INTERVJU, DARKO BAJIĆ: Partijska pripadnost važnija od pameti

Mora da postoji nacionalni program napretka Srbije, koji bi trebalo da poštuju svi. Svaka partija koja dođe na vlast. Moramo da znamo gde idemo, ne može da nas jedna vlast vodi na jednu stranu, a druga na suprotnu. Zato nam treba program u kojem će najbolji profesionalci u ovoj zemlji dati svoj pečat. Moramo naučiti da slušamo i tuđe mišljenje

Sa starog, restaurisanog gramofona odzvanjala je Velšanka Širli Bejzi iz najboljih bondovskih dana, tog dana muzički izbor Darka Bajića, koji nas je dočekao u svojoj filmskoj oazi kraj lepog plavog Dunava, producentskoj kući „Magična linija", skockanoj po retro meri rođenog Dorćolca. Pregršt mahom crno-belih fotografija podsetilo nas je na stvaralački opus poznatog reditelja i profesora filmske režije na Fakultetu dramskih umetnosti koji potpisuje filmske naslove „Crni bombarder", „Rat uživo", „Početni udarac", „Balkanska pravila", „Bićemo prvaci sveta" i serije kao što su „Sivi dom" i „Zaboravljeni". Repriziranje zaboravljene i decenijama iz (ne)objašnjivih razloga skrajnute serije RTS-a o delinkventima Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu povod je za razgovor s Bajićem, koji je sredinom 80-ih godina prošlog veka na filmsku traku pretočio priču Gordana Mihića o maloletnim otpadnicima društva, uljuljkanog u „savršeni" komunizam. Za kultni status „Sivog doma" zaslužni su i protagonisti problematičnih junaka kao što su Crni, Šilja, Robija, Šojka, Matić, za čije je tumačenje Bajić nepogrešivo odabrao Branislava Lečića, Žarka Lauševića, Branka Vidakovića, Zorana Cvijanovića, Dubravka Jovanovića... Razgovor počinjemo sumiranjem utisaka posle repriznog prikazivanja prve od 12 epizoda serije.

- U nedelju me je pozvala zamenica generalnog direktora RTS-a Ivana Miković, koja je inicirala reprizu serije, i oduševljeno mi saopštila da je rejting bio odličan i da je pobedio emisije konkurentskih medija. To je dobar pokazatelj da je „Sivi dom" pobedio lake note TV programa koje se prave pod izgovorom da to narod voli. Zadovoljan sam ne samo reakcijom publike već i reakcijom kolega, posebno mlađih, koji mi se javljaju i komentarišu kvalitet serije, glume, hrabrost filmskih rešenja, montažu, fotografiju, kostim... Serija je ostala moderna i posle tri decenije. Juče me je pozvao Vuk Kostić, čestitao i rekao kako mu je otac, poznati glumac Mihajlo Pljaka Kostić pričao kako je tada bila teška i hladna zima i kako se posle predstave probijao kroz smetove da po svaku cenu stigne u Kruševac na snimanje. Cela ekipa je bila maksimalno posvećena projektu. Snimali smo kao u nekom transu, s puno entuzijazma. Snimali smo i živeli u pravom „Sivom domu". Istinom smo probijali barijere do tada tabu teme, o problemu maloletne delinkvencije i VP domovima o kojima se do tada ćutalo. U vreme komunizma i Centralnog komiteta, koji je brinuo da YU umetnost ne skrene sa zacrtane linije, nije to baš bilo lako, postojao je rizik cenzure, kao i da dospete na crnu listu i izgubite posao. Mada i ovo vreme nosi slične rizike. Ulazeći u Vaspitno-popravni dom, prvi put smo se suočili sa istinom o mladim ljudima koji su bili osuđeni, delinkventima, ali i sa onima koji su tu boravili zbog sitnih krađa i prekršaja. Sticao se utisak da se veliki broj domaca tu našao jer društvo nije znalo gde s njima. U to vreme je veliki broj gastarbajtera, u inostranstvu tražeći bolju budućnost, uglavnom ostavljao svoju decu prepuštajući ih ulici. Rešenje za društvo je bilo VPD Kruševac. Tako su mnogi, hteli to ili ne, izučili školu kriminala. To pokazuje i podatak da je svega desetak odsto uspelo da se posle odsluženja kazne uklopi u normalan život izvan žice. Pričajuči o tome, „Sivi dom" je postavio pitanje morala društva koje je rešavalo problem delinkvencije tako što je njihov povratak u život proglasilo nepoželjnim. Kao da su se surova pravila koja su vladala među domcima pokazivala moralnijim nego pravila koja su vladala van doma, na slobodi.
Ko je bio pokretač serije, kako je nastala ideja da se snimi „Sivi dom"?
- Moja urednica Donka Špiček bila je general serije, od nje i Gordana Mihića je potekla ideja za seriju. Moj otac Miloš Bajić jednog jutra je primio telegram koji je glasio: „Druže Bajiću, gledala sam vaš film 'Direktan prenos' i želim da razgovaramo o budućoj saradnji." Kao u Holivudu! Tako smo počeli da radimo seriju. Donka je odlučila: mladi stvaraoci treba da snime film o mladima. Imala je hrabrost i snagu da se izbori za najbolje profesionalne uslove. Nikada nas nije ostavila na cedilu. A mi smo joj verovali i u projekat smo ušli puni entuzijazma i maksimalno pripremljeni. Sećam se da u to vreme televizija nije imala dobrih objektiva i tražili smo tada najbolje „hi speed" objektive. Govorili su nam: „Šta će vam to kada se ionako antena na krovu pomeri pa je sve mutno." Ali skovali smo tajni plan s generalom: moj otac će projektovati i napraviti fontanu za potrebe snimanja, a od njegovog honorara kupićemo nove objektive. Boris Gortinski, direktor fotografije, i ja otišli smo u Austriju, kupili nove objektive i prošvercovali ih preko grane. S tim objektivima su kasnije snimljene mnoge TV serije na RTS-u. Znali smo šta hoćemo, uživali smo u beskompromisnoj borbi, ubeđeni da stvaramo korak napred ka novom estetskom izrazu. Donka je na najbolji način pokazala današnjim urednicima koliko mogu dobiti poverenjem u mlade filmske stvaraoce. Upravo zato mojim studentima često govorim da je između 20. i 30. godine pravo vreme za snimanje filmova, da tada nastaju najbolji filmovi, puni instinkta, slobodni i bez kompromisa... Televizija mora da ima poverenje, instikt i znanje mladih školovanih reditelja. TV serije su sve popularnije i profitabilnije... Danske i norveške serije se emituju po celom svetu, pronašli su tamo žanr koji su razvijali, poput naše serije „Ubice moga oca" Gage Antonijevića koja je pokazala da žanr na naš specifičan način može da bude zanimljiv za ceo svet. Sve je stvar opredeljenja i programske politike televizije.
Kako objašnjavate to što je „Sivi dom" godinama čekao na reprizu u udarnom terminu, dok se, s druge strane, Javnom servisu zamera da reprizira uvek iste serije?
- To je stvar politike kuće. Nisu mnogi voleli to što je Donka radila u dečjoj redakciji. Svi su bili pomalo ljuti i zavidni i od početka su se trudili da zapostave seriju. Tako su nastavak „Sivog doma", seriju „Zaboravljeni" emitovali usred leta. To je bio njihov odbrambeni mehanizam prema urednici koja je stvorila vrhunski dečji i omladinski program. Tu je početak i, nažalost, kraj priče.
Serija je već posle prve dve epizode pretrpela mnogo kritika, između ostalog, da je uticala na povećanje broja delinkvenata, a govorili su i da ste napravili „američku" seriju...
- Kad pričamo o politici i političarima, jedino što im preostaje jeste da se brane, a po tome kako se brane vidite koliko su grešili. U to vreme njihov napad je samo podizao rejting serije u celoj Jugoslaviji. Kada pravite film ili seriju, ne razmišljate o cenzuri, pa ni o posledicama po vašu karijeru, već želite da otvoreno i slobodno pričate o temi koju ste izabrali. Vi stvarate film u vašem vremenu i u vašoj vizuri društva u kojem živite i stvarate. Kompromis i strah dovode do samocenzure. To može biti bolno saznanje, ali na to računaju oni koji se igraju politike. Kod nas je, s jedne strane, omalovažen uticaj filma, a s druge strane, bavljenje kulturom treba svesti u „razumne okvire" od 0,64 odsto godišnjeg budžeta. Dakle, ako već dobiješ pare od nas da snimaš, budi korektan prema nama. Postavljaće pitanja, kao što su meni postavljali dok sam bio predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, tipa zašto naši filmovi nisu patriotski. Kada tako reaguju, znate da je đavo odneo šalu. Kad političari postaju filmski kritičari, proporcionalno se smanjuje autonomija filmskih umetnika. Onda se setite Tita, koji je izgleda još živ u ovoj zemlji i regionu, i crnog talasa, filmova koje je finansirala država. Tada su očigledno iskoristili činjenicu da će više naškoditi politici ako cenzurišu umetnike nego ako pokažu svetu da nisu totalitarni režim. Sigurno je da su autori crnog talasa imali određene sankcije i da su bili cenzurisani, ali uspeli su da se izbore za svoje filmove jer je postojala podrška kinematografiji i omogućeno im je da budu autonomni. Tako nešto očekujem i danas u domaćoj kinematografiji jer imamo sjajne reditelje i filmske stvaraoce. Mislim da je FCS na teškom ali dobrom putu uz mnogo prepreka koje očekuju direktora Bobana Jevtića. Nadam se da će uz dosadašnje iskustvo prepoznati potrebe savremene srpske kinematografije.

Moj otac je jednog jutra primio telegram koji mi je poslala Donka Špiček: „Druže Bajiću, gledala sam vaš film 'Direktan prenos' i želim da razgovaramo o budućoj saradnji." Kao u Holivudu! Tako smo počeli da radimo „Sivi dom"

Koje su to potrebe?
- Jake producentske kuće, trajno rešenje finansiranja, proizvodnja bar 25 igranih filmova, poboljšanje profesionalnih uslova za realizaciju dugometražnih i kratkih dokumentarnih filmova, od eksperimentalnog, preko autorskog, do komercijalnog filma. Drugo, mora se omogućiti producentima, rediteljima, filmskim autorima i radnicima kontinuitet u radu. Besmisleno je da reditelj ima pauzu od šest-sedam godina. To su onda „godine koje su pojeli skakavci". To nije samo izgubljeno vreme jednog reditelja, već izgubljeno vreme jedne kinematografije.
Kao što je, na primer, slučaj Srđana Dragojevića, koji je devet godina čekao da dobije sredstva za film.
- Tako je. Naš veliki reditelj Srđan Karanović je pre nekoliko godina rekao da više ne želi da snima filmove. Srpska kinematografija to sebi ne sme da dozvoli. Njoj je Srđan Karanović danas potreban.
Da li hrvatska kinematografija, koja je doživela bum u protekloj deceniji, i rad HAVC-a, koji je na udaru desničara u Hrvatskoj poslednjih meseci, mogu da nam posluže kao primer?
- Njima se desilo isto što i nama, ali je kod njih bilo drastičnije jer su imali veći stepen autonomije unutar Filmskog centra. Mi smo uspeli da napravimo novi zakon o kinematografiji i da s njim donesemo nova sredstva u budžet FCS-a. Ali, nažalost, to je kratko trajalo. Ponudili smo sistem koji, naravno, nije genijalan, a čija je suština bila da se FCS ne smatra samo džepom u koji ćete zavući ruku, uzeti novac i napraviti film, nego da se uspostavi odnos dobijenog novca i kvaliteta filma. S druge strane, uvek je problem i izbor filmova, ako se na jednom konkursu prijavi 90 scenarija, logično je da će biti zadovoljno samo petoro koji dobiju novac, dok će ostali biti ljuti na FCS. Ako komisiju koja odobrava sredstva i daje mišljenje o scenarijima predlažu ljudi iz svih asocijacija i udruženja reditelja, snimatelja i producenata i ako u komisiji imate predstavnike različitih filmskih profesija, stvarate ozbiljan odnos i FCS postaje kruna vaše profesije koja će omogućiti kontinuitet filmskih stvaralaca. To je bila osnovna ideja koja smeta onima koji su navikli da dolaze do novca kroz lobije, političke veze, uticaj na ljude u FCS-u ili Upravnom odboru. Zato je HAVC kažnjen u Hrvatskoj jer se svojom autonomijom suprotstavio stvaranju Upravnog odbora u kojem se članovi biraju po sistemu proporcionalnom partijskom odnosu u vlasti. Bivši direktor tamošnjeg Filmskog centra Hrvoje Hribar uspeo je da napravi autonomno veće u kojem su samo filmski stvaraoci. S druge strane, bili su složni u tome da otvore zemlju za koprodukcije i uvedu 20 odsto povratnih sredstava, što je učinila i Mađarska, koja je trenutno jedan od najvećih studija američkog filma. Mađarska je tokom 10 godina stvorila ogroman tehnološki potencijal i sada pokazuje vrhunske rezultate, kao i hrvatska kinematografija. Čim država stavi šapu i počne da procenjuje da li je nešto dobro ili loše, patriotsko i nepatriotsko, onda je to kraj. Zato je važan Filmski centar Srbije. Kada ima dovoljno sredstava, kada se neguje mlada generacija i kontinuitet reditelja, kada ima dovoljno filmova koji se profesionalno promovišu u svetu, onda imate jaku kinematografiju koja svojim kvalitetom ne postavlja pitanje patriotizma, već stvara kinematografska dela koja se poštuju u svetu.
Ima li onda nade za spas srpske kinematografije?
- Da bi srpska kinematografija funkcionisala, imala dobru distribuciju i promociju u svetu, treba obezbediti profesionalne uslove i tehnologiju koja se stalno poboljšava i menja. Da bi sve funkcionisalo u narednih 10 godina i da bi se nadopunilo mesto upražnjeno uništavanjem bioskopske mreže u Srbiji, Filmskom centru je potrebno oko 15 miliona evra. Zato budžet za kulturu treba da bude mnogo viši do 0,64 odsto. Mi smo imali rešenje u jednom trenutku, predlažući procenat koji je trebalo da daju tadašnji RRA i Ratel, ali je pomoćnik ministra kulture uticao na to da oni upute žalbu Ustavnom sudu i na kraju je taj član zakona izbrisan bez znanja filmskih umetnika. Ministarstvo kulture je tako samo sebe kaznilo. Kada se slično desilo HAVC-u, koji su televizije tužile Ustavnom sudu Hrvatske, cela filmska javnost u Hrvatskoj se pobunila i sud je odbacio tužbu. Kod nas je bilo obrnuto i mi smo izgubili oko osam miliona evra.
Spomenuli ste složenost filmske branše u Hrvatskoj. Toga kod nas nema, da li je i to problem domaće kinematografije?
- Izgleda da se mi filmadžije držimo zajedno koliko i naši političari ili opozicija. Kažu da je to naša posebnost, ali i drugi narodi pate od te bolesti. Odnos društva prema kulturi dovodi do toga da nemate baš previše izbora, i onda umetnici pokušavaju da se snađu. Imate situaciju da mladi ljudi koji završavaju produkciju beže na televizije i u firme koje prave reklame. Ne ulaze u kinematografiju pa onda reditelji i glumci nabavljaju pare za film i bave se poslom koji nije njihov. Pojedini filmski autori su mnogo žrtvovali, ulagali kuće i sve živo da bi podigli kredit za film, a kad dođu u banku i kažu da prave film, kažu im: nemojte da ste smešni. I kad prođemo kroz sve to i snimimo film, onda kažu zašto da vam povećavamo budžet kad vi to dobro radite i s malo novca. Kinematografija je u Srbiji uglavnom privatna inicijativa. Pa dođe jedan ministar, proda 16 bioskopa u Beogradu, a dozvoli jednom multipleksu po 20 sala, gde se promoviše industrija američkog filma. Gde mi da prikazujemo naše filmove? Čak i ako su stare bioskopske sale bile disfunkcionalne za film, a verujem da je samo trebalo osavremeniti tehniku, mogle su da se koriste za studentske pozorišne predstave, za kabaree ili bilo šta što bi dalo šmek beogradskom kulturnom životu, u kojem imate mizeran broj pozorišnih scena, a Budimpešta ih ima više od sto. Gde je tu bila logika?
A šta su danas teme srpskih filmova? Mi nemamo naslova koji su izazivali polemike kao niz filmova u Hrvatskoj koji kritikuju tamošnje društvo. Zašto naši autori izbegavaju angažovani film, zbog straha, inertnosti, nezainteresovanosti...
- Iza nas su godine kada su mladi više bili na ulicama demonstrirajući i tražeći svoja demokratska prava. Mnoge mlade generacije filmskih autora su ostale neostvarene. U novom veku svi smo osećali slobodu i da su stvari došle na svoje mesto, mislili smo da treba pustiti da jedna mlada demokratija krene svojim putem, imali smo velika očekivanja. Filmski autori kao da su davali vremena i izbegavali da ih kritikuju. Smatrali su da su i oni dali svoj doprinos demokratiji. Možda zato nema filmova o vremenu demokratske vlasti. Hrvatska je u to vreme imala filmove o Domovinskom ratu, ali stvaranjem novog HAVC-a pojavili su se filmovi koji na pravi način kritikuju društvo. Zato u Filmskom centru Srbije mora da postoji apsolutna autonomija. Pre nego što me je ministar (Bratislav Petković, prim. aut.) smenio s mesta predsednika Upravnog odbora FCS-a, pobunio sam se kada mi je ministar rekao: „Ove godine imate nulu za kinematografiju. Vaši filmovi nisu patriotski." Te dve rečenice su pogubne za napredak kinematografije. Dokle god FCS nema potpunu autonomiju u odlučivanju, gde će kvalitet biti presudan, imaćemo filmove u kojima će mnogo jača biti autocenzura nego državna cenzura. Autocenzura ubija kinematografiju, kad se to desi, znači da smo otišli dođavola, a dešava se. Pitaju me što nisam u nekoj partiji? Ne mogu da uđem u stranku jer tada ne bih mogao da kritikujem i kažem sve što mislim. Ako ne dobijem novac od FCS-a, naći ću načina da snimim film, ako ovde niko neće da gleda moj film, prikazaću ga napolju, ako ne mogu da snimim film u Srbiji, otići ću u Brazil... Ja sam slobodan filmski autor, mojim idejama i mislima rukovode moja osećanja. S druge strane, imate teme koje će evropski fondovi oberučke prihvatiti i koje lako možete prepoznati po tome na čemu insistiraju nevladine organizacije. I, naravno, te teme će birati autori da bi dobili sredstva i da bi dobili status evropskog festivalskog filma.

Nikada ne bih bio ni listić ni beli listić. Morate da imate odnos prema onome što se dešava i da kažete to što mislite. Pruža vam se šansa da to kažete, zašto biste odbijali slobodan izbor? Zato što niste sigurni da će vaš kandidat pobediti ili mislite da biste vi to bolje radili, ali ne želite da se prljate politikom

Šta su onda glavne preporuke da se dobiju sredstva za film, politička podobnost, pripadnost nekom lobiju, umetnička kreativnost?
- Trebaju nam filmovi koji će vratiti publiku u bioskope i izmamiti osmeh na licu. Naravno da nam trebaju i filmovi na nacionalne teme, koji se oslanjaju na istoriju, ali i to mora da bude slobodan izbor umetnika. Ako se umetniku nameću nacionalne teme, stvara se animozitet kod autora prema takvim filmovima. A siguran sam da nema reditelja koji ne želi da se bavi bogatom srpskom istorijom. Kinematografija mora da stvori slobodan prostor za umetnička ostvarenja. Film i jeste posebna umetnost inspirisana saznanjima, ali i slobodom tumačenja događaja. Mene više brine to što u filmovima nema pravih junaka, boraca. Kao da teme diktiraju pomalo birokratizovani filmski fondovi u Evropi. Žele, izgleda, da filmovi pokažu da su oni svesni kako je život težak. Kao da se plaše filmskih junaka koji će ih pitati zašto su baš oni izabrani da žive u izobilju. Hajde da pravimo filmove o junacima, borcima, a ne samo o gubitnicima. Poslednjih desetak godina se stvorila dobra klima kada je u pitanju traganje za novim filmskim izrazom i domaća kinematografija je u tom smislu dobila mnogo više nego što zaslužuje odnos prema njoj.
Kod kojih autora prepoznajete taj novi izraz?
- Sigurno da se izdvaja Srdan Golubović, kao i Mladen Matičević, koji pravi izvanredne filmove. Dejan Zečević je mašina za pravljenje filmova; on je velika energija, bavio se raznim žanrovima, televizijom i postao pravi robusni reditelj koji će siguran sam napraviti bar 50 filmova. Ima i mlađih autora kao što je Kosta Đorđević, koji je napravio odličan film „Skidanje". Postoje i filmovi koji kroz estetiku filmskog jezika na specifičan način govore o autorima kao što su Nikola Ljuca i Dane Komčjen. Da ne zaboravim Stefana Arsenijevića, Pavla Vučkovića... Tu su i rediteljke koje se odlično time bave kao što su Maja Miloš, Mina Đukić i veliki broj mladih rediteljki koje su veliki potencijal za budućnost.
Sve više je rediteljki u našem filmu.
- Za razliku od Evrope, koja je tek pre 15 godina uvela nevladine organizacije koje pričaju o ravnopravnosti polova, na FDU smo uvek bili otvoreni prema onome što je potrebno muškoj, šovinističkoj kinematografiji, a to je ženski ugao. Ova rečenica je upućena mojim studentkinjama, koje molim da se ne bave muškim filmom, nego da pričaju priče iz ženske vizure, ono što je na filmskom platnu još uvek tajna.
Ali u rediteljsku stolicu seda i sve više glumaca.
- To je, opet, nedostatak sistema. Kao što su reditelji počeli da se bave produkcijom jer nije bilo producenata, tako su se i glumci latili režije. Tu je došla do izražaja glumačka popularnost, ali i njihova „želja od malih nogu da budu reditelji". Njihovu filmovi daju dobre rezultate. To jeste potrebno srpskoj kinematografiji, ne mislim da je to loše, ali šta ćemo s talentovanim i školovanim rediteljima? Da biste se kvalifikovali da radite film, morate pre toga nešto da snimite, a dešava se da neko ko nikad nije snimio film dobije sredstva, dok mladi reditelji na fakultetu snime bar 15-ak filmova, ali budu odbijeni ili sklonjeni a da niko nije video njihove radove. Ljudi koji nisu profesionalno prošli kroz školu režije treba da prođu nekoliko koraka da bi ušli u kinematografiju. Tako štitite profesiju.
U kojoj je fazi dokumentarni film „Mauthauzen 106621", koji ste posvetili ocu Milošu Bajiću, koji je preživeo taj logor.
- Tema filma me je podstakla da je postavim ne samo u vreme logora već i u soc-realizam i u vreme apstraktne umetnosti, kada se stvarala velika snaga koja je, čini mi se, podstakla književnike i filmske umetnike, kao tzv. decembarsku grupu slikara koja je podsticala ljude oko sebe da slobodno misle, govore i žive na kreativniji način. Film počinje oslobađanjem Mauthauzena i pitanjem koje su preživelim logorašima postavili udbaši kad su stigli u Beograd: kako ste vi preživeli? Iza svega toga je stajao debeo dosije, a kad su ih odvodili u logor, na njihovoj transportnoj listi Nemci su stavljali pečat na kojem je pisalo: „povratak nepoželjan". Oni su bili negde između. Slikarstvo mog oca nastalo je kada je, krijući se i pod pretnjom smrću, uz pomoć trojice drugara koji su čuvali stražu, kroz prozor slikao strahote koje su se tamo dešavale. Ta linija koju je tada povukao u stvari ga je odvela do slobode i apstrakcije, i povratka na ono što je napravio kao ciklus „Mauthauzen" tek sedamdesetih godina, kada se to ponovo vratilo u njega. Bilo je to vreme kada su se vratili ratovi i logori u Vijetnamu i Čileu, i to je bio njegov protest. Ova slika iznad mog stola, za koju moji studenti kažu da je matriks, zapravo je slika Mauthauzena i priča o ljudima brojevima. Ideju da snimim film dala mi je moja ćerka Darja, Miloševa unuka. Mislim da će premijera biti u septembru.
To je vaš drugi dokumentarni film?
- Bogami, četvrti. Prvi dokumentarni film sam radio na trećoj godini fakulteta s Božom Vasićem. Pošto apotekarski prilazim svakom poslu, proveli smo mesec dana u memljivom Kino klubu Beograd i u tom neredu pronašli bisere ovog kluba i od toga napravili dokumentarac koji je zapravo početak moje filmske karijere. Sledeći je bio „Paralelni tokovi" o mom ocu, rađen za televiziju, a treći „O, Gringo".
Posle reprize prve epizode „Sivog doma", komentari su da je serija jednako danas aktuelna kao u vreme prvog prikazivanja. Gde smo mi kao društvo 30 godina kasnije?
- Zbog svega što nam se dešavalo u poslednjih 20 godina, u velikom smo zaostatku. Ako uzmete film, Jugoslavija je bila u vrhu evropskih kinematografija. Danas ne samo što smo razjedinjeni nego su se svuda porušile vrednosti. Prelaskom u kapitalizam i prolaskom kroz tranziciju, došlo je do rušenja vrednosti. Danas smo se vratili unazad. Oseća se nezadovoljstvo. Promena vlasti vam ne donosi život kakav očekujete, makar u obavljanju svoje profesije. Ne znate više kome da verujete. Zato mora da postoji nacionalni program napretka Srbije koji bi trebalo da poštuju svi. Svaka partija koja dođe na vlast. Moramo da znamo gde idemo, ne može da nas jedna vlast vodi na jednu stranu, a druga na suprotnu. Zato nam treba program u kojem će najbolji profesionalci u ovoj zemlji dati svoj pečat. Moramo naučiti da slušamo i tuđe mišljenje.
Čuje li se njihovo mišljenje?
- Ne, jer je partijska pripadnost mnogo važnija od pameti.
Da li ćete 2. aprila iskoristiti svoje pravo glasa ili ste beli listić?
- Nikada ne bih bio ni listić ni beli listić. Morate da imate odnos prema onome što se dešava i da kažete to što mislite. Pruža vam se šansa da to kažete, zašto biste odbijali slobodan izbor? Zato što niste sigurni da će vaš kandidat pobediti ili mislite da biste vi to bolje radili, ali ne želite da se prljate politikom? Šta je beli listić? Vaša nemoć ili manipulacija.
Da li ste, dok ste snimali „Crni bombarder", mogli da pretpostavite da pravite film koji se danas smatra svevremenim.
- Mislim da sam svevremenost tog filma dobio time što sam se poigrao žanrom naučne fantastike, poručujući da će u budućnosti sve biti retro i da će nam stvari koje su nam se već desile u istoriji biti i naša budućnost. Mnogi mi kažu da u filmovima kao što su „Balkanska pravila" i „Početni udarac" nagoveštavam ono što će se tek desiti, a ja samo želim da u filmovima budem provokativan. Siguran sam da filmovi ne mogu da promene svet, ali mogu da promene mišljenja i stavove. Film ostaje u ljudima kao nešto što se pamti kao svoje sopstveno sećanje. Zato kad snimam film, želim da slike koje stvaram obogate ljudski život.