INTERVJU, ĐORĐE KADIJEVIĆ: Filmove u Srbiji prave kriminalci

Mi smo sada u potpunoj digresiji, umetnost nikoga ne zanima zato što ne dira u ono što se smatra aktuelnim. Uostalom, možete li da zamislite neku umetnost koja bi podržavala evropski put

Kada je neko višestruko talentovan umetnik i pritom ostvaren na svim poljima svoga rada kao što je to Đorđe Kadijević onda vam za razgovor treba samo dovoljno vremena. Čuveni likovni kritičar, scenarista i reditelj kultnih filmova i serija kao što su "Prozor", "Leptirica", "Sveto mesto", "Karađorđeva smrt", "Vuk Karadžić" i "Poslednji čin" ugostio nas je u svom stanu na Banovom brdu, u kome odmah vidite i osetite tragove upečatljivih uspomena na jednu bogatu karijeru.

Gledajući svoj lik na portretu na kojem je potpisan Mića Popović, Kadijević započinje priču sećanjem na svog velikog prijatelja.

- Ovom slikom Mića kao da je naslutio da ću na kraju ostati sam i zaboravljen. Iznenadio me je i vaš poziv za intervju, lepo je što imate nameru da uradite nešto za kulturu sada kada je ona pala na niske grane. Evo Vučić je šest sati govorio u skupštini i, doduše, pomenuo je kulturu, ali da treba dovršiti Narodni muzej i popraviti status prosvetnih radnika, ali reč umetnost nijedanput nije upotrebio. Kako će umetnici živeti, kakva nam je umetnost, šta bi bio njen cilj danas?

Kakvu umetnost žele ljudi na vlasti?

- Svaki sistem želi umetnost koja mu ide niz dlaku. Rođen sam u vreme kralja Aleksandra, u vreme slave Meštrovića i Vidovdanske euforije koja je predstavljala tadašnju paradigmu jedne umetnosti koja bi odgovarala zajednici Srba, Hrvata i Slovenaca. Posle je došao Titov period kada je pokušano sa eksperimentom socijalističkog realizma, pa smo posle Rankovićevog pada dobili jednu varijantu socijalističkog modernizma, ali čak i od njega se očekivalo da participira sa aktuelnom ideologijom. Imali ste umetnost koja je bila lojalna društveno političkom sistemu i onu koja je donekle bila subverzivna. Kako bi danas bila rado dočekana neka umetnost koja bi opet veličala evropski put. Međutim, od svega toga nema ništa zato što za vladajuću elitu umetnost nema funkciju u društvenom procesu, ona je marginalizovana, čak i potpuno prenebregnuta. To je suprotna ideja šezdesetosmaškom zanosu da je umetnost ostala poslednja nekompromitovana ljudska delatnost. Nauka je kompromitovana, religija takođe, sve je korumpirano, jedino što je ostalo dostojno čoveka je umetnost, ona ima šansu da preuzme vodeću ulogu i da spase čovečanstvo od jedne duboke digresije u koju je upala svetska istorija u vreme pada Berlinskog zida i svega toga. Sve je otišlo dođavola i mi smo u jednom beskrajno prozaičnom periodu. To se u umetnosti događa ciklično. E, mi smo sada u potpunoj digresiji, umetnost nikoga ne zanima zato što ne dira u ono što se smatra aktuelnim. Uostalom, možete li da zamislite neku umetnost koja bi podržavala evropski put.

Šta bi to značilo?

- Jedino da prihvati taj estetizam zapadne kulture, pa da se kaže da imamo istu umetnost kao oni. Kad već treba da imamo isto zakonodavstvo, iste finansije i ostalo, onda da i umetnost bude ista. Pa da zaista budemo Evropljani, da se uguši ono što je tradicionalno, istorijsko, iskonsko... Da sve padne u zaborav.

Ali, vi niste pali u zaborav. Nedavno ste dobili nagradu „Bela Lugoši" za doprinos žanru horora, i postali prvi laureat priznanja koje dodeljuje festival "Death Lake".

-Uprkos onome o čemu sam maločas govorio, kod mladih postoji potreba da se umetnost aktualizuje, da živi. To vam govori i činjenica da su bez ikakvih finansijskih sredstava osnovali jedan filmski festival u sastavu jednog vrlo afirmisanog evropskog festivala na Paliću. To me uvek iznenađuje i uliva optimizam. Afinitet prema umetnosti je urođen u čoveku i nije izumro. Pitanje je samo koliko se aktuelizuje u datom društvenom kontekstu. A horor kao žanr je oduvek bio deficitaran u našoj kinematografiji. Bio sam jedan od predstavnika autorskog filma u onom vremenu sa Dušanom Makavejevim, Sašom Petrovićem, Žikom Pavlovićem, Purišom Đorđevićem... Ta generacija je gotovo izumrla, jedino sam ja potencijalno operativan, ali nemam prilike za rad.

Šta to znači, u kakvoj je situaciji srpski film danas?

- U lošoj, iz dva razloga. Prvo, što nema društvenu potporu. Možete da mislite o Titovom režimu šta god hoćete, ali u tom sistemu je postojala društvena svest o potrebi za kinematografijom, umetnošću, kulturom. Mogla je da bude i ideologizirana i donekle izveštačena, ali je postojala i bila je efikasna. Postojao je državni fond za kinematografiju od koga sam i ja dobijao sredstva za onoliko filmova koje sam snimio. Međutim, danas se ceo fond za kulturu ovog patrljka od države koji nam je ostao sveo na 0,5% budžeta i šta onda možete da očekujete od takve kulture. A šta tek kinematografija da očekuje.

Danas bivši glumci i neki samozvanci postaju producenti i reditelji. Danas se filmom može baviti svako ko dođe do para. Dno je teško napipati, ali sišlo se dotle da danas nije nikakvo čudo što se pojavila jedna vrsta umetničke produkcije koja je delimično kriminogena

Da li je za procenat koji se odvaja za kulturu zaista jedini izgovor to što nema novca?

- Sramota je da se uprkos siromaštvu i globalnoj ubogosti tako malo odvaja za kulturu. A odvaja se mnogo više za neke gluposti koje čine štetu čitavom društvu i državi.

Na šta mislite?

-To što je fond za kulturu tako mali odraz je tretmana kulture koja se ne čini aktuelnom. Ovo je najgora situacija koju pamtim, a govorim kao čovek koji je i prekardašio u dužini života. Sećam se kako se živelo u kulturnom ambijentu kraljevine Jugoslavije, a jedan sam od retkih koji je preživeo celu Titovu epohu i učestvovao u njenom kulturnom životu. Gunđalo se i u vreme kada sam ja počeo da se bavim filmom. Međutim, vidite da može i gore. Dno je teško napipati, ali sišlo se dotle da danas nije nikakvo čudo što se pojavila jedna vrsta umetničke produkcije koja je delimično kriminogena. Ne mislim na klasični kriminal, nego na jednu vrstu kriminalizacije logističkog obezbeđenja elementarnih uslova da bi se snimio film. Svaka filmska produkcija danas je prinuđena da jednom nogom kroči u kriminogenu zonu putem nominalnog sponzorstva, sistema "ja tebi, ti meni", ispolitiziranog, udvaračkog komuniciranja. Meni je to se sve veoma daleko i stideo bih se da učestvujem u takvoj kinematografiji.

Šta mislite o današnjim autorima?

- Danas bivši glumci i neki samozvanci postaju producenti i reditelji. Danas se filmom može baviti svako ko dođe do para. To se nije moglo u jedno drugo vreme, ma šta vi mislili o njemu. Drugo, potpuno je opala kritička percepcija tako da je sa umetničke tačke gledišta, ono što bismo mogli nazvati našim filmom, palo na tako niske grane na kakvim nikada nije bilo. Vlada jedna vrsta populizma, neka vrsta rijaliti logike. Čine se kompromisi prema najnižoj vrsti ukusa i u tome zdušno učestvuju i vrlo uticajni mediji kao što je televizija. Moji poslednji pokušaji da nešto uradim bili su propraćeni komentarima na televiziji: „Ma šta hoće taj Kadijević. Njegovo vreme je prošlo, takvi filmovi nam više ne trebaju".

A kakve filmove gledamo?

- Ne želim da omalovažim bilo koga, ali osim retkih izuzetaka u kojima blesne poneka iskra prave svetlosti, imamo produkciju koja bi teško zaslužila mesto u prostoru koji bi se u strogom smislu reči nazvao kulturnim. Sve ono što nije podudarno sa, inače potpuno nekonstituisanom kulturnom politikom, izbegava se i seče već u samom početku. Došli su neki novi ljudi sa jednom potpuno drugom vrstom svesti i onda naravno ne prolazi ideja da se napravi bar jedan film o čoveku našeg vremena koji je svestan društveno-političke stvarnosti koju živi i koji se oseća moralno odgovornim za nju. Takav čovek se nikada nije pojavio na našem velikom ili malom ekranu, iako se pojavio u nekim kinematografijama manjim od naše. Setite se, na primer, mađarskog filma „Poručnik Redl". Mađarska je mogla da napravi jednog takvog čoveka na filmu, suočenog sa esencijalnom stvarnošću društva i društvenog trenutka, a mi kao društvo, koje je bilo vrlo ambiciozno i agresivno u pogledu svojih pretenzija na opštu kulturnu afirmaciju, nikad nismo tako nešto uradili. Umesto toga imali smo filmove o pijanim šoferima, o marginalcima... Dakle, jedna vrsta budalastih profila sa izrazitim mediokritetskim osobinama i istim takvim mentalitetom uveseljavao je našu bioskopsku i televizijsku publiku decenijama.

Da li su se naši umetnici, za razliku od mađarskih koje ste spomenuli, plašili takvih tema ili su bili nezainteresovani za njih?

- U postrevolucionarnom periodu bilo je dosta straha. Posle je to "ne smem" jako ublaženo, a pokazalo se i da satanizovani Broz nije imao toliko dugačke rogove kao što se o njemu ponekad priča. Mogli ste da snimite svašta. To govori o odsustvu jedne kulturne strategije. Nemamo ono što je još Slobodan Jovanović 30-ih godina prošloga veka nazvao kulturnim obrascem. Nemamo definisanu fizionomiju kulturnog projekta. Na tome niko nije radio, naša skupština nikad nije diskutovala o tome, čak ni uvažena Akademija nauka nije obraćala naročitu pažnju na to fundamentalno pitanje. Naš odnos prema kulturi ostao je nedefinisan do današnjeg dana. To je prepušteno jednoj stihiji koja je uglavnom produkovala veliki kompromis prema srednjem ili najnižem ukusu većinske populacije.

U tom ratu sam preživeo sve najgore: izgubio oca, dom, proveo sam rat lutajući beskućnički po Srbiji, susrećući usput čas partizane, čas četnike i prolazeći kroz situacije koje su bile bezizgledne da ostanete živi. Kada sam se '45. vratio u Beograd nisam mogao da prođem Nemanjinom ulicom jer je bila puna leševa

Postoji li opravdanje za to? Da li je bilo je važnijih stvari?

-Izgovor bi se našao, ali on "de fakto" ne postoji. Svi naši kulturni podvizi, svi umetnički rezultati koji su relevantni i koji su stvorili neki ugled naše kulture su dela usamljenih i herojskih pojedinaca. Recimo, kada je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu i kada su mu pale u oči tendencije da se njegov uspeh pripiše društvu iz koga je nastao, vrlo je jasno rekao:"Za sve što sam napisao ne dugujem nikome ništa". Tek to ne valja. Društvo mora da misli na to da će sve proći, prošle je samoupravljanje, prošli su planovi monarhističke Jugoslavije, pa socijalističke Jugoslavije, prošli su periodi radnih zadruga, radnih akcija, Centralnog komiteta, političke borbe za ovo i ono... Sve je to progutala istorija i otišlo je u sumnjivu memoriju koju imamo. Samo jedna stvar ostaje od našeg vremena, a to je kultura.

A šta ostaje od našeg trenutka?

- Ostaće trag za istoriju naše umetnosti i budućnosti. Ostaće ne samo ti individualni podvizi stvaralaca koji su se uzdigli iznad svega i pobedili sve na svom putu, ali će ostati zabeleženo i sve što je bila digresija i što bi moglo da izazove osećanje nezadovoljstva, pa čak i stida budućih generacija koje će reći: "Pa zar je moguće da smo pravili ovakve budalaštine".

Osim Andrića, da li je bilo još podviga?

- Podvig je ono što je uradio autorski film ili tzv. "crni talas" 60-ih godina kada je grupa mladih sineasta, za koju smatram da je toliko vredna da mi čini čast što joj pripadam, na sopstvenu inicijativu, sopstvenom hrabrošću, ne pitajući nikoga i nemajući podršku ni od kuda, stvorila čitavu kinematografiju, najbolju koju smo ikada imali, u jednom društvenom sistemu koji je bio protiv takve kinematografije. Mnogi pojedinci su zbog toga i stradali, Želimir Žilnik je otišao u zatvor, Saša Petrović je emigrirao, Dušan Makavejev je apstinirao, a onda otišao u svet i pokušao da radi u Americi. Mene nisu dirali. Zato što nikada nisam napravio film o vremenu posle Drugog svetskog rata. Moj žanr je Drugi svetski rat, ali sam pravio filmove koji se nisu sviđali tadašnjoj oficijelnoj filmskoj kritici. Vidite, to je nečuven podvig. Ta kinematografija je imala veliki svetski uspeh. Podvig je i ono što je uradio Kusturica. Za njega nikada niko nije ništa uradio. On nikada ne bi postao ugledno ime u svetskoj kinematografiji da nije bio kadar da mentalno i fiziološki probije sve barijere koje su mu stajale na putu. Ali, to je njegov lični podvig. Možemo ići dotle da kažemo da nikada nismo ni imali pravu kulturnu paradigmu, da nikad nismo znali šta ćemo sa sopstvenom kulturom, ali ne govorim ovo da bismo vršili presiju i terali autore da rade po ovoj ili po onoj instrukciji, nego da bismo stvorili jedan prostor slobode u kome bi bila favorizovana darovitost, realna ili potencijalna, kod onih koji se bave umetnošću. Tu svest nismo imali i nemamo je ni danas. Danas manje nego ikada.

Da nije bilo Tita, rekli ste jednom, ne biste ste se bavili filmom. Šta ste u stvari mislili pod tim?

-Da nije bilo Tita, ne bi bilo Narodno oslobodilačke borbe i drame Drugog svetskog rata na našim prostorima. Mi bismo okupaciju proveli šćućureni pod čizmom Trećeg rajha kao što su to uradile druge evropske zemlje. Bitke kao što su Sutjeska i Neretva postojale su samo još u Rusiji kao što je bitka kod Kurska ili za Staljingrad. Sve ostale zemlje su čekale da Amerikanci završe posao sa Rusima. U tom ratu sam preživeo sve najgore: izgubio sam oca, izgubio sam dom, proveo sam rat lutajući beskućnički po Srbiji, susrećući usput čas partizane, čas četnike i prolazeći kroz situacije koje su bile bezizgledne da ostanete živi. Kada sam se '45. vratio u Beograd nisam mogao da prođem Nemanjinom ulicom jer je bila puna leševa, gledao sam kako tenk prelazi preko tih leševa i ljudskih lobanja iz kojih bi mozak šiknuo kao kad stanete na tikvu. Ako su to moje uspomene iz vremena kada sam bio dečak i kada je trebalo da imam najveću podršku u smislu da postanem čovek, onda možete misliti kako sam se osećao. Ali, s druge strane, pošto sam ostao živ, osetio sam da je to najveće blago koje imam. I od toga sam napravio nekoliko filmova koji spadaju među najužasnije i najteže u našoj kinematografiji, koji nisu popularni, ali se u kinoteci nalaze na pravom mestu - u antologiji jugoslovenske kinematografije.

Tito je voleo da se druži sa ljudima od te sorte umetnika. Poslao bi brzi brod za odabrane glumce, reditelje i vodio na celodnevni izlet na Brionima, sedeo je sa nama, razgovarao. Moram priznati da me je beskrajno šarmirao svojom umešnošću da, iako potpuno neupućen u sve to, ipak na nivou vodi razgovor

Ali se retko repriziraju u odnosu na druge ratne filmove?

- Ti filmovi, kao što su "Praznik" i "Pohod" imaju rigidan odnos prema događanju koje prikazuju, a koji nije dopadljiv za bioskopsku publiku. Ako je već tako, onda nisam mogao ni očekivati naročitu dobrodošlicu ili osobitu popularnost u najširim plebejskim slojevima našeg filmskog auditorijuma. Ali sam naišao na razumevanje i podršku društvene elite. Ivo Andrić je voleo moje filmove i o tome je otvoreno govorio. Rekao je jednom Siniši Paunoviću, novinaru Politike, da je gledao "jedan film koji ga je zaprepastio i koji ne može da zaboravi". To je bio "Praznik". Dobrica Ćosić, koji je i sam prošao kroz taj rat, govorio je da su to jedini pravi filmovi o Drugom svetskom ratu.

Da li je Tito gledao vaše filmove?

- Gledao je. Zato što su svi prikazani na Pulskom festivalu, a Broz je imao običaj da traži da mu se ti filmovi donesu na Brione i da ih uveče gleda u privatnom ambijentu. Mi koji smo se bavili filmom imali smo "svog čoveka", kinooperatera koji je puštao Titu filmove i koji nam je prenosio šta je Tito gledao, šta nije hteo da gleda, kad je prekidao projekciju. Tako da znam da je moje filmove gledao do kraja.

Šta je mislio o njima?

- E, to ne znam, iako sam imao čast da budem primljen na Brionima. Tito je voleo da se druži sa ljudima od te sorte umetnika. Poslao bi brzi brod za odabrane glumce, reditelje i vodio na celodnevni izlet na Brionima, sedeo je sa nama, razgovarao. Moram priznati da me je beskrajno šarmirao svojom umešnošću da, iako potpuno neupućen u sve to, ipak na nivou vodi razgovor. Mislim da su protiv "crnog talasa" i protiv mojih filmova više bili neki drugi nadobudni sledbenici Marksa i Engelsa nego što je bio Broz, za koga lično verujem da ih nije nikada ni pročitao. Niti su mu trebali.

Šta se nije dopadalo tadašnjim nadobudnim sledbenicima?

- Toj nadobudnoj i ustvari budnoj, dežurnoj svesti filmske kritike nije se dopadalo što se u nekim mojim filmovima uopšte ne pojavljuju ljudi sa petokrakom. To su bili filmovi o kontrarevoluciji. Film Praznik se nalazi u ambijentu jednog četničkog sela, gde nema nijednog partizana ali se događa antička drama i odjedanput se pokazuje da su ti loši momci bili ne samo gibaničari i pijandure, nego i ljudi.

Kada su zabranjeni filmovi "crnog talasa", zainteresovali ste se za drugi žanr.

- Reterirao sam prema televiziji. Dok su filmski producenti bili uglavnom uplašeni fenomenom crnog talasa i vrlo radikalni u suzbijanju tendencije za koju se govorilo da vređa ugled naše revolucije, na televiziji su radili visoko emancipovani ljudi i istaknuti književnici kao što su Pavle Ugrinov, Filip David, Zora Korać kojima su se sviđali moji filmovi. I odmah su mi dali priliku da radim. Snimio sam prve filmove za televiziju na način na koji se snimaju bioskopski filmovi. Bio sam bolje primljen od urednika, pa čak i od samih rukovodilaca televizije, nego od kolega koji su se mrštili jer sam bio kao nekakav uljez. A onda su za mnom došli još neki fimski reditelji poput Žike Pavlovića, a tto se nije dopalo rediteljima koji su bili u stalnom radnom odnosu na televiziji. Najveći skanal je izbio kada sam dobio da režiram seriju o Vuku Karadziću. Skočile su uvažene kolege što se snimanje najveće serije koja ja ikada urađena na našoj televiziji, daje tamo nekom filmadžiji.

Šta vas je najviše preporučivalo za projekat koji će dobiti Gran pri u Rimu?"

- Urednik filmskog i serijskog prograna Ljuba Radičević pustio je uvažene kolege da se ispucaju u svom gnevu, a onda im je postavio pitanje - ko je od vas istoričar umetnosti? Ućutali su se, a on je rekao da se za seriju traži poznavanje istorije umetnosti. A ja sam diplomirani istoričar umetnosti, tako sam ne mrdnuvši prstom dobio da radim svoj najveći projekat koji predstavlja zenit nečega što bih nazvao uspeh. "Vuk Karadžić" je jedino delo naše kinematografije i televizije koje je pod zaštitom UNESCO-a.

U "Leptirici" postoji pop koji je malo dublje pogledao čašu i onda je neki nadobudni branitelj crkve osudio film aludirajući da sam komunista koji hoće da karikira sveštenika. Zato sam kad sam dobio seriju "Vuk Karadžić" morao da idem kod patrijarha Germana i da tražim dozvolu da ulazim u crkve da snimam

Ovom serijom ste pokušali, kako ste govorili, da se odužite Vuku Karadžiću.

- Kada sam došao na televiziju popustio sam svojoj drugoj sklonosti - istoriji. Prvi put sam na ekran doveo ličnosti kao što su Dositej Obradović, Hajduk Veljko, Mladen Milovanović, prota Mateju Nenadovića, celu plejadu naših velikana iz 19.veka. Smešno je da imamo film o Bošku Buhi, čijem junaštvu svaka čast, a nemamo o najvećem nacionalnom junaku, Veljku Petroviću. Snimio sam film "Karađorđeva smrt" koji je u anketi tadašnjih filmskih kritičara proglašen najgledanijim i najboljim filmom u Jugoslaviji. To mi je otvorilo vrata ka "Vuku Karadžiću", videlo se da znam istoriju i da mi se neće desiti greške nekih predhodnika ili onih koji su došli posle mene, kod kojih vidite scenu kako Aleksandar Obrenović, koji je ubijen 1903.godini, prolazi bar 20 puta pored vitraža koji je radio Vasa Pomorišac 1924. godine.

"Vuk Karadžić" vam je pomogao da izgladite odnos sa crkvom koja vam je zamerila kako ste predstavili popove u "Leptirici"?

- U "Leptirici" postoji pop koji je malo dublje pogledao čašu i onda je neki nadobudni branitelj crkve osudio film koji pokazuje pijanog sveštenika aludirajući da sam prodana duša i vladajući komunista koji hoće da karikira sveštenika. Zato sam kad sam dobio seriju "Vuk Karadžić" morao da idem kod patrijarha Germana i da tražim dozvolu da ulazim u crkve da snimam. Patrijarh mi je dao dozvolu, ali me istovremeno upozorio: "Ja sam zahvalni pastir i što se mene tiče vi možete snimati, ali zapamtite da ćete od svakog pope morati ponovo da strepite i da molite". I tako je i bilo. Međutim, kad sam snimio seriju iz temelja se promenio odnos crkve prema meni i dobio sam orden "Belog anđela" zbog časnog prikazivanja uloge crkve u Srpskoj revoluciji 1804-1812 godine.

Danas se delimo u oceni lika i dela Vuka Karadžića, jedni ga smatraju najvećim reformatorom srpskog jezika, a drugi čovekom koji ga je iskvario i upropastio.

- Uvek sam imao najveće divljenje prema njegovoj ličnosti, a ta priča da je on osakatio srpski jezik i pravopis za mene je najordinarnija glupost. Ništa bolje nije mogao da učini, i to je jedna od retkih dobrih stvari koje je srpski narod uradio u svojoj istoriji prihvativši Vukovu sentencu „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano". Tada je naša vrhunska literatura progovorila jezikom koji govori svako. Andrić je na pitanje ko je najviše uticao na njega odgovorio da su to bili Vuk Karadžić i Bora Stanković.

Trebalo je da snimite i seriju o Svetom Savi?

-Tokom studiranja slušao sam profesore koju su bili vizantolozi i medijevalisti, poput Miloša Đurića i Georgija Ostrogorskog, i do danas sam ostao fasciniran Vizantijom. Da nije bilo Vizantije vratili bismo se u kameno doba. Kad je propalo Rimsko carstvo, današnji prosvećeni narodi Francuzi i Nemci su još uvek jeli prstima. A kako su joj zahvalili, kad je došlo do podele crkava, ostavili su je na cedilu. Pred onom istom stihijskom opasnošću koja preti evropskoj civilizaciji i danas, a to je azijatizam! Tačno je da mi je posle Vuka poveren još veći veliki projekat, serija o Svetom Savi. Žika Lazić i ja smo napravili grandiozan scenario koji je podrazumevao snimanje i u Svetoj zemlji, u Grčkoj i svuda gde je bilo potrebno. I taman kad je izgledalo da je sve gotovo, da se konačno nalazim na terenu koji mi bio najvažniji, a to je Vizantija, desilo se Nato bambardovanje.

Skoro svi narodi imaju u potpunosti ekranizovanu svoju nacionalnu istoriju, a Srbija je nema. Najavljuje se snimanje serije o Nemanjićima, ali zašto u prošlosti nije bilo više takvih projekata?

- Razlog je hronično siromaštvo. Zamislite da vam neko da kameru i kaže ajde snimaj film o kralju Milutinu. Šta je ostalo od kralja Milutina, gde ćete naći? Gde naći oružje, objekte, kostime? Ja sam se mučio sa Vukom koji je iz 19. veka, obišao sam celu Srbiju i nisam našao ulicu koja je čitava iz 19 veka, pa sam morao da snimam neke stvari u drugim zemljama kao da su u Srbiji. A šta bi tek bilo sa srednjim vekom. Možete misliti koliko je koštao "Vuk" koji nije sniman elektronski, nego na "kodaku". Zamislite da napravite film od 22 sata za četiri godine. Niko nije verovao da ću ja to da završim. Svi su mislili da će to propasti ili raditi ono što je radio Saša Petrović kada je snimao "Seobe" ne završivši seriju.

Nenaviknuti tv auditorijum je premijeru "Leptirice" dočekao nespreman. Dešavale su se i greške, nastavnici su u školama preporučivali deci da to gledaju misleći da je ekranizacija Milovana Glišića. Deca su doživela potpune frustracije, bilo je lekarskih intervencija

Raduje li vas to što će biti snimljena serija o Stefanu Nemanji i Stefanu Prvovenčanom.

-Iskreno, ako bi neko trebalo da snima taj film, to sam ja. O tome znam sve što se može znati, a imam i ogromno iskustvo. Skeptičan sam u očekivanju nekog velikog rezultata. Želim sve najbolje reditelju, a kako je napisao Gordan Mihić ne znam. Ne mislim da je on idealan pisac za to, nisam siguran u njegovo temeljno obrazovanje, naročito njegovo poznavanje istorije a posebno vizantijske kulture koje je potrebno za takvo snimanje. Čini mi se da će to biti jedna od onih prodatih tema i jednog dana će se reći: „o pa to je već snimano" i nikad neće biti snimano kako treba.

Kako ste se zainteresovali za horor kao žanr?

- Mene horor nikad nije ni interesovao jer to je komercijalni žanr koji prezirem, ali me je zanimala filmska fantastika ili poetska fantastika na filmu. Naišao sam na razumevanje urednika Filipa Davida, koji je i sam pisao prozu okrenutu prema onostranom i metafizičkoj strani života. Palo mi je u oči da mi u našoj kinematografiji nemamo nijedno delo koje prelazi normu konvencionalne realnosti, osim naivne, bajkovite filmske priče „Baš čelik". Prvi pokušaji bili su sa filmom "Leptirica" koji je prošao bez ikakvog otpora na televiziji. Filmski scenario je primljen sa velikom radoznalošću i čekalo se da se vidi kako će to proći. A kako je prošlo? Tako da je izazvalo masovni užas u celoj zemlji.

Kritičari su u to vreme "Leptiricu" nazvali filmskim terorizmom.

-Nenaviknuti televizijski auditorijum je premijeru "Leptirice" dočekao potpuno nespreman. Dešavale su se i greške, nastavnici su u školama preporučivali deci da to gledaju misleći da je to ekranizacija Milovana Glišića. Deca su doživela potpune frustracije, bilo je lekarskih intervencija. Film je do te mere šokirao auditorijum nespreman za tako nešto da je prešlo sve granice koje su do tada bile poznate u odnosu između televizije i gledališta."

Da li je to i bio vaš cilj?

-Da je Leptirca toliko strašna, da je izazvala takav užas i toliki strah i danas teško mogu da poverujem. Sećam se da mi je posle jedne od repriza pokojni Milić od Mačve pričao:"Je l' znaš da je švalerska štrafta pored fabrike „Zorka" u Šapcu nedelju dana bila pusta, jer parovi nisu smeli da odu u mrak od straha od one sove koja se čuje u filmu i lepotice koja se pretvara u čudovište". Ljudi su su bili uplašeni i od onog šoka koji okrene radnju od jedanput, a naročito od kraja filma koji „ubija boga" i koji je uplašio i najveće intelektualce. Čak su se neki moji prijatelji promenili prema meni i počeli sasvim drugačije da me gledaju pomišljajući da sam zaista u dosluhu sa nekim nečistim silama i pitali su se otkud to u meni. Neki su počeli sasvim drugčije da me gledaju. Film je oko petnaest puta repriziran u poslednjih dvadeset godina i ne izgleda mi toliko strašno, ali potpuno razumem šta je u njemu toliko šokantno. Naročito ubija u pojam kraj filma kada Petar Božović leži pored raskopanog groba i kolca sa kojim se borio, a leptirić mu leprša na glavi. Pitanje je da li je živ ili mrtav, da li spava, odmara se ili ga je ona satana dokrajčila. Ta enigma je najveći užas Leptirice, što nema kraj i što mi živimo u jednom takvom svetu, da je to realnost. To je ono što čini metafizičku dimeziju celog filma koju horor uglavnom nema.

BICIKL, TERETANA I TUGA

- Ljudi ne veruju da svakog dana idem u teretanu i da kao od šale dižem 50 kilograma. Meni je biciklizam, kojim sam se pasionirano bavio celog života, pomogao da se sačuvam i održim, ali na bicikl nisam seo od smrti svoje supruge koja je uvek strepela za mene. Jednostavno, više nisam mogao. Znate, smatram nepristojnim kad čovek doživi ove godine i živi ovaj život kao tuđ, jer ja trpim nešto o čemu nikad nisam razmišljao. Pomišljao sam da svašta može da mi se desi, ali da ću ostati sam i trpeti tugu i prazninu, nisam mislio.