SUROVI OBRAČUN SA „CRNOM RUKOM“

U periodu od 1903. do 1918. godine jedan od najvećih bezbednosnih problema za srpsku vladu bilo je delovanje oficira zaverenika iz 1903. godine. Političke partije su vodile civilne poslove, ali su zaverenici oficiri imali presudnu reč u vojsci. Njihova nastojanja da imaju odlučujuću ulogu i u političkim pitanjima neminovno su dovela do sukoba s vlastima. Kada je penzionisan veći broj starijih zaverenika, ojačana je uloga grupe nižih oficira učesnika u zaveri, sa Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na čelu. Posle prevrata oni su ostali čvrsto povezani, počeli su da šire svoj uticaj i pokazali su nameru da vrše ulogu kontrolora ne samo u vojsci nego i na dvoru i u celom društvu. Nisu se libili ni da javno prete, maltretiraju novinare i političare. Tako je major Vojislav Tankosić, koji je među mladim zaverenicima bio zadužen za vršenje pritiska na neistomišljenike, u centru Beograda uskočio u fijaker ministra inostranih dela Milovana Milovanovića i zapretio mu smrću ukoliko ne prihvati „savete“ zaverenika u pogledu spoljne politike.

Priznanje aneksije Bosne i Hercegovine izazvalo je teško razočaranje u vojsci. Mladi zaverenici su optužili vladu za kapitulaciju i pretili novim prevratom u Srbiji. U oktobru 1909. oni su planirali da proteraju dinastiju Karađorđević, raspuste vladu i skupštinu i uvedu vojnu diktaturu. Za plan je saznao Nikola Pašić pa je u Ministarstvu unutrašnjih dela formirana posebna služba za praćenje zaverenika. Prvi izveštaj ova služba podnela je vladi 23. oktobra 1909. Ministar unutrašnjih dela Ljubomir Jovanović naveo je da su zaverenici držali skup i da su govorili protiv kralja Petra, a među njima su bili i Dragutin Dimitrijević Apis, Josif Kostić, Milan Milovanović Pilac, Petar Živković... Vlada je prihvatila predlog da se prema njima ne preduzimaju represivne mere, već da ih policija i dalje prati. Ubrzo su saznali i za formiranje organizacije „Ujedinjenje ili smrt“.

OGLAS ZA VEZU

Inicijativa za osnivanje organizacije s ciljem da povede akciju za nacionalno oslobođenje Srba u Turskoj i Habzburškoj monarhiji potekla je od Bogdana Radenkovića. On je napustio Tursku jer je bio osuđen na doživotnu robiju. Došavši u Srbiju, postavljen je za službenika Ministarstva inostranih dela sa zadatkom da se bavi obaveštajnim radom prema Staroj Srbiji i Makedoniji. Radenković se povezao sa oficirima Velimirom Vemićem i Vojinom Tankosićem. Predložio im je da osnuju tajnu organizaciju koja će voditi revolucionarnu akciju u srpskim pokrajinama pod tuđinskom vlašću. Ubrzo im se pridružio Ljubomir Jovanović Čupa, pridobijen je i Apis, pa je u proleće 1911. osnovana organizacija „Ujedinjenje ili smrt“.

Ustav organizacije su potpisali članovi Vrhovne centralne uprave Ilija Radivojević Čiča, tada komandant Žandarmerije, Bogdan Radenković, Čedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović Pčinjski, Milan Vasić i Milan Milovanović Pilac. Vrlo brzo je neprikosnoveni lider postao Apis. Član organizacija je mogao da postane „svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj ko bude iskreno služio ideji ujedinjenja svih Srba i revolucionarnoj borbi po svim teritorijama na kojima Srbi žive“, te se borio „svim sredstvima protivu sviju neprijatelja ove ideje“. Javnost za tu organizaciju počinje da koristi naziv „Crna ruka“, dok su način njenog delovanja, struktura, imena pripadnika i aktivnosti ostali tajna. Organizacija je krajem 1911. pokrenula i svoj list „Pijemont“.

„Crna ruka“ je bila ustrojena maksimalno konspirativno. Izuzev članova Vrhovne centralne uprave, ostali nisu upotrebljavali imena, već su koristili brojeve. Svaki član je pripadao nekoj od grupa, koje su takođe obeležavane brojem. Primera radi, Vladimir Gaćinović, ideolog Mlade Bosne, bio je član broj 217 u grupi 203. Članovi jedne grupe su se međusobno znali, ali nisu imali saznanja o drugim grupama i njihovim članovima. Svaka grupa je imala jednog člana Vrhovne centralne uprave preko koga je održavala vezu s rukovodstvom. Ukoliko bi neka grupa izgubila tu vezu, ona se uspostavljala putem oglasa na četvrtoj strani lista „Trgovinski glasnik“ sledećeg sadržaja: „Traži se veza s bogatim čovekom radi velikog posla“. Oglas je trebalo potpisati brojem grupe. Komunikacija između Vrhovne centralne uprave i grupa je uglavnom bila usmena, a u slučaju pisane komunikacije svaki akt se uništavao čim se po njemu postupi.

Prilikom prijema u organizaciju, novi član je polagao zakletvu pred krstom, kamom i revolverom, uz prisustvo jednog od članova Vrhovne centralne uprave, koji je tokom ceremonije bio pod maskom i ogrnut crnim plaštom. Nepoznat je broj članova organizacije „Ujedinjenje ili smrt“. Član Vrhovne uprave Velimir Vemić je u svom dnevniku izneo da ih je u decembru 1911. bilo 2.000. Kako je tokom balkanskih ratova primljeno dosta novih članova, sigurno je taj broj bio znatno veći.

Jedna od metoda delovanja „Crne ruke“ bilo je i ubacivanje njenih članova u državne organe. Iako su jezgro činili zaverenici iz 1903. godine, među članovima je bilo i dosta službenika u državnim ustanovama, pa i u ministarstvima inostranih i unutrašnjih dela. Njihov član je bio i jedan od potpredsednika Narodne skupštine, a govorilo se da je to bio i Milorad Drašković, član rukovodstva Samostalne radikalne stranke. Članovi „Crne ruke“ zaposleni u državnim organima bili su veoma značajni jer su njihova saznanja omogućila da rukovodstvo organizacije bude dobro informisano o aktivnostima vlasti, pa su u određenoj meri uticali i na rad državnih organa. TAJNA PRATNJA Nikola Pašić je bio krajnje nepoverljiv prema toj organizaciji. O tome jasno govore njegove reči upućene Apisu: „Vi možete raditi, ali ćete biti uhapšeni kad mi to budemo našli za shodno“. Ipak, „Crna ruka“ je bila suviše uticajna da bi Pašić mogao lako da realizuje svoju pretnju. Ubrzo po osnivanju uspostavili su vezu s prestolonaslednikom Aleksandrom, koji je čak priložio 25.000 franaka za „Pijemont“, pa su ga u prvo vreme smatrali za svog člana. Rukovodioci „Crne ruke“ su bili u vezi i s nekim istaknutim članovima Samostalne radikalne stranke, a imali su kontrolu i nad vojskom jer su na ključnim položajima bili njihovi članovi i simpatizeri. Vojni ministri od 1911. do 1914. bili su Radomir Putnik i Miloš Božanović, koji su bili bliski rukovodstvu, a po nekim podacima i članovi organizacije.

Stojan Protić, ministar unutrašnjih dela, organizovao je da rukovodioci organizacije budu praćeni na svakom koraku. U junu 1914. Protić je Jovanu Žujoviću rekao da pouzdano zna da je Milorad Drašković dva puna sata razgovarao sa Apisom u prostorijama Izvozne banke u Beogradu. Znao je i neke delove razgovora. Protić je bio obavešten i o tome da je vojvoda Radomir Putnik držao stranu crnorukcima. Raspolagao je i dokumentom iz kojeg se videlo da je rukovodstvo Samostalne radikalne stranke s rukovodiocima „Ujedinjenje ili smrt“ postiglo dogovor o zajedničkim aktivnostima kako bi se kralj Petar prinudio da raspusti vladu, pa i po cenu njegove abdikacije.

PLANOVI SA KRFA

Ugled organizacije je porastao tokom balkanskih ratova. Njeni pripadnici su se u ratovima veoma istakli iako nisu bili na ključnim komandnim položajima. Vojin Tankosić je sa svojim komitskim odredom počeo rat napadom na turske karaule kod Merdara. Mnogi članovi organizacije su poginuli, između ostalih i predsednik Vrhovne centralne uprave Ilija Radivojević Čiča, sekretar Narodne odbrane Milan Vasić, a od kolere je stradao Ljuba Jovanović Čupa. Na jačanje pozicija organizacije uticalo je postavljanje Apisa 1913. na mesto šefa Izveštajnog odseka Glavnog đeneralštaba. Preko njega je „Crna ruka“ vojnu obaveštajnu službu potpuno stavila u svoju funkciju.

Otvoreni sukob između vlade i „Crne ruke“ izbio je početkom 1914. godine zbog nezadovoljstva vojske vladinom uredbom da se u oslobođenim krajevima prvenstvo da civilnim, a ne vojnim vlastima. U saradnji s vođama Samostalne radikalne stranke, crnorukci su izvršili pritisak na kralja da smeni Pašićevu vladu. Vlada je odgovorila zabranom rasturanja „Pijemonta“ u Makedoniji i otvaranjem istrage povodom finansijskih nepravilnosti u Oficirskoj zadruzi, glavnom finansijskom izvoru „Crne ruke“. Maja 1914. sukob je došao do vrhunca. Apis je inicirao da vojska nasilno preuzme vlast u Makedoniji, ali tamošnje starešine ga nisu poslušale, već su poslale peticiju vladi sa zahtevom za povlačenje sporne uredbe. Istovremeno, preko vojne obaveštajne službe crnorukci su aktivirali formiranje revolucionarne organizacije u BiH. Vojna služba je, potpuno ignorišući srpsku vladu, u Bosnu ilegalno prebacivala oružje i poverenike. Pašić je znao da Austrougarska samo čeka povod za napad na Srbiju pa se trudio da te aktivnosti suzbije, a policija je pažljivo pratila aktivnosti vojnih organa na granici.

S početkom Prvog svetskog rata sukob se stišao, ali se obnovio 1915, nakon što je Apis smenjen s položaja šefa Izveštajnog odseka i postavljen na mesto načelnika štaba Užičke vojske. Smena je izvedena na lični zahtev regenta Aleksandra, koji je bio nezadovoljan Apisovim pokušajima da utiče na političke događaje, a pogotovo što je to činio u ratnim uslovima. Završna faza sukoba „Crne ruke“ i vlasti počela je posle prebacivanja srpske vojske na Krf. Policija je i na Krfu pratila aktivnosti organizacije i 1916. dostavila Pašiću poverljiv referat sastavljen na osnovu podataka doušnika i tajnog praćenja. Crnorukci su se sastajali po kafanama, raspravljali o politici i pretili protivnicima, a pogotovo Pašiću i vladi. Imali su i oružanu jedinicu od petnaestak bosanskih dobrovoljaca koji su bili van redovnih formacija vojske. Komandovao im je jedan od bliskih Apisovih saradnika, major Ljubomir Vulović, koji ih je spremao za specijalne zadatke. Između ostalog, planirali su ubistva pronemački raspoloženog grčkog kralja Konstantina, nemačkog cara Vilhelma i bugarskog kralja Ferdinanda.

Na Krfu se javno govorilo da crnorukci opet spremaju prevrat, pa je general Bojović, načelnik štaba Vrhovne komande, razgovarao s Dimitrijevićem. Na Bojovićevu tvrdnju da ima podatke da „Crna ruka“ sprema prevrat, Apis mu je odgovorio da to nije tačno jer je „Crna ruka“ prestala s radom. Policija je, međutim, i posle toga informisana da crnorukci prete vladi i regentu Aleksandru, koga su nazivali „nosonja“.

SOLUNSKI PROCES

Sudbina ove organizacije zapečaćena je kada je regent Aleksandar odlučio da se razračuna s njenim vođstvom. Bio je nezadovoljan i Pašićem i Apisom smatrajući da mu ograničavaju vlast. Ipak, opredelio se za savez s Pašićem. Na tu odluku su najviše uticale informacije da mu Apis preti smrću. Da su crnorukci u nemilosti, videlo se u aprilu 1916, prilikom reorganizacije vojske, kada su oficiri za koje se sumnjalo da su bliski Apisu uskraćeni za komande i razmešteni po jedinicama i štabovima. Apis je postavljen za načelnika štaba Treće armije i na tom položaju je ostao do hapšenja.

U sklopu priprema za konačan obračun, pod prismotru su stavljeni Apis i njegovi najbliži saradnici. Tajna policija pod rukovodstvom ministra Ljube Jovanovića imala je glavnu ulogu u prikupljanju dokaza i nalaženju svedoka. Postupak protiv Apisa i grupe „Ujedinjenje ili smrt“ počeo je u decembru 1916. godine. Ljuba Jovanović je 12. decembra 1916. poslao ministru vojnom Božidaru Terziću akt u kojem ga je obavestio o saznanjima da je pukovnik Dimitrijević sa svojim istomišljenicima planirao prevrat i ubistvo Pašića, zatraživši da vojni organi preduzmu odgovarajuće mere. Ministar vojni je taj dokument prosledio načelniku štaba Vrhovne komande generalu Petru Bojoviću, koji je naložio načelniku pravnog odeljenja Vrhovne komande pukovniku Gojku Pavloviću da proveri optužbe. Pavlović je referisao da su optužbe tačne pa je Vrhovna komanda naložila hapšenje Apisa i njegovih bliskih saradnika.

Uz Apisa su uhapšeni pukovnik Milan Milovanović Pilac, pukovnik Čedomir Popović, potpukovnik Velimir Vemić, Bogdan Radenković, pukovnik Vladimir Tucović, major Ljubomir Vulović, general Damnjan Popović, pukovnik Radoje Lazić, potpukovnik Vitomir Cvetković, Rade Malobabić... Oni su u samicama srpskog vojnog zatvora u Solunu čekali na suđenje. Ujedno, desetine oficira za koje se sumnjalo da pripadaju organizaciji razrešene su dužnosti, penzionisane ili internirane. Po Pašićevom zahtevu, dužnosti su razrešeni i državni činovnici za koje se sumnjalo da pripadaju organizaciji. Među njima je bilo i policijskih i diplomatskih službenika.

Posle tromesečne istrage, 2. aprila 1917. podneta je optužnica nižem sudu za oficire, čime je počeo Solunski proces. Desetorica crnorukaca optužena su zbog pripadanja prevratničkoj organizaciji koja je planirala da svrgne postojeći poredak i dinastiju Karađorđević. Takođe su optuženi za pripremu ubistva Pašića i regenta Aleksandra. Uskoro je podneta i druga optužnica, po kojoj su Apis i major Ljubomir Vulović spremili atentat na regenta Aleksandra kod sela Ostrova septembra 1916, za čije su izvršenje optuženi Rade Malobabić i dobrovoljac Muhamed Mehmedbašić.

Niži sud za oficire je krajem maja 1917. sve optužene proglasio krivima. Apis, Milan Milovanović, Radoje Lazić, Čedomir Popović, Vladimir Tucović, Velimir Vemić, Bogdan Radenković, Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrtnu kaznu, dok su Damnjan Popović i Muhamed Mehmedbašić dobili po 15 godina zatvora. Viši vojni sud je Popoviću i Radenkoviću kazne preinačio na 20 godina, a Popoviću povećao za pet godina. Regent Aleksandar je na predlog Pašića pomilovao većinu osuđenih na smrt, zamenivši im najstrožu kaznu dugogodišnjom robijom.

Pomilovanja nije bilo za Apisa, Ljubomira Vulovića i Radeta Malobabića. Njihovo streljanje 26. juna 1918. godine u Mikri, nedaleko od Soluna, označilo je kraj organizacije „Ujedinjenje ili smrt“.

„Između čekića i nakovnja“

Dokumenata o delovanju obaveštajno-bezbednosnih službi kroz istoriju je malo, a oni koji postoje teško su dostupni. Ključevi tajnih arhiva brižljivo se čuvaju jer podaci o delovanju službi nepogrešivo objašnjavaju političke interese, ciljeve i postupke svake države i režima. Knjiga o obaveštajno-bezbednosnim službama Srbije 1804-1918. godine, autora Dušana P. Petronijevića i Zorana D. Veljanovića, po kojoj je sačinjen ovaj feljton, verno i slikovito svedoči o tome kako su i pod kojim okolnostima one nastajale u našoj državi.

Odvažni Milan Rakić

Među srpskim obaveštajcima posebno mesto zauzima pesnik Milan Rakić, „obaveštajac u diplomatskom fraku“. Od 1905. do kraja 1911. bio je raspoređivan na razne dužnosti u srpskim konzulatima u Skoplju, Solunu i Prištini, ali mu je glavni posao bio da organizuje i vodi obaveštajni rad. U vreme Prvog svetskog rata bio je savetnik poslanstva u Bukureštu i Stokholmu, a krajem rata u Kopenhagenu. Od 1921. bio je poslanik u Sofiji, a od 1927. u Rimu.

S neobičnim žarom Rakić je vodio povereničku mrežu. U poslu je bio ozbiljan i bez popuštanja, imao je svoje mišljenje i od njega nije lako odstupao ni pred pretpostavljenima u Beogradu, „svoj novac nije žalio, ali je na državnu paru bio začudo tvrd“. Poverenici su imali ogromno poverenje u njega i bespogovorno su izvršavali njegove naloge. Rakićevi izveštaji su uvek bili blagovremeni i detaljni, a oni koje je slao iz Prištine svedočanstvo su o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. U izveštaju od 14. januara 1907. navodi dve činjenice koje satiru srpski narod: tursku vlast i Arnaute. Prva jer čini zulume, pljačkaju, ubijaju, a puštaju da to i drugi muhamedanci nekažnjivo rade, a Arnauti jer za svoj račun, samo u mnogo većoj meri, nište sve što je srpsko gde god to mogu učiniti. Nekoliko dana pred početak Prvog balkanskog rata napustio je mesto šefa Prosvetnog odeljenja i s najpouzdanijim poverenikom Bogdanom Radenkovićem, kao običan dobrovoljac, pristupio je četničkoj jedinici u Prokuplju, kojom je komandovao Vojin Tankosić. Na čelu dobrovoljačke jedinice 22. oktobra 1912. Rakić i Radenković su ušli u oslobođenu Prištinu. Bila je to kruna Rakićevog obaveštajnog rada i potvrda iskrenosti njegovih stihova o rodoljublju.