INTERVJU, IVAN KARL: Niš treba da bude udarni letnji festival

Za dobar domaći filmski festival potrebni su program, tradicija, publika i infrastruktura. Svi imaju filmove, istorija je na strani Niša i Vrnjačke Banje. Poseta je najbrojnija u Nišu, koji kao regionalni centar ima scenu na otvorenom s nekoliko hiljada mesta, moderan sinepleks, autoput, aerodrom i hotele

Leto je na pragu, a s njim i brojni domaći filmski festivali: Sinema siti u Novom Sadu, Palićki festival evropskog filma, Sofest, Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, Niški glumački susreti, Festival filmske režije u Leskovcu... Tim povodom razgovaramo sa Ivanom Karlom, osvedočenim poznavaocem prilika u svetu srpske i inostrane kinematografije. Ivan je bio dugogodišnji urednik filmskog programa RTS-a i selektor Festa u jednom mandatu. Aktivno učestvuje u vrednovanju domaće kinematografije kroz tradicionalne godišnje nagrade kritike FIPRESCI Srbija. Kreirao je filmski program RTV i pokrenuo reviju filmova Sinemafest.
Čemu služe toliki festivali u Srbiji, da li imaju smisla?
- Postoje gradovi koji nemaju bioskopsku dvoranu koja kontinuirano radi, ali zato održavaju svoju filmsku manifestaciju jednom godišnje. S te strane imaju nekog simboličnog i društveno korisnog smisla jer pozitivno animiraju lokalnu sredinu, ali kad se zavesa spusti, film prestaje da bude tema kao i povod, bar do naredne sezone. Kultura se kod nas kampanjski konzumira kroz Noć muzeja i pozorišta, Sajam knjiga i festivale. To je zapravo i najveći problem jer kultura, u ovom slučaju film, ne može da se popije kao šumeća tableta vitamina C ili da se nabuba poput ispita. Potreban je kontinuitet za one koji stvaraju i još više za one kojima je njihovo delo namenjeno.
Kada pomenemo festivale, mislimo i na nagrade. Da li one nešto znače na navedenim festivalima?
- Ovdašnji letnji filmski festivali lice na nekadašnju „Pesmu leta" u SFRJ, gde je desetak pevača išlo na turneju po jadranskoj obali i takmičilo se za što bolji plasman od mesta do mesta. Imamo, dakle, grupu domaćih ostvarenja koja maltene karavanski prolazi od severa do juga, kroz Novi Sad, Sopot, Vrnjačku Banju, Niš i Leskovac. Nagrade se dele svuda, u raznim kategorijama, i čini mi se da ih niko, izuzev laureata, preterano ne pamti. Nema iščekivanja, medijskih nagađanja, dizanja prašine i tenzije, jer ako ne dobije u jednom, ima priliku za popravni u drugom gradu.
Šta je neophodno za dobar domaći filmski festival?
- Program, tradicija, publika i infrastruktura. Svi imaju filmove, istorija je na strani Niša i Vrnjačke Banje. Poseta je najbrojnija u Nišu, koji kao regionalni centar ima scenu na otvorenom s nekoliko hiljada mesta, moderan sinepleks, autoput, aerodrom i hotele.

Filmski festivali imaju simboličnog i društveno korisnog smisla, pozitivno animiraju lokalnu sredinu, ali kad se zavesa spusti, film prestaje da bude tema kao i povod, bar do naredne sezone. Kultura se kod nas kampanjski konzumira, potreban je kontinuitet za one koji stvaraju i još više za one kojima je njihovo delo namenjeno

Da li je onda Niš udarni letnji festival?
- Jeste, ali mislim da može da bude mnogo više od toga jer Srbija nema sveobuhvatni godišnji saldo sopstvene igrane produkcije. Fest to ne treba da bude, a nedavni, svima nepotreban kurcšlus između selekcione komisije i nezadovoljnih autora samo dokazuje koliko domaćoj selekciji tamo nije mesto. Vreme je da se pola veka niških glumačkih susreta nadogradi i redefiniše u nacionalni filmski festival, po uzoru na Pulu u SFRJ, odnosno Herceg Novi u SRJ. Od raspada velike i male Jugoslavije bila su dva jalova pokušaja, jedan kratkotrajan u Novom Sadu i ovaj tekući s Festom. Dodelu Kristalne prizme, koje više nema nego što je ima, ne računam.
Koji je, po Vašem mišljenju, najoriginalniji letnji filmski festival?
- Ovih dana kreće „Ravno Selo film festival" Lazara Ristovskog, čija koncepcija ima potencijal jer će, koliko čujem, okupljati isključivo debitantske radove u regionalnoj eks-jugoslovenskoj konkurenciji. To je lepa prilika da se mladim i anonimnim autorima otvori prostor za predstavljanje, upoznavanje i eventualnu saradnju u budućnosti. Lokacija je atipična i, ako ga dobro organizuju i medijski zapakuju, može da bude koristan i za turističku promociju tog dela Srbije. Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji je jedan od retkih takve vrste u Evropi i spada u bitnu esnafsku smotru. Leskovac ce trajati dok nad njim bude bdio Darko Bajić, za dalje ne znam. Sofest je svojevremeno začet kao festival revolucionarnog i partizanskog filma, pa je, kada su tekovine NOB-a otišle s društvenopolitičke scene, pod pokroviteljstvom grada ranih dvehiljaditih, preveden u mini nacionalni festival o kojem brine bivša Direkcija Festa, sada CEBEF. I dok sam bio selektor Festa, zastupao sam stav da je Sopotski festival nepotreban. To mislim i danas.
Kako biste uporedili srpske filmske festivale sa onim inostranim?
- To vam je kao da poredimo naše fudbalsko prvenstvo s Primerom, Serijom A ili Bundes ligom. Imamo kvalitetne pojedince, ali ne postoji draž takmičenja i nedostaju preko potrebna spoljna, komercijalna i tržišna obeležja. Festivali treba da zarađuju, a za to je, ponavljam, važna i originalnost. Beogradski Fest je, recimo, uz London bio jedini festival festivala u svetu, da bi se nakon četrdeset i kusur godina prešaltovao u takmičarski, kakvih samo u njegovom najbližem okruženju ima desetak, a u svetu stotine, i gde su zone uticaja i značaja podeljene još pre njegovog stvaranja ili najkasnije pre dve decenije. Ideja je svakako bila plemenita i duboko verujem iz najboljih namera, ali zakasnela.
Kakva je ocena ukupnog stanja u srpskom filmu? Gde su problemi i koja su moguća rešenja?
- Mi smo sve starija kinematografija u kojoj debitantski celovečernji film neretko dolazi na pragu srednjih godina. Možda je rešenje da se kroz konkurse Filmskog centra Srbije intenzivnije stimulišu debitanti, posebno što država danas izdvaja znatno više sredstava nego ranije. Na internacionalnoj pozornici, izuzimajući Kusturicu, srpski film ne igra značajniju ulogu. Kada kopiramo tuđu estetiku ili zaslepljeno pravimo filmove po stranom fondovskom kalupu, nema nas u udarnim programima A festivala i medu glavnim laureatima jakih B festivala. Lepo je što je restaurisana kopija „Skupljača perja" nakon pola veka ponovo prikazana u retrospektivi klasika u Kanu, i na tome treba čestitati Kinoteci, ali nama je potrebno da neki naš savremeni autor tamo uđe u takmičarsku selekciju ili bar „Izvestan pogled". Desiće se i to, naravno, kada budu originalni i svoji.

OŽIVETI DOMOVE KULTURE

Kako da se kultura, pre svega u manjim gradovima, pospeši?
- Jedan od načina je oživljavanje, tj. obnova domova kulture u svim mestima na teritoriji Srbije uz ulaganje države, ali je dobrodošlo i sponzorstvo velikih kompanija i uglednih pojedinaca. Renovirani domovi kulture na taj način postaju čvorišta kulturnih aktivnosti u svojim sredinama gde se mogu organizovati priredbe, filmske predstave, koncerti... Uz to bi kao vid animiranja, pre svih mladih naraštaja, trebalo omogućiti besplatan ulazak u sve muzeje na teritoriji Srbije za decu uzrasta do osmog razreda osnovne škole.