžmanima ili aranžmanima vezanim za investicije koje su oni finansijski pratili pa su radili po sistemu „ključ u ruke”. Odnedavno, od prošle godine, saradnja je proširena i na investiranje ili preuzimanje vlasništva u pojedinim kompanijama, kao što je Železara, pa sada i Bor.

Saradnja je proširena, što je za nas od velikog značaja. Preuzete su neke kompanije koje su predstavljale problem praktično od osnivanja. Prema tome, svakako se može pozitivno oceniti taj odnos Kine prema Srbiji.

Mladen Šarčević, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Srbije, nedavno je govorio kako srpske kompanije moraju da izvuku novi benefiti, osim ovih investicionih, i da pomoću novih tehnologija, koje je Kina evidentno podigla na zavidan svetski nivo, unapredi svoja znanja i istraživanja.

– Osim tog političkog rakusa, koji je evidentan u globalnom projektu „Jedan pojas, jedan put”, u njemu valja sagledati, pre svega, njihov cilj da se održi visoka stopa rasta u Kini ili kineskim kompanijama. Znači, ona bi bila moguća samo ako bi se ekspanzija proširila van kineskih granica, s obzirom na to da se u jednom trenutku već zadovoljila tražnja u Kini. I naravno, preko mehanizma finansiranja ili monetizacije te ekspanzije, došlo se na ideju da se ogromne investicije plasiraju upravo ka ovom putu, koji bi u nekom krajnjem cilju imao za rezultat prodor i na evropsko tržište. Oni pre svega treba da oporave i osnaže tražnju u mnogoljudnim zemljama. Govorim o Pakistanu, južnoazijskim zemljama, Indoneziji, Filipinima, Maleziji, dakle o zemljama koje imaju više od sto miliona stanovnika. To su ozbiljna tržišta. Dok oni stignu do nas, treba tu još vremena da prođe. Ali svakako je potpuno jasna ta njihova ekspanzija, i dobro je da smo se našli na tom putu, kao što su se na tom putu pre dve decenije, u strategiji jačanja bedema prema bivšem SSSR-u, našle zemlje Višegradske grupe. Tako su se bitne investicije i pogoni iz Nemačke i drugih zapadnih zemalja preselili u Češku, Slovačku i još neke zemlje, što je ojačalo i osnažilo njihovu ekonomiju. Tako se sada radi u ovom južnom delu Evrope s kineskom ekspanzijom, što je dobro za nas – zaključuje dr Ivan Nikolić.

Opšte je uverenje da je Srbija imala sreće što se iz više razloga našla na novom Putu svile. Mada ozbiljni ekonomisti i političari upozoravaju da sve to nije posledica tradicionalno dobrih odnosa dveju naroda. Pre će biti da su u pitanju prvenstveno interesi, a na nama je da iz njih uzmemo što više – od izgradnje zemlje do novih tehnologija i opšteg iskustva.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar