Glumac je sam sebi najveća prepreka

Prihvatio bih da igram u pozorištu, ali ne bih se stalno zapošljavao. Verujem da se, ako se kreativno, pametno, preduzetnički deluje u sferi umetnosti, može zaraditi mnogo više nego što je predviđeno glumačkom platom u ovdašnjim pozorištima

Kad glumac pet puta više snima u inostranstvu nego u Srbiji, nameće se samo jedno pitanje: čime ih je osvojio? Raša Bukvić nije imao tremu da se na setu pojavi sa Brusom Vilisom, Šarlotom Rempling, Rejom Stivensonom, Katrin Denev... Kaže da kartu za Holivud kupuje kasting, bolje rečeno smelost da pokušaš i dokažeš da umeš. Pokaži šta znaš, bila je njegova ulaznica za uloge u filmovima „Umri muški 5", „Oteta", „Largo Vinč", „Transporter", „Noćna potera", „Igor Stravinski", „Prvaci sveta"...
Dug put ste prešli od Sombora do seta sa svetskim zvezdama. Koliko ste filmova do sada snimili za strane produkcije, a koliko za domaću scenu?
- Ne znam precizan broj. Oko 25 filmova sam snimio u inostranstvu, kod nas četiri.

Petar Kralj je često govorio da je lakše postati glumac nego ostati glumac. Kako Vi opstajete i koje uloge ni po koju cenu ne prihvatate?
- Da, to je stvarno tačno. Mladom glumcu kada započinje karijeru najteže je da dobije prvi angažman. I zaista je tako. Taj prvi veliki posao koji svaki umetnik priželjkuje poput vetra u leđa najveći je i najteži korak. Onda poslovi krenu da se nižu i zaista je lakše funkcionisati kao glumac. To nije tako samo u Srbiji. To pravilo važi svuda. Kada se ostari, smanji se broj konkurencije za ulogu, i to u mnogo čemu olakšava dalju glumčevu karijeru. Međutim, to ne znači da su eliminisane sve prepreke. Najozbiljnije prepreke na putu jednog umetnika su zapravo u njemu.

Gde je teže dobiti ulogu? Sudeći po tome što Vas malo ima u domaćoj produkciji, Vama kastinzi za strane filmove idu od ruke.
- Ja sam prihvatio sistem kastinga za dobijanje posla, čak sam ga zavoleo. Radujem se svakom pozivu. Mnoge moje kolege imaju veliki otpor kada ih zovu na kasting i sami sebe inhibiraju. Ne razumem koji su razlozi za takav rezon kada se uzme u obzir da nas neko zove za posao koji potencijalno može biti naš. To je jedan vrlo autodestruktivan stav. I to kamera primećuje! Ja često odletim u neku drugu zemlju, o svom trošku, da bih imao direktan kasting od 20 minuta s potencijalnim poslodavcem. I vrlo često ne dobijem posao.

Kako Vam se dogodila „Kalifornija", je l' to bio prvi film koji ste radili u inostranstvu?
- Isto preko kastinga. Taj poziv shvatio sam kao veliki izazov. Na kraju se ispostavilo da su mi ponudili ulogu koja je preokrenula moju karijeru u pravcu Pariza.

Kako zapravo izgledaju ti kastinzi u inostranstvu? Šta se najpre očekuje od glumca? Da li je jezik barijera i je l' istina da ste morali da francuski savladate za tri meseca?
- Dijalog na filmu mnogi filmski autori smatraju za običan šum, i mnogi veruju da se film slika, a pozorište sluša. Ukoliko je glumac sposoban da izrazom (koji kamera zabeleži) prenese emociju koja se od njega očekuje, to će mu biti olakšavajuća okolnost kad ne nauči dobro tekst koji mu je dat ili kad zamuckuje. S druge strane, ukoliko je precizno naučio svoj tekst i nepogrešivo ga izgovori, a pritom zapostavi unutrašnje emotivno biće lika koji tumači, to će mu kasting direktor uzeti kao otežavajuću okolnost za dobijanje uloge. To je moje iskustvo kad je u pitanju svet kastinga. Od kamere niko ništa nije uspeo da sakrije.

Da li uopšte svetski glumci s kojima ste radili znaju odakle potičete i zbog čega su Srbi i dalje dežurni negativci u stranim filmovima i serijama?
- Naravno da znaju. Ni manje zemlje ni veće popularnosti, doduše negativne, ali ipak popularnosti. Neki među njima, oni osvešćeni, znaju da je ta nepopularnost utemeljena u medijskom narativu koji je uspostavljen devedesetih. I on se u 30 godina nije pomerio ni za jedan milimetar. Najindikativnije je to što je narativ prema nama bio identičan dok je Milošević bio na vlasti, ali i posle njegovog predavanja Haškom tribunalu. Međutim, slobodoumni zapadnjaci, načitani, osvešćeni, bogati, formiraju sopstveno mišljenje nezavisno od medija. Njima je jasno u kojoj meri je taj narativ utemeljen, a u kojoj meri je to propaganda.

Da li je za glumca lagodnije da ima stalni angažman u nekom pozorištu i redovnu platu ili da bude stalno u potrazi za novim ulogama? Da li biste prihvatili angažman u nekom domaćem pozorištu?
- Prihvatio bih da igram u pozorištu. Ali ne bih se stalno zapošljavao. Verujem da se, ako se kreativno, pametno, preduzetnički deluje u sferi umetnosti, može zaraditi mnogo više nego što je predviđeno glumačkom platom u ovdašnjim pozorištima.

Za Vaše kolege ovde Vaši honorari u inostranstvu izgledaju fascinantno. Koliko filmova morate godišnje da snimite da biste tamo imali normalan život?
- U proseku dva ili tri. Uzmite u obzir da je život na Zapadu nekoliko puta skuplji nego ovde, a samim tim ta zarada koja nekima može izgledati fascinantno u stvari zadovoljava nivo preživljavanja.

Kako Vi gledate na sadašnju produkciju u Srbiji? Da li priželjkujete neku posebnu ulogu?
- Mislim da se stvari menjaju nabolje. Primećujem da su se televizije angažovale s velikom ambicijom da rade hrabre, promišljene i skupe projekte koji komuniciraju s velikim brojem gledalaca. S druge strane, film se u decenijama koje slede mora izboriti za opstanak.

Da li ste možda razmišljali o tome da stanete s druge strane kamere. Kakav bi to film bio? Koje glumce biste Vi kao reditelj voleli da angažujete?
- Razmišljam o tome s vremena na vreme. U ovim krajeva sve vrvi od zanimljivih tema. Postavlja se pitanje kako prepoznati pravu. Kada bi mi se ukazala ta prilika, verujem da bih organizovao kasting pre nego što ponudim nekome ulogu.

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.