IN MEMORIAM, MEDENICA: Onda gledaj, Bože, vidiš ga...dolazi ti Valter!

Nekako mi je kraj filma oduvek bio i njegov najbolji deo.

Ono kad Slobodan Dimitrijević kaže: “Onda gledaj, lafčino, vidiš ga...” dok Bata odlazi niz livadu, a onaj Švaba pokazuje na Sarajevo govoreći: “Das is Valter”, pomiren sa činjenicom da će Hitleru morati da raportira kako je Bata Živojinović pobedio i ovog puta!

I juče mi je ta scena opet bila najjača - Bata je pobedio dok smo stajali nad odrom kao Sarajevom i svi do jednog bili Valter, zaista!

Nije to patetika, otišao je najveći, a kad takvi odlaze svako od nas jeste deo njega jer veliki jesu deo naših života...

Nije bio umišljena veličina, samo - veličina!

- Kao student sam preko zadruge bio statista u filmu “Pas koji je voleo vozove”, Bata je drugovao s nama kao sebi ravnima dok smi mi gledali u njega kao boga, što ga je izuzetno ljutilo jer nije bio umišljena veličina, već samo veličina! Ljudska, glumačka, država u državi, bre...- kroz suze, ne trudeći se da ih sakrije, a i zašto bi, govori Veselin Adžić, danas vremešni gospodin, a jednako dete Batinih ofanziva, kao svako od hiljade običnih ovog kolebljivog dana na Novom groblju.

Da, običnih, jer ni sam kim se običan čovek nije mogao toliko poistovetiti koliko s ovim, najobičnijim od svih nas, dok negde na nebu već nazdravlja s ekipom legendi koja je požurila da zauzme najbolja mesta za šankom: Paja, Čkalja, Bora, Zoran, Gaga, Đuza, Bekim...

- Joj, sine, kad sam čula da je umro shvatila sam da smo svi smrtni! Glupo zvuči, ne zameri, ali kad neko kaže: “Umro Bata” zvuči kao da konstatuje: “E, dosta je bilo, Zemlja prestaje da se okreće”... - ništa mlađa od legende koja leži tu pred nama, na poslednjem “setu”, Milica Sredojević, klonula već od stajanja i sunca, ali ne da sebi da posustane.

Teškim i tromim korakom gazi stopu po stopu od crkve ka Aleji velikana u tihom mimohodu naroda koji je došao da isprati svog čoveka.

Vetar nosi glas pleh mzike, one otužne tonove što slute na odjavnu špicu bez bisa glavnog glumca...
Ljudi plaču. Nije to ništa novo na groblju, ali ljudi plaču imajući isti osećaj koji je starica najrečitije definisala: Ako je umro Bata, onda smrt i nije neproverena glasina ko što Kusta tvrdi, bez razlike što nije otišao ni mlad niti iznenada, ali je otišao.

Smenjuju se govornici nad odrom, smenjuju se jecaji, smenjuju se sećanja, svakom svoja o istom čoveku.

Dok truba svira poslednju klapu...

Rastao sam uz njegove filmove, a ko nije - čini se da je glumio barem dva veka - sudeći po razlici u godinama grozdova ljudi pod svakim hladom koji su mogli uhvatiti čekajući povorku.

Opet, koliko god da se sabralo sveta čini se premalo, čini se da je Bata Živojinović zaslužio i zadužio mnogo više, ali verujem da se od legende i ne može oprostiti, jalova je to rabota, pa otuda i nedovoljno sveta, ako iko može da premeri koliko bi bilo dovoljno da isprati Mirtu, skupljača perja i ono što je ostalo duše u nama..?

Muk, potpuni muk u samom centru grada, dok sanduk polako klizi niz kanape ka dnu, pa tihi bat drveta o kraj. Odlazi niz onu poljanu valjda, bez osvrtanja, dok truba tiho, jedva čujno, svira poslednju klapu.

"Gledaj, bože, vidiš, to je Valter, ako već i ti nisi “rastao” na njegovim filmovima?

Ili je tek još jedna fora sasvim običnog velikana, koliko da se svi osetimo kao Štefica Cvek dok šeta po sobi i čeka...

Zbogom, legendo, pozdravi ekipu za šankom, mada vam i nije neka fora, ima i ovde još valjanih mesta na kojima ste mogli da se nalaktite, a ne da sad nebo deluje kao najveće bioskopsko platno na kojem se bez kraja ređaju imena jednako glavnih glumaca...

 }